Mucanje je moj problem. Sreća je što moji roditelji intelektualci čitaju sve moguće i nemoguće časopise, pa su tako u nekom naleteli na priču o čudotvorcu iz Rijeke. Još kad su im ovdašnji prijatelji potvrdili da se njihov sin skroz-naskroz izlečio kod pomenutog iscelitelja, dileme više nije bilo. Spakovali smo stvari i krenuli, tobože na zimovanje u Opatiju.
U stvari, glavni cilj puta bila je Rijeka, a u njoj čarobnjak Drago, koji leči sve, od kijavice do raka. Bioenergetičar, šta da ti pričam. Hrvatskom je već zavladao HDZ, ali to nas nije sprečilo da ostvarimo naum. (Nisam spominjao Neum!) Zahvaljujući ozloglašenom Anti Markoviću, imali smo dovoljno para za Opatiju.
Apatija je došla nešto kasnije. Uglavnom, eto nas u velikom lučkom gradu. Ja već osamnaestogodišnjak, radije bih potražio ono što i mornari, ali mama i tata imaju za mene drugi plan: oslobađanje od mucanja. Ništa od tucanja!
Drago je majstor svoje vrste, pa je izmislio fazon da niko, kome su živi roditelji, ne sme da dođe bez njih. Valjda da neko ne bi poveo i komšijsku decu za iste pare, šta ti ja znam!
Moj otac budža ipak se predomislio i ostao u kolima, parkiran ispred ne baš ugledne zgrade. Majka i ja krenuli smo kroz popišan ulaz, uz stepenište sa rasklimatanim gelenderom, na šta je ona, gospođa profesorka, mudro zapazila: „Ovo je kao kad posrnule devojke idu na ilegalni abortus.” Nasmejao sam se, od srca. Kad se smejem, ne mucam. Čudo jedno!
U hodniku, pred vratima gospon liječnika, dugačak red. Drago ordinira u određeno vreme, sve se unapred telefonom zakazuje, a od kako je neki bosanski list napravio reportažu o njemu, „ne mereš uć bez veze, tako je posto popularan”. Ipak, probili smo se nekako, jer smo iz daleka, čak iz Niša. „Iz Crne Gore”, što reče jedan pametnjaković koji je pomešao naš grad i Nikšić.
Moja mama urgira: „Imamo zakazano za Marka Perića, to je moj sin.” Svi zveraju u njenog sina, odnosno mene i bez pardona pitaju: „Od čega si faličan, jarane?” Taman da zinem da im kažem, ali majka me preduhitrila, kao i uvek: „Muca pomalo!” Svi se smijulje, znaju oni to „pomalo”.
A jedna debela ženetina sa predebelim sinom, teši nas: „Kamo sreće da ovaj moj muca, već se upišava u krevet, sve mi je dušeke upropastio!” I dodaje, saučesnički: „Mi smo ti iz Brčkog, nije ni to blizu.”
Drago me uvodi u narednoj turi u svoj teško osvojivi stan, naravno, ne samog. Njegove terapije su grupne, ne gubi vreme taj bivši oficir JNA, koji je, od kako je u penziji, razvio biznis, hoću reći humanitarni rad. Dnevna soba je već puna, nema igla gde da padne, a i što bi padala.
Uguravam se do regala, primećujem da je pun raznih vrsta viskija, naslonjenih na Titova, Kardeljeva i dela Veljka Vlahovića. To me opušta, jer podseća na dnevnu sobu mog druga Bore, samo što njegov ćale zastavnik preferira rakiju, naročito „manastirku”, u skladu sa standardom. Volim kad ljudi znaju svoje mesto u sistemu društvenog poretka!
Sedam na pod, kao i ostali, čekajući čudotvornu seansu. Ali, Drago mi dodaje nekakvu devojčicu u krilo, šteta je da dete propusti mogućnost izlečenja. Tako se nalazim u nemogućoj situaciji, leđima naslonjen na fioke regala, čije mi se drške utiskuju u kičmu, sa klinkom koja mi pritiska grudi, pa jedva dišem, u i onako zagušljivoj prostoriji. Ali, ko sme da se žali!
Seansa počinje: „Zatvorite oči!” – komanduje Drago. „Opustite se!”, nastavlja oficirski, a zatim monotono ponavlja svoju mantru: „Spite, spite, spite, spite, spite, spite, spite…” Kako da spim, kad mi fioke rasturaju kičmu, a dete nije baš tako lagano, razmišljam.
A i to „spite” mi zvuči kao Stipe, što je ime oca jedne male koja mi se dopala prošle godine na letovanju u Puli. I motam po glavi: „Kako to da se razne bolesti leče istom terapijom?” Draga ne ometa tok mojih misli, on nastavlja putem kojim se luđe ide: „Vaša tijela sada su obasjana najljepšom svjetlošću!”
E tu već ne mogu da izdržim, prsnem u smeh. Baš kao i još jedan dečko, za koga se posle ispostavi da je iz Beograda. Drago besni: „Ne ometajte proces hipnoze, zašto ste prelazili toliki put, do moga, ako ne želite izliječenje?”
Pošto svi to želimo, smirimo se dragovoljno, ali nikakvu svjetlost ja u Rijeci ne videh. Ne znam ni da li sam hipnotisan ili omamljen od teškog vazduha u neprovetrenoj sobi. Uglavnom, seansa je gotova. Sledi provera isceljenja.
Mi mucavci prinuđeni smo da stojimo i kažiprstom udaramo takt po butini dok govorimo. Jedna reč, jedan udarac prstom. „Ja – se – zovem – Marko – Perić. – Dolazim – iz – Niša. – Učenik – sam – gim – gim – gimnazije.” Zajebao sam stvar, moram na još jednu seansu.
Debeljko iz Brčkog slavodobitno izjavljuje: „Mene je triput vraćo! A sve za iste pare, šta ti je dobar čovjek!” Ja ćutim i razmišljam filozofski, kao Heraklit o nemogućnosti da se dvaput uđe u istu reku: „Kako li proverava upišance?”
Opet prolazim kroz „spite, spite, spite“ i ovaj put „vaša tijelesa obasjava svjetlost neviđene ljepote”. Stvarno je neviđena, i ovaj put ništa nisam video. S tim što je Drago provalio „vaša tijelesa” umesto „tijela”, pa sam se opet zasmejao. Samo, sada sam prošao proveru. Uplašio sam se, jer sam čuo majku u hodniku, kako se svađa jer pokušava da ode po doručak, a Dragovi asistenti joj ne daju, plašeći se ko će da plati za mene bicmana, ako se ona ne vrati. Čovek je profesionalac!
Što bi rekao jedan moj školski drug, Sale pesnik, Drago je „anđeo u spodobi đavola!” Ili obrnuto, jebem li ga šta je onomad bubnuo na ekskurziji u Dubrovniku, kada je zbog jedne Tanje hteo da se od zaljubljenosti baci niz stene u more. Slovenska duša. Budaletina!
Izlazim izlečen, dok se spuštamo niz izlizane stepenike riječke starogradnje, mama me zapitkuje ovo i ono, na svoj profesorski način, da proveri jesam li sada zdrav. Za divno čudo, uopšte ne mucam, izgleda da deluje. Ali, samo dok ne stignemo u Opatiju.
Energija ne dopire van Rijeke! Moji su, srećom, odustali od povratka na još koju seansu i zimovanje provodimo u miru. Upoznajem neko zanimljivo društvo Beograđana i dogovaramo se da letujemo na istom mestu. Baš je lepo počela ova 1991. godina, iako nisam prestao da mucam.
Piše Velibor PETKOVIĆ
GLEDIŠTA © 2025
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20