Фебруар је традиционално познат као период појачане активности мачака, што је у старом европском фолклору виђено као време кад оне „воде љубав”. У прошлости се то повезивало са ноћним мјаукањем и сусретима мачака, али савремена урбана реалност додаје овом месецу много озбиљнију ноту.
ШОКАНТНИ ПОДАЦИ И МИТОВИ
Почео је фебруар, месец током којег се широм савременог света интензивира ризик од ширења фелиног имунодефицијентног вируса (FIV), познатог као „мачји СИДА”. Глобално је око 8,7% мачака заражено, док у уличним популацијама проценти у појединим регионима достижу и 30%. У Србији, истраживања указују да је 27–31,6% уличних мачака позитивно на FIV, иако се ради о узорцима из појединих градских средина, не о националној статистици.
Урбанизација и стална доступност хране мењају природне обрасце понашања мачака. Колоније постају бројније, парења чешћа, а ризик од преноса болести – већи. Захваљујући стручном вођењу разговора са нишком ветеринарском амбулантом „Биљана и Душан Вет” наш циљ je да проблему приђемо научно-популарно, ослањајући се на светске праксе и домаће услове, уз јасну поруку: занемаривање FIV-а угрожава не само мачје популације, већ и стабилност урбаних екосистема.
ШТА ЈЕ FIV И КАКО СЕ ПРЕНОСИ?
Фелин имунодефицијентни вирус (FIV) је ретровирус сличан HIV-у код људи, али је искључиво мачји. Напада имуни систем, чинећи животињу подложном инфекцијама, туморима и хроничним обољењима. Вирус сам по себи не убија, али постепено слаби одбрамбене способности организма.
Симптоми се развијају постепено. У акутној фази, недељу до две након заразе, могу се јавити грозница, летаргија и увећани лимфни чворови. Следи дуга асимптоматска фаза у којој мачка изгледа здрава. У завршној фази јављају се хроничне инфекције, губитак тежине, упале десни, гастроинтестинални и респираторни проблеми, као и неуролошки поремећаји.
Пренос FIV-а најчешће се дешава преко угриза, јер се вирус налази у пљувачки. Због тога су мачори који се боре за територију најугроженији. Мање чест пренос је са мајке на мачиће или током парења. Вирус се лако уништава дезинфекционим средствима и кратко преживљава ван домаћина.
Превенција подразумева стерилизацију, вакцинацију, избегавање слободног кретања и редован ветеринарски надзор. Лека за FIV нема – доступна је само терапија која подржава имунитет.
РАСПРОСТРАЊЕНОСТ FIV-а И БИОЛОГИЈА ПАРЕЊА МАЧАКА
Серопозитивност на FIV у свету у просеку износи око 9%, али у уличним популацијама може да достигне и значајно више проценте. У Европи се креће од 2% до преко 30%, зависно од држава, али и начина узорковања. Тренутни подаци кажу, у окружењу, Словенија 33,3%, Хрватска 13–20%, Мађарска 2,7–30%.
У Србији, студије из Новог Сада показују преваленцију од 27–31,6% у уличним колонијама, што упућује на стабилно висок ниво вируса у урбаним срединама.
Сезона парења почиње у фебруару, кад дужи дан код мачака активира хормонални циклус. Женке улазе у еструс сваких дванаест до двадесет дана, три до двадесет дана трајања, док су мужјаци спремни током целе године.
У урбаним срединама, где је храна обилна и увек лако доступна, природни циклуси се мењају. Женке се чешће паре са више мужјака, а мужјаци постају толерантнији, то смањује агресију, али повећава учесталост контакта и самим тим ризик од преноса FIV-а. Обрасци понашања који су некада били сезонски постају целогодишњи, што доводи до брзог раста популације и ширења вируса.
СИТУАЦИЈА У СРБИЈИ: ЗАКОНИ, РЕАЛНОСТ, ИЗАЗОВИ И СВЕТСКЕ ПРАКСЕ
У Србији је проблем уличних мачака озбиљан и дуготрајан. Закон о добробити животиња из 2009. године забрањује убијање здравих мачака и промовише TNR (ухвати–стерилиши–пусти), али његова примена је недовољна. Локалне самоуправе ретко воде евиденцију о успешности програма. Или, ако воде ти подаци остају мање познати јавности.
Највећи терет пада на волонтере, који TNR спроводе уз ограничене ресурсе. Цена стерилизације је од 18–26 евра што за многе организације представља стални изазов. Напуштање животиња остаје главни узрок пораста популације, а иако су казне прописане – примена је ретка.
У Београду су колоније бројне, а FIV се несумњиво шири. Нови предлози ограничења храњења мачака могу додатно погоршати ситуацију, јер се без контроле репродукције број још брже увећава. На жалост, ни у Нишу слика није много оптимистичнија – о мањим срединама да и не говоримо.
Светске праксе показују да је TNR најефикаснији модел смањења популације ц стабилизација се постиже тек кад је 75–80% животиња стерилисано. У Хонг Конгу комбинација TNR-а и мониторинга донела је мерљиве резултате; у Аустралији се TNR комбинује са усвајањем и еутаназијом тешко болесних животиња. У Европи, у Холандији и Норвешкој, модификовани TNR укључује и уклањање изразито агресивних или болесних јединки.
Кључ успеха су као и у већини друштвених области информисаност, законска дисциплина, одговорно власништво, евиденција узгајивача и строге казне за напуштање.
ПУТ ОД ХАОСА ДО КОНТРОЛЕ
Неконтролисане популације мачака шире болести, укључујући зоонозе попут бартонеле, нарушавају екосистеме и дугорочно оптерећују градске буџете. Србији је потребан државно координисан програм стерилизације, партнерство са организацијама, образовни програм у школама и шире информисање грађана.
Иако фебруар традиционално буди слику природног циклуса мачје љубави, стварност је далеко сложенија. Свако од нас може да допринесе: стерилизацијом својих љубимаца, ненапуштањем животиња и подршком волонтерима. Само тако фрапантне бројке могу да се претворе у добар пример успешне контроле и одговорне бриге.
Хвала „Биљана и Душан Вет” Ниш
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб