Dalibor Popović Pop: „REČ TEŽA OD TIŠINE”


Postoje dani kad vetar šapuće istine, a mi ih slušamo u tišini, kao da nam je usta zapečatila nevidljiva ruka vremena. Ali onda dođe trenutak – onaj duboki, teški trenutak – kad ćutanje postane teret, a reči, te iskre iz duše, moraju da progovore.

Govorim sebi da bih govorio tebi. Dakle:

Ako govoriš, Pope, neka tvoje reči budu važnije od tvog ćutanja, jer svet neće sačekati da se odlučiš između šapata i groma.


Vinograd noću, nepoznati autor

Reči su mostovi, i krhki i čvrsti u isto vreme. Preko njih prelaziš reke zaborava, noseći na ramenima ono što si sakupljao u srcu. Ali pazi – ne bacaj ih kao kamenje u bunar, da čuješ samo odjek sopstvene sujete.

Neka budu kao hleb, tople i pune, da nahrane one koji slušaju. Ili, ako baš moraš, Pope, baci ih kao seme – možda iz njih nešto iznikne, makar i korov, da podseti svet da si bio tu.

Ponekad pomislim: da li je ćutanje samo lenjost reči? Ili je možda mudrost, prerušena u odsustvo zvuka? Ali onda se setim onih koji su ćutali pred olujom i onih koji su je razbili jednom jedinom rečju. Koja ih je ubila.

I pitam se: šta je teže – nositi tišinu kao krst ili je skinuti kao plašt i stati go pred svetom sa rečima kao mačem? Znam odgovor, jer moje ime nosi odjek onih koji su govorili kad je trebalo, a ćutali kad se moralo.

Ipak, ne može ni da me zavara ozbiljnost ovih misli. Život je, na kraju, i komedija – tragična, ali smešna. Zamisli: stojiš ispred večnosti, spreman da izgovoriš poslednju reč, a ona ti isklizne iz usta kao „ops!”.

I Bog se nasmeje, jer i On zna da je humor samo istina koja se spotakla. Zato govori, ali neka tvoje reči imaju težinu – ne onu koja davi, već onu koja podiže, kao vetar što nosi pticu kad joj krila klonu.

Na kraju, kad se sve sabere, neka tvoje reči ostanu kao trag u pesku – da ih talasi pamte duže od tvog koraka. Ako govoriš, neka bude tako da tvoje ćutanje poželi da progovori umesto tebe. Ako govoriš, neka tvoje reči budu glasnije od tvog ćutanja!

Stojim u vinogradu, gledam čokote koji se pružaju ka suncu, i slušam tišinu. Ali to nije prazna tišina – to je ona što peva o zemlji, o korenu, o rukama koje su sadile pre mene. I onda, kad vetar prošapuće kroz tek napupelo lišće, dođe mi da progovorim sa sobom sam. Ne zato što se mora, već zato što znam: kad tako govoriš, tvoje reči jedino tada budu glasnije od tvog ćutanja. U se i u kljuse.

Te reči nisu samo zvuk. One su kao vino – sazrevaju u dubini duše, nose ukus godina i istine. Ne bacam reči olako, nego kao da sejem seme po kamenu. Biram ih, pažljivo, kao što biram zrnevlje grožđe za berbu – da budu zrela, da imaju snagu. Jer svet je pun šapata, pun buke, a malo je onih koji umeju da zagrme ako treba.

A ja umem. Moj glas je eho onih starih Popovića, što su znali kad da ćute, a kad da puste reči da odjeknu kao zvono sa zvonika crkve gde su služili Gospodu.

Ali nemoj ni da pomisliš da su moje reči uvek teške kao olovo iz klatna. Ponekad su lake, kao onaj tren kad ti vino udari u glavu, pa se nasmeješ sam sebi. Život je, ipak, i šala – ozbiljna, ali šala.

Zamisli: stojim pred svetom, spreman da kažem nešto veliko, a iz usta mi izleti „E, pa dobro!”. I svi se smejete, jer znate da i u tome ima istine. Ali reči koje mi mislima rukovode, čak i kad tihuju, imaju snagu da nadjačaju tišinu – ne vriskom, već onim dubokim tonom koji ostaje u kostima.

Vinograd me je naučio strpljenju, zemlja učinila mudrim, a ime mi je dao koren. I sad, kad govorim, to nije samo moj glas – to je hor i onih pre mene, pomešan sa ovim nemuštim – mojim. Neka bude glasan, ne da se nadvikuje sa drugima, već da probudi one što spavaju u tišini.

Jer ćutanje je lepo, ali kad reči progovore, neka se čuju do neba – kao pesma koju vetar nosi preko gora.

Na kraju, kad se sve smiri, neka reči koje izgovorim ostanu kao trag u zemlji koju sam obrađivao. Samo to. Neka budu glasnije od mog ćutanja, da ih pamte i oni što dolaze posle mene, uz čašu vina i osmeh. Uzdravlje i ajd zdravo!


za GLEDIŠTA piše Dalibor POPOVIĆ POP



POGLEDAJ JOŠ

Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”

IZABERI VIŠE


Dalibor Popović Pop: OVO IONAKO SKORO PA NIKO NE ČITA!

Opšte mesto pisanja o putovanju započinje prvim korakom nakon kojeg slede, u zavisnosti od upornosti i kapaciteta, još taman onoliko koraka koliko treba. Da stignemo. Do kraja. Ili je to novi početak, pokazaće se.


Niš © Dušan Mitić Car

Gde smo sada, kuda smo pošli, ili je ipak bolje da sve ovo napišem u jednini?!

Ove godine navršava se peta godina zaredom kako sam preuzeo odgovornost da budem predsednik Društva književnika i književnih prevodilaca Niša. Ne tako slavan jubilej, ali prema svecu i tropar, rekao bih uvek nedovoljno zadovoljan i nimalo lažno skroman.

Pet godina smo bez Sigme, navršava se prva godina bez Gage Mašović, a o dvojici bardova našeg Društva stižu mi potresne vesti i neću da ih imenujem, iako sam mislima sa njima.

Gde smo sada?

Imao sam pravu sreću da ovaj mandat padne u vreme obeležavanja nekoliko važnih jubileja. Sedamdeset godina Društva i isto toliko od izlaska prvog broja Gledišta. Obeležili smo pre par godina i jubilej Književne kolonije Sićevo i krajem prošle, ali i početkom ove – devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jednog od naših najistaknutijih članova.

Tokom 2023. godine navršila se i sedamdeseta godišnjica od rođenja Slaviše Živkovića Šake, a naše Društvo ove godine raspisuje osmi konkurs i upravo radi na sređivanju rukopisa sedmog laureata. Nagrada je nakon plovidbe od Niša, preko Nikšića i Beograda opet doplovila na obalu Nišave gde suvereno vlada sa epitetom gradska.

Govoreći još malo u brojkama, od osnivanja portala našeg Društva do danas, društvoknjiževnika.srb posetilo je više od pedeset hiljada čitalaca. U proseku za pet godina postojanja desetak hiljada godišnje. Lepo za portal koji neguje isključivo lepe reči. Otud, držaću se u nastavku ove ispovesti uglavnom samo slova.

Roman Ognjena Avlijaša „Vinograd Mehmed-bega“ postao je naše prvo bestseler izdanje, a usledilo je zatim ono u šta je malo ko verovao – dva hit izdanja poezije: Aleksandar Vojinović „Svrake, vrane, gavrani“ i Jovana Bajagić „Muve“.

Iz naše izdavačke kuće pojavilo se i jedno bibliofilsko izdanje. O ovoj knjizi profesor Goran Maksimović između ostalog zapisuje: „Knjiga koja se nalazi pred čitaocima predstavlja presjek savremenog trenutka u jednom dijelu književnog života u Nišu, vezanog prevashodno za rad „Društva književnika i književnih prevodilaca Niša“, a drugim svojim dijelom u odjeljku „Sećanja“, predočava leksikon imena i dominantni ljetopis književnog života u gradu Nišu u posljednjih sedamdesetak godina, pa i u čitavom prethodnom stoljeću. Kao takva svakako će biti izazov za raznolika čitanja i analizu bio-bibliografskih činjenica kako pojedinačnih stvaralačkih opusa, tako i sagledavanja cjelovite slike književnog života, a samim tim i inicijalni podsticaj za nova čitanja i vrednovanja književne prošlosti i sadašnjosti u gradu Nišu i na prostoru jugoistočne Srbije.“

Pored biblioteke „Slaviša Nikolin Živković“, pod našim krovom raste još nekoliko njih: Društvo uglednih stvaralaca, Sigma, Naš put i najmlađa među njima – bibliteka Kod u kojoj je objavljeno, po prvi put u prevodu, testamentarno delo Aca Šopova „Drvo na bregu“, klasika makedonske književnosti u prepevu naše Danijele Kostadinović.

Kuda smo pošli?

Iznoseći svoj „ekspoze“ na izbornoj Skupštini, rekao sam 2019. godine da će naše Društvo izboriti reprezentativni status kod Ministarstva kulture. Još uvek nije, ali borba traje i ove godine smo prešli ne malo važan stepenik – deset godina administrativnog postojanja u kontinuitetu, nakon poslednje obavezne preregistracije.

Još jedno od važnih pitanja je postavljeno tamo gde treba, a to je rešavanje decenijskog problema da naše Društvo još uvek nema reprezentativne prostorije. Obezbeđivanje prostora bez naknade, makar na jedan grejs period, gde bi započeli sa prikupljanjem muzeološke građe, predstavljanjem značajnih književnih imena u kulturnoj istoriji, ali i za prostor naše sada samo onlajn knjižare „Nestor Žučni“, kao i za buduće programe i okupljanja.

Svojevrsni Književni muzej bio bi partnerski postojećim institucijama, a s obzirom na to da su u toku razgovori sa našim najstarijim članovima oko poklona i budućih legata za stalnu muzejsku postavku, u ovom trenutku već imamo radne tematske celine:

  • Niš 1879 – 1945 / GRAĐANSKI PERIOD
  • Niš 1945 – 2000 / PERIOD SOCIJALIZMA
  • Niš 2000- 2024 / PERIOD TRANZICIJE

Konkretan primer i prva ličnost za muzeološku obradu jeste Slaviša Nikolin Živković, iako u ovom trenutku postoji gradska književna nagrada Niša sa njegovim imenom, o njemu malo ko zna više od toga sem da je kultni pisac.

Počeli smo sa pripremom programa za obeležavanje 170. godišnjice od rođenja Stevana Sremca, a nakon spomen ploče Slobodanu Stojadinoviću Čudeu, koju smo otkrili na osnovnoj školi u Kamenici, ove godine pripremamo i za Ljubu Stanojevića, koji je sa temom poezije Branka Miljkovića bio prvi doktorant književnosti posle drugog svetskog rata u Nišu. Ovu spomen tablu, oblikom istovetnu onoj iz Kamenice, otkrićemo na jesen u Miljkovcu na osnovnoj školi.

Ličnu kartu Društva od osnivanja krase imena: Masuka, Branko Miljković, Ljuba Stanojević. Veljko Vidaković, Vidosav Vice Petrović, Luka Prošić preko Dimitrija Milenkovića, Dobrivoja Jeftića, Miroljuba Todorovića, Nedeljka Bogdanovića, Tihomira Nešića, Nadežde Lainović, Ivanke Kosanić, Minje Ilijeve do generacije stvaralaca poput Stane Dinić Skočajić, Irine Antanasijević, Gorana Stankovića, Zvonka Karanovića, Branislava Jankovića, Željka Mitića pa sve do onih najmlađih.

A ono po čemu se naše Društvo posebno ističe jesu i vrsni prevodioci i brojni teoretičari književnosti – širok obuhvat društva kreativnih ljudi od afirmisanih pojedinaca iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, lingvistike, sociologije, muzelologije, teatra i drugog. Pogledajte samo pobrojano ovde imena svih nas. Meni je zaista ukazana ogromna čast.

Zašto bih sve ovo da napišem u jednini?

Igra slučaja je htela da nakon prve godine uđemo u naredne dve koje su doslovno preskočene usled proglašenja pandemije. Naizgled u stalnom kontaktu mobilnim telefonima i sa bezbroj internet aplikacija i društvenih mreža, otuđili smo se, ne pamtim kad nas je na jednom mestu bilo kao u godinama pre korone. Od osnivanja do danas bilo nas je sto četrdeset sedam ukupno, a u Društvu je trenutno osamdesetoro nas.

Sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa niškog Gospodina Arsenija, pre dve godine naše Društvo počelo je sa proslavljanjem Svetog Dositeja Ispovednika Niškog, svoje Krsne slave. Želim da verujem da će sa prostorijama doći i taj trenutak da nas makar za slavu vidim sve na okupu.

U prošlonedeljnom tekstu na portalu Gledišta, Branislav Nušić u svojoj priči zapisuje reči: „U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja; „malo šale“ pisao sam takođe ja; „pogled po svetu“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.”

Ne znam zašto sam se prepoznao u njima, ako ne iz razloga što svedoče istinu, nego kad ste već sa čitanjem dovde došli, osnovano pretpostavljam da i sami pišete, pošaljite nam na imejl: gledista@drustvoknjizevnika.com jedan od svojih zapisa, hajde da diskutujemo u javnosti, a Redakcija predlaže tri tačke dnevnog reda – sveobuhvatne teme za slobodno pisanje: Književnost, umetnost i društvena pitanja. Izvolite i hvala!


Za GLEDIŠTA piše: Dalibor POPOVIĆ POP



Tri tačke · Gledišta

Sadgovor umesto uvodnika

Navršava se sedam decenija od izlaska premijernog broja GLEDIŠTA, časopisa za književnost, umetnost i društvena pitanja koji se pojavio 1. oktobra 1953. godine u Nišu.

Nedostatak stabilnog izvora finansiranja i sedišta redakcije prihvatamo samo kao prednost u ambijentu nove globalne realnosti gde preovladava težnja da svi oblici društvenog delovanja budu prevedeni u virtuelni prostor globalnog interneta.

Ovde smo suvereni i naš rad nije uslovljen cenom hartije koja na svetskom tržištu menja vrednost na dnevnom nivou. Portal Društva književnika književnika i književnih prevodilaca Niš je samo u prethodnih godinu dana imao oko pedeset hiljada jedninstvenih poseta. Bez pogovora taj broj nije za potcenjivanje i to je auditorijum kojem treba ponuditi kvalitetan sadržaj.


foto: Dušan Mitić Car

Lista autora i saradnika GLEDIŠTA će u budućem periodu nesumnjivo samo da raste, a trenutni potpisi u redakcijama predstavljaju tek početni zamah i listu lepih želja pisca ovih redova, urednika portala, ali i predsednika Društva književnika i književnih prevodilaca Niša koje je vlasnik lista.

Grad Niš je na raskrsnici važnih puteva između istoka i zapada i to je njegova osnovna prednost jer se nalazi na samom izvoru nastanka života koji će tek izučavati i definisati neki budući istoriografi – Mediteran koji (još uvek) nema more.

Sa moje tačke GLEDIŠTA već dosežem jasan cilj da radim ono šta najbolje znam – da čitam, pišem i da stvaram.

Dalibor Popović Pop