STUDENTSKI GLAS KAO SVAGDAŠNJI GLAS BUDUĆNOSTI

Danas obeležavamo Međunarodni dan studenata, a svaki 17. novembar nosi u sebi više od datuma i obično bude kao živa opomena da se sloboda nikad ne podrazumeva, već se neprestano osvaja i brani. Na taj dan 1939. godine, u Pragu, ugašeni su životi nekoliko studenata, a više od hiljadu njih poslato je u nacističke koncentracione logore. Univerziteti su zatvoreni, a sloboda mišljenja stavljena pod nemačku stražu.

Ova tragedija, međutim, nije ostala samo žrtva, ona je postala temelj jednog od najjačih simbola studentskog otpora u svetskoj istoriji. U tom svetlu, savremeni studentski pokreti, bilo gde u svetu, nose u sebi odjek te borbe za slobodu i dostojanstvo.

Tako i studentski protesti u Srbiji, koji traju duže od godinu dana, mogu da se pročitaju ne kao izolovani fenomen, nego kao deo jedne šire, univerzalne tradicije i kao pravi otpor mladih u ime solidarnosti i nade u bolju budućnost.

DAN KOJI DIŠE ISTORIJU: KOREN UNIVERZALNOG OTPORA

O istoriji studentskih pokreta kao priči o hrabrosti koja je prevazišla strah može danas da se pročita gde god ko poželi, kao nikada pre. Neću reč o tome, a ono što želim jasno da naglasim jeste da studenti uglavnom nikada nisu bili usko politički lideri, niti pripadnici organizovanih političkih struktura, nego su to mladi ljudi koji darom prirode osete kad je granica između slobode i pokornosti otišla nedopustivo daleko.

Simbol studentskog otpora bila je i ostala odbrana univerziteta kao poslednjeg prostora slobodne misli. Ali istovremeno, dok studenti podižu svoj glas, profesori, prvi čuvari te slobode, neretko izostaju – surovo, kao odrasli koji su zaboravili sopstvenu mladost. Na žalost, istorija nas neprestano podseća da Kain nikada nije prestao da ubija Avelja, a da institucije često zaostaju za moralnim instinktom mladih.

Verovatno baš zato i današnji Međunarodni dan studenata nije datum koji pripada isključivo prošlosti. On je živi podsetnik da mladi, kad je sistemski najteže, podižu glas u ime vrednosti koje društvo periodično zaboravi da brani. Naročito kad reč vode isključivo odrasli, uprkos tome što budućnost ipak pripada onima koji tek treba da je oblikuju.

SRBIJA 2024: TRAGEDIJA KOJA JE POKRENULA GENERACIJU

Novembra 2024. godine, kolaps nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, u kom je izgubljeno šesnaest života, potresao je našu državu do temelja. Taj događaj nije doživljen samo kao trenutan tehnički propust, već kao početak domino efekta koji je otkrio sistemske slabosti i prljave tajne koje potencijalno mogu da ugroze svakoga od nas, na bilo kom mestu, a koje su decenijama gurane pod tepih.

Želim da verujem da su studenti reagovali ne iz uskih ideoloških pobuda, nego iz čistog moralnog impulsa. Mladi su digli glas opravdano, izazvani bežanjem od odgovornosti onih koji su bili uključeni u proces rekonstrukcije i dodatno isprovocirani bahatim izjavama pojedinih političara.

Blokade fakulteta, okupljanja i otvorene diskusije bili su način da se postavi pitanje koje se tiče svih, a to je ono na koje do danas nemamo zadovoljavajući odgovor – kako je bilo moguće da do takve tragedije dođe? Nakon ponovnog otvaranja navodno zatvorene priče o jadaritu, koja je već bila sinonim za nepravdu i neodgovornost u prethodnom periodu, ova tragedija je bila trenutak kad je čitava generacija odlučila da više ne ćuti.

SRBIJA 2025: OD PROTESTA DO POKRETA – MARŠEVI, BLOKADE, SOLIDARNOST

Godinu dana kasnije, studentski pokret se nije ugasio. Naprotiv, produbio se, a moglo bi se reći i institucionalizovao. O jadaritu, kao prethodnici, retko da se gde i priča, a protestu su se priključili mnogi iz najrazličitijih pobuda, od onih koji su se borili za ekološku održivost do onih navodno zabrinutih za opet navodnu slobodu medija. Uglavnom, studentski protest odavno nije homogen, ako je uopšte ikada i bio. Međutim, marševi ka Novom Sadu, u kojima su hiljade mladih pešačile stotine kilometara, postali su snažan, pozitivan simbol novog zajedništva. To nije bila samo njihova fizička žrtva, već odistinski čin privrženosti ideji pravde. Onoj iz državne himne – Bože pravde!

Želim da verujem da će obnovljene blokade pojedinih fakulteta sada pretvoriti akademski prostor u javni forum. Takođe, nadam se da sada cilj nije da se nastava odbacuje, već da se sa punim pravom preispita smisao obrazovanja, ako se ono ne koristi za odbranu javnog dobra i konfrontaciju s bilo kojom nepravdom.

U tome ima toliko toga duboko moralnog. Lično verujem da univerzitet nije institucija praznih zidina, već centar zajednice koji treba da promoviše vrednosti. Ali nažalost, realnost često zaostaje za tom idealnom slikom.

Iako je najlakše videti samo sukob, valja priznati i da mnogi u vlasti dele istu zabrinutost za bezbednost građana i želju da se tragedija u Novom Sadu više nikad ne ponovi. Nije retkost da se sa svih strana političkog spektra čuju glasovi koji traže transparentnost i odgovornost, jer niko ko iskreno voli Srbiju ne želi da se korupcija ili nemar kriju iza partijskog dresa. Studenti, sa svoje strane, ne traže rušenje, već popravku, a ta popravka može da počne samo kad se svi, bez obzira na političku boju, okrenu ka zajedničkom cilju koji bi mogao najjednostavnije da se definiše kao pravda koja ne deli, već spaja.

ETIKA OTPORA: ČIN HRABROSTI, ČIN BRIGE

Srž srpskog studentskog pokreta, kako se on danas manifestuje, nije slepi bes, već uporna briga. Na to nas podseća i potresni čin majke jedne od žrtava, koja je započela štrajk glađu, tražeći odgovore o sudbini svoga deteta. Mladi su joj se pridružili, pokazujući da je solidarnost osnovna, pokretačka vrednost ovih protesta. A na drugoj strani, do danas, pravosuđe ćuti – mudro, nesposobno ili namerno. Ko zna zbog koliko srebrnjaka. Ne znam šta će da me razuveri ili pokaže suprotno.

Opet, kod čestitih mladih ljudi vidim da otpor u Srbiji 2025. godine nije agresivan, nego je empatičan i moderno rečeno inkluzivan. Uz nemalo sramnih izuzetaka, to je ipak angažman koji ne želi sukob radi sukoba, već istinski razgovor. Svima nam je dosta rušenja i treba graditi jedan drugačiji, pošteniji javni govor. Mladi su se u najvećem broju hrabro suprotstavili nepravdi bez napuštanja dostojanstva i u tome leži njihova najveća moć.

STUDENTI KAO GLOBALNI GLAS: OGLEDALO STARE JEVROPE

Međunarodno interesovanje za studentske proteste u Srbiji pokazuje da se ovaj pokret uklapa u šire, globalno iskustvo studentskog aktivizma. Evropski mediji beleže marševe, blokade, kulturne programe i predavanja na otvorenom. Međutim, odavno je veliki srpski pesnik Đura Jakšić pisao o licemerstvu „stare Jevrope”, a situacija i danas nije mnogo drugačija van uobičajenih, deklarativnih nivoa podrške.

Srećom, društvene mreže omogućile su da se poruka proširi izvan granica zemlje, jer današnji „pamflet” ima digitalni oblik, ali njegova suština ostaje ista. To je svojevrsni nastavak tradicije mnogih, mnogih drugih pokreta, ali bez ikakvog romantizovanja, jer doslovno svaka generacija mora da vodi svoju borbu – sa svojim vremenima i izazovima.

ISPIT ZRELOSTI: PRITISCI, HAPŠENJA, ISTRAJNOST

Protesti nisu prošli bez ozbiljnih izazova. Bilo je hapšenja, bilo je pritisaka, bilo je pokušaja da se pokret umanji, obeshrabri ili marginalizuje. Toliko je primera kad, pošteno govoreći, čestit čovek sa strane nije znao ni ko pije, ni ko plaća. Ali tvrdo jezgro studenata, uz podršku pristojnih građana, bilo je upešno u tome da očuva mir i dostojanstveni karakter okupljanja što je, verujem, možda i najveća pobeda jednog društvenog pokreta u nastajanju.

Mirni otpor je postao njihov princip, a ne taktika. Time su mladi u Srbiji pokazali zrelost koja nedostaje starijim generacijama. I to ne samo u Srbiji. U ozbiljnim analizama već se nagoveštava da bi srpski studentski pokret mogao da evoluira u dugoročnu formu društvenog delovanja. Smatram da to nije pretnja, već prilika za društvo da konačno sasluša glas sopstvene budućnosti. Međutim, najmanje hiljadu godina u kontinuitetu na ovim prostorima traju jednaki pritisci na jedan isti slobodarski narod. To je činjenica koje je malo ko svestan ili se sa nečijom namerom to stalno „zaboravlja”. Srbi su vekovima bili i ostaju dežurni krivci.

STUDENTSKI GLAS KAO SVAGDAŠNJI GLAS BUDUĆNOSTI

Kad se danas osvrnemo na 17. novembar 1939. i razmislimo novembra 2025. godine, a da pritom vidimo kako se Nemci ponovo naoružavaju, bude dovoljno za ozbiljnu zabrinutost. Na drugoj strani, nasuprot nemačkoj državi i tinjanju nacizma na njegovom izvoru, mladi ljudi, gledajući globalno, uporno i s dostojanstvom brane pravo na svačiju slobodu, istinu i dostojanstvo. Njihov otpor, iako ne kontinuirano glasan, dovoljno je istrajan da se čuje svuda.

Današnji studenti u Srbiji su na svoj način čuvari univerzalnih vrednosti koje traju duže od bilo kog političkog ciklusa solidarnosti, pravde, odgovornosti i vere u bolju zajednicu dostojnu čoveka.

Ako je studentski glas onaj iz svagdašnje budućnosti, onda je moja dužnost da ga ne samo čujem, već i razumem i podržim. Jer svaka istorija slobode počinje od trenutka kad mladi odluče da ne pristaju na ćutanje, pokazujući na taj način da odrastaju u veće i odgovornije ljude od svojih prethodnika. Ko sam onda ja da im išta kažem, osim:

Srećan vam dan, dame i gospodo Studenti!

Piše Dalibor POPOVIĆ POP