Ana Ilić: OPORAVLJAM SE OD HEGELA – Poezija bez gravitacije

Kad sam bila mala

Mojre su me vezale

neraskidivom niti

za jare koje je

kako je odrastalo

otkrivalo svoju prirodu

zlokobnog jarca.

U njegovoj punoj formi

znala sam da je to

Đavo koji mi

rogovima raseca srce

kopitima ugaza noge

vrelinom rastapa

čokoladnu glazuru sa snova

daje mi krila slepog miša

tek da mi se učini da letim

unutar Platonove pećine

ljudska moć je

jača od nemoći koju nosi

sazvano prokletstvo

zato da bih izašla na

zaslepljujuće svetlo istine

postala sam čovek među demonima.

U oktobru već nije bilo nade da je april bio fantazija

obilaženje poznatih bolnica kao na ekskurziji,

nije bilo nade da ću se vratiti kroz vreme

i zapušiti uši da ne čujem strašan govor lekara

o meni kao anomaliji, skupu deformiteta i genskoj

mutaciji

mada ionako nisam znala šta znače te reči

bolje bi bilo da sam mogla prekriti oči da ne gledam

zabrinutost na licima roditelja

strah u njihovom i sažaljenje u pogledu drugih,

U oktobru već su mi moji rekli da se ne spremam za

takmičenje iz matematike

jer neću imati vremena za to ove godine

u oktobru sam prestala da tražim roditeljima da mi

kupe mobilni telefon

nego samo da me ne teraju da radim vežbe dok traje

Sunđer Bob

u oktobru nisam više razmišljala o Luki

iz četvrtog dva,

nego kako bi bilo lepo da postoje pokretne stepenice

na brdu do škole

jer me srce češće i jače boli kad se umorim.

U oktobru sam znala šta znače one reči lekara:

da neću

nastaviti plesnu školu

trenirati za košarkašku reprezentaciju

dobiti glavnu ulogu u Trnovoj ružici na dramskoj

sekciji

više to i nisam želela, nije što su mi rekli da ne

mogu,

samo, eto,

morala sam da naučim da postoje i drugačije želje.

Dok su me učili da ljuštim paprike za ajvar

bilo je priče o ženama koje su volele seks

smatrane su kurvama koje

smešno i apsurdno pokušavaju da se

kvalifikuju kao osobe

sa porodicom, talentima, moralom

i koje navodno takođe prave ajvar.

Imala sam afinitet od malena

ka izražavanju seksualnosti

roditelji su to pripisali anomaliji

koju sam nasledila od babe.

Kad je videla koliko patim

jednom, drugi put, treći put

ta baba mi je rekla

da muškarci mogu da budu i zabavni

kad im tako pristupim i

ne moram uvek da volim celim bićem.

Često pomislim na tebe kako si

jedini sa kojim sam bila a

kojeg nisam volela i koji me nije povredio

jedini koji me zasmejavao, poštovao i zadovoljio

bez suvišnih obećanja.

Žao mi je

što sam mislila da je vulgarno

da ti kažem kako ti je osmeh seksi

što nisam imala smelosti da ti šapnem

koliko duboko želim da te osetim u meni

što te nisam molila da ne staješ.

Valjda mi je još uvek bilo u glavi

kako treba da me je sramota

i da sam više žensko kad mirišem na pržene paprike.

Zadivljuje me način na koji voliš Partizan

Za takvu vernost je sposobno samo dete

koje ponovo postaneš svaki put kad se zaore tribine,

ona je najčistiji deo tebe

Romantika koja nije u lepim očima,

sigurnost koja nije u majčinom zagrljaju.

ono što ja nisam, zbog koje živiš,

ni devojka zbog koje si iznova umirao

nekad i namerno

Tebi je to Kecmanova trojka

Ne smeta

jer znam da tako ne mogu da se vole

ljudi, previše stvarni,

ni drugi timovi,

koji ne pričaju petparačke priče naših života

Brojim koliko puta

te nisam slušala kako nas iznova opisuješ njima

i čudim se kako

sam se setila svake reči

o Partizanovim pobedama

one večeri kad si prestao da govoriš o njima,

i pokazao kako može da

se izgubi životna utakmica

Kad smo bili mali

obećao si mi

da ćemo da živimo u Humskoj

i gledamo utakmice sa terase?

Samo ti i ja,

bez komplikovanosti odraslih

Ja sam se izgubila

u nadi da ću naučiti da postojim

bez stradanja drugih,

ali si ti sačuvao

mogućnost da vidiš crno-belo.

Izabrao si pre nego što biraš,

svaka promena je morska pena,

znaš nekog pre nego ga upoznaš.

Budućnost je izdajnički pomirena s prošlošću,

ti se ne miriš s njom,

još uvek veruješ

da je vreme iskreno,

da ćeš postati svrhovitiji čovek,

da će više ličiti na život

to tvoje svakodnevno

bedno disanje,

bedno strahovanje,

bedno preživljavanje,

dok si samo otelotvorenje

bednog naslućivanja osobe.

Vreme nije iskreno,

strpljivo te laže

svaka promena je morska pena,

ti

znaš nekog pre nego ga upoznaš,

izabrao si pre nego što biraš.

Sanjala sam kako smo se rodili letos na suncu,

i tebe,

kao nisi ti nego neko ko se ne smeje,

sediš u vozu koji se vraća sa Venere,

mehanički kažeš da me voliš,

ali kao da ne govoriš meni

gunđaš sebi u bradu

bezobrazluk je što se planeta ljubavi

rotira unazad

kao onaj retardirani Merkur.

Meni je Venera sasvim okej

iako je vruće i oseća se na sumpor,

ipak je najlepša i najsvetlija na nebu,

ali neću da pokrećem razgovor o tome,

samo ti šapnem da volim i ja tebe.

Dok nemo sedim pored tebe,

čeznem za tobom

tu si,

a kao da te nema –

nedostaješ mi.

Kad se probudim, nisam stigla sa Venere

dopuštam sebi da mi nedostaješ i dalje,

jedem keks, slušam muziku,

vidim u ogledalu da sam lepa

a kao da nisam stvarna

bez onih tvojih dodira na suncu.

Neću da budem boginja,

ne obožavaj me,

ne prinosi mi žrtve,

ne diži mi hramove,

ne klanjaj mi se.

Vidi u meni čoveka,

podseti me zaboravljenoj ljudskosti.

I nemoj da odustaneš od mene

kad shvatiš da nisam odgovor.