Муцање је мој проблем. Срећа је што моји родитељи интелектуалци читају све могуће и немогуће часописе, па су тако у неком налетели на причу о чудотворцу из Ријеке. Још кад су им овдашњи пријатељи потврдили да се њихов син скроз-наскроз излечио код поменутог исцелитеља, дилеме више није било. Спаковали смо ствари и кренули, тобоже на зимовање у Опатију.
У ствари, главни циљ пута била је Ријека, а у њој чаробњак Драго, који лечи све, од кијавице до рака. Биоенергетичар, шта да ти причам. Хрватском је већ завладао ХДЗ, али то нас није спречило да остваримо наум. (Нисам спомињао Неум!) Захваљујући озлоглашеном Анти Марковићу, имали смо довољно пара за Опатију.
Апатија је дошла нешто касније. Углавном, ето нас у великом лучком граду. Ја већ осамнаестогодишњак, радије бих потражио оно што и морнари, али мама и тата имају за мене други план: ослобађање од муцања. Ништа од туцања!
Драго је мајстор своје врсте, па је измислио фазон да нико, коме су живи родитељи, не сме да дође без њих. Ваљда да неко не би повео и комшијску децу за исте паре, шта ти ја знам!
Мој отац буџа ипак се предомислио и остао у колима, паркиран испред не баш угледне зграде. Мајка и ја кренули смо кроз попишан улаз, уз степениште са расклиматаним гелендером, на шта је она, госпођа професорка, мудро запазила: „Ово је као кад посрнуле девојке иду на илегални абортус.” Насмејао сам се, од срца. Кад се смејем, не муцам. Чудо једно!
У ходнику, пред вратима госпон лијечника, дугачак ред. Драго ординира у одређено време, све се унапред телефоном заказује, а од како је неки босански лист направио репортажу о њему, „не мереш ућ без везе, тако је посто популаран”. Ипак, пробили смо се некако, јер смо из далека, чак из Ниша. „Из Црне Горе”, што рече један паметњаковић који је помешао наш град и Никшић.
Моја мама ургира: „Имамо заказано за Марка Перића, то је мој син.” Сви зверају у њеног сина, односно мене и без пардона питају: „Од чега си фаличан, јаране?” Таман да зинем да им кажем, али мајка ме предухитрила, као и увек: „Муца помало!” Сви се смијуље, знају они то „помало”.
А једна дебела женетина са предебелим сином, теши нас: „Камо среће да овај мој муца, већ се упишава у кревет, све ми је душеке упропастио!” И додаје, саучеснички: „Ми смо ти из Брчког, није ни то близу.”
Драго ме уводи у наредној тури у свој тешко освојиви стан, наравно, не самог. Његове терапије су групне, не губи време тај бивши официр ЈНА, који је, од како је у пензији, развио бизнис, хоћу рећи хуманитарни рад. Дневна соба је већ пуна, нема игла где да падне, а и што би падала.
Угуравам се до регала, примећујем да је пун разних врста вискија, наслоњених на Титова, Кардељева и дела Вељка Влаховића. То ме опушта, јер подсећа на дневну собу мог друга Боре, само што његов ћале заставник преферира ракију, нарочито „манастирку”, у складу са стандардом. Волим кад људи знају своје место у систему друштвеног поретка!
Седам на под, као и остали, чекајући чудотворну сеансу. Али, Драго ми додаје некакву девојчицу у крило, штета је да дете пропусти могућност излечења. Тако се налазим у немогућој ситуацији, леђима наслоњен на фиоке регала, чије ми се дршке утискују у кичму, са клинком која ми притиска груди, па једва дишем, у и онако загушљивој просторији. Али, ко сме да се жали!
Сеанса почиње: „Затворите очи!” – командује Драго. „Опустите се!”, наставља официрски, а затим монотоно понавља своју мантру: „Спите, спите, спите, спите, спите, спите, спите…” Како да спим, кад ми фиоке растурају кичму, а дете није баш тако лагано, размишљам.
А и то „спите” ми звучи као Стипе, што је име оца једне мале која ми се допала прошле године на летовању у Пули. И мотам по глави: „Како то да се разне болести лече истом терапијом?” Драга не омета ток мојих мисли, он наставља путем којим се луђе иде: „Ваша тијела сада су обасјана најљепшом свјетлошћу!”
Е ту већ не могу да издржим, прснем у смех. Баш као и још један дечко, за кога се после испостави да је из Београда. Драго бесни: „Не ометајте процес хипнозе, зашто сте прелазили толики пут, до мога, ако не желите излијечење?”
Пошто сви то желимо, смиримо се драговољно, али никакву свјетлост ја у Ријеци не видех. Не знам ни да ли сам хипнотисан или омамљен од тешког ваздуха у непроветреној соби. Углавном, сеанса је готова. Следи провера исцељења.
Ми муцавци принуђени смо да стојимо и кажипрстом ударамо такт по бутини док говоримо. Једна реч, један ударац прстом. „Ја – се – зовем – Марко – Перић. – Долазим – из – Ниша. – Ученик – сам – гим – гим – гимназије.” Зајебао сам ствар, морам на још једну сеансу.
Дебељко из Брчког славодобитно изјављује: „Мене је трипут враћо! А све за исте паре, шта ти је добар човјек!” Ја ћутим и размишљам филозофски, као Хераклит о немогућности да се двапут уђе у исту реку: „Како ли проверава упишанце?”
Опет пролазим кроз „спите, спите, спите“ и овај пут „ваша тијелеса обасјава свјетлост невиђене љепоте”. Стварно је невиђена, и овај пут ништа нисам видео. С тим што је Драго провалио „ваша тијелеса” уместо „тијела”, па сам се опет засмејао. Само, сада сам прошао проверу. Уплашио сам се, јер сам чуо мајку у ходнику, како се свађа јер покушава да оде по доручак, а Драгови асистенти јој не дају, плашећи се ко ће да плати за мене бицмана, ако се она не врати. Човек је професионалац!
Што би рекао један мој школски друг, Сале песник, Драго је „анђео у сподоби ђавола!” Или обрнуто, јебем ли га шта је ономад бубнуо на екскурзији у Дубровнику, када је због једне Тање хтео да се од заљубљености баци низ стене у море. Словенска душа. Будалетина!
Излазим излечен, док се спуштамо низ излизане степенике ријечке староградње, мама ме запиткује ово и оно, на свој професорски начин, да провери јесам ли сада здрав. За дивно чудо, уопште не муцам, изгледа да делује. Али, само док не стигнемо у Опатију.
Енергија не допире ван Ријеке! Моји су, срећом, одустали од повратка на још коју сеансу и зимовање проводимо у миру. Упознајем неко занимљиво друштво Београђана и договарамо се да летујемо на истом месту. Баш је лепо почела ова 1991. година, иако нисам престао да муцам.
Пише Велибор ПЕТКОВИЋ
ГЛЕДИШТА © 2025
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20