СТУДЕНТСКИ ГЛАС КАО СВАГДАШЊИ ГЛАС БУДУЋНОСТИ

Данас обележавамо Међународни дан студената, а сваки 17. новембар носи у себи више од датума и обично буде као жива опомена да се слобода никад не подразумева, већ се непрестано осваја и брани. На тај дан 1939. године, у Прагу, угашени су животи неколико студената, а више од хиљаду њих послато је у нацистичке концентрационе логоре. Универзитети су затворени, а слобода мишљења стављена под немачку стражу.

Ова трагедија, међутим, није остала само жртва, она је постала темељ једног од најјачих симбола студентског отпора у светској историји. У том светлу, савремени студентски покрети, било где у свету, носе у себи одјек те борбе за слободу и достојанство.

Тако и студентски протести у Србији, који трају дуже од годину дана, могу да се прочитају не као изоловани феномен, него као део једне шире, универзалне традиције и као прави отпор младих у име солидарности и наде у бољу будућност.

ДАН КОЈИ ДИШЕ ИСТОРИЈУ: КОРЕН УНИВЕРЗАЛНОГ ОТПОРА

О историји студентских покрета као причи о храбрости која је превазишла страх може данас да се прочита где год ко пожели, као никада пре. Нећу реч о томе, а оно што желим јасно да нагласим јесте да студенти углавном никада нису били уско политички лидери, нити припадници организованих политичких структура, него су то млади људи који даром природе осете кад је граница између слободе и покорности отишла недопустиво далеко.

Симбол студентског отпора била је и остала одбрана универзитета као последњег простора слободне мисли. Али истовремено, док студенти подижу свој глас, професори, први чувари те слободе, неретко изостају – сурово, као одрасли који су заборавили сопствену младост. На жалост, историја нас непрестано подсећа да Каин никада није престао да убија Авеља, а да институције често заостају за моралним инстинктом младих.

Вероватно баш зато и данашњи Међународни дан студената није датум који припада искључиво прошлости. Он је живи подсетник да млади, кад је системски најтеже, подижу глас у име вредности које друштво периодично заборави да брани. Нарочито кад реч воде искључиво одрасли, упркос томе што будућност ипак припада онима који тек треба да је обликују.

СРБИЈА 2024: ТРАГЕДИЈА КОЈА ЈЕ ПOKРЕНУЛА ГЕНЕРАЦИЈУ

Новембра 2024. године, колапс надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, у ком је изгубљено шеснаест живота, потресао је нашу државу до темеља. Тај догађај није доживљен само као тренутан технички пропуст, већ као почетак домино ефекта који је открио системске слабости и прљаве тајне које потенцијално могу да угрозе свакога од нас, на било ком месту, а које су деценијама гуране под тепих.

Желим да верујем да су студенти реаговали не из уских идеолошких побуда, него из чистог моралног импулса. Млади су дигли глас оправдано, изазвани бежањем од одговорности оних који су били укључени у процес реконструкције и додатно испровоцирани бахатим изјавама појединих политичара.

Блокаде факултета, окупљања и отворене дискусије били су начин да се постави питање које се тиче свих, а то је оно на које до данас немамо задовољавајући одговор – како је било могуће да до такве трагедије дође? Након поновног отварања наводно затворене приче о јадариту, која је већ била синоним за неправду и неодговорност у претходном периоду, ова трагедија је била тренутак кад је читава генерација одлучила да више не ћути.

СРБИЈА 2025: ОД ПРОТЕСТА ДО ПOKРЕТА – МАРШЕВИ, БЛОКАДЕ, СОЛИДАРНОСТ

Годину дана касније, студентски покрет се није угасио. Напротив, продубио се, а могло би се рећи и институционализовао. О јадариту, као претходници, ретко да се где и прича, а протесту су се прикључили многи из најразличитијих побуда, од оних који су се борили за еколошку одрживост до оних наводно забринутих за опет наводну слободу медија. Углавном, студентски протест одавно није хомоген, ако је уопште икада и био. Међутим, маршеви ка Новом Саду, у којима су хиљаде младих пешачиле стотине километара, постали су снажан, позитиван симбол новог заједништва. То није била само њихова физичка жртва, већ одистински чин привржености идеји правде. Оној из државне химне – Боже правде!

Желим да верујем да ће обновљене блокаде појединих факултета сада претворити академски простор у јавни форум. Такође, надам се да сада циљ није да се настава одбацује, већ да се са пуним правом преиспита смисао образовања, ако се оно не користи за одбрану јавног добра и конфронтацију с било којом неправдом.

У томе има толико тога дубоко моралног. Лично верујем да универзитет није институција празних зидина, већ центар заједнице који треба да промовише вредности. Али нажалост, реалност често заостаје за том идеалном сликом.

Иако је најлакше видети само сукоб, ваља признати и да многи у власти деле исту забринутост за безбедност грађана и жељу да се трагедија у Новом Саду више никад не понови. Није реткост да се са свих страна политичког спектра чују гласови који траже транспарентност и одговорност, јер нико ко искрено воли Србију не жели да се корупција или немар крију иза партијског дреса. Студенти, са своје стране, не траже рушење, већ поправку, а та поправка може да почне само кад се сви, без обзира на политичку боју, окрену ка заједничком циљу који би могао најједноставније да се дефинише као правда која не дели, већ спаја.

ЕТИКА ОТПОРА: ЧИН ХРАБРОСТИ, ЧИН БРИГЕ

Срж српског студентског покрета, како се он данас манифестује, није слепи бес, већ упорна брига. На то нас подсећа и потресни чин мајке једне од жртава, која је започела штрајк глађу, тражећи одговоре о судбини свога детета. Млади су јој се придружили, показујући да је солидарност основна, покретачка вредност ових протеста. А на другој страни, до данас, правосуђе ћути – мудро, неспособно или намерно. Ко зна због колико сребрњака. Не знам шта ће да ме разувери или покаже супротно.

Опет, код честитих младих људи видим да отпор у Србији 2025. године није агресиван, него је емпатичан и модерно речено инклузиван. Уз немало срамних изузетака, то је ипак ангажман који не жели сукоб ради сукоба, већ истински разговор. Свима нам је доста рушења и треба градити један другачији, поштенији јавни говор. Млади су се у највећем броју храбро супротставили неправди без напуштања достојанства и у томе лежи њихова највећа моћ.

СТУДЕНТИ КАО ГЛОБАЛНИ ГЛАС: ОГЛЕДАЛО СТАРЕ ЈЕВРОПЕ

Међународно интересовање за студентске протесте у Србији показује да се овај покрет уклапа у шире, глобално искуство студентског активизма. Европски медији бележе маршеве, блокаде, културне програме и предавања на отвореном. Међутим, одавно је велики српски песник Ђура Јакшић писао о лицемерству „старе Јевропе”, а ситуација и данас није много другачија ван уобичајених, декларативних нивоа подршке.

Срећом, друштвене мреже омогућиле су да се порука прошири изван граница земље, јер данашњи „памфлет” има дигитални облик, али његова суштина остаје иста. То је својеврсни наставак традиције многих, многих других покрета, али без икаквог романтизовања, јер дословно свака генерација мора да води своју борбу – са својим временима и изазовима.

ИСПИТ ЗРЕЛОСТИ: ПРИТИСЦИ, ХАПШЕЊА, ИСТРАЈНОСТ

Протести нису прошли без озбиљних изазова. Било је хапшења, било је притисака, било је покушаја да се покрет умањи, обесхрабри или маргинализује. Толико је примера кад, поштено говорећи, честит човек са стране није знао ни ко пије, ни ко плаћа. Али тврдо језгро студената, уз подршку пристојних грађана, било је упешно у томе да очува мир и достојанствени карактер окупљања што је, верујем, можда и највећа победа једног друштвеног покрета у настајању.

Мирни отпор је постао њихов принцип, а не тактика. Тиме су млади у Србији показали зрелост која недостаје старијим генерацијама. И то не само у Србији. У озбиљним анализама већ се наговештава да би српски студентски покрет могао да еволуира у дугорочну форму друштвеног деловања. Сматрам да то није претња, већ прилика за друштво да коначно саслуша глас сопствене будућности. Међутим, најмање хиљаду година у континуитету на овим просторима трају једнаки притисци на један исти слободарски народ. То је чињеница које је мало ко свестан или се са нечијом намером то стално „заборавља”. Срби су вековима били и остају дежурни кривци.

СТУДЕНТСКИ ГЛАС КАО СВАГДАШЊИ ГЛАС БУДУЋНОСТИ

Кад се данас осврнемо на 17. новембар 1939. и размислимо новембра 2025. године, а да притом видимо како се Немци поново наоружавају, буде довољно за озбиљну забринутост. На другој страни, насупрот немачкој држави и тињању нацизма на његовом извору, млади људи, гледајући глобално, упорно и с достојанством бране право на свачију слободу, истину и достојанство. Њихов отпор, иако не континуирано гласан, довољно је истрајан да се чује свуда.

Данашњи студенти у Србији су на свој начин чувари универзалних вредности које трају дуже од било ког политичког циклуса солидарности, правде, одговорности и вере у бољу заједницу достојну човека.

Ако је студентски глас онај из свагдашње будућности, онда је моја дужност да га не само чујем, већ и разумем и подржим. Јер свака историја слободе почиње од тренутка кад млади одлуче да не пристају на ћутање, показујући на тај начин да одрастају у веће и одговорније људе од својих претходника. Ко сам онда ја да им ишта кажем, осим:

Срећан вам дан, даме и господо Студенти!

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП