Када бих се некоме, некада, због нечега правдао, могао бих да кажем: због литерарних мотива. А, опет, не бих био искрен.
На дверима овог сумрачног увида стоји прскање невидљивим спрејом. Тиме се онемогућава да исти човек више пута гласа, кажу. Још некако могу и замислити хорде закрвављених очију и ниског чела како јуре од једног до другог гласачког места и гласају више пута. Али, како они то успевају?
Читате први од укупно три наставка есеја Горана Станковића – Зашто нисам гласао
Па постоје гласачки спискови, обучени и принципијелни људи у гласачким одборима који примењују изборни закон. И чак, ако понеко и успе да се удвори, обгрлати и прождере поштење неке гласачке контоле, вероватно би таквих било врло мало, по неким забитима, заборављеним селима далеко од поштеног демократског града.
Због чега би онда због те апсолутне мањине понижавали и прскали нечим, чиме год то било, апсолутну већину?
Неки други однос не треба ни очекивати од људског друштва. Најдемократскија друштва на Западу, као и афричке гласачке недођије, поступају исто са тим проклетим спрејовима. Човечанство нема толико прстију колико би их државе желеле да попрскају. Али, ево већ и дубљих нивоа ове озбиљне метафоре.
Већ сам чин обележавања је одвратан. Следећи Ролана Барта, могу да дефинишем однос означеног, означитеља и знака у некој политичкој ТВ слагалици. Ако је означитељ невидљиви спреј, а означени сам гласач, питао сам се шта је знак?
У овој депресивној, наивној семиотичкој игри, знак би било неспособно друштво. Оно које није у стању да организује гласање. А управо то се догађа, да држава на тај начин признаје своју неспособност да испуњава своје основне функције, да омогући елементарну исправност у кључном начелу демократије, једнакости гласања, једнакости свих људи, како виче на сав глас доктрина.
А лепо Домановић, тај савремени српски политички аналитичар, у „Данги” пише о оним жиговима на челима поноситих житеља земље „страшног сна” (прва Радојева реченица из ове приче). „Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће се сваком ударити жиг на чело.”
Али слабо се ових година Домановић чита. А лепо је написао и ово: „Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, и ја се тргох… Пробудим се из сна.” Каквог сна? Па, страшног сна.
Понеки интелектуални доушници би овде рекли, уз пуно поноса и подсмеха, да је то прича оних који су начули да тај спреј погубно утиче на ерекцију. Мени та примедба делује смешно и подло, али полако, тек ћемо је разоткрити!
Корачам даље у сумрачну земљу. Добро знам да је моја одвратност према денунцијацији, проказивању, жигосању само врх леденог брега, да је обележавање и прозивање тек симптом једне страшне друштвене болести.
Аксиом демократије, чини ми се и једини, аксиом свих демократија је да су сви људи једнаки. Истовремено, општи исказ свих нивоа у једном друштву, од најобичнијег човека до најзначајнијих одличника, макар посредно изречен, тај је да се људи разликују.
Када је тако нешто изговорио један српски бивши председник, и то пред делегацијом побуњених студената на поклоњењу, глас протеста интелектуалне јавности наше државице, свих иоле релевантних људи, до неба се подигао.
Када су власници гласа различитости стигли на власт, наставили су стари посао, прокламујући нове облике једнакости.
А сви смо потпуно свесни да свет није једнак, да људи нису једнаки, да судбине нису једнаке. Ма пустимо сада метафизичке доктрине, сви признајемо да се разликујемо. Мушко од женског, стари од младих, богати од сиромашних, паметни од глупих, поштени од лопова, талентовани од убогих духом.
Та имплицитна истина је у основи целокупног друштвеног живота, потка свеколиког вредновања и друштвене стратификације, покретач и етике и естетике. Устројитељ вредности.
Сећам се војничког терена око Прокупља пре петнаестак година (пре него што сам склопио „сепаратни мир” и државни ритуали престали да постоје за мене), дугих хладних резервистичких дана, када се мешало пиво и ракија, зајебанција породичних људи и послушност вежбана целог живота, патриотизам и надреализам.
Био сам десетар једном одељењу противтенковских топова, малених чудовишта која баш добро знају да протресу кости у земљи. Неки је ров требало ископати, ко би га знао због чега, наредио некакав резервни гребарош са звездицама.
Почела војска на смену да копају, цугајући неку ракиштину купљену од сељака по чијој смо њиви ришкали. У једном тренутку, прорадило ми демократско образовање из ОШ, устао сам и затражио од једног резервисте (а и дан данас бих волео да могу барем да га се сетим) ашов или пијук, опет се не сећам добро. „Дајте мало ја да копам”, рекао сам му.
„А, не долази у обзир, ти си интелектуалац”, одговорили су остали, на такав начин да је више гласова слило ту реченицу у музички канон.
Ту друштвену шизофренију до нежних дубина чудесног довео је Борхес у причи „Лутрија у Вавилону”. Друштвене улоге се деле коцком. „Као сви Вавилоњани, био сам проконзул; као сви они, роб; познао сам исто тако свемоћ, срамоту, тамнице.”
Свако може постати било ко одређено време, па Јово наново. Генетска вртешка или принцип лотоа подигнут на друштвени пиједестал. „Сазнао сам оно што нису знали Грци: неизвесност. ”
Уређење које се увек изнова ствара, али где меморија полаже право на коначну реч, на друштвену формативност. Меморија је основ етике, ужас и нада, страх и љубав одређују понашање јединке. Борхес верује у антрополошки оптимизам, људи су у бити добри, једно друштво може да фунционише само на основу меморије, библиотеке унутар мозга, чији највећи број наслова говори о етици.
Борхесово друштво је есхатолошко и религиозно, његов прокламовани атеизам се преплиће са природном религијом светла и таме, директно заснованим на феноменима заслуге и греха.
Нека ми сада буде дозвољено да се вратим на много прозаичније питање које се тиче одлуке једног гласача да више не гласа. На почетку приче навео сам зашто више не желим да гласам, али површно тек. Затим сам навео прави разлог. Неку врсту идиосинкразије, преосетљивости, ресантимана.
Али, ако бих желео да будем друштвени реформатор, политички вођа, властотворац, морао бих смислити убедљиви систем који би могао да буде замена овом који постоји. Човек увек мора да живи у некаквом друштву, какво год оно било. А све што је потребно духу који трага за суштином и истином је да се осврне. Негде у прошлости већ постоје сви одговори.
А све је тако једноставно, лако и природно, на тај начин да нас заболи глава када схватимо колико је одговор био ту, на дохват руке, пред самим носом. Па људи нису једнаки и не могу да буду једнаки, те према томе и не треба да буду једнаки.
Сводећи тај аксиом на тривијалност гласања, гласачи у лику ствари које долазе имају различити број гласова. И када боље размислимо о свему, све је тако лако и изводљиво, или барем исто толико компликовано као данас.
Да би један човек имао већи број гласова, мора то најпре да жели. Сви који не желе имају само један. А узвишени стичу своје гласове у зависности од многих услова. Сви ти услови се доказују, па можемо са уживањем замишљати вреву и стрку добронамерних и заинтересованих људи који брину бригу о свом и туђем животу.
А како би они добијали властите гласове, и по којим критеријумима? Ето правог питања!
Ништа једноставније од тога. Гласове човек добија у зависности од самог себе. У њему одјекују преци, тако да генеологија, породично стабло, традиција доноси одређени број гласова.
Па онда образовање и интелигенција, лако мерљиви квалитети који су и данас на високој цени. Па лично богатство, који је и данас основа за најскривеније и најподлије утицаје на тобожњу једнакост.
Моралност, поштење, доброта. Пристојност и солидарност. Па лични афинитети, породично стање, број деце и старих на старању, и још по нешто, све би то служило за стицање додатних гласова. Човек из добре, традиционалне породице, са више деце и старим родитељима о којима мора да брине, богат, а што би хтео и да сачува, образован и интелигентан, такав би морао имати много, много више гласова од оног који све то није.
А како доказивати сва та чојства?
Опет, променом дирекције, како би рекли психолози. Имовно стање се лако утврђује, оно и данас служи за различитије друштвене пресије. Породично стабло је већ садржано у матичним подацима сваке државе о сваком грађанину, а сада служи само за облике контроле и ни за каква права појединца.
Тестови мере интелигенцију, школе образовање. Етичке особине човека се исказују кроз неконфликтност, добротворне напоре, несебичност. Зар даваоци крви не би требали да имају бар још по један глас?
Па спасли су га. А онај који је убио, неће имати ни свој глас. Сама жеља да се утиче на друштво, да се докаже добра намера лако се доказује, број људи о којима човек брине још лакше. Не бих сада говорио о могућностима да се злоупотребе мерни инструменти у свим овим категоријама, они и сада постоје, и подложнији су кварењу него да служе добронамерном појединцу.
Чак, многи подаци би били видљивији, те поштеније исказани. Богати људи и сада утичу на опредељивање гласача, плаћајући рекламне кампање својим политичких штићеника, на пример. Али такве змије крију ноге. Да је овако како предлажем, могли би утицати, а да се не крију, да не троше превише и да се не излажу непријатностима.
И тако добронамерни човек мало по мало прикупља чињенице свог живота, претвара их у доказе и скупља гласове којима утиче на свој живот у оноликој мери у коликој је заинтересован за њега.
Рећи ће неко да су велике и могућности да злочинци и злонамерни пресуђују о друштву. То је онај исти академац са баналним вицевима о импотенцији, само је сада већ увидео своју глупост и прешао у морализаторски атак.
Одговарам наизглед наивно: а зар они и сада то не раде, али ван очију осталих?
Онако би барем били свима на видику. Истина о човековом правом бићу на видело, ето пароле! Јер ако у човеку има више доброг, показаће се. Ако нема до зла, показаће се. Истину ће сви говорити, а владаће само они који брину о себи и другима. Остали имају и даље свој убоги гласић, чврсто стиснут у дрхтуравој руци.
Зар Бил Гејтс и сада нема милионе гласова, а какав тутс или хут ни свој један једини. Зар наше друштво није дволично и зар му не долази сумрак, слом и пад због те дволичности?
Можда нисам у праву, али сигурно је да нисте ни ви, оптимисти и заклети љубитељи једнакости. Јер, ако смо сви исти, одакле толико зла, посвуда око нас?
Штампао: Књижевни магазин37-38
Пише: Горан СТАНКОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
Александар Станковић: „СВЕТ ЈОШ УВЕК ФУНКЦИОНИШЕ, МАДА ОТЕЖАНО”
Одавно је јасно да међународни поредак функционише на леђима ретких ентузијаста који схватају трансмисијску важност државе и марљиво раде на њеном очувању и унапређењу. Имена већине њих се никада неће чути. То су пролазници на улици, људи са седишта испред, или иза, у градском превозу, младићи налакћени на ограду баште кафића, жене које се срећу у лифтовима, у згради или на послу.
Има их свуда и карактерише их неупадљивост, невидљивост и чињеница да их нико никада неће чути да изговарају да су заслужни за нешто. Ох, а како само јесу.
Александар Станковић: ГДЕ СУ ФИКСЕРИ У СВЕТСКОЈ ПОЛИТИЦИ?
Они ипак, нису тема овог текста. Нису, заправо, ни једног. Нити би њима то одговарало. У супротном не би заронили у то дубоко плаветнило из кога се покреће суштина државе. То су хероји калибра Станислава Петрова који је спречио потенцијални нуклеарни рат личним чином. Мало скретање на путу које је он учинио, омогућило је да систем настави да ради. Изнад таквих стоје људи који су далеко екстровертнији, а истовремено су спремни да сносе последице уколико њихову позицију то задеси.
Баш то јесте дефиниција фиксера, онога ко иде и чисти отпатке који остају за политиком. Да би се било фиксером, неопходно је проналазити мир у немиру, ред у хаосу и живети само у паузи између ескапада. Ти касакадери државе спремни су да буду стигматизовани и стоје први на бранику онога што нико други осим шачице одабраних неће схватити, на првим линијама у одбрани државе.
Њихове позиције су често преточене из живота на филмско платно. Уз обавезну маштовитост, екранизовани су Мајкл Клејтон, Реј Донован, те Елизабет Слоун и многи други. Лице живота фиксера изгледа гламурозно и пожељно. Гледајући те филмове сигурно су многи себе замишљали како улазе на места где не може нико, причају са атрактивним мушкарцима и женама, крију мистерију у себи која их чини надљудски привлачним. Ипак, само ретки у себи имају искру, спремност и коначну храброст за потенцијалне фаталне исходе.
Поменути ликови чија су имена истовремено и наслови филмова, иза оног првог слоја луксуза, носили су терет свог посла, који се ни у једном тренутку не може поредити са оним државним. Бити фиксер у политици значи ризиковати свакодневно, са реалним могућностима да се заврши у затвору или чак заврши потпуно. Државе су сурове и ретко праштају својим противницима, а сви фиксери су, коначно, потрошна роба, ако је потребно толику цену платити.
Охрабрује чињеница да свет још увек функционише, мада отежано. Фиксера има, али их је све мање. А и ово мало што их је остало, као да не обучава своје наследнике, или се они макар вешто крију.
О каквим се природама ту ради?
Тешким, челичним, одлучним. Неко би их можда помешао са онима који касно цветају, али пре се ради о људима који су спремни да служе позиву, држави и да за будуће генерације оставе оно што је њима дато на чување. Њима није важно на којој се позицији нађу, једини задатак је поправка.
Који год да је разлог, мора се констатовати масовност њиховог одсуства. Раније је свака држава у појединим тренуцима могла да се похвали њиховим присуством. Израњали су када је било тешко, када су били потребни, а толико су тога прошли.
Један од најбољих у том мајсторском занату био је Денг Сјаопинг. Без његовог мирног и мудрог навигирања, питање је како би Кина успела да се укључи у глобалну трку и постане сила каква данас јесте. Ако је уопште упитно како је Денг фиксер, треба се сетити шта су они. Од почетка је био укључен у функционисање НР Кине, али тренутак који би многе одвратио и отуђио од државе, Денгу је, изгледа, служио као још снажнији лепак.
Како је Денг Сјаопинг заувек променио Кину
У Културној револуцији он је сатанизован и изопштен из елите и Маовог окружења. Тај прогон је трајао десетак година током којих је уништена читава Маова опозиција, која је била прилично идеолошки разнородна. Изабрани наследник Љу Шаоћи, један од Денгових савезника, преминуо је, а Лин Биао је страдао у авионској несрећи, под сумњивим околностима. Денг је имао срећу да остане жив, али тај део његовог живота био је препун патње.
Осим сталног прогона од стране режима и константне демонизације, Црвена гарда је Денговог сина зверски мучила и бацила кроз прозор. Званична верзија је да је он сам скочио, али то неће променити чињеницу да је током тог периода испаштао и Денг и његова породица.
На крају, Денг је морао да одступи од својих идеала и да Мау упути два писма у којима признаје да је много научио из инцидента са генералном Биаом, извињава се због својих ставова, али и изражава спремност да, ако му буде допуштено, наставком рада за партију потражи своје искупљење.
Све то је посматрао из прикрајка један други, много мудрији фиксер. Џоу Енлаји, о коме је у једном чланку Форин аферса записано да је он Мау омогућио да буде Мао, разумео је тренутак и био стрпљив. Можда је тачан овај запис у Форин аферсу, али Енлаји је разумео да је било немогуће борити се против Маове, готово божанске, харизме.
Уз то, свакако је био превише моћан да би му се било ко успротивио. Сврставање на страну дисидената и реформатора, не би много тога донело ни Енлајију, ни заговорницима промена. Мао Цедунг јесте био личност заведена сопственим заблудама које је силом сопствене ауре желео да примени, а разумевајући то Џоу Енлаји је чекао прави тренутак да отпочне са реформама.
Знајући да код Маоа постоје симпатије према Денгу, Џоу је своју симултанку отпочео чим је Мао поменуо могућност рехабилитације кадрова. Међу њима био је и Сјаопинг око кога је Енлаји био најопрезнији. Како је Денгова рехабилитација довршена на Маово велико задовољство, јер се овај тактички дистанцирао од Џоуа таман толико да Цедунг буде задовољан, али да савез са Енлајијом опстане. Џоу је, ипак, у том моменту био изложен рафалима оних који су се трудили да ослабе његове позиције јер је сматран за наслединика Цедунга после његове смрти.
Случај као главни цинични скретничар историје удесио је да Џоу умре пре Маоа, али то више није могло да спречи реформистичке снаге које су створене на челу са Денгом. Редови су збијени, а по Маовој смрти, експресно је решен проблем са четворочланом бандом која је послата у затвор и Кина је могла да почне да буде обнављана након деценија епифанијског импулсивног управљања земљом које је умало било фатално.
Наравно, сам Сјаопинг, након свега што је прошао, није био антидржавни човек, нити човек револуције, наставио је са стварањем јаче Кине.
Да је међу живима Бата Стојковић би сигурно прокоментарисао: „Ала је оправио, свака му част”. Гледајући године које су уследиле и остале државе из система могу се сложити са глумачким бардом. Денг Сјаопинг је унео прекопотребне корекције како би Кину припремио за ново доба.
Као фактичка мрља остаје интервенција на Тјенмену, али и то је била Денгова порука. Никада се није окренуо против државе и система, али га је и те како унапредио.
Наравно да није он једини. Кроз историју су се готово без изузетака уздизали фиксери који су сређивали ствари у држави и поретку, све како би процеси наставили да се одвијају несметано. Попут сајџија, они су штеловали и подмазивали зупчанике како светско време никада не би одступило од оног реалног.
У пословично завађеном свету, фиксери су увек били оно што спаја. Није се само Кина могла похвалити њима. Једнако су постојали у Америци, Русији, Француској, Немачкој… Па и поједине српске дипломате су биле препознате као чувари система, а и Србију су поправљали многи.
Међу највећима од свих у свету био је Хенри Кисинџер који је модус операнди поретка схватао до најситнијих квачица. Као такав, он је међу последњима оставио јасна упутства како очувати систем, али и озбиљан историјски поглед на његову генезу.
Зато се овај мајстор може парафразирати у питању: „Кога позвати данас ако се има поправити систем”, а одговор не би био нимало лак.
Многи су са падом Берлинског зида поверовали у неограниченост својих овлашћења, иако су прави фиксери, они који су нежно демонтирали Хладни рат циглу по циглу, оставили врло јасне упуте како чувати поредак.
Међу њима био је Џејмс Бејкер који је на челу мајсторског тима успео да избегне Тукдидову клопку и није дозволио држави у опадању да начини трзај који је могао да буде стравичан по систем. Да ли би дошло до овакве садашњице да је НАТО стао са својим ширењем на исток, а што је Бејкер имплицитно или експлицитно, зависи од интерпретација, сугерисао?
Још конкретније, да ли би дошло до оваквих потреса у поретку да је НАТО стао на западној граници Украјине? Фиксери су затајили и због тога сада има толико посла за њих. Изневерене су наде свих оних који су се уздали у трајну стабилност и дату реч, али и разум с неке стране.
Чини се да правила више нема, а игра је још увек иста, док су улози све већи. На хоризонту се назиру само ретки који су спремни да правила прилагоде времену и уведу ВАР у међународне односе, већина жели да направи неку нову игру. Зато не изненађује што је све мање поштовања међу играчима, па и међу онима који себе сматрају фиксерима.
Помињани Хенри Кисинџер је знао како одати поштовање руском дипломатском велемајстору Андреју Громику.
Он је Русу признавао да је у преговорима држао до части, да се није користио изненађењима и да никада није Американце довео у екстремно понижавајући положај, а и онда када је морао да промени своје позиције по наређењу, примећивало се да му није баш пријатно што то чини.
Каква суштинска супротност садашњице стоји на другој страни. Као да данас преговори не постоје, ако се друга страна јавно не стави у позицију која је неприхватљива.
Да ли ту има места поправци, договору?
Тешко, некада и немогуће.
Кисинџер је још рекао да Громико није третиран са поштовањем које му је Горбачов дуговао јер је и деценијски министар спољних послова учествовао у Горбачовљевом успону. Ако се као истинити узму сви либерални наводи о последњем председнику СССР-а, очигледно је откуд Громикова вера у њега.
Зато се може рећи да је, након свега, Громико разумео систем и тежио да га поправи и прилагоди времену, као што то прави фиксери раде.
Громико и Џон Ф. Кенеди, октобра 1961. године
Њихов данашњи драматичан недостатак може се пронаћи на истом месту. Моше Левин је о Громику забележио разочарање Егона Бара када је овај изјавио да је знаменити Рус у својим мемоарима оставио јако мало, а да је огроман део свог знања о међународној повезаности и утицају великих личности прећутао.
Ипак, Бар у критици износи оно што одликује све фиксере: „Као одани слуга своје државе, веровао је да себе треба да ограничи на трезвено и концизно представљање најнужнијих ствари”. Овде не сме бити забуне, у Громиковом чину нема ничег лошег. Он је био државни службеник, човек државе и то је остао, али грешка јесте на оном месту у коме изгледа да није довољно уложио у прављење свог наследника.
То је уопштено заједничка грешка свих светских фиксера. Или нису покушавали или су мало пажње посвећивали томе. Поред превеликог егоизма Америке и злоупотребе апсолутно доминантне позиције, знање фиксера морало је да буде пренето макар на неколико проверених особа, које би као њихови наследници наставили да крпе сваку пукотину, а по потреби и да реновирају одређене делове.
Јако је мало у модерном свету људи који се могу похвалити менторством оних највећих који су померали планине. Ово је због тога последњи аларм да ово мало данашњих фиксера требају хитно да почну са обуком својих наследника у што већем броју, како се поредак поново не би урушио. Само што овај пут то може бити фатално.
Коначно, вероватно најзначајнија ствар код сваког мајстора за међународни систем јесте част и поштовање туђих крајњих позиција.
Та улога није нова и сеже много даље од Кисинџера, Громика, Сјаопинга. Фиксери су били историјске личности попут Ришељеа, Метерниха, па и Таљерана, Горчакова, Кастлроа, али и Вилијама Оранског, можда и неко попут Јакоба Фугера…
Фиксери су били и Черчил и Де Гол и Рузвелт, али и десетине других чија се имена никада неће сазнати јер су радили из дубине. Свима је заједничка била жеља да се пронађе начин по коме свет може наставити да функционише.
Враћајући сећања на Громика, Кисинџер је још рекао да када помисли на њега сети се великог и предусретљивог професионалца, снажно посвећеног стварању мира између Американаца и Совјета.
Фиксери баш то и раде, налазе начине да превазиђу разлике и ограничења и тиме створе периоде мира. Попут свих осталих мајстора, без фиксера у политици, систем је препуштен сам себи и лудој срећи којом колапс може да се избегне.
Треба писати сваки дан, али ја сам испала из праксе, тако да ево сажетка. Данило је стигао у Грачаницу у понедељак, ја сам кренула у уторак поподне са Живојином. Успут сазнајем да идемо прво до Звечана, на „Соколицу” и да су и мене убацили у програм – фестивал има ликовну колонију и песнички део. Прелазимо на Косово на Јарињу, релативно брзо и без проблема.
Надежда Петровић – Косовски божури и Грачаница 1913. године
Север је окупиран последњи, па је окупација и највидљивија – патролирају оклопним возилима, а код Србовца нас једно и зауставља. Њих петоро, једна жена и четворица мушкараца под пуном ратном опремом – редовна контрола.
Таблице из Србије више не морају да се прелепљују, а на Северу углавном нема КС таблица: кад су Срби морали да мењају своје махом су узимали нове србијанске, па су тако кола БГ, ВР, КШ. Ми смо у ВР колима.
Ја не дижем главу, Живојин је екстремно љубазан, али одговара „Добар дан” на „Мирдита”, траже му личну, возачку, Косова личну…пре годину и по су њега и Жарка зауставили и малтретирали, што је кратко био скандал за који – нико на крају није одговарао.
И кад прихватиш да иза административне линије могу да ти ураде шта хоће и да ће те Бог сачувати или неће, онда се више не плашиш.
На крају један од мушкараца говори жени да нас пусти.
У Звечану је осим окупаторских возила све као у Србији, али су људи уплашени. Дуго су били граничари, али граница је сад пробијена и народ збуњен. Организаторка је све време испред Дома културе за случај да дође полиција.
Причаће нам после Срећко из Новог Брда, који ради у старачком дому: „Не браним Шиптаре, али и они се плаше, не знају тамо шта их чека, па су такви. Нас су скоро зауставили, питају имате ли оружје, кажемо немамо али нас опет изводе из кола.
Мене су заиста нормално претресли, али остале су наслањали на кола и тукли по ногама. Значи – као да си криминалац…”
Крећемо даље ка Грачаници. Албански делови шљаште. Гомила је празних зграда изграђених уз пут, нарочито у Вучитрну, а бензинских пумпи је мали милион. Питам Живојина зашто – објашњава ми да је западни план за Косово подразумевао да ОВК заузме пумпе да би гориво које се увозило из Македоније могло да се продаје без икаквих намета, са чистим, огромним профитом. Једина места која стоје као црна острва у мору неона су српска гробља. У Вучитрну више нема живих Срба – „све су нас почистили”.
Стижемо у Грачаницу око један по ноћи. Сутра ујутру је Велика Госпојина и литургија у манастиру. Манастир је и центар места кроз које пролази магистрала – нема трга, нема пешачке зоне. Све је стално у покрету. Постоји идеја да се направи заобилазница, али за сада нема ни пасареле.
Пуно је народа на литургији, упознајемо и стару монахињу Теклу, из Црне Горе, док седи на трави. Весела је, шали се – радила је некад давно у фабрици, у манастиру је већ 28 година.
Видим опет фреске Милутина и Симониде, опет сам на том месту и причешћујем се где се причестио и краљ Милутин, и Свети краљ Стефан Дечански и цар Душан и цар Лазар.
Увече се спремамо за Ново Брдо, у Бостане код наших оца Стева и Соње. Њима је 10. годишњица како су дошли ту. Црква се осликава, место живи.
Кажем Соњи како им је лепо, одговара „Јој Милице, није било. Кад смо дошли, имање је било у јако лошем стању, нисам знала хоћемо ли успети све то. Али Бог све уреди.” Ту ћу реченицу чути још доста пута на Косову.
Како се снаћи међу свим овим силним коментарима на тему Нишвила око себе сваке године изнова, а избећи замку да испадне да си изрекао тек још један од њих?
Можда бити свестан да ни не можеш учинити ништа друго, односно да се та замка избећи не даје. А где да га, једног од њих, и како онда искажеш: да ли успутним гунђањем у уво првоме затеченом до тебе, у земљи где се главе свих нас воде као канте за ђубре; како и где да га напишеш: да ли на друштвеној мрежи?
Кад сам ја у питању, имајте у виду да дилема има једну димензију више: где и како све то, ако си Ивица Живковић? Јер тада ти се по свој прилици причињава да људи од тебе хоће нешто више, ако и коментар онда коментар са ставом, и чекају да га чују. И хоће да га објаве у гласилима већим него друштвена мрежа, ако нису сва гласила већ постала некаква велика друштвена мрежа.
Можда и јесте тако, то последње, јер је неодговорност постала иста и свуда аплицирана; ово је Ниш, овде се суочавање не упражњава, своју одговорност испуњаваш узмицањем, а од прогона се штитиш вештом мимикријом. Али то још није одговор на моја питања.
Шта би Ивица Живковић имао компетентно рећи о Нишвилу, о садржају који се тамо пласира и свему другом што се тамо догађа?
У две речи: ништа посебно. Прецизније: скоро ништа.
Мене су године разговора с таквим чудовиштима учености, каква су Никола Тодоровић и Магични Зоран Ћирић, те успутна ћаскања с феноменима упућености, какав је тамошњи стејџ-менаџер Деки Шобот, привеле к оном највреднијем освешћењу што гласи: Ћути. Не знаш.
Зато налазим за сходно да се брже-боље што детаљније легитимишем. Мора бити јасно каква су полазишта некога ко ће вам на крају овако громогласно изрећи своје ништа посебно. Јер ово је Ниш, а дани Нишвила су време када се Ниш комеша. Оно што ја имам да прећутим није мање значајно од онога што други нису рекли о томе.
Мене су као дете дубоко импресионирале телевизијске емисије где је у углу екрана писало „Време џеза”. Амбијент тих звукова и покретних слика био ми је утолико мистичнији што се џез-музика у визури моје малобројне породице налазила дубоко међу шпанским селима.
У доба средње школе однекуд сам се докопао аудио-касете Дјука Елингтона и кренуо пасионирано да је слушам. Још тада су ми клавир у џезу и сâм Елингтон постали нека врста светиње. Ту и тамо кружиле су плоче Луја Армстронга, који ми је са оним лудим гласом деловао сувише популарно или популистички – за њега су сви знали, чак су му и песме наличиле на радијске хитове, а неке од њих биле су и свима познате.
До праве мистике у погледу трубе доспео сам тако што сам случајно са радија снимио Дизија Гилеспија, неку верзију „Сунчане стране улице”. Чуо сам за термин би-бап, а такође и за свинг. Негде сам прочитао да је Каунт Бејзи тај који свира свинг, али тада није било лако доћи до снимака.
Требало је имати више стрпљења и систематичности у слушању радија, где је џеза било довољно. За све то време ја сам био најуреднији фан Битлса, Цепелина, Дорса, Дилана, Вејтса, касније мало панкер и онда се распростро широко у правцима новог таласа и свега што се данас квалификује као постпанк. Јер панк је већ тад био мртав.
Али сам своје наклоности и сазнања о џезу радо делио и умножавао. Словеначки Видеосекс имао је истакнуте секвенце џеза у својим аранжманима, или је то нама тада било тако разумљиво.
Помало и други Југословени: Смак, Леб и сол. Било је ту и Америке. Са Озијем у школи слушао сам Глена Милера: с једне стране, фул војна музика лимене трубе дувају, а с друге стране моје су девојке још пре пунолетства имале Месечеву серенаду.
Били смо опчињени Мајлсом Дејвисом, који је још увек био жив и снимао своје последње албуме, Тутуа и Амандлу. Стекао сам неколико његових плоча, најдража ми је била ИнАСилентWаy, а поменуту Амандлу поносно купио као новитет на аудио-касети.
Као истински фан набавио сам Мајлсову биографију и уживао у каприцима из његовог живота. Сликао сам се уз омоте његових албума, правећи исте фаце као он. Увек сам био подложан митовима – знао сам да је Мајлс Дејвис први свих времена.
Највише котирани били су још и Колтрејн, па Чарли Паркер, али њих тада нисам налазио. Оливера и ја смо у њеној соби слушали и неке синглице Наде Кнежевић. Допале су нам руку касете Колмана Хокинса и Сиднија… разбијали смо главу да ли се изговара Бекет или Бечет, јер је писало Бецхет.
Годинама касније чуо сам на радију изговор Сидни Беше (с нагласком на крају речи) и одмах позвао Ољу. Прави атомски удар био је дупли албум највећих хитова Телонијуса Монка на мом грамофону. Посудио сам ту плочу Мишку Здравковићу, он ме је позвао на фиксни и рекао ми: „Онај Монк је нешто најбоље што сам у животу чуо”.
Са својим једва пунолетним животним искуством запосели смо неколико термина у драгом Старом млину, уз партитуре са џез-стандардима: он за клавиром, ја на барској столици. Значи, познавао сам бар двадесетак џез-стандарда и умео да их отпевам до краја. Онда сам врло брзо почео да певам у црквеном хору и оставио џез.
Где сам ја био кад су се одржавали први Нишвили у Дому војске или где већ, питајте Бога. Мој први Нишвил био је онај 2006. године на летњој позорници. Може се рећи да сам и тада упао право с Марса; мене и моју другарицу увела је горепоменута школска Оливера кроз неке сулуде мрачне пролазе.
Она је била део ТВ екипе и знала је где се улази и излази, а да ниси пуко кинту за улазнице. Био је то већ не знам који по реду Нишвил, и ја сам остао у вечитом заостатку за свима који су ову манифестацију уредно посећивали од њених почетака.
Нисам ни тад повезао садржај програма са мојим релативно постојећим дисконтинуираним знањем и укусима о џезу из младости. Те године наступао је Инкогнито, што је као неки есид, али ипак недвосмислено џез.
Кажем, нисам се посветио удубљивању у саму музику, опрему, квалитет извођења. Највише ми је остала у сећању једна од Инкогнито певачица, којој бих указао сав интензитет пажње и да није певала ништа.
На основу тога могло би се рећи да ми је перформанс на бини бар једнако толико важан као и показани виртуозитети – то се потврдило годинама касније, када су ми се током наступа Патрише Еплтон из Де Фаз уста отворила и остала отворена до данас (није ме ни она Хрватица с последњег Нишвила оставила баш потпуно равнодушним, премда се ни на стејџу није одвајала од мужа).
Исте године, вероватно већ сутрадан или дан касније, другарица и ја смо уживали у наступу оригиналне поставе југословенског бенда Тајм, и то је сасвим сигурно најбољи рок концерт којем сам икада у животу присуствовао. Тиме долазимо до првог камена за спотицање.
Како да причаш да си био онима који неће да дођу зато што им то није џез фестивал, а зове се тако?
Како да кажеш да си у свему задовољан Нишвилом онима који то нису зато што оспоравају сâм његов идентитет џез фестивала?
Још ако ниси био на првим Нишвилима, на које су они за разлику од тебе редовно долазили, када Нишвил јесте био џез фестивал?
Још ако су они били на многим џез фестивалима у Европи, који су прави џез фестивали, јер им се програм састоји од џеза и само џеза, а ти немаш карту ни до Приштине?
Не знам. Мени се чини да је то питање дефиниције. Да ли је за један фестивал, да би се он смео назвати џез фестивалом, неопходно да не буде никаквих других садржаја осим џеза?
Или се може назвати џез фестивалом и онај на којем, поред могућих других садржаја, сасвим недвосмислено има и онога што јесте џез?
Ја нисам био ни на једном (другом) џез фестивалу ни у иностранству ни у земљи. Нисам, кукавац, био ни на првим Нишвилима који су се одржавали у мом граду. Како онда могу да тврдим да волим џез, кад већ сав весео идем на овакав Нишвил?
Искрено, немам ништа против што сам присуствовао једном сјајном рок-концерту у оквиру програма нечега што се назива (илити: издаје за) џез фестивал. Волим што сам видео Дада Топића и Тајм, па било то на џез фестивалу или ван џез фестивала.
Не бих одбио, као што нисам, да пропратим тај концерт са потпуним уживањем само зато што је одржан на џез фестивалу. Ја се тих дана, упоредо са Дадом Топићем и екипом, јесам наслушао џеза – нисам само бленуо у Иман.
Нишвил без џеза: то се никада није десило. Овај наш град, који и није баш најпознатији по целогодишњем обиљу културних и других догађања, може да поднесе то садржајно шаренило. Оно му можда чак и прија. Друго је питање искључивост приликом нечијег дефинисања или издавања за нешто што тобоже није.
Нека слободно буде и нешто што није, само док јесте (и) оно што јесте. Отприлике тако бих ја то формулисао, само да оправдам своје одушевљење проводом на тим својим првим Нишвилима, још док су се одржавали на Летњој позорници.
Да ли је наредне године, или оне следеће, гостовао и Зоран Предин?
Нека је гостовао. Био је и Душко Гојковић, у поређењу с којим нећете чути ништа што би више било џез. Били су и Бренд Њу Хевиз, чисто ради већег (џез) спектакла.
Већ друге, треће године, ја сам почео да живим за те и такве Нишвиле. Добро, можда је то претерано категорички речено, али у погледу културне понуде мог града скоро да је и дословно тако. Јер многе друге ствари умем и да прескочим. Али та позитивна енергија на Нишвилу, којом се потпуно обузмем тих дана и узмем да је ширим и сâм… та радост поводом успутног сазнања да толико велики број људи тамо познајем и да ми се јавља… то уживање у сваком кутку Летње позорнице између свих оних бина, седишта и степеница. Све је то само моје лично. И ја ћу да га браним.
Тедо д’ умрем кад сам оне године сазнао да више неће бити Нишвила на Летњој, већ да се премешта тамо на неку ливаду. Тада ми се чинило да је немогуће да се и у неком новом простору оствари она енергија, знате, то само моје лично.
С муком посматрах чаршаве које су обесили последње године на Летњој између позорнице и угоститељског објекта. Ни данас ми није јасно ко их је тамо ставио: Нишвил или угоститељски објекат.
Чуо сам само да је реч о расправи око кинте, што није мала ствар. Иван Благојевић (за стране читаоце: директор Нишвила) стао је на бину и свима нама потанко објаснио да се догађа нека неправда.
Иван је врло експресиван човек. Ко је у праву, он или они други?
Никад то нисам разабрао. Истини за вољу, било би највероватније погрешно да сам пресудио да је само једна страна у праву, односно да је Иван, јер ме угоститељски објекат много и не интересује, у праву или у криву.
Тај први Нишвил на ливаду, а то је била две хиљаде девета, очекивао сам са страхом, али дочекао с великим олакшањем. Догодило се чудо: Нишвил на новом простору био ми је једнако магичан – мада, наравно, на другачији начин – колико и они претходних година на Летњој позорници.
Што се мене неспособног тиче, свака част свакоме ко може сва она чуда да наређа и да се све на крају и види и чује. Те године другарица ме је убацила у волонтере, колективно, преко неке њене енџио.
Другарица је била, што оно кажу, с бенефитима, а један од бенефита била је моја волонтерска пропусница. Те године сам, стојећи издалека као прилично необичан матори волонтер, први пут видео екипу организатора Нишвила.
Видео сам Попа како отмено и ауторитативно распоређује волонтере. Нико ме неће убедити да је све што ти људи ураде нешто тек тако, што би могао свако од нас познавалаца ствари и критичара.
Своје присуство са овом или оном пропусницом увек сам користио да се мувам и минглујем около. Нека је доживотно хвала Далибору Поповићу званом Поп (убрзо смо се упознали, рећи ћу и спријатељили), што ме је свих година по разним основама опскрбљивао пропусницама оваквим или онаквим.
Увек сам хтео да купим улазнице, и никад нисам могао. Углавном сам се провлачио као члан Друштва књижевника, значи неки фактор у култури града. Тамо сам био сам и прес, и стаф, чак једне године и хост (али заиста, Оливера и ја смо правили друштво неком заменику израелског амбасадора).
Седели смо у ложи, за истим столом с тајкунима и политичарима – и не, то ми није импоновало. Али могао сам да се завучем и иза бина, у бекстејџеве, чисто да продефилујем; није ме занимало ни са ким од гостију музичара да се нешто упознајем и причам. Просто нисам имао шта.
Премештај Нишвила на нову локацију довео је до проширења околне сценографије и до разних тржишних навала. То је такође изазвало негодовање оних који брину да отменост идеје о џез фестивалу не буде угрожена нижим социјалним побудама наше презира достојне средине.
Искрено, мајице и качкети на тезгама дуж стазе у Тврђави тих дана не боду очи превише. Просто заобиђи, прођи поред. Понекад можда нешто и купи, понеси, чувај, поклони. Неће ти падне круна с главе.
Добро, разумем негодовање због роштиља. Међутим, ни с тиме се не претерује. Све је то сведено и стављено са стране, у дубоку позадину догађаја. Неко ће рећи да људи морају нешто да хасну успут. И биће у праву, мислим, ко од нас није више пута изумирао од глади насред Нишвила?
За мене је право спасење била појава веге-бургера, будући да се бар једном или двапут, ако не и свих дана Нишвила, падне пост. Осим на Нишвилу, до данас их на другим местима у Нишу нисам ни видео. Јесте да пукнеш кинту, али исплати се: капитализму капиталистичко, а Богу Божје.
Последњих година знао је да нам се осмехне и сâм капитализам – неке фине девојчице бесплатно су уваљивале веге грицкалице које су увек добро долазиле. Успела је и реклама, јер сам исте такве настављао да купујем по граду и после Нишвила.
Ред је поменути и нешто што мене лично избацује у погледу Нишвила, а то су сви они трубачи и дувачи који се ту доводе локално и оркестрално, једном речју: благе назнаке Гуче.
У центру пажње тог мелоса је велики Шабан, али под неку другу, светску презентацију. Разумем покушаје да се домаћи улични музиканти конектују као овдашња понуда са светским трендом блуза џеза, етно ворлда и шта вам ја знам; признајем, и прихватам, али не могу.
Када их видим и чујем, бежим главом без обзира. Знате, има разлога зашто не идем у Гучу. Ја сам вам од оних што преседе читаву свадбу. Као клинцу није ми падала круна с главе кад бих се прикључивао на Да л’ је могуће и Не долази у мој стан, тамо где бих видео друштво и гитару.
Али мене све то ипак сувише асоцира на шаторе, пијанство и ваљање по блату, и то није моја прича. Довољно буде да неко подигне руке на Нишвилу, поцупкујући и правећи ону телећу фацијалну експресију, да би ми то створило унутрашњи проблем.
То се десило на Бреговића, када смо Оливера и ја трчали без даха још много даље од Тврђаве, до самог логора, тог универзитета бекства, како бисмо побегли и од одјека свега онога што идол мог детињства, који је створио Изглиједала је мало чудно у капуту жутом кројеном безвезе, изводи на бини.
Разумео сам шта хоће да каже Иван када је рекао да су после Трикија за утеху наступили домаћи Трикији, али ми смо и тада заждили у спринт према излазу – и опет нас је стигао Калашњиков.
Значи, ако и јесте домаћи Трики и тако узвишена етно варијатна музике, зашто већ друга ствар на репертоарима увек изнова мора бити тај шугави Калашњиков!
Осим Техерана имам још једну слабу тачку, а она се зове Бесаме мућо. Не знам зашто ми је та песма идиотска, кад су ми многи рекли да објективно није. Мислим да ми ту проради онај синдром негодовања на „дај нешто што сви знамо”, који је у овом граду неизбежан не само на славама већ и на вечерима оперских арија, кад читава сала Симфонијског оркестра на крају крене да подврискује О соле мио, или пак Жена је варљива. Више од петнаест Нишвила је наређано у мом житију, и ниједан не прође без Бесаме мућо. И то је све, што се гунђања тиче. Немам више примедби.
Слушао сам истинске величине. Видео сам Рона Картера, Жан Лик Понтија, Ведер Рипорт (које сам, додуше, испратио с подељеном пажњом јер ми је другарица алергична на фјужн). Али сам прилично убачен присуствовао и многим другим приредбама што нису џез. Поменух негде у претходном тексту Де Фаз. Тифан и Ијока су ме такође распаметиле, а ни Драмз Јунајтед ме нису оставили деконцентрисаним.
Ни данас ми није јасно како је Зденка Ковачичек успела онако да отпева Џенис, а Стенли Џордан онако да одсвира Хендрикса. Соломон Берк је, кажу, највећи од свих који су били (а ја слепац ни чуо за њега; кажем то, јер сматрам да се нешто важно каже и тиме кад нећеш мудро да ћутиш).
Углавном, ја све њих видех. Не само видех, већ и доживех у фул капацитету. На џез фестивалу или не, баш ме па брига. Хвала организаторима. Већ сам на прагу сенилности, тако да многе садржаје заборављам. Стрпљиво чекам наредне године, када ћу се боље присећати многих фаца с Нишвила, него тога шта сам јутрос хасао.
Видим да Иван Благојевић, исти онај који се свађао са бине кад су накачили оне чаршаве на Летњој, сваке године ламентује у јавности што нам за Нишвил (дакле, нама, не њему) званичници не дају већу кинту.
Можда нисте тај карактер да вам је такав стил наступања у јавности превише симпатичан, али океј, то је маркетинг и то је културна политика. Сигурно да има смисла и сврхе. Дакле, ако бих персонално можда и више волео на његовом месту каквог блазиранијег, софистициранијег типа, хвала Ивану Благојевићу.
Шта се ради иза кулиса, ни најмање ме не занима. То су велика питања. Ја се бавим малим питањима. Дакле, хвала човеку и екипи. На евентуалним надметањима за најзначајнијег човека у култури овог града моћи ће да рачуна на мој глас.
За крај чувам онај најлуђи догађај са Трикијем ове године, а док овај текст дође до вас и она ће проћи, мислим година. Кажем најлуђи, јер је мени то било од почетка до краја – све надреално.
Трики је био највећа и најгласније најављивана звезда овогодишњег програма на Нишвилу. Ја опет пао с Марса: објашњавају ми шта је Трики, а шта Масив Атак.
Оливера каже да су неких тамо година у Београду сви слушали Масив Атак. У Нишу нису; или бар ја нисам, а нисам ни виђао људе који су. Пеђа каже да је пет пута био на њиховим концертима около. Добро. Пеђа зна.
Помало се едукујем пре финалне вечери, набадајући по интернету. Отприлике спознајем шта је трип-хоп, фина музика што се мене тиче. Ја сам слушао Портисхед, и то је нешто што ме асоцира. Па да, они су иста генерација – каже Пеђа.
Уочи самог наступа видно повећан број људи. Кажу, дошли и из других земаља да виде Трикија. Дошао и Никола, кога нећете баш често срести на Нишвилу. Међутим, шушкају како је тај Трики ексцентричан – свашта се може очекивати.
Кажу да је џанки, да је бруталан према публици. Добро. Почиње наступ, тискамо се испред бине неко здушније, неки од нас опуштеније. Креће нека позадинска музика која траје, траје, траје. Не укључује се светло. Кажу, Трики понекад током читавог концерта не укључи светло.
Полако се убацује неки женски глас. Мени то фино. Постаје (ми) све угодније. Кажу, Трики иначе све време пушта певачице. Шта онда он ради, питам се у себи. Још увек нема светла. Некакве сенке крећу се по бини. Нешто није у реду са звуком. Звучници некако пробијају, или им се дешава нешто што ја не умем да објасним. После десетак минута: пауза.
Нико не зна шта се дешава, почињу да колају прва гунђања. Пролази неодређени број минута и наступ поново креће. Опет мрак, сенке, женски гласић, пробијање из звучника. Врло брзо све се прекида – крај.
Настаје опште комешање. Надолази горчина са свих страна. Никола ставља све (по списку) на рачун организације и катастрофалног звука, због кога верује да је овај прекинуо наступ.
Каже да су то канте, а не звучници. Десно од бине срећем Цепија, који је јако љут. Толико људи је дошло, многи и из иностранства. Треба га тужити – каже Цепи. Не можете често срести љутог Цепија.
Чак и Марија, жена скандинавске лепоте, поред њега стоји намрштена. Испало је да Трики не поштује Ниш, људе који су дошли да га виде. На други стејџ излази Веља, да најави следеће извођаче.
Веља је бесан, једва се суздржава да јавно не оспе паљбу на госта. На основу тога повезујем да је он нешто видео иза позорнице, што ми не знамо а што га је саблазнило.
Тада следећи извођачи почињу Техеран ‒ ми бежимо ‒ Калашњиков је бржи.
Током ноћи читам коментаре на фејсу. Шобот пише да је Трики брат и да ће да избрише све оне који пишу лоше о њему. Чекај мало, Шобот је стејџ менаџер. Он ваљда најбоље зна. Шта је онда видео Веља?
Неко пише да је проблем настао око звука, али да нису домаћи организатори криви за то ‒ сваки иоле већи селебрити доводи своје техничаре звука. То ми се чини логичним.
Битан део целе приче је то што је Трики замајан ко струја и ништа што тај уради не мож’ да протумачиш. Неки шушкају да је Иван упао у бекстејџ и хтео да га бије.
Трики се шатро жалио у свом саопштењу да му је пијани директор Нишвила умало набембао фленџери. То су отприлике све чињенице које су се дале сазнати. Већ ујутру читам званично реаговање Нишвила – Иван Благојевић је саставио фантастично саопштење.
Одмерено, без грубих тонова осуде, достојанствено, с поштовањем, чак позитивно и оптимистично. Лично ме је задивила сналажљивост и мудра реторика тог човека. Али ми ни из тог саопштења нисмо сазнали шта се догодило.
Мени је то коначно, с логичке стране гледано, био један од најзабавнијих догађаја у животу. Оно кад ништа не можеш сазнати, а сви причају и деле информације само о томе. Чини ми се да сам ја једини који није тврдио, а није ни веровао да зна о чему је реч, у вези са било којим делом ове сложене и луде приче.
Мудро сам ћутао како ме не би сви напали. Шта, зар ти не знаш да свако доводи своју технику звука?
Проблем је у томе што би ме гарантовано већ следећа или следећи исто тако децидно сатерали уза зид: не знаш да је организатор фестивала одговоран за озвучење на фестивалу!?
Не знам, браћо! Убијте ме! Исто важи и за светло, што није било укључено, и где је био и шта је радио Трики, и како су после расправили све то са њим, и шта је видео Веља, а шта Шобот па су тако различито реаговали, и да ли андроиди сањају електричне овце, и најзад од које се дрво прави нишлиски пинокијо. Не знам, и тачка.
НИСВИЛЛЕ 2023 – Трицкy
Знам да не знам. И задовољан сам због тога. Нисам се острвио ни на Ивана, ни на Трикијеве невидљиве техничаре. Немам никакав став о томе што овај не укључује светло током својих наступа. Нити о томе што не поштује публику. Јер ко смо ми?
Мени беше фино оних десетак дваес минута док је девојчица певала из мрака, иако ме је звучник ударао у главу. Јер ко сам ја?
А док не будем апсолвирао та два питања, сва ова друга, знате, немам намеру да отварам.
Драги г. Буковски, зашто никада не пишете о политици или дешавањима у свету?
„Драги М. К. зашто бих, да ли се догађа нешто ново под капом небеском?
– сви знају да је ђаво однео шалу.“
Чарлс Буковски (1920-1994)
Наше дивљање тиња као тихи пожар, док посматрамо длаке на тепиху – питајући се шта је, дођавола, пошло по злу кад су дигли у ваздух трамвај пун желе бомбона са постером морнара Попаја.
То је једино битно: добар сан је нестао, а када он нестане, све нестаје. Остало су бесмислене игре за генерале и бизнисмене, а кад смо већ код тога – видим да је још један амерички бомбардер пун хидрогенских бомби поново пао са неба – ОВОГ пута у море док је НАВОДНО штитио мој живот.
Стејт департмент каже да су хидрогенске бомбе биле „ненаоружане“ шта год то значило. Даље читамо како је једна од хидрогенских бомби (изгубљена) пукла и ширила радиоактивно срање свуда док је наводно штитила мене, ИАКО ја нисам ни тражио заштиту. Разлика између демократије и диктатуре је у томе што у диктатури не мораш да губиш време на гласање.
Вратимо се на случај хидрогенске бомбе – пре извесног времена исто се догодило код обала ШПАНИЈЕ. (они ме свуда штите.) бомбе су опет нестале – живахне мале играчке. требало им је три месеца – ако се добро сећам – да пронађу и изваде ту последњу бомбу. Можда је то трајало три недеље, али људима у том приморском граду сигурно се чинило као вечност. Та последња бомба – проклета ствар се заглавила на ивици пешчане дине дубоко доле у мору.
И сваки пут када су покушали да је извуку, тако нежно и пажљиво, она би се откачила и отишла још даље низ дину.
У међувремену, сви сиромашни људи у том приморском граду превртали су се у својим креветима ноћу, питајући се да ли ће их дигнути у ваздух, захваљујући звездама и пругама. Наравно, амерички Стејт департмент је издао саопштење да хидрогенска бомба нема детонациони фитиљ, али у међувремену су богати запалили у друге крајеве, а америчке морнаре и мештане изједала је нервоза.
(На крају крајева, ако те ствари не могу да експлодирају, зашто су их уопште возали унаоколо? могли су да возе и саламу тешку две тоне. фитиљ значи „варница“ или „окидач“, а „варница“ може доћи одасвуд, а „окидач“ представља „потрес“ или било коју сличну акцију која ће активирати механизам за паљење. САДА је терминологија „ненаоружана“ што звучи безбедније, али своди се на исту ствар.)
У сваком случају, покушали су да покупе бомбу, али ствар као да је имала свој властити ум. Онда је дошло неколико подводних олуја и наша дражесна мала бомба је бежала све даље и даље низ дину.
Море је веома дубоко, много дубље од нашег руководства.
На крају, специјална опрема је конструисана само да извуче бомбу и ствар је извучена из мора. Паломарес. Да, ту се догодило: Паломарес. И знате шта су урадили следеће? Америчка морнарица је одржала КОНЦЕРТ У ПАРКУ у том граду у част проналаска бомбе – ако ствар није била опасна, баш су се развеселили. Да, и морнари су свирали музику и сви су се окупили у великом сексуалном и духовном ослобађању.
Шта се догодило са бомбом коју су извукли из мора, не знам, нико (осим неколицине) не зна, а бенд је наставио да свира док је хиљаду тона радиоактивног шпанског површинског слоја тла послато у Ејкен, Јужну Каролину, у запечаћеним контејнерима.
Кладим се да је кирија јефтина у Ејкену, Јужној Каролини. Тако да сада наше бомбе пливају и тону, хладне и „ненаоружане“ око Исланда.
А шта да радите када су људи окупирани лошом вешћу? Лако, усмерите њихове мисли на нешто друго. Могу да размишљају само о једној ствари. На пример, наслов од 23. јануара 1968: Б-52 ПАДА КОД ГРЕНЛАНДА СА ХИДРОГЕНСКИМ БОМБАМА; ДАНЦИ НЕРВОЗНИ. Данци нервозни? Ох, брате мили!
Било како било, одједном, 24. јануара, наслов: СЕВЕРНА КОРЕЈА ЗАПЛЕНИЛА БРОД АМЕРИЧКЕ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ.
Ох, брате мили, патриотизам се вратио! Та прљава ђубрад! Мислио сам да је ТАЈ рат завршен! ах ха, видим – ЦРВЕНИ! Корејске марионете!
Испод фотографије пише нешто овако – амерички обавештајни брод Пуебло – некадашњи војни теретни брод, а сада један од тајних шпијунских бродова ратне морнарице опремљен електронском опремом за надзор и океанографском опремом, приморан је да уђе у луку Вонсан код обала Северне Кореје. Ти проклети црвендаћи, увек праве нека срања!
Али ЈЕСАМ приметио да се прича о изгубљеној хидрогенској бомби полако гура под тепих: „Откривена радијација на месту пада Б-52; Верује се да се бомба распукла.“
Речено нам је да су председника пробудили између два и два и тридесет ујутру и обавестили о заплени Пуебла. Претпостављам да је поново заспао.
САД кажу да је Пуебло био у међународним водама; Корејци кажу да је брод био у територијалним водама. Једна земља лаже, друга не. Онда се човек запита, чему служи шпијунски брод у међународним водама?
То је као да носите кишни мантил док сунце сија. Што ближе приђете, то ваши инструменти боље снимају.
Наслов: 26. јануар 1968: САД ПОЗИВА 14,700 РЕЗЕРВИСТА ВАЗДУХОПЛОВСТВА. Изгубљене хидрогенске бомбе код Исланда су потпуно нестале из штампе као да се никад нису ни догодиле.
У међувремену: Сенатор Џон К. Стенис рекао је да је одлука господина Џонсона (позив ваздухопловним резервистима) „неопходна и оправдана“ и додао следеће: „Надам се да неће оклевати да мобилизује и копнене резервне компоненте.“
Сенатор Ричард Б. Расел: „На крају крајева, ова земља мора вратити брод и заробљену посаду. Напослетку, велики ратови су почели и због много мањих инцидената него што је овај.“
Председник Представничког дома Џон В. Макормак: „Амерички народ мора да схвати да комунизам још увек тежи светској доминацији. Премало се пажње посвећује томе.“
Да је Адолф Хитлер жив, уживао би у данашњој слици света. Шта има да се каже о политици и светским стварима? Криза у Берлину, кубанска криза, шпијунски авиони, шпијунски бродови, Вијетнам, Кореја, изгубљене хидрогенске бомбе, нереди у америчким градовима, глад у Индији, чистке у Кини? Има ли добрих и лоших?
Неких који увек лажу, неких који никад не лажу? Има ли добрих влада и лоших влада?
Не, постоје само лоше владе и још грђе владе.
Да ли ћемо угледати бљесак и и осетити врелину која ће нас разнети једне ноћи док се будемо туцали или срали или читали неки стрип или лепили сличице у албум?
Изненадна смрт није ништа ново, а није ни масовна изненадна смрт. Али ми смо унапредили производ; имали смо векове знања, културе и открића од којих смо направили нешто; библиотеке су затрпане књигама; велика слика се продаје за стотине хиљада долара; медицина пресађује људско срце; не можете разазнати лудака од здравог на улици, и одједном поново откривамо да су наши животи у рукама идиота.
Бомбе можда неће никада да падну; бомбе би можда ипак могле да падну. Еци, пеци, пец.
А сада, опростићете ми, драги читаоци, враћам се курвама, коњима и пићу, док још има времена. Ако ове ствари изазивају смрт, онда је далеко мање увредљиво бити одговоран за своју сопствену смрт, него за другу врсту која долази украшена фразама о слободи и демократији и људскости и/или свим тим срањима.
Прва објава, 12:30. прво пиће, сад. А курве ће увек бити ту негде. Клара, Пени, Алис, Џо – еци, пеци, пец.
Опште место писања о путовању започиње првим кораком након којег следе, у зависности од упорности и капацитета, још таман онолико корака колико треба. Да стигнемо. До краја. Или је то нови почетак, показаће се.
Где смо сада, куда смо пошли, или је ипак боље да све ово напишем у једнини?!
Ове године навршава се пета година заредом како сам преузео одговорност да будем председник Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Не тако славан јубилеј, али према свецу и тропар, рекао бих увек недовољно задовољан и нимало лажно скроман.
Пет година смо без Сигме, навршава се прва година без Гаге Машовић, а о двојици бардова нашег Друштва стижу ми потресне вести и нећу да их именујем, иако сам мислима са њима.
Где смо сада?
Имао сам праву срећу да овај мандат падне у време обележавања неколико важних јубилеја. Седамдесет година Друштва и исто толико од изласка првог броја Гледишта. Обележили смо пре пар година и јубилеј Књижевне колоније Сићево и крајем прошле, али и почетком ове – деведесет година од рођења Бранка Миљковића, једног од наших најистакнутијих чланова.
Током 2023. године навршила се и седамдесета годишњица од рођења Славише Живковића Шаке, а наше Друштво ове године расписује осми конкурс и управо ради на сређивању рукописа седмог лауреата. Награда је након пловидбе од Ниша, преко Никшића и Београда опет допловила на обалу Нишаве где суверено влада са епитетом градска.
Говорећи још мало у бројкама, од оснивања портала нашег Друштва до данас, друштвокњижевника.срб посетило је више од педесет хиљада читалаца. У просеку за пет година постојања десетак хиљада годишње. Лепо за портал који негује искључиво лепе речи. Отуд, држаћу се у наставку ове исповести углавном само слова.
Роман Огњена Авлијаша „Виноград Мехмед-бега“ постао је наше прво бестселер издање, а уследило је затим оно у шта је мало ко веровао – два хит издања поезије: Александар Војиновић „Свраке, вране, гаврани“ и Јована Бајагић „Муве“.
Из наше издавачке куће појавило се и једно библиофилско издање. О овој књизи професор Горан Максимовић између осталог записује: „Књига која се налази пред читаоцима представља пресјек савременог тренутка у једном дијелу књижевног живота у Нишу, везаног превасходно за рад „Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша“, а другим својим дијелом у одјељку „Сећања“, предочава лексикон имена и доминантни љетопис књижевног живота у граду Нишу у посљедњих седамдесетак година, па и у читавом претходном стољећу. Као таква свакако ће бити изазов за разнолика читања и анализу био-библиографских чињеница како појединачних стваралачких опуса, тако и сагледавања цјеловите слике књижевног живота, а самим тим и иницијални подстицај за нова читања и вредновања књижевне прошлости и садашњости у граду Нишу и на простору југоисточне Србије.“
Поред библиотеке „Славиша Николин Живковић“, под нашим кровом расте још неколико њих: Друштво угледних стваралаца, Сигма, Наш пут и најмлађа међу њима – библитека Код у којој је објављено, по први пут у преводу, тестаментарно дело Аца Шопова „Дрво на брегу“, класика македонске књижевности у препеву наше Данијеле Костадиновић.
Куда смо пошли?
Износећи свој „експозе“ на изборној Скупштини, рекао сам 2019. године да ће наше Друштво изборити репрезентативни статус код Министарства културе. Још увек није, али борба траје и ове године смо прешли не мало важан степеник – десет година административног постојања у континуитету, након последње обавезне пререгистрације.
Још једно од важних питања је постављено тамо где треба, а то је решавање деценијског проблема да наше Друштво још увек нема репрезентативне просторије. Обезбеђивање простора без накнаде, макар на један грејс период, где би започели са прикупљањем музеолошке грађе, представљањем значајних књижевних имена у културној историји, али и за простор наше сада само онлајн књижаре „Нестор Жучни“, као и за будуће програме и окупљања.
Својеврсни Књижевни музеј био би партнерски постојећим институцијама, а с обзиром на то да су у току разговори са нашим најстаријим члановима око поклона и будућих легата за сталну музејску поставку, у овом тренутку већ имамо радне тематске целине:
Ниш 1879 – 1945 / ГРАЂАНСКИ ПЕРИОД
Ниш 1945 – 2000 / ПЕРИОД СОЦИЈАЛИЗМА
Ниш 2000- 2024 / ПЕРИОД ТРАНЗИЦИЈЕ
Конкретан пример и прва личност за музеолошку обраду јесте Славиша Николин Живковић, иако у овом тренутку постоји градска књижевна награда Ниша са његовим именом, о њему мало ко зна више од тога сем да је култни писац.
Почели смо са припремом програма за обележавање 170. годишњице од рођења Стевана Сремца, а након спомен плоче Слободану Стојадиновићу Чудеу, коју смо открили на основној школи у Каменици, ове године припремамо и за Љубу Станојевића, који је са темом поезије Бранка Миљковића био први докторант књижевности после другог светског рата у Нишу. Ову спомен таблу, обликом истоветну оној из Каменице, открићемо на јесен у Миљковцу на основној школи.
Личну карту Друштва од оснивања красе имена: Масука, Бранко Миљковић, Љуба Станојевић. Вељко Видаковић, Видосав Вице Петровић, Лука Прошић преко Димитрија Миленковића, Добривоја Јефтића, Мирољуба Тодоровића, Недељка Богдановића, Тихомира Нешића, Надежде Лаиновић, Иванке Косанић, Миње Илијеве до генерације стваралаца попут Стане Динић Скочајић, Ирине Антанасијевић, Горана Станковића, Звонка Карановића, Бранислава Јанковића, Жељка Митића па све до оних најмлађих.
А оно по чему се наше Друштво посебно истиче јесу и врсни преводиоци и бројни теоретичари књижевности – широк обухват друштва креативних људи од афирмисаних појединаца из области друштвених и хуманистичких наука, лингвистике, социологије, музелологије, театра и другог. Погледајте само побројано овде имена свих нас. Мени је заиста указана огромна част.
Зашто бих све ово да напишем у једнини?
Игра случаја је хтела да након прве године уђемо у наредне две које су дословно прескочене услед проглашења пандемије. Наизглед у сталном контакту мобилним телефонима и са безброј интернет апликација и друштвених мрежа, отуђили смо се, не памтим кад нас је на једном месту било као у годинама пре короне. Од оснивања до данас било нас је сто четрдесет седам укупно, а у Друштву је тренутно осамдесеторо нас.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија, пре две године наше Друштво почело је са прослављањем Светог Доситеја Исповедника Нишког, своје Крсне славе. Желим да верујем да ће са просторијама доћи и тај тренутак да нас макар за славу видим све на окупу.
У прошлонедељном тексту на порталу Гледишта, Бранислав Нушић у својој причи записује речи: „У самој редакцији подела рада била је оваква: уводне чланке писао сам ја; телеграме писао сам ја; подлистак писао сам опет ја; „мало шале“ писао сам такође ја; „поглед по свету“ као и „трговину и обрт“ писао сам ја, и најпосле „огласе“ писао сам опет ја. Једном речи, ја сам био свој најглавнији сарадник.”
Не знам зашто сам се препознао у њима, ако не из разлога што сведоче истину, него кад сте већ са читањем довде дошли, основано претпостављам да и сами пишете, пошаљите нам на имејл: gledista@drustvoknjizevnika.com један од својих записа, хајде да дискутујемо у јавности, а Редакција предлаже три тачке дневног реда – свеобухватне теме за слободно писање: Књижевност, уметност и друштвена питања. Изволите и хвала!
Навршава се 170. годишњица од рођења Михајла Идворског Пупина и 150. од његовог доласкана тло Северне Америке, али и равно 100 година од како је постао први Србин овенчан Пулицеровом наградом. Ову значајну награду доделио му је Универзитет Колумбија за дело „Са пашњака до научењака“. Поводом ових значајних јубилеја преносимо одломак књиге из првог поглавља: „Шта сам ја донео Америци?“.
Своје аутобиографско дело Пупин посвећује мајци, а пишући предговор књизи записује: „Подвући ћу овде само ту околност, да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење: да има прилика које падају у очи усељенику, док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.“
Енглеско издаље књиге изашло је у Њу Јорку 1924. под насловом „Фром иммигрант то инвентор“. Са енглеског је превео и штампао М. Јевтић у Великом Бечкереку 1929. године у издању Матице српске.
Михајло Идворски Пупин (1854-1935)
Када сам се, пре четрдесет и осам година, искрцао у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. Мој удес у новој, мени потпуно страној земљи, не би био ништа друкчи да сам, место пет центи, собом донео и пет стотина долара. Млади усељеник, као што сам тада био ја, није ни у стању да нађе свој прави пут у овој земљи док не потроши сав новац који је донео.
Ја сам донео пет центи и то сам одмах потрошио на један комад пите од шљива, што у ствари није ни била права пита од шљива: у њој су биле саме коштице, а ни трага од шљива. А да сам донео пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, али, можда, опет на таке подвале, док би борба која ме је очекивала остала иста.
Искрцати се у Касл Гардену без паре у шпагу, није баш тако велика несрећа за младог усељеника. Уопште, за момка који се одлучио да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новаца, само ако он има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.
Усељеник, који је вичан и потпуно упућен у разним вештинама и занатима, и телесно способан да издржи све тешкоће напорног рада, с правом заслужује нарочиту пажњу. А што може дати онај млади усељеник, који нема ни паре, који није вичан нити каквој вештини, нити има какав занат, нити пак познаје језик земље у коју је дошао? Свакако ништа.
И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садашњи законски прописи о усељивању. Међутим, има извесних ствари које млад усељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије него све оне ствари које данас прописује закон о усељивању.
Да ли сам ја, када сам се 1874. искрцао на Касл Гардену, донео коју од ових других ствари? Покушаћу да на то питање одговорим кратком причом о мом животу пре мога доласка у ову земљу.
Моје родно место је Идвор. Али тим није бог зна колико речено јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је једно мало село које се налази но страни главног пута у покрајини Банату, који је пре припадао Аустро-Угарској, а сада је знатнији део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
На Мировној Конференцији у Паризу 1919. године, ту покрајину су тражили Румуни. Ни они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају Баната у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и господин Лансинг познавали су ме лично, па када су од југословенских делегата дознали да сам ја родом Банаћанин, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.
У Идвору нико никад није живео осим Срба. А становници Идвора били су од увек земљорадници. У време мога детињства, већина је била неписмена. Па и отац мој и мајка моја нису знали ни читати ни писати. Ту се намеће питање: што је могао дечко од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без пара у џепу, донети Америци, ако би се нашло законско могућности да се он у њу усели?
Али ја сам тада веровао да ја носим Америци толико благо да ће ми се дозволити искрцавање, па сам се не мало изненадио кад приметих да нико на мене ни главе не осврте, када сам овде стигао.
Идворски Срби, од незапамћених времена, сматрали су се за браћу Србима у Србији, који се налазе само на неколико пушкомета даље од Идвора, на јужној страни Дунава. Ведрих дана јасно се може из Идвора видети и Авала, брдо више Београда у Србији. Ово плаво брдо, које је за мене у то доба имало на себи нечег волшебног, изгледало је као да увек подсећа банатске Србе: како Срби из Србије на њих стално мотре оком пуним нежне пажње.
У време мога детињства, Идвор је спадао у такозвану Војну Границу у Аустрији. А та Војна Граница има своју занимљиву историју. Све до почетка осамнаестог столећа османлијске најезде су стално узнемиравале Аустријску Царевину. С времена на време, османлијска војска би прелазила јужну границу, коју су чинили Дунав и Сава, и упадала дубоко у аустријске покрајине.
Концем шеснаестога века, оне су допрле чак и до самог Беча, и претиле су да постану озбиљна опасност и по целу Европу, да није пољски краљ Собијески притекао у помоћ и спасао Беч. Тада је аустријски цар Леополд Први позвао Чарнојевића, српског пећског Патријарха, из Старе Србије, да се са тридесет и пет хиљада одабраних српских породица из Старе Србије пресели у аустријске земље северно од Дунава и Саве, да чувају те границе.
И ти су се Срби за читава три столећа тукли са Турцима, и у тим борбама дошли до велике вештине у овом начину ратовања. Године 1690. Патријарх се пресели са овим одабраним породицама у Аустрију и настани се на уском појасу земље на северним обалама ове две реке. Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном Границом.
По предању, и моје родно место Идвор 6ило је основано 1690, али не на истом месту на коме се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици, која се налази мало северније од садашњег села. Банат представља праву равницу, али је река Тамиш, близу Идвора, прокопала једну мајушну клисуру, и на једној од узвишица крај те клисуре налазило се старо насеље Идвора, везано једном уском превлаком са новим насељем.
То прво место за насеље изабрано је због тога што је пружало више повољних стратегијских преимућстава за одбрану од непријатељских упада. Први насељеници су живели у подземним становима, које непријатељ није могао распознати из даљине. Остатака тих подземних станова било је још у време мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.
Где је прва црква била, ту се данас диже стуб од цигаља, а на њему стоји један крст. У једном урезу са стране била је икона Богородице са дететом Исусом, пред којом је горео жижак натопљен у зејтину. По предању, тај пламен се није никад гасио. Предање је говорило и то: да би се литијом коју би ту приредио добри свет у Идвору поуздано могла отклонити свака недаћа, која би селу претила, као суша и куга.
И ја сам често био на тим литијама и увек, када бих се налазио у том напуштеном селишту, добијао сам утисак као да се налазим на светом земљишту. Свето земљиште ради тога што је ту проливана хришћанска крв у време борба хришћанских Срба из Идвора са освајачима. Свака посета том старом селу освежавала би приче о јунацима, којим су се моји сељани толико поносили.
Овај скромни сељачки свет у Идвору био је оскудан у земаљском благу, али је обиловао у предањима о својој старини. И данас, када ми пред очи изађе слика детињства у овом селу Идвору, видим да је главни посао духовног живота сеоског света у томе да одржава и негује стара предања. Спознаја о тим предањима била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у Аустријском Царству.
Када се мој народ, под Патријархом Чарнојевићем, преселио у Аустрију и настанио се у Војној Граници, закључио је тачно одређени уговор са царем Леополдом Првим. И тај уговор је убележен у једном аустријском државном спису, који се зове „Привилегије.“ По том старом уговору, Срби у Војној Граници имали су права на духовну, привредну и политичку самоуправу.
Њихова неотуђива својина била је земља, која им је тим уговором предата. У нашем селу, ми смо сами издржавали своју школу и своју цркву, и свако село бирало је своју управу. На челу села био је кнез, или поглавар, обично који плећат сељак. Мој отац био је кнез неколико пута.
Владике и народ бирали су своје духовне и световне поглавице, Патријарха и Војводу, световног и војног поглавара. Ми смо били слободни, независни власници земље. За те „привилегије“, народ је преузео на себе обавезу: да брани јужне границе од османлијске најезде.
Али кад је наш народ, под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског, у почетку осамнаестог столећа, помогао да се Турци протерају преко Дунава, и када је цар открио сјајне ратничке способности Срба из Војне Границе, подстакао је да се првобитне одредбе „Привилегија“ преудесе тако као да су се српски Граничари обавезали и на то: да бране аустријско царство од свих његових непријатеља.
Тако су Срби из Војне Границе бранили царицу Марију Терезију од Фридриха Великог, бранили су цара Фрању од Наполеона, бранили су цара Фердинанда од побуњених Маџара 1848. и 1849; а 1859. и 1866. они су бранили Аустрију и од Италије. Јуначки подвизи Идвораца у време ових ратова били су основа за многа предања у Идвору, сачувана у многим причама и заносним песмама.
Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је песништво било у пуном јеку. Веран старим обичајима српске расе, народ у Идвору, дугих зимских ноћи, одржавао је своја села. Као дечко, био сам на многим од тих села у кући мога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи, која је била део пећи, направљена од истог материјала као и пећ, обично од ћерпича, па намалтерисана и окречена. Пушило би се и причало.
Старци су личили на сенаторе, које је нека виша сила одредила да буду чувари све мудрости у Идвору. Крај њихових ногу седели су млађи људи, на столичицама, а пред сваким од њих стојала би котарица у коју су крунили жута зрна са великих клипова од кукуруза. То би им био посао то цело вече. А уз зидове, на ниским столицама, седеле би старије сељанке. Преду вуну, лан и кудељу.
Младе жене обично шију и везу. Као материном љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и прислушкујем мудролије и бајке, које би текле са усана стараца, а понекад и млађих људи, када би од стараца дошли до речи. С времена на време, запевале би младе жене по неку песму о коме од последњих догађаја.
Када би, на пример, који од стараца завршио каку причу о Кара-Ђорђу и његовим историјским борбама са Турцима, жене би запевале песме у којој се славе Кара-Ђорђе, храбри војвода Хајдук Вељко, који је са једном шаком Србијанаца бранио Неготин од једне велике турске војске под Мула-пашом. Ова храбра чета, како је песма описује, подсећа на ону малу чету старих Грка на Термопилима.
Неки од стараца на овом селу били су у Наполеоновим ратовима. Сећали су се добро и прича, које су слушали од својих отаца о аустријским ратовима са Фридрихом Великим током осамнаестог столећа. Средовечни људи били су у борбама за време мађарске Буне, а млађи су тек прошли кроз ратове у Италији 1859. и 1866.
Један старац био је у битци код Асперна, када је Аустрија тукла Наполеона. Имао је једно велико царско одликовање, ради кога је био особито горд. Ишао је и у Русију, са једном аустријском дивизијом за време Наполеоновог похода 1812. године. Звао се: Баба Батикин, а у селу су држали да је био видовит и да је могао да прориче, јер је имао необично јако памћење и изванредан приповедачки дар.
А говорио је као гуслар, српски минстрел. Није он причао тако живо само о ономе што се догађало у Аустрији и Русији за време Наполеонских Ратова, у којима је и сам био, него је очаравао своје слушаоце и причама о аустријским походама против Фридриха Великог, о којима му је причао његов отац по свом повратку са бојних поља у Шлезији.
Ја се врло добро сећам његових прича о Кара-Ђорђу, кога је он лично познавао. Звао га је Великим Вождом, вођом србијанских сељака, и никад се не би уморио причајући о његовим јуначким борбама са Турцима у почетку деветнаестог столећа. И ове приче о Кара-Ђорђу, на овим поселима, увек би изазвале више одушевљења него све његове друге заносне приче.
Пред крај села, Баба Батикин би издекламовао по коју од старих српских јуначких песама, а много их је знао на памет. Када би те песме декламовао, његово сухо и наборано лице озаривала би нека нарочита светлост. И како га се данас сећам, то лице откривало је лице видовитог човека.
И данас још пред очима ми је слика његове ћелаве главе са дивним челом, надстрешеним над густим обрвама кроз које су светлуцале дубоко утонуле очи, светлећи као сјајни месец кроз четине старога бора. Он је учио свет у Идвору историји српскога народа од битке на Косовом Пољу, 1389. године, па све до Кара-Ђорђа. Он је у Идвору у животу одржавао стара српска предања. Он је био и мој први и најбољи учитељ историје.
Млађи људи причали би приче из аустријског похода на Италију, славећи подвиге људи из Идвора у тим борбама. Нарочито се много причало о битци код Кустоце, у којој су Граничари скоро сатрли италијанске армије, а то због тога што су у тим биткама узели учешћа људи који су се тек повратили из Италије.
Али се сећам врло добро да је сваки од њих са највећом хвалом говорио о Гарибалдију, вођи италијанског народа у борби за ослобођење. Звали су га италијанским Кара-Ђорђем. И сећам се да је у кући мога оца, где су се одржавала ова села, била једна Гарибалдијева слика у боји, са његовом црвеном кошуљом и шеширем окићеним перјем.
Та је слика висила поред „иконе,“ слике нашег свеца. С друге стране „иконе“, била је слика руског цара, који је тек неколико година пре тога био ослободио руске робове. У истој соби, на једном нарочито истакнутом месту, сама за себе, висила је слика Кара-Ђорђева, вође српског устанка. А после 1869. ту више није било слике аустријског цара.
Јуначке српске песме, које је певао Баба Батикин, славиле су великог народног јунака, Краљевића Марка. Његови мегдани били су мегдани снажног и храброг човека, који брани слабе и потиштене. И ако је био краљевског порекла, Марко се никад није борио да осваја земљу и градове. Како га гуслар слика, Краљевић Марко био је прави заточник права и правде.
У то време се таман био завршио грађански рат у Америци. И кад год би Баба Батикин споменуо име Линколново, помишљао сам да је то амерички Краљевић Марко. Утисци са ових села били су душевна храна која је у мојој души оживела и одржала осећање: да је борба за право, правду и слободу најплеменитија и најузвишенија ствар на овом свету.
И само љубав према слободи, правици и правди подстакла је Србе из Војне Границе да оставе своја стара огњишта у Старој Србији и одселе у Аустрију, где су радо пристали да живе и у подземним кућама и веру се као пузавци, само да би уживали благодати политичке слободе.
„Привилегијама“ била је Граничарима зајамчена та слобода, а за ту своју слободу они су били увек готови да се боре за аустријског цара на свима бојиштима. Верност цару била је основна врлина Граничара. И та верност била је јача и од дивљења које су осећали према Гарибалдију 1866. Тако је дошло до аустријске победе код Кустоце.
Аустријски цар, као чувар њихове слободе, уживао је почасно место поред људи као што су били Краљевић Марко, Кара-Ђорђе, Цар Александар Ослободилац, Линколн и Гарибалди. Ова су имена била уписана у „Књизи Славе“ у Идвору. Али, када је 1869., цар укинуо Војну Границу и њен народ изручио Маџарима, Граничари су осетили да су издани и да је цар погазио своју реч, дату њима, а уписану у „Привилегијама.“
И данас се сећам како ми је отац рекао једнога дана: „Ти не смеш служити цара. Цар је погазио своју реч; у очима Граничара, он је издајица! Граничари презиру човека који своју реч не држи.“ Из тог разлога, у кући мога оца није било слике аустријског цара после 1869.
Када ми данас на ум дођу они дани, осећам, као што сам увек осећао, да је овај издајнички поступак аустријског цара 1869. био почетак конца аустријске царевине. Он је био зачетак народносног покрета у царству Фрање Јосифа Хабзбуршког. Љубав народа према земљи у којој су живели почела је да јењава, док се, најзад, није сасвим угасила. А кад та љубав замре, мора умрети и држава. Тај сам наук научио од неписмених сељака у Идвору.
Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, све то ми се чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само за то да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио са мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадањем схватању, тај мој учитељ није имао ни појма о свету.
Историја науке РТС: Михајло Пупин
Али ме је мајка ускоро убедила да сам био на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила: како је увек осећала као да је слепа код очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да, крене даље од атара нашег села.
Како се данас сећам, она би ми о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију, очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“
Поводом Васкрса, најрадоснијег хришћанског празника, преносимо неколико поучних страница текста из књиге:„Владика Максим: АТАНАСИЈЕ – ЈЕДАН ЖИВОТОПИС“
Иако су наводи из следећег одломка везани за догађаје с краја двадесетог века, они не губе на актуелности и у данашњим друштвено-политичким приликама. Приређујући ову књигу, аутор је водио рачуна о веродостојности текста. Цитати и дијалози у књизи су аутентични и заснивају се на забележеним исказима њеног јунака, изјавама његових саговорника, очевидаца, или њихових записа.
Није ишао у безобалну критику комунизма, па је знао да коригује мишљење и о комунистима и о „просветитељима“ и слично: „Последњих неколико месеци све више долазим до закључка да једно од основних зала хришћана, било на ком положају, од верника до владике, јесте да мисли да је непогрешив.Такав ће се одмах ставити у став одбране да брани себе, уместо да сагледа и каже: „Јесте, ту сам погрешио“, или: „Тачно је то“. Наравно, не значи то неки комплекс. Него тада тачно може да сагледа шта је учинио добро и докле је то био стварно израз његовог расположења, а кад и у чему није успео.“
У овој књизи сабрани су многи знакови и путокази који прате духовно веома живописан пут Владике Атанасија Херцеговачког, као и многобројни детаљи који оцртавају његов портрет.
За разлику од многих који су рат на простору друге Југославије описивали као „верски сукоб”, Владика Херцеговачки је имао дијаметрално супротно мишљење, називајући то пропагандном игром:
Ја то не бих назвао верским ратом. Пазите, углавном су га безбожници повели. Овај рат је последица комунизма. Комунистима је најлакше да све свале на верску поделу, на Ватикан, на сукоб Православља и Римокатолицизма, или Православља и Ислама, и онда су они невини и чисти.
Они су главни творци зла у свету у последњих 70 година. Ја то говорим с пуном савести и одговорности. Не могу сад одједном, „пуј-пике, не важи“. И кад сам некима рекао – отело ми се, не желим никога да вређам – да су били „комуњаре“, они се вређају, као да ми сада треба да се извињавамо њима што су они били „комуњаре“, а ми нисмо.
То им је од нечисте савести. Ниједан комуниста се није извинио Српском народу за зла која је починио. Срамота је да у 20. веку говоримо о верском рату. Има верских елемената, наравно. У Српском народу је живо присутна Православна вера. Бранећи себе, он брани веру, бранећи веру, он брани себе, али не треба заборавити да су, рецимо, у Лици комунисти говорили, одмах после рата, Србима: „Зато су вас клали овде, зато што сте били православни. Да није било вере која вас је делила, не би вас клали.“
А онда су после укинули веру и највише је Личана било безбожника. Они су одбацили своју веру да би се тек сада присетили вере и рекли: „Па, нас су комунисти преварили, ево опет хоће да нас кољу, а сад не би било разлога. Сад, ето, нисмо веровали ни у шта“. Тако да је то једна подла игра и подла пропаганда. – Посебно су га гневили индиферентни интелектуалци, који су са удобног растојања „хладнокрвно“ осуђивали борбу за живот.
У нашој драми, трагедији и голготи Српског народа, један београдски интелектуалац каже: „Нећу да се подам емоцијама да не повредим интегритет интелектуалца“. Е па, хвала му лепо на том интегритету, ако у овој патњи нашој он може да остане господин, кога можеш да скуваш, и да не остане ништа; да буде, што кажу Грци, као скувана бундева. Како може Српска мајка којој усташе, ухвативши два сина, предлажу да јој закољу једнога, а једнога ослободе, али она да каже којега, како таква мајка може бити рационална?“
А да су ови дани били испуњени, као и код Макавеја, и „злом домаћим“, речито говори следећи пример о коме је сведочио очевидац Григорије:
Сјећам се једне вечери, кад су у манастир дошла два добровољца, неки Руси, Бог зна ко су заправо били. Владика Атанасије је био болестан, а они пијани хоће да пуцају у манастиру, као у част не знам ни ја чега. Рекао сам им: „Људи, овдје се не пуца, не дамо да се у порту улази са оружјем“.
Они су били пијани, па сам хтио да будем као толерантан. Они веле: „Добро, нећемо!“ – и почну да пуцају. Пијани људи. И владика, онако болестан, истрча низ степенице и повика: „Зашто им дозвољаваш да ту пуцају. Ти си шмокљан!“ – А ја му кажем: „Стани, човјече, убиће те!“
Једва сам га задржао на степеницама кад је потрчао према њима били су пијани, убили би га. Али, не, он је касније само ишао по манастиру и говорио: „Ти си шмокљан, нећу да живим са шмокљанима, мени не треба шмокљан у овако тешко време, на овако тешком месту“. Мени се срце цијепало. Онда је он мени рекао како је и Адам био шмокљан, па га је Бог истјерао из Раја. И каже ми: „Спакуј своје ствари, не требаш ми, иди у Острог.“
То се није десило једном, него бар пет пута. Нисам пристајао, нисам одустајао, он би се брзо смиловао, такав је човјек. Сутрадан су поново дошли ти несрећни добровољци, њих петнаестак, представио нам се неки пуковник, каже да је из формација војводе Војислава Шешеља. Видимо ми, обични пљачкаши, хоће да нам дају неку римокатоличку Библију, коју су очито из цркве украли.
Владика изађе испред манастира и они почеше да се свађају. Главама се додирују и свађају се, урлају. Владика виче како су они брука српска и да они нису српска војска, него да су башибозук, да су обични кокошари, пљачкаши, и да им је најбоље да иду одакле су и дошли, да нам не требају ни за шта, да само брукају српско име, итд.
Један од њих репетира пушку, другом испадоше бомбе, трећи виче: „Сад ћемо да их скинемо, да видимо јесу ли Турци“. Ја се ту нешто буним, борим се, владика не да да идем испред њега, стално се бори, и с њима и са мном. И онда, на моје велико запрепаштење, они полако узеше своје ствари и отидоше псујући нам оца, мајку, цркву, Бога.
Због оваквих и других сличних примера, Херцеговачки Владика није ковао свој народ у звезде („Нису сви Срби за рај“, говорио је на Радио Невесињу лета 1993. године). Знао је и за његове врлине, али и за тамне стране. Његова реч је била понајвише пророчка. Нашавши се 5. маја 1992. године на парастос у Манастиру Ваведење, Атанасије је рекао:
„Срби под оваквом политичком и војном командом чине злочине. После борбе, колико знамо, у Зворнику је побијено око 400 Муслимана, а чује се да је и у Фочи тога било. Није српски обичај да се после борбе убија, пљачка, а чини се да нећемо изаћи из овог рата чиста образа, па макар је то требало и по цену наших већих жртава.“
Без личног секретара, са писаћом машином на столу, Атанасије седи, док иза њега на зиду лебди лик Аве Јустина, и сам куца извештаје, акта и писма: истовремено саставља пастирске посланице и одговоре. Пишући чистим, негованим језиком и стилом епископа, оца и духовника, он је у напоменама у књизи о Макавејима написао:
„Српских злодела у овом рату има, било их је, више него раније, али је највећи број тих случајева комунистички рецидив, а комунистички идеолози и официри први су и започели та зла и у Крајини и у БиХ. Богу хвала, има и часног српског покајања за учињено зло.“
Отуда нису били у праву неки београдски интелектуалци који су прозивали Атанасија због тобожњег нереаговања због прогона Муслимана. Атанасије је о томе отворено говорио:
„Има, морам да кажем, извесних који су нам нанели љагу и не верујем да ће она бити сасвим спрана даљим јунаштвом и чојством наших бораца. На пример, приликом првог и другог изгона Муслимана. Било је одлазака, али и изгона. Изгазили су ногама једног младића Србина што је устао у одбрану свог пријатеља Муслимана.“
Када је у раније поменутом „Интервјуу гледалаца“ на Студију Б, 12. марта 1992. године (неколико месеци пре преласка на Херцеговачку катедру) био упитан зашто је започињан рат, он је рекао:
Питајте оне као што су Милошевић, Аџић и други, шта су мислили када су започињали рат. А то је био не само прљав рат, него такав рат да смо остали и поражених образа које ћемо тешко опрати, осим часних изузетака. (…) Сад су сви одједном испали миротворци. А, у ствари су капитуланти, пред авнојевским границама. Пред авнојевском гробницом овог народа.
Издали су Србе у Македонији, неколико стотина хиљада. Издали су Србе у Крајини, Србе у Црној Гори, Србе у БиХ. Шта ће бити са Србима на Косову, северној Бачкој… Мешање Цркве у политику у овом случају је борба за егзистенцијално питање нашег народа. Нама је све горе.
Крајине су издате у моменту када је господин Милошевић признао авнојевске границе Хрватске, Крајине су у Хрватској… Шта ће бити са Босном, шта ће бити са том катастрофалном Армијом?
Празни се касарна у Чапљини. Испразниће се ускоро у Високом и Бугојну. Гину од исте војске и вечерас у Боговађи. Нека ми објасне товарничку катастрофу, издају западне славоније. Када пољски авиони бомбардују колоне избеглица. Почетком 1993. године, тадашњи председник Југославије тражио је од Владике Херцеговачког да му разјасни шта се ради, тамо у Херцеговини“ (конкретно у Требињу).
Атанасије је одговорио у себи својственом маниру: „Господин председник је у једној својој изјави, не тако давно, рекао да ми из Цркве не треба да се бавимо политиком. Зашто господин председник сада мене пита о овој не јединој срамоти нанетој српском народу одозго, са Дедиња, Пала и Требиња?“
Одговор председника Ћосића уследио је 16. фебруара 1993. године који је рекао да срамоту српском народу не наноси само његова политичка власт са Дедиња, Пала и Требиња, него и црквена власт из владичанских дворова и домова.“
Атанасије је одмах одговорио, дајући саговорнику до знања, да је његово писмо схватио као „самоодбрану, иронијом и моралистичким доцирањем некадашњег комесара“. Подсетивши га на његове партизанске и комунистичке дане, оптужио га је „због катастрофалне политике власти“, као и због подршке коју је пружио Милошевићу да „продужи комунистичку тиранију, вероватно до потпуног покопа Српског народа у авнојевску гробницу, из које нема Васкрса…“
О издајству, Требиње 1995. године
Исти Владика је априла 1994. године пребацио Божидару Вучуревићу, тадашњем градоначелнику Требиња: „Ако изигравате демократу онда вас питам зашто сте уопште прогонили муслимане и римокатолике из Требиња и остале Херцеговине…“
Владика Атанасије је и Вуку Драшковићу пребацио због подршке Венс-Овеновом плану (1993. године) чиме би се Срби у БиХ ставили „под затворски протекторат Запада“. Овај план је био последњи план за уједињену Босну и Херцеговину, а потоњи мировни планови су предвиђали поделу државе.
Председник Караџић је, после притисака, пристао да потпише споразум, али под условом да га ратификује Народна Скупштина Републике Српске. Слободан Милошевић је на састанку са Овеном у Београду 24. априла 1993. прихватио план, уз претњу већим санкцијама Савезној Републици Југославији.
Скупштина Републике Српске га је одбацила са 96 одсто гласова. По Атанасију, прихватање плана је значило подршку Милошевићу, „српском тирјанину са Дедиња“, који Српски народ „дави као змија жабу и тера да потпишемо све оно што нам западни кројачи наших судбина на Балкану одређују и намећу“ („Писмо Вуку Драшковићу у затвору“ и „Отворено писмо Вуку Драшковићу после затвора“).
Треба рећи да је српска страна прихватала све планове, осим Венс-Овеновог, јер он није предвиђао постојање Републике Српске, која је била услов да Срби као конститутиван народ са вековним трајањем у БиХ пристану на њено издвајање из Југославије. У свом одговору Драшковић је, објашњавајући зашто је био за Венс-Овенов план, написао: „Тај план је, колико-толико, спречавао легализацију етничког чишћења и био солидна основа за неке нове, људске, прилазе и мостове.“
Како год разумели садржај и тон горње преписке, остаје чињеница да је Атанасије био актер са терена који је могао боље и дубље од својих саговорника из Београда да процени шта је реалније решење за његов народ. И зато је пророчки предвидео, и то још током јуна 1992. године, издају Српског народа у Крајинама од стране југословенске власти.
Овај милосрдни архијереј је морао да одговара и на српске приговоре – не само из Србије него и из саме Херцеговине како, тобоже, помаже и оне који нису Срби (а зна се да је делио помоћ свима на територији под контролом српских снага).
Један, макар био добар борац, једном ми је рекао: „Како сте ви давали усташама у Котезима пакете?“ Рекох: „Нећеш ваљда ти мени рећи коме ћу ја да дам. Јесам дао и – даћу! Ти људи су сад код нас, људи су, а посебно, чуо сам да и нашима дају на другој страни. Шта би ти хтео, да будемо нељуди? Немој, то је срамота твоја.“
Има, дакле, таквих појединаца, и немојмо да мислимо да су сада сви Срби право дупке за рај. Ја не знам да ли ћу у рај, имам незгодан језик, осоран сам и имам много, сигурно, огрешења и својих личних и према Богу и према овоме народу, и према борцима.
Наведимо овде и Атанасијево Писмо новинама „Дуга“ (бр. 496, од 27. 2. до 12. 3. ’93), које се тиче чланка у коме је новинарка Љиљана Хабјановић Ђуровић, пишући о Војиславу Шешељу, изнела, како је Атанасије написао „ноторне лажи“ које је, наводно, чула из Херцеговине.
Не улазећи у целу ту причу о Шешељу и око Шешеља, јер имам преча посла, пишем Вам ипак ово писмо желећи да скинем срамоту нанету овим неодговорним написом у „Дуги“ српским борцима Херцеговине, који су, по тој малигној причи ваше новинарке и њених анонимних дошаптача, наводно, „из срушених католичких цркава и манастира у Херцеговини покупили све књиге и записе и предали их оцу Атанасију и они се сада налазе у Тврдошу“.
Господине Уредниче, српски борци у Херцеговини, бар ови који се боре од како нас је издала Ју армија и кад смо остали сами, нису рушили ни пљачкали ниједну католичку цркву или манастир у Херцеговини.
Напротив, управо су хрватске усташе окупирале и порушиле преко 20 наших српских православних цркава и манастира. Запањујућа је поквареност таквих људи, и несавесност оваквих новинара, да од српске несреће праве свој јефтин политички капитал у трвењу са себи сличним унесрећитељима Српског народа.
Атанасијево писмо „Дуга“ није објавила, али је то скраћено учинио „Нин“ 19. марта 1994. године.
Познато је да је 1994. године Милошевић ставио Србима из Републике Српске блокаду на Дрини, јер нису прихватили план Контакт групе (БиХ је требало да се подели тако што би Републици Српској припало 49% територија, а хрватско-муслиманској федерацији 51%).
Муслимани и Хрвати су план прихватили, док су га Срби, који су држали око 70% БиХ, одбацили после спроведеног референдума. Предложеном плану се посебно противила Српска Православна Црква. На заседању Скупштине Републике Српске у јулу 1994. године, на коме се одлучивало о прихватању овог мировног плана, Владика Атанасије је рекао да Црква не може поново пристати на „десетковање Српског народа.“
Тим поводом, 5. јула 1994. године, Епископски савет СПЦ у БиХ је упутио „Апел српском народу и светској јавности.“ После тога су уследиле Милошевићеве реперкусије.
Луди Милошевић затворио границу. Не можемо да дођемо ми из Босне јер га нисмо послушали. Ипак смо на Рачи на Дрини некако пролазили. Али, рецимо у Љубовији нисам могао. Ја сам се развикао: „Комуњаре, кажите оној комуњари да ја одавде до мог краја у Ваљеву могу да се бацим камењем, а он не да да прођем!“ А један каже: „Ја сам Ваљевац, нисам таки“. Одбрусио сам му: „Нисам ни Ваљевац, отпиши ме.“ А један каже: „Немој да вређаш!“, „Хоћу да вређам, јер он вређа мој народ.“
Ишао је Митрополит Николај, а за њим Лонгин и Никанор другим колима. Јадни Николај возио. И тражи онај карте. А Николај дао документа са именом „Гојко Мрђа.“ Онај гледа не зна, има тамо на списку. „Које је ваше име?“ – „Патријарх Павле“. Тек сад не могу да се снађу они. ,,А да ли ти ниси Атанасије?“ Због тога је касније одлучено да можемо имати Епископска саветовања, тј. да се окупе епископи и да решавају на терену, шта да радимо, одсекао нас, и решавамо договором.
Читаоцу је јасно да је за Атанасија главни кривац за трагичну југословенску драму био комунизам. (Уосталом, ни Југославију није ценио, често говорећи: „Југославија, свака па и ова трећа, тзв. „Савезна, гробница је Српског народа“).
Сматрао је, такође, да је највећа грешка Међународне заједнице била у изједначавању српског народа и његове комунистичке власти. Јасноћом духовног прозрења сагледао је последице богоборног атеизма. Због тога, када су неки хтели да га предложе за Октобарску награду града Београда, па му је то дојављено, рекао је: „Спремио сам био седам кратких одговора и разлога да одбијем, а први је гласио да Београд 20. октобра није ослобођен.“
Због тога је и у рату говорио: „Наш Српски народ, до појаве безбожних комуниста, партизанских комесара и вођа, којима ништа свето није било, никада није узимао ништа од туђих светиња, чак ништа ни са погинулог непријатељског војника, осим можда оружја и заставе као трофеја.
У овом садашњем рату, нажалост, најпре су комунистички официри почели сваковрсне пљачке по Крајини, па и на Дубровачком и Мостарском ратишту, а онда су се на њих угледали и појединци из паравојних група и групица, који су покушали да укаљају лик честитих српских бораца и ратника, војсковођа и војника.
Управо је несрећа комунизма Србе начинила „дежурним кривцем“ у међународној и јавној сфери. А како се то пренело и на наивне појединце на Западу сведочи један догађај у Швајцарској.
Јеромонах Атанасије, на реци Јордан, августа 1972. године
Септембра 1992. године организован је у Сен Галену сусрет српског Патријарха са загребачким Кардиналом и са Реис-улемом сарајевским (који није дошао). Изабран је тај град због тога што у несрећној Југославији није био могућ сусрет и разговор верских лидера. Атанасије је био у пратњи Патријарха Павла.
Тада смо у Цириху мењали авион, и чекајући на аеродрому ја сам се с једним дететом играо, по обичају. „Ј’аи троис анс ет деми, ј’аи ун оисеау…“ (Имам три и по године, имам једну птичицу…). Дете је осмехом реаговало, као свако дете, али нисмо могли да успоставимо тешњи контакт, јер оно није знало француски.
Тада мама његова рече: „Оно не говори француски, него немачки“ (Цирих је германофони град). Дотле је све било добро. А онда ће госпођа питати: „А ко сте ви?“ Мало даље био је Патријарх и још наших владика. – „Срби“, кажем ја. – „Ууу!“ тргла се госпођа нагло уназад, ваљда од неког страха. Ја сам на то реаговао као човек, рекавши: „Госпођо, чувајте се, је суис ун антхропофагуе!“ (Ја сам људождер!). Госпођа је видела да је претерала, па вели: „Није добро за вас што сте Срби!“ – „Хвала лепо, госпођо, али ни за вас то није добро!“
Кад сам својевремено отишао у Београд нисам то учинио вођен жељом да тамо постанем славан и признат писац, што ће рећи жељом која је у ту чаршију одвела многе домаће субјекте, јер ми тад уопште на ум није падала тако сулуда и покварена мисао да бих и ја једног дана могао завршит у књижевности, али једном сам се, базајући Чубуром, неопрезно препустио мишљењу, не слутећи да је то почетак моје неумитне пропасти.
НАПОМЕНА: Следи „Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству“ Елиса Бекташа у преводу са хумског на српски језик.
Једино што себи данас могу понудити као утјеху, и једино чиме могу ласкати својој сујети, јесте то што сам учинио све да не постанем славан и признат у Београду, а и било гдје друго, но било је немогуће избјећи неумитну судбину која је хтјела да постанем писац, али ето не тужим се и не кукам јер је у мом систему вриједности ипак боље бити писац, него бити славан и признат.
Ако ништа друго, писац ужива већу слободу и нема над главом императив да вазда глуми некакву величину и друштвени узор, нити се мора упињати да властите гадалуке и поганлуке представи публици као некакву племенитост, већ може једноставно казати – да, то су моји гадалуци и поганлуци и шта вас боли курац за то.
Ти почеци мог мишљења били су мучни и болни као и сваки почетак, тим више што ја појма нисам имао шта ми се дешава и кроз какве преображаје пролазим, те сам стога знао осјећати да ми је читав небески свод на плећима и да од таквог терета могу буквално нестати. Ево, овако, само пуц прстима и човјек нестане и нема га.
То мишљење је онда почело постајати препрека између мене и других појава у мом животу, како живих тако и неживих, и што је више времена пролазило то су те препреке постајале све теже за савлађивање, а на крају су то биле дугачке линије ескарпи и контраескарпи те комбинована минска поља велике густине и дубине.
Због свега тога ја сам се почео одавати самоћи, мислећи да ћу у њој наћи подесно склониште, али та је самоћа била само развојна фаза у процесу преображаја у писца што ја тад никако нисам мого знати, иако сам добро памтио Екинову мисао да је поезија у ствари самоћа.
А како дођавола да ту мисао повежем са собом у том часу, кад тад нисам имао ниједну пјесму, нити причу написану, изузев једног сонета из средњошколских дана, који ми је служио за курчење и разметање и који није курцу ваљао ко поетско свједочанство, па је из тог разлога тај сонет био омиљен међу кошпама.
Једини ахбаб с којим сам у то своје београдско доба могао проводити вријеме без осјећања узалудности и потрошености био је шутљиви и одмјерени господин у зрелим годинама који је живио одмах испод Калемегдана. Тачније, живио је у зоолошком врту, и вама сад можда изгледа чудно то да неко живи у зоолошком врту, али ето у његовом случају то ипак није било чудно јер је тај господин био вук.
Ја иначе не волим зоолошке вртове и сматрам их опомињућим доказом хињаве људске природе, која у кавезу види проблем тек кад њу неко метне у кавез, но једног сам сунчаног дана ушао у тај зоолошки врт, појма немајући зашто, и као омађијан сам ишао све док ми нешто изнутра није рекло да станем.
А стао сам баш испред кавеза са вуком који је лијено изашао из оне своје рупе, удно тог његовог станишта, па пришао шипкама и погледао ме право у очи, а онда се пропео на задње ноге и гурнуо предњу шапу кроз шипке ко бива да се рукујемо. То руковање означило је почетак једног, не толико дугог, колико дубоког и искреног пријатељства, и отад сам повремено знао отићи до зоолошког врта и посјетити свог пријатеља с којим сам водио искрене и неувијене разговоре о суштинским питањима.
Ви ћете мене сад питати како сам могао разговарат с вуком кад не знам вучји језик, а то ме питате јер сте већ заборавили шта сам вам казао на самом почетку. А казао сам вам да сам у то доба почео мислити, а човјек који мисли и вук вазда се могу разумјети на начин који ће вам одмах постати јасан чим и сами почнете мислити.
Једног од тих мислећих дана нагло ме спопао необичан и неугодан осјећај да сам ја у ствари изгубљен усред пустиње и да је све то око мене само фатаморгана. И као да ужас такве помисли није био довољан још ме спопао и неземаљски страх да можда ипак нисам у праву и да то око мене није фатаморгана већ заправо јава.
Тако растрган између изгубљености у пустињи и страха да око мене нема привида сам отишао посјетити свог ахбаба вука, који је одмах схватио шта ме мучи па ми је пружио шапу, а онда је и врх њушке гурнуо кроз шипке и загледао се у мене оним својим очима, које су неким чудом успјеле остати на слободи, за разлику од остатка његовог тијела, па ми је овако казао:
– Немој ми се ту пренемагати већ издржи мушки тај терет за који си сам крив. Да ниси био неопрезан не би те мишљење заскочило и био би одговоран и разуман грађанин који не разговара са дивљим звијерима. А ако мислиш да је теби тешко онда се запитај како је мени. Као да није довољно то што су ме метнули у овај кавез, већ је тај кавез морао бити баш у Београду, па сваки дан морам гледати ову неодгојену жгепчад што се кревељи, и која ће себе сматрати вриједнима, мада никад нису уловили срндаћа у планини, нити су завијали на пун мјесец, али ће зато завијати на све око себе, почев од парова на понуди кладионице па до комшија.
Мислиш да је мени лако што ја морам бити у овом кавезу, мада би они са својим завијањем били знатно занимљивији за нормалне посјетиоце овог врта, али онда се подсјетим, та откуд овдје нормални посјетиоци. Ено погледај оно бублаво жгепче што му матер управо говори да је њено паметно злато.
Мали кретен већ сад зна за кога навија и то ће знање бити једино које ће имати током читавог свог живота, ког ће провести убијеђен да зна све о себи, и тек ће на самртној постељи схватити да је све било лаж, и да је можда и та смрт која му прилази лаж, а најгоре ће му бити кад помисли да је лаж и то што му син говори да је његов клуб добио утакмицу тог дана.
Знаш ли колико ја таквих судбина овдје видим сваког дана? Знаш ли колико је понижавајуће гледати свјежу храну како се смуца овуда и кревељи се животињама баш као да животиње не знају ко су, а ови што се кревеље као да знају за себе ко су?
Ти си тек почео мислити и барем се можеш надати да ћеш једном дочекати своју пропаст и постати писац, а онда се више нећеш морати мучити са двојбама и слутњама које те сад муче јер су писци људска говна која увијек нађу начина да себе оправдају пред собом самима, а ја ћу заувијек остати вук што је иначе једна дивна ствар, али у мом случају је неподношљива јер сам ја вук у кавезу.
А какве сам среће још ћу дочекати да будем вук заточен у земљи којом влада вучић. Ви људи сте можда и навикли да вам владају најгори међу вама, али код нас животиња се зна неки ред и једино гдје тај ред не постоји то је у овим зоолошким вртовима који су плод вашег болесног и изопаченог доживљаја појма реда.
– Ако су чељади тако безнадежан случај, упитах свог ахбаба, како то да онда причаш са мном?
– Ти си другачији, одговори вук, у теби има нешто вучје и дивље. И колико год покушавао то затомити вазда ће наћи начина да избије на површину, макар само у виду бљеска у очима. Зато ће друга чељад за тебе вазда говорити да си луд и махнит, али немој да те то погађа јер муфлони не могу другачије протумачити то што избија из тебе.
– Хвала ти на овим ријечима, рекох му ганут, охрабрио си ме њима.
– Немој се претјерано узохолити, опомену ме мој пријатељ, тачно је да у теби има нешто вучје, али отиђи до оног доље кавеза са шимпанзама па ће ти и оне рећи да у теби има нешто мајмунско и то ће такође бити истина.
Снажан прољетни пљусак са грмљавином нагло је прекинуо тај разговор између мене и мог ахбаба вука, а послије тога смо се видјели још неколико пута и водили мање драматичне разговоре. Онда се завршио мој боравак у Београду, за ког ни дан данас не знам да ли је био привиђење у пустињи или је био стварност што је још ужаснија могућност, но не за мене, који више нисам тамо, већ за Београд.
Пролазиле су године, а ја сам све рјеђе и рјеђе помишљао на свог шутљивог и господственог пријатеља вука и на важне разговоре што смо их водили пред његовим кавезом у калемегданском зоолошком врту. Данас више не знам ни да ли је мој пријатељ још увијек жив нити се желим распитивати о томе.
Но недавно сам га се сјетио кад сам читав један дан потрошио на размишљање о стварности која ме овдје окружује, а након што сам размишљање привео крају – наглас сам се обратио свом драгом пријатељу, надајући се да ће ме он ипак чути јер вукови имају чудне способности, па и ту да чују оно што је изговорено далеко од њих. А рекао сам му ово:
– Кад си ми говорио о муци свог заточења у кавезу ја сам ти вјеровао, драги мој пријатељу, али тек те данас одиста разумијем. Данас и сам у искуству носим то стање заточења, док око мене ходају креатуре које кроз живот носе само једно поуздано знање и то оно о клубу за који навијају. То што ме нису метнули у кавез као тебе не чини никакву разлику јер ме само нису метнули у кавез од челичних шипки.
Данас се кавези праве и од ријечи, драги мој пријатељу. Знај да се радујем поновном сусрету па макар то био само сусрет бљескова лудила из наших очију горе међу сазвијежђима или сусрет наших давних завијања на мјесец која још увијек јашу горске вјетрове и јахаће их до краја времена.
Извод из поглавља „Скрозирање лифта кроз социолошки дурбин (Азбучник)“ нове књиге професора др Драгољуба Б. Ђорђевића: Лифт није играчка – Социолошка казивања о Лифту (у, испред, иза и около њега), у издању Прометеја из Новог Сада и Машинског факултета у Нишу.
Насловна страница књиге: Лифт није играчка (2023)
Но хајде за тренутак да обришемо ово замагљено стакло испред нас, спречава нас да видимо пут пред нама.
Небојша Радић
Дело из области хуманистике дефинише његова тема и озбиљност којом се њој приступа, а не ауторска интенција да писање о њој звучи мање застрашујуће неупућеном уху.
Јелена Лома
Отеже се уводно разматрање.[1] Коначно, лифтови; почнимо да се возимо – час горе, час доле. И посматрамо шта се дешава унутар њих, испред и иза, около, лево и десно.
Жалим за тим што немам социолошку снагу једног Е. Гофмана илити Ђ. Шушњића, мог професора на нишком студију социологије, којом би продорније савладао и истражио (и изложио резултате) појаву – лифт као најмања социолошка лабораторија. Шта је ту је! Уместо правдања, таман посла и узмицања пред препрекама, треба отпочети с работом. Време је да увеличавајућу срчу малчице изоштрим како бих се боље усмерио на проблем, водећи се поруком Јосифа Бродског (Бро́дский): „Човек је оно што гледа.“ О пењалу надаље не причам оклевајући.
Мој ће задатак читаоче бити да Те проведем кроз читаву азбуку, одведем од слова А до слова Ш, а на теби је да процениш колико ти је путовање пријало и да ли си на њему нешто спознао.[2]
Лифтовски азбучник донекле јесте развезане структуре. Под сваким словом спремио сам по три цртице – укупно деведесет. Треба читати унутар редова, али и између њих. Него, пођимо редом.
А
Абоут Елеваторс(јун 2020)[3] У напису: „Осамнаест интересантних чињеница о лифтовима“[4] – скинутом са интернета, концизно, да се сажетије не може исказати, јасно пише:
„Кладимо се да не размишљате много о лифтовима у вашим животима: ипак, они испуњавају изузетно важну сврху у нашој свакодневици. Лифтови су имали велики утицај на савремену архитектуру и пројектовање. Захваљујући иновацијама овог превозног система, у могућности смо да пролазимо брзо кроз бројне спратове без обзира на тежину, мењајући тако начин на који се крећемо кроз зграде које посећујемо сваког дана.
Помислите само на лифтове са којима се стално срећете кад идете код лекара, у тржне центре, на посао, у школу или одређена места током ваших одмора. Са преко 900.000 тренутно функционалних лифтова само у овој земљи, рачуница каже да имамо један лифт на 344 корисника. Кретање горе и доле помоћу лифта или покретних степеница може да буде део ваше дневне рутине, али ево 18 занимљивих чињеница о лифтовима за које сматрамо да ће променити начин на који мислите о овим машинама.
2. Лифтови су статистички најбезбедније превозно средство.
3. Лифтови су 20 пута безбеднији од покретних степеница.
4. У римском Колосеуму, преко 200 робова је ручно покретало 24 лифта.
5. Упркос страху од заглављивања или слободног пада у лифту, вожња лифтом је заправо безбеднија од вожње аутомобилом. Просечно 26 људи погине сваке године у несрећама са лифтовима (и то углавном техничари који раде на лифту, а не путници) док 26 људи погине сваког сата у саобраћајним несрећама.
6. Просечни корисник се лифтом вози четири пута на дан.
7. Први лифт са ручном контролом за кориснике уграђен је у њујоршком Мериоту.
8. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (Еверy тхрее даyс, елеваторс царрy тхе еqуивалент оф тхе Еартх’с популатион).
9. Највиша надморска висина коју један жичани лифт може да достигне износи око 520 метара.
лифт Банлонг у Кини – Илустрација ГЛЕДИШТА
10. Сваки лифт држи неколико каблова, а сваки од тих каблова је сам довољан да безбедно преноси цео лифт и путнике у њему.
11. Дугме за затварање врата у лифту је заправо плацебо дугме, направљено да путницима пружи илузију о контроли током њиховог путовања лифтом. Од 1990. године наовамо произвођачи лифтова су уклонили функцију за затварање врата из скоро свих лифтова због аутоматског затварања.
12. Свака три дана, лифтови пренесу број путника једнак популацији на земљи (Ин еверy тхрее даyс елеваторс царрy еqуивалент оф ентире Еартх’с популатион).[5]
13. Први лифт у јавној згради постављен је у једној деветоспратници у Њујорку
14. Изумитељ савременог лифта, Елиша Грејас Отне (Отис), оновао је компанију која и данас снабдева већину лифтова.
15. Први запис о лифту потиче из трећег века пре нове ере у Грчкој. Изумитељ тог једноставног лифта био је математичар Архимед.
Илустрација ГЛЕДИШТА
16. Музика у лифтовима се појавила двадесетих година прошлог века како би умирила уплашене путнике који су се по први пут возили лифтом.
17. Неки од најпознатијих лифтова су лифт у Улазном луку у Сент Луису (чија кабина путује кроз лук), лифт Санта Жусга у Лисабону (један од првих лифтова на парни погон), лифт Ласерда у Салвадору (један од најпрометнијих лифтова на свету). Тајпеј 101 (лифтови на ракетни погон!) лифт Банлонг у Кини (сматра се за највећи лифт на отвореном), лифт Лувр у Француској (чија је кабина отворена) и лифт у хотелу Луксор у Лас Вегасу (који путује под углом од 39 степени).
18. С обзиром на то да се тај број сматра изузетно несрећним у многим земљама, многе зграде уклањају 13. спрат са својих планова спратова. Компанија Отис лифтови (Отис Елеватор Цомпанy) процењује да око 85% зграда са њиховим лифтовима нема дугме са бројем 13.“
Коментар текста је излишан. Не одолевам да на самом почетку не потцртам како је он самодовољан да ме одбрани од евентуалних спочитавања социолошке сабраће о томе да је појава звана лифтом социолошки безвредна и да су залудни напори да јој се обезбеди достојно место у истраживањима.
Абориџини (август 2021). Тек је друга цртица, а морам да илуструјем пример расизма према домородачком народу у далекој Аустралији уз помоћ сведочења нашег исељеника Предрага Вучинића. Унутрашност подизача и оно испред њега само су простор за исказивања нељудскости. Господин Вучинић пише:
Моје комшије Абориџини
У Мелбурну сам живео у десетоспратној згради намењеној за социјалне случајеве. Ту су углавном становали намћорасти пензионери, међу које и себе убрајам. И једна породица Абориџина. Глава ове породице је био комшија Томас, а уз њега супруга или партнерка Лин и двоје ситне деце.
Томас и Лин су конзумирали наркотике, он „тешке“, а она „лаке“. Деца су јела углавном чоколадне крофне. Део породице био је и пас, велики и ружан, којег смо се сви плашили и заобилазили у широком луку. Ноћне свађе ове породице су биле несхватљиво гласне, Полиција је долазила да их умирује и хапси, али су се они и са њима расправљали.
Апели пензионера да се Абориџини отерају из зграде нису успевали.
У госте су им често долазили други сународници, то је њихов обичај – ма где био ако имаш свог Абориџина ту ти је преноћиште обезбеђено.
Имао сам прилику и част да посетим њихову „јазбину“. Тако нешто нисам никада видео, као да је бачена ручна бомба, а слегла се прашина…
Породица је често време проводила лежећи испод дрвета испред зграде. Ту су волели и да спавају.
Тада сам радио као разносач колача по ресторанима и увек ми је остајало крофни пуних шећера напуњених пекмезом и сваки дан сам их давао њиховој деци. Томас и супруга нису ништа јели.
У ову лепу зграду је често долазио и мој син тинејџер Стефан. И он се спријатељио са необичним комшијама. Једини је смео да са њиховим псом уђе у лифт.
Остале комшије су ме одмах опоменуле на ненормално понашање детета које се са „Абориџинима поздрављало и весело причало“. И тако су текли дани у мом Дизниленду, деца су сваки дан долазила по крофне, лепо су се и угојила јер верујем да нису много више од тих крофни ни јела.
Елем, једне вечери испред лифта сретнем комшију Томаса. Пита ме да ли је Стефан стигао у Тутанију. Мени је било јако смешно, замисли Тутанија, суздржах се од смеха и кажем му да је стигао. Он ме замоли да га поздравим.
Назовем Стефана који је тада већ месец дана био у Швајцарској и кажем му да сам срео Томаса и да ме је питао да ли је у Тутанији. Обојица смо се насмејали, а онда му рекох да га је поздравио. Син је заћутао, а затим ми казао да је он једини који га је поздравио. Мој син Стефан у Мелбурну има и тетку и течу, и стрину и бабу, братиће и сестричине, другове из школе и клуба… (Вучинић, 2021:21; курзив додат).
Којештарије! Није него да аустралијански пензионери имају тапију на социјалне станове. Захтевајући да се абориџинска фамилија – коју не би требало „амнестирати“ због ситних сагрешења – принудно исели, зар се не питају на чијој су земљи зграде подигнуте и каква су све злодела учинили њихови преци (они их настављају у блажој форми) према староседеоцима.
Зар „протестантски хуманизам“ иде дотле да је сумњив свако ко ступи у разговор са њима пред пењалом – камоли да се скупа у њему провоза. Абориџин Томас је људскошћу узвратио на пуновредан однос Србина Стефана, и то када се она загубила и код његове својте (тетке, тече, стрине, бабе, братиће, сестри- чине…).
И шта сад, каква ту прича о лифту, кучету, чоколадним крофнама, опојним тварима, умировљеницима, протестантима…? Реч је ишла о Аустралцима и њиховом расизму спрам Абориџина.
Ономе ко жели да се исцрпније упозна са тужном судбином Абориџина препоручујем можда најупутнију књигу о томе Аборигинал Аустралианс: А хисторy синце 1788 (Брооме, 2010).
Не прођоше ни целих шест месеци од исписивања цртице „Абориџини“ кад Новак Ђоковић, наша дика, доживе њихову судбину коју је Александар Апостоловски маестрално описао у колумни „Како је Ноле постао Абориџин“ (2022:6): „Ако му ипак забране да игра, иако је потпуно здрав и не сервира вирусе, постаће јасно да је декретом одлучено да Новак мора да се одстрани из света тениса. Србин ће тако постати Абориџин, велики ратник кога су ставили у резерват…
За уљеза монденског спорта највећа награда била би да га истребљено племе староседелаца Аустралије, славни народ Абориџина, прогласи за великог поглавицу!
Заиграј њихов ратнички плес, Новаче!“
Напис потписујем с горчином у устима.
Илустрација ГЛЕДИШТА – Новак Ђоковић у Мелбурну
Академици (мај 2022). Пише ми пријатељ П. Георгиевски: ,,Прочитао сам твој текст на тему лифт[6], на први поглед тема небитна, а дао си слојевиту психолошко-социолошку анализу малограђанштине и деградације начина живота у, пре свега, тридесетогодишњем транзицијском периоду друштава и држава који су настали на кршевинама бивше нам заједничке Државе. И ја могу да ти испричам два случаја око теме „лифт“.
Први случај. У 1986. години Филозофски факултет у Скопљу организовао је екскурзију за наставнике у тадашњој „Северној Грчкој“; од 1988, када су увидели грчки званичници да ће се Југославија распасти, тај њихов део назвали су „Македонијом“, односно „Централним делом Македоније“, да би могли да траже промену имена Републике Македоније.
Када смо обишли неколико места, стигли смо аутобусом у место звано Платамона, где је пре поласка Филозофски факултет резервисао преноћиште у једном хотелу који је имао лифт. Четворо старијих професора, и међу њима један академик, ушли су у лифт, ја и још двоје колега сачекали смо да они изађу из лифта и ми да га позовемо и идемо у собе које смо добили на рецепцији.
Након извесног времена поново су ови професори с пртљагом сишли на приземље одакле су ушли у лифт. Ја их питам због чега сте сишли са пртљагом доле. Они у један глас одговарају: „На спрату где смо требали да изађемо и идемо у собе које смо добили лифт нема врата“, а један од њих каже: „Дај поново да идемо да се пењамо, можда смо погрешили спрат. Они су поново укључили дугме за пети спрат, али опет су Сишли на приземље“. Наново кажу: „Нема врата за излазак из лифта“.
Ја сам схватио у чему је проблем и рекнем професорима: „Могу ли ја да уђем у лифт и да видим да ли стварно нема врата за излаз из лифта, што је немогуће.“. Они су се сагласили, и ја уђем и пењамо се до петог спрата – и они кажу: „Петре, видиш да нема врата. А зашто су они тако сматрали? Због тога што, када су улазили у икоји лифт у зградама у Скопљу, лица су им одмах била окренута прама вратима. Ја њима велим: „Професори, окрените се супротно вратима у која сте ушли и видећете врата из која можете изаћи. Кад су то урадили, један од њих је промрмљао: „Ама смо глупи!“
Када сам то испричао једном другом професору, познатом историчару Христу Андонов-Пољанском, који је исто био с нама на екскурзији, почео је да се смеје и рекао ми је: „Зашто си им то показао, нек се возикају лифтом читав дан!“[7]
Јасно к’о дан да су трећедобаши, старији људи – не старци – посебно академици који су по правилу врло стари, конзервативни, лабаво прилагодљиви на новотарије, и избегавају их. И све то није страшно док не иде дотле да, због одбојности према новинама, они не желе да се бар упознају са њима и када притреба питају млађе како се користе. Нема ту места стиду. Академик и универзитетски наставници макар су признали да су испали смешни – „Нисмо знали да постоји овакав тип лифтова!“
Нису једини, јер изумитељство зачас мења начин употребе одређеног помагала на који смо се привикли деценијама и постаје рутина. Ако нам неко не покаже нови ред ствари, па га још лично и не испробамо, ето идеалне прилике да се обрукамо и пред собом, што мање боли, и пред другима, што се тешко прима.
Тако је, ради примера, врхунски новинар „Политике“, дописник из САД и са Блиског истока, први пут запао на Далеки исток, боравио у луксузном јужнокорејском хотелу и „настрадао“. Налазећи се у високороботизованој земљи у којој је све на дугме, заборави да је и пуштање воде у веце шољи после мале/велике нужде на сензоре.
На несрећу, они су смештени испод шоље без упутства на енглеском језику, и ето ти белаја: глобтротер притисну погрешно дугме, шикну велика количина воде, поплави купатило и читаву собу, окупа целог журналисту и једину му белу кошуљу…
Те вечери нити је могао да сиђе до рецепције и телексом се јави редакцији, нити је изашао ван да ужива у чарима Сеула. А требало је да се пресрами, само да зврцне телефон и пита рецепционера за савет.
Није се пресрамно, стога прошао и далеко горе од новинџије почетком двехиљадитих, петооктобарски министар (и непроменив до пре којег лета) јер је читаву ноћ џоњао испред скупоценог апартмана у високопозиционираном вашингтонском хотелу. Била га је срамота да скокне до лобија, или да закуца на врата чланова српске делегације, и умоли да му откључају собу, јер каквог ли малера? – добио је картицу, а не класичан кључ. Хвала богу да странски хотели имају дебеле тепихе по ходницима, па је државни слуга могао колико-толико да одремка у седећем положају пред одајама.
Увек постоји први пут у манипулацијама лифтом и тоалетом, картицом за браву или појасом на авионском седишту… Просте су то вештине и не искају богзна какве мудролије.
Ауторска посвета на првим страницама књиге: „Баба Гили и деда Стевану, који су ме незмерно волели и штитили.“ – Преузмите првих 20 страница овде, а поручите свој примерак овде.
фусноте:
[1] Штоно заповеди Сергеј Довлатов (Довлатов): „Али, предговор се отегао Почнимо. Нека ово буде почетак” (Довлатов, 2020а:11).
[2] Опонашам речи Дејана Стојиљковића: „Посао писца је да вас одведе од тачке А до тачке Б, а на вама је да процените колико вам је то путовање пријало и да ли сте на њему нешто научили.“ (Стојиљковић, 2021:3).
[3] Убудуће иза наслова сваке цртице иде месец и година завршетка.
[4] „18 Интерестинг Фацтс Абоут Елеваторс“, бy Елпро | Јун 25, 2018. у превод сам интервенисао неколиким интерпункцијским знацима.
[5] Ставка 12 понавља осму, само мало другачије почиње реченица, која у оригиналу није ни граматички потпуно исправна – тврди преводилац Милош Тасић. Недоумицу изазива и различита бројка елеватора у САД, али тако је у оригиналу који не желимо мењати.
[6] Мисли на чланак: Ђорђевић, Драгољуб Б. 2019в. Социолошко казивање о лифту (у, испред, иза и около њега) изводи из азбучника. Социолошка луча XИИИ (2):46-69.
Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић
Политика приватности
Колачићи и приватност
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта су професионални и независни медиј посвећен квалитетном и одговорном тумачењу културних, уметничких и друштвених тема, који поштује Кодекс новинара Србије и прихвата пуну надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.
