Категорија: · Књижевност

 

Димитрије Миленковић: ТАЈНЕ БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com
Бранко Миљковић по завршету студија

Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника

Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.

У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.

И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.

Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:

Да ниси анђео кога страх мој кроти

Чудовиште би био у својој лепоти

Чије порекло у мојој је жељи

Да уништен будем тамо где престаје

Моја немоћ моја снага која даје

Истину речима у лажној повељи.

Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.

Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.

Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).

Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.

Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”

* * *

У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.

„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм Лајбниц – Исповест филозофа.

Бранко Миљковић као гимназијалац

Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.

Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.

Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuка са Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.

Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.

За ГЛЕДИШТА пише: Димитрије Миленковић

Мирољуб Тодоровић: 3АВИЧАЈ И ПОЕЗИЈА

gledista.drustvoknjizevnika.com
Ниш, Обреновићева улица, половином 20. века

Моје нишке године

Рођен сам у Скопљу 1940. године, али, на неки начин, Ниш осећам као свој родни град. Зашто? Пропашћу старе Југославије 1941, моја породица је из Скопља, као српска, протерана у Србију. Прва станица на њиховом избегличком путу био је Ниш где су се извесно време задржали. Наравно, ја град из тог времена не памтим, али су га моји заувек упамтили као место спаса и добродошлице и то пренели на мене.

Нешто касније живели смо у Ражњу, а онда у Новом Пазару. Током 1942. прелазимо у великоморавско место Ћићевац, где ћемо са краћим прекидима (селидбе у суседна села Обреж и Лучину 1946-1950), живети више од једне деценије — до 1954. Те године, током лета, поново се враћамо у Ниш. Овај повратак, који није остао без траума, осетио сам као повратак у одавно просањани и помало изгубљени родни град.

Моја мајка продала је кућу у Скопљу[1] и купила у Нишу у Мачванској улици број 10, код Среза. Од целе куће имали смо само собу, кухињу и шпајз. Двориште је било заједничко, невелико, а испод прозора собе растао је грм ране мајске руже са малим јарко-црвеним и опојно мирисним цветовима, од којих је сваке године прављено слатко чији укус и данданас осећам у устима.

Уписао сам се у пети разред Више мешовите гимназије „Стеван Сремац“, језици: руски (који сам и раније учио) и француски. Разредни старешина у петом и седмом био нам је професор руског Стеван Кобељев. Стално нас је грдио, али, у ствари, био је мек и, на онај из литературе већ знани руски начин, душеван човек. У шестом и осмом водила нас је Душанка Стојановић, математичарка. Њу сам запамтио као незаинтересовану, вероватно опхрвану сопственим невољама, и помало хладну.

Друштво у гимназији било је шарено, професори строги. Одличних ученика, бар у нашем разреду, готово да није ни било. Доста се понављало, па би се сваке године у одељењу нашло неколико занимљивих принова. У петом разреду, због тројке из француског, био сам врло добар. Предавала ми је Милица Ивановић и једном приликом ухватила док сам, током писменог задатка, испод клупе из припремљеног папира, „проверавао“ замршене француске глаголске облике. Једва сам извукао живу главу.

Шести разред положио сам са одличним, али ми је зато владање било само врло добро. На завршетку школске године, колико се сећам, у општем одушевљењу, побацали смо инвентар (клупе и остало) кроз прозор и онда за тај чин били колективно кажњени. У седмом и осмом разреду опет сам био врло добар, док сам велику матуру положио са одличним успехом. Том приликом добио сам, као награду, роман Бркићи из Бара, Новака Симића, хрватског писца (у Повијести хрватске књижевности И. Франгеша означен као „Србин из Босне“), иначе, мог рођака по мајци.

У гимназији најбоље су ми ишли српски, историја и филозофија, док сам најтеже излазио на крај са фискултуром. Доводио сам до беса наставника телесног васпитања не могавши пристојно да прескочим „коња“ и одбијајући да изведем чувени колут напред и колут назад.

Из Ћићевца у Ниш пристигао сам већ као „писац“.[2] Имао сам једну или две свешчице са стиховима и цртежима, пуно прозних скица, записа и белешки, објављену песму у београдском дечијем листу Пионир,[3] чак и критички интониран одговор редакције листа Змај[4] на песме и прозне прилоге које сам им слао.

У Нишу је литерарни замајац добио ново убрзање. Претпостављам да је долазак из сеоске и паланачке средине у велики град (Ниш је са педесетак хиљада становника, у оно време у Србији и Југославији, представљао знатну урбану целину), био за мене преломан и нагао па сам прави психолошки излаз, у том малом кошмару, пронашао у интензивном писању. Теме су биле везане за претходне године проведене по местима око Велике Мораве.

Тако су сећања, аутобиографске и дневничке белешке прерасле у праву сагу о детињству и дечаштву, летњим доживљајима крај реке, пливању, пецању, крађи воћа, зимском санкању, јазавцима, лисицама, змијама, сеоским причама о вампирима и другим догодовштинама.[5]

Почетком 1955. у дечијем листу Змај[6] објављујем песму Воз под именом своје сестре Надежде Тодоровић, ученице VII разреда осмољетке „Вожд Карађорђе“. Песму сам послао под сестриним именом јер сам се плашио да ме сада, већ као гимназијалца, лист неће прихватити као сарадника.

У гимназији на писање подстицао ме је професор српског Милан Анђелковић. Поклонио ми је неколико бројева нишког часописа Гледишта и наградио за један тематски рад о Јовану Стерији Поповићу.

Из часописа Гледишта трајно су ми се урезали у памћење (које је, иначе, када су у питању песме, и моје и туђе, веома слабо), стихови Добривоја Јевтића, тада младог нишког песника: Низ длаку мачке/силази дан. За мене, који сам доскора писао, како су уредници Змаја то у својој белешци нагласили, под јаким утицајем наших песничких класика, посебно Војислава Илића, овакви стихови представљали су велико изненађење.

Некако у то време почео сам интензивно да играм шах. Са Драгутином Шаховићем, кога смо звали Шота, будућим велемајстором, смењиваћу се на седмој и осмој табли ШК „Трговачког“, путујући и играјући за клуб од Прокупља до Неготина. Догурао сам, мислим, до друге категорије а онда престао. Литература је превагнула.

Главну улогу у нишком културном животу тада играло је позориште. Све се вртело око њега. А у позоришту опет, ако се не варам, што скандалима, што улогама, била је запажена Каја Гргановић. Нисам волео позориште. Ни тада, ни сада. Све ми се у њему чинило пренаглашено и извештачено, а томе су посебно допринела пренемагања трагеткиња типа Каје Гргановић.

Већину из моје генерације нису нешто посебно привлачиле чак ни оне популарне представе са Калчом, ни Сремчева легендарна Ивкова слава. Више смо волели филмове у биоскопима: „Истра“, „Пионир“, „Парк“ и шетњу нишким корзом. Доста се читало. Поред лектире, углавном, класици. Сећам се добро како је у Народној библиотеци, нама средњошколцима, око избора онога што ћемо читати, свесрдно помагао песник Вељко Видаковић.

Поред белетристике, још раније, заинтересовао сам се за научно-популарну литературу. Једна од првих књига такве врсте са којом сам се срео била је 300.000 километара у секунди (Београд, 1949).[7] Касније следила је Загонетка живота В. Сафонова (Загреб, 1948), па Дарвиново Путовање једног природњака око света (Београд, 1951), Један, два, три… до бесконачности Џорџа Гамова (Београд, 1955), Живот на другим световима Сер Харолда Спенсера Џонса (Београд, 1957), па Путовање ка далеким световима К. А. Гиљзина (Рад, 1959) и многе друге, сличне. То ме је одвело и до научне фантастике у којој, признајем, и данас могу да уживам.

После дечијих, у Пиониру и Змају, прве „озбиљне“ песме објавио сам у нишким Гледиштима. На нечију препоруку однео сам песме Сави Пенчићу професору руског језика у гимназији „Светозар Марковић“. Сава је био члан редакције часописа Гледишта. Лепо ме је примио, охрабрио и дао низ савета тако потребних младом човеку који тек улази у литературу. Песме су се појавиле у броју јануар-фебруар 1958. Био сам ученик осмог разреда гимназије са гомилом свезака испуњених стиховима и помало несигурном репутацијом песника у ширем породичном кругу и међу школским друговима и пријатељима.

Објављивање у Гледиштима значило је много, пре свега као потврда да оно у шта је уложена магична и снажна пубертетска енергија није било узалудно, а онда и као подстрек за даљи, озбиљнији рад. О младалачкој и стваралачкој таштини и да не говорим.

У истом броју Гледишта прозу објављују: Раде Николић, Никола Мељаницки, Зорица Мијајловић (моја генерацијска исписница из гимназије „Стеван Сремац“) и Драгољуб Јанковић; поезију: Ђока Поповић, Велизар Пешић, Вељко Видаковић, Станиша Станковић, Биљана Милић, Радослав Раденковић, Мирослав Стаменковић, Душан Белча, Симон Милчић, Радован Ковачевић, Влада Стојшин и Благоје Глозић; есеје: Миодраг Петровић и Љуба Станојевић, а приказе: Сава Пенчић и Радомир Рајковић.

И следећа Гледишта, троброј март-април-мај, доносе једну моју песму под насловом Балада. У овом броју сјајну прозу Огромна игра као живот, на уводном месту објављује Светомир (Света) Јанковић, мој добар пријатељ, књижевни сабрат и гимназијски друг, најталентованији писац наше генерације, а, вероватно, један од најталентованијих прозаиста из нишког књижевног круга, уопште.

Овај књижевник и преводилац (преминуо у Немачкој пре неколико година), на жалост, стицајем несрећних животних околности, није нашој литератури дао оно што је, по изузетној снази свога природног дара, могао дати.

Те и наредне 1959. године у Народним новинама објављујем читаву серију од петнаестак песама за децу, а по јунаку једне од њих добијам препознатљив надимак на нишкој штрафти.

Година 1959, преломна је у мом књижевном стваралаштву. Знања добијена ранијим праћењем научне и научно-популарне литературе све се више кристализују у наум о могућности једне синтезе уметности (поезије) и егзактних наука. Тако се рађа идеја о сцијентизму, првобитном току сигнализма.[8] Преко књига Марсела Рејмона Од Бодлера до надреализма (Сарајево, 1958) и Мишела Сефора Апстрактна умјетност (Загреб, 1959) упознајем се и са историјском авангардом, чији утицај почиње да бива све евидентнији у мом делу.

Крајем октобра 1961. године доживљавам тешку породичну трагедију. Умире ми сестра, свршена ученица средње музичке школе у Нишу, после дуге и опаке болести, у деветнаестој години живота. Њену прерану смрт трауматично сам и тешко поднео. Тај догађај итекако утиче на мој даљи живот и рад јер пресудно доприноси коначној и неопозивој одлуци да се потпуно и без остатка окренем стваралаштву (књижевности и уметности), као једино могућем начину да се колико толико поправи (или, чак, можда, превлада), „трагична позиција човека у космосу“.[9]

Објављујем доста песама, посебно у завичајним Гледиштима, Гласу омладине и Народним новинама. Почетком 1961. припремам и прву збирку под насловом Коњиц љељен и са препоруком Саве Пенчића нудим крушевачкој Багдали. Багдала је прихвата и уврштава у свој издавачки план за 1962. годину.

На захтев редакције првобитни карактер збирке, која је била сачињена од песама насталих на инспиративним изворима Библије и лирске народне поезије, мењам и убацујем песме из другог знатно другачијег рукописа који сам припремио под насловом Галаксије. Ове сцијентистичке (или атомистичке песме, како сам их понекад називао), постале су карактеристичне за период мог стваралаштва с почетка шездесетих година.

На жалост неспоразум са издавачем настаје када редакција, због финансијских разлога и тешкоћа, покушава да ми збирку сведе на плакету од свега 24 стране. Ту, коначно, одустајем од њеног објављивања.

Прва књига штампана ми је три године касније у Нишу. То је поема Планета на којој је рад започет 1960. а кулминирао 1963. године. Делови ове поеме своју обимнију и озбиљнију презентацију доживљавају у антологији нишких песника Похвала ватри коју су 1964. сачинили и објавили Сава Пенчић и Веселин Илић.

Планета се у Малој библиотеци поезија (уређивали су је: Димитрије Миленковић, Добривоје Јевтић и Драгољуб Јанковић), у издању Књижевног друштва „Нестор Жучни“, појављује крајем 1965. године. У то време био сам у војсци у Загребу и нестрпљиво, и помало нервозно, ишчекивао да дуго најављивана поема коначно напусти штампарију и нађе се у мојим рукама. То се, најзад, и догодило.

Једног хладног и магловитог каснојесењег, или, можда, већ зимског дана, лежао сам у загребачкој гарнизоној амбуланти, притешњен реуматичним и ишијадичним боловима, када се, са пакетом тек одштампане књиге, на вратима болничке собе, појавио Вице Петровић.

За објављивање Планете, поред Саве Пенчића, свакако, највише могу да захвалим Веселину Илићу. Овај критичар, врсни теоретичари социолог културе, чије ће име златним словима бити забележено у нишкој културној историји, већ више деценија прати мој рад и пружа му несвакидашњу подршку.

Од објављивања песама у Гласу омладине почетком шездесетих година, преко уношења у антологију нишких песника (1964), пресудног утицаја у штампању прве књиге (1965), полемике са надобудним београдским критичарем, који ће после променити своје оговарање Планете за 360 степени, додељивања средстава за први број Интернационалне ревије Сигнал и писања драгоцених есеја о мојој поезији и сигнализму, већ скоро четрдесет година уживам у овом стваралачком пријатељству за које не знам како сам га и чиме заслужио.

Не треба сметнути с ума и чињеницу да је у српској култури појам авангарде за моје име и мој рад први везао управо Веселин Илић. Његов текст Авангардни песник Мирољуб Тодоровић[10] имао је пророчки значај и умногоме утицао на моју даљу песничку судбину.

Планета је у нишкој културној средини дочекана са великом добродошлицом. У томе је, свакако, предњачио веома афирмативан приказ Миодрага Петровића у Народним новинама,[11] али и Мирослава Марковића у Гласу омладине,[12]  као и поменути текст Веселина Илића у Градини.

Центар Ниша, поглед на Тврђаву, половином 20. века

Година 1966. је година мога растанка са Нишем и коначног преласка (пресељења) у Београд. Кућа у Мачванској 10 је продата, а за тај новац купљен је мали стан у Добрињској улици у центру Београда где ћу следеће три деценије наставити да се суочавам и рвем са неизвесним и немерљивим силама литературе и уметности. Пријатељске везе са завичајним Нишем, међутим, никада нису прекинуте.

Напротив, оне су, рекао бих, постале још чвршће сарадњом у часопису, Народним новинама, изложбом цртежа и сигналистичке поезије у Ликовном салону, књижевним вечерима, објављивањем више књига у Градини (Путовање у Звездалију, 1971, Наравно млеко пламен пчела, 1972, Сигнализам, 1979) и Просвети (Видов дан, 1989, Гласна Гаталинка, 1994, Планета, 1995), као и у заједничким публикацијама са писцима нишког књижевног круга, коме, по свему што сам овде казао, и сам, несумњиво, припадам.

фусноте:

[1] У Скопљу, ако се изузме период између 1940. и 1941, био сам само два пута у животу: пар дана средином 1954, непосредно пре продаје куће и 1975, у пролазу, враћајући се са Струшких вечери поезије.

[2] Почео сам да пишем рано, још у деветој години. У литерарним амбицијама свесрдно ме је подстицала и помагала мајка, која ми је била и први читалац, учитељ и саветодавац. Ту безрезервну подршку, која ми је била посебно драгоцена у тренуцима сумњи, колебања и безмало одустајања од литературе, имао сам до краја њеног дугог живота.

[3] Пионир од 19. новембра 1953. године. Песма носи назив У позну јесен.

[4] Змај од 1. септембра 1954, у рубрици Одговори редакције.

[5] Од 18. новембра 1954. до 4. јуна 1955. написано је укупно 413 страна аутобиографских записа и сећања под општим називом Детињство и дечаштво у три свеске: Сећања из Ћићевца, Дани из Обрежа и Дани из Лучине. Последња свеска остала је незавршена. Ту је још и Дневник са Голије (лето 1955), започети роман Дечаци са реке, итд.

[6] Змај од 1. фебруара 1955.

[7] Ову књигу добила је моја сестра Надежда (Надица) Тодоровић као одличан ученик II разреда основне школе у Лучини 4. јуна 1950. године.

[8] Да ова идеја није проистекла само из проучавања поменуте литературе, већ да је своје инспиративно врело имала и у самој атмосфери града Ниша, који се управо тих година формира као моћан електронски центар у земљи, указаће касније неки критичари. Један од њих, Веселин Илић то веома пластично приказује:

„Ћутљив дечак Мирољуб Тодоровић маштао је о чудној моћи песника да савлада песму у годинама када је Ниш доживљавао вишеструки привредни бум, који је усељавао у свакодневну говорну комуникацију нишког радника и интелектуалца речи електроника и кибернетика, када су постајале обичне, конвенционалне, демистификоване речи за сваког радника Електронске индустрије; с њима се сретао на радном месту, улици. Последњи дани гимназијалца Мирољуба Тодоровића су и дани првих продора човека у космос и лета Јурија Гагарина. Време формирања песничке личности Мирољуба Тодоровића, је време подвига науке и човековог стваралачког тријумфа.“

(У тексту: Авангардни песник Мирољуб Тодоровић, Градина број 2,1967).

[9] Опседнутост смрћу уочљива је у читавом мом делу почев од Планете чија два последња стиха из уводне песме гласе: кретао сам ка одгонеткама/замршених формула Смрти па до најновијих песама и збирки.

Сестри сам посебно посветио циклус песама Изазивање смрти, Гледишта број 1, 1963, Ниш; збирку песама Наравно млеко пламен пчела, Градина, Ниш, 1972 и хаику венац Сестрин гроб у збирци Гласна Гаталинка, Просвета, Ниш, 1994.

[10] После тога Илић је објавио још следеће текстове:

  • На авангардним стазама уметности, 68 лист младих број 15,19. јуни 1969.
  • Језик и поезија, Књижевна реч број 143,25. април 1980.
  • Авангарда, језик и поезија, поговор у књизи М. Тодоровића Чорба од мозга, Београд, 1982, стр. 193-211.
  • Поезија и авангарда, Књижевна критика број 2,1984, стр. 39-52.
  • Поезија и авангарда, у књизи: Митологија, идеологија и уметност, Београд, 1987, стр. 165-183.
  • Дух сигнализма – дух авангарде, Мостови, број 100,1987.
  • О духу авангардне уметности код Срба, Стремљења број 7-8,1989, стр. 117-126.
  • Поетика српског сигнализма, Савременик број 1-2-3, 1990, стр. 228-240.
  • Лудичка онтологија авангардне поезије, у књизи: Мит и стварање, Просвета, Ниш, 1990, стр. 203-221.

[11] Петровић: Покушај помирења поезије и науке, Народне новине, 29. јануар 1966.

Петровић свој приказ завршава следећим речима: „У својим најкреативнијим тренуцима Тодоровић, бујно метафоричан и са нечим од призвука мита, остварује веома лепу поетску меру и квалификовано отвара за поезију један проблем који тражи решење већ две хиљаде година. Нови звук у српској поезији. Ван сваке сумње.“

[12] Мирослав Марковић: Исписивање нових облика, Глас омладине, март 1966.

За ГЛЕДИШТА пише: Мирољуб Тодоровић

Никола Пантић – НА ПУТУ ДО ЧОВЕКА (Одломак)

gledista.drustvoknjizevnika.com

Одломак из рукописа романа На путу до човека, др Николе Пантића из Београда, овенчаног нишком градском књижевном наградом СЛАВИША НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ, на конкурсу Друштва књижевника и књижевних преводилаца, за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику 2022. године.

На путу до човека – Дневник заснован на истинитим догађајима

ЖИГ

Било је топло и ведро зимско јутро. Џозеф је седео на самој ивици удобне металне фотеље, тик уз покретни сто на коме је лежао папир, само један од превазиђених изума давно заборављеног времена. Умео је тако повремено да ухвати себе како празно блене у још празнију хартију, не успевајући да нађе прави израз за отпочињање мисли.

Увек му је деловало да идеја побегне баш у моменту када почне да се дефинише у његовој глави. Овога пута се чинило другачије, јер је идеја добијала облик нечег достижног. Лева рука, коју је користио за фино руковање предметима и у којој се тог тренутка налазила оловка, покренула се лагано ка папиру када се зачуло звиждање из његове десне подлактице.

Био је то Аусвајс, имплант лоциран у доњем делу десне руке, са задње стране, пар центиметара изнад места на коме се подлактица зглобљава са шаком. Џозеф је истренирано бацио поглед ка екрану импланта, само да би угледао црвени аларм који је показивао повишен ниво мотивисаности.

Превисока мотивисаност ће довести до хиперактивности и агресије, из којих лако могу следити несарадљивост, свадљивост и угрожавање туђих слобода. То зна сваки грађанин Света. Иако не постоји закон који обавезује појединца да коригује сопствену мотивисаност, препоруке Светске научне организације јасно казују да она мора бити правовремено враћена у препоручени опсег који се креће између осам и дванаест интернационалних јединица.

Наравно, Аусвајс неће сам регулисати мотивисаност, без претходне консултације са корисником. То би било кршење људских права.

Након што хемосензитивне плочице, које су свакој индивидуи непосредно по рођењу пласиране у регионе мозга од суштинског интереса и центре са релевантном улогом у регулацији расположења и емоција, региструју повишен или снижен ниво неуротрансмитера допамина у префронталном кортексу, задуженом за више интелектуалне функције, оне ће конвертовати измерену концентрацију допамина у интернационалне јединице мотивисаности, а потом бежично послати добијене информације до Аусвајса, који ће на екрану приказати аларм у случају да су вредности ван опсега препоручених.

Корисник ће једним кликом потврдити да ли жели извршавање корекције мотивисаности или не. Све мора бити на добровољној бази. У случају да корисник прихвати корекцију, Аусвајс ће послати сигнал до депоа коригујућих супстанци, који се налазе непосредно испод лобање и који су, налик хемосензитивним плочицама, такође пласирани свим индивидуама непосредно по рођењу.

Из депоа ће се потом ослободити одговарајућа запремина коригујуће супстанце и мотивисаност ће поново бити у еквилибријуму. У случају да мотивисаност буде испод осам интернационалних јединица, из депоа ће се ослободити допамин и мотивисаност ће бити подигнута до прописаног опсега.

Уколико мотивисаност буде изнад дванаест интернационалних јединица, ослободиће се допамински антагонисти, који ће блокирати ефекат допамина, и ниво мотивисаности биће снижен. Било како било, баланс ће бити постигнут и то је једино што је битно. Као што вишак мотивисаности доводи до агресије и угрожавања туђих слобода, тако њен мањак води у незаинтересованост, која као крајњи продукт даје суицид.

Стога и мањак и вишак мотивисаности могу имати негативне последице. Због тога увек морамо имати на уму да је постизање еквилибријума ултимативни циљ. Овај принцип важи свакако и за друге емоције. Бес, љубав, мржња, страх… Све се може вратити у нормалу једним кликом. Нема потребе претеривати у било чему.

Екстреми доводе до лоших исхода. То су основни принципи којих се чврсто држи Светска научна организација и који до сада нису изневерили. Резултати су јасно видљиви. Стопа криминалитета је од почетка примене Аусвајса до сада опала за невероватних петнаест хиљада процената, док је суицид на нивоу статистичке грешке.

Свему томе је вероватно допринела и чињеница да више нема класних разлика, јер нема потребе за надметањем, постављањем и постизањем циља. Због тога је и новац пре више стотина година укинут. Технологија обавља већину послова, те су људи потребни само за задатке непрактичне за вештачку интелигенцију, која постаје све природнија од оне природне. Осим тога, свако физичко задовољство је доступно на клик.

Више електрода је лоцирано у различитим деловима nucleus accumbens-а, познатијег као центар за задовољство. Стога је лако иницирати осећај било ког типа задовољства. Оргазам… клик. Кокаин… клик. Хероин… клик. Никотин… клик. И све то без последица по здравље… физичко, разуме се. Није ли ово савршен Свет?

Чак се отишло толико далеко да тренутно постоји преко двеста различитих укуса који могу бити доживљени једним кликом. Можете јести сланину и ћевапе и пити пиво до бесвести без икаквих последица. Ваша јетра ће бити очувана, концентрација холестерола у крви као да имате двадесет, а не двеста двадесет година.

Већи интензитет и нове, иновативније типове задовољства морате ипак зарадити. То се постиже кроз прихватање онога што вам Аусвајс препоручује. Дакле, уколико вам је саветовано смањење беса, смањићете бес. Уколико вам је препоручено повећање страха, повећаћете страх. Толико је једноставно.

Само ваља послушати имплант. И ставити емоције по страни… али оне су већ регулисане, тако да ни то није ваш део посла. Само прихватајте добронамеран савет Аусвајса и то је све. Што сарадљивији будете, виша ће бити вероватноћа за овомесечни бонус у виду два нова типа физичког задовољства и изгледнија могућност појачавања интензитета задовољства за два додатна степена. Заслужена награда.

Нове врсте задовољства бивају програмиране свакога дана, те никада немојте мислити да не долази нешто још боље. Само стискајте YES на импланту и могућности самозадовољавања шириће се у недоглед. Ви сте сопствени мали Бог. За љубитеље интелектуалног задовољства, ту је виртуелна стварност која никада неће бити надмашена реалном стварношћу. Неколико кликова на ручном импланту ради одабира вама најпријемчивије виртуелне стварности довешће до слања сигнала електродама у вишим можданим центрима и иницирања незаборавног искуства које може трајати колико год желите…

Уколико редовно прихватате добронамерне савете Аусвајса, разуме се.

Ако пак одбијете препоруку Аусвајса о корекцији одређене емоције, он ће вас упорно подсећати да је ваш неурохемијски баланс поремећен. Најпре ће то чинити сваких десет минута, затим сваких пет минута и, коначно, сваких шездесет секунди. Аларм ће се оглашавати у виду све црвенијег екрана и све гласнијег звука, који ће на крају достићи интензитет и облик најјаче сирене која се може замислити.

Тако, чак и ако сами не схватите да је у вашем личном интересу корекција психолошког дисбаланса, наћи ће се у вашој близини нека добра душа која ће вам објаснити да је за вас најбоље да пристанете на препоруку Аусвајса и коригујете сопствене емоције. У екстремним одступањима од референтних вредности, имплант задржава легитимно право да опомене шаље и у краћим временским размацима од једног минута.

Осим тога, на екрану ће се појављивати понављана упозорења о могућем смањењу доступних доза физичких задовољстава или смањењу броја доступних сати у виртуелној стварности за наредни месец. Тако да имате избор: гласан аларм и мањак доступних задовољстава за идући месец или већа доступност задовољстава и одсуство сирене. Ви бирате.

Џозеф је стиснуо YES на импланту, потом се придигао у фотељи и притиснуо тастер са своје десне стране. На столу се појавио отвор у коме су се приказала четири шприца различите садржине. Први је садржао протеине, други угљене хидрате, трећи есенцијалне масти, четврти витамине и минерале. Садржај једног по једног убризгавао је у свој крвоток преко континуирано отворене венске линије на левој надланици.

То је био доручак.

Сада је спреман за радни дан.

За ГЛЕДИШТА пише: Никола Пантић

Три тачке · Гледишта

gledista.drustvoknjizevnika.com

Садговор уместо уводника

Навршава се седам деценија од изласка премијерног броја ГЛЕДИШТА, часописа за књижевност, уметност и друштвена питања који се појавио 1. октобра 1953. године у Нишу.

Недостатак стабилног извора финансирања и седишта редакције прихватамо само као предност у амбијенту нове глобалне реалности где преовладава тежња да сви облици друштвеног деловања буду преведени у виртуелни простор глобалног интернета.

Овде смо суверени и наш рад није условљен ценом хартије која на светском тржишту мења вредност на дневном нивоу. Портал Друштва књижевника књижевника и књижевних преводилаца Ниш је само у претходних годину дана имао око педесет хиљада једнинствених посета. Без поговора тај број није за потцењивање и то је аудиторијум којем треба понудити квалитетан садржај.

фото: Душан Митић Цар

Листа аутора и сарадника ГЛЕДИШТА ће у будућем периоду несумњиво само да расте, а тренутни потписи у редакцијама представљају тек почетни замах и листу лепих жеља писца ових редова, уредника портала, али и председника Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша које је власник листа.

Град Ниш је на раскрсници важних путева између истока и запада и то је његова основна предност јер се налази на самом извору настанка живота који ће тек изучавати и дефинисати неки будући историографи – Медитеран који (још увек) нема море.

Са моје тачке ГЛЕДИШТА већ досежем јасан циљ да радим оно шта најбоље знам – да читам, пишем и да стварам.

Далибор Поповић Поп