Оливера Радовић Архиве

Оксфорд је за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес.

Својевремено су наслови на појединим интернетским порталима код читалаца умели да доведу до разочарања и до осећаја изиграности. Кад смо освестили тај феномен „кликбејта”, који наслов користи како би привукао читаоце да отворе чланак или видео и који иза бомбастичне најаве нуди тек неку баналну тврдњу која са обећаним нема много везе, мислили смо да смо разоткрили манипулацију. А она се тек захуктавала.

ОД КЛИКБЕЈТА ДО „МАМЦА ЗА БЕС”

Технике отимања за пажњу у међувремену су знатно напредовале. Тако је Оксфорд за реч године, којом се много више описује стање у савременом друштву него у лексици, за 2025. годину прогласио „рејџ бејт” или мамац за бес. Ради се о садржају намерно обликованом тако да изнервира или испровоцира оне који га читају или гледају, да их наведе да се осете лично погођено.

Не зато што је тема нужно важна, већ зато што је бес најбржи и најсигурнији пут до клика, коментара или дељења, а онда и до већег домета тог објављеног садржаја. А такав садржај шири се брже од било ког другог, јер рачуна на тренутну реакцију, а не на промишљање. Од читаоца који трага за информацијом постајемо „корисници” садржаја чија се емоционална реакција унапред претпоставља и са којом се калкулише.

БЕС КАО МЕДИЈСКА И ПОЛИТИЧКА ТЕХНОЛОГИЈА

Бес, за разлику од радозналости, не захтева разумевање, контекст и не оставља простор за сумњу, он само тражи тренутно сврставање. Зато је вероватно и једно од омиљених средстава у политичкој и медијској комуникацији, нарочито у друштвима у којима су поделе већ дубоко укорењене. Или у друштвима где није увек лако разлучити да ли се бес с тастатура прелио на улице или је обрнуто.

У пракси, такви садржаји најчешће се везују за теме које и иначе лако производе поделу и нетрпељивост – за род, сексуалност, идентитет и мањине. Проверени окидачи беса. Није их тешко препознати ни у нашем окружењу, где се исти механизам прилагођава локалним политичким и друштвеним темама.

КАДА „РЕЈЏ БЕЈТ” ИЗАЂЕ ИЗ МЕДИЈА

Међутим, у Србији се у последње време то ипак најјасније види у начину на који се извештава о студентским протестима. „Бију децу” или „хапсе децу” у насловима медијских текстова вероватно је најбољи пример овог новодефинисаног феномена. Привид моралне јасноће постиже се потпуним брисањем контекста. То више није ни критика, већ хушкање.

Студенти су представљени као безгрешна, инфантилна маса лишена сваке индивидуалне одговорности, а свака контрареакција на њихове акције – унапред је проглашена злочином. Текстови, прилози, анализе, не само наслови, служе да мобилишу, да отклоне сваку могућност сумње.

Бес се производи плански и усмерава ка симболима – полицији, држави, „другој страни” – без намере да се испита шта се заиста догодило и зашто се баш тако догодило. У том процесу студенти су заправо средство емоционалне манипулације и изазивања негодовања и беса. И додатног учвршћивања подела које се већ одавно не заснивају на аргументима, већ на емоцијама.

РЕГИОНАЛНИ ОБРАСЦИ БЕСА

Сличан образац присутан је и у Хрватској, посебно кад је реч о Србима. Тврдње да „доносе свињски грип” или да представљају стални безбедносни и друштвени проблем немају информативну функцију. Њихова сврха није да објасне, већ да запале. Појединачни случајеви или непроверене тврдње користе се као повод за производњу колективног беса и учвршћивање старих, добро познатих наратива.

Било да је реч о језику и писму, појединачним инцидентима или политичким кризама, наратив се брзо своди на познату матрицу – Срби као провокација, Срби као проблем, Срби као стална претња, реметилачки фактор. Ћирилица се не третира као право, већ као изазивање, провокација, појединцима се намеће колективна кривица, а насиље се релативизује. Такав дискурс нема за циљ да информише, већ да произведе афект, да пробуди бес који ће се, по потреби, прелити и изван медијског простора.

То је и најопасније код овог феномена „рејџ бејта”. Који није новог датума, само је тек недавно дефинисан и евидентиран. Лако може да помери границу између медијског и реалног света. Не остаје само у дигиталном простору, у коментарима и објавама на интернету, већ се та клица лако прима и у стварном окружењу.

Преносимо П-портал

Пише Оливера РАДОВИЋ