Обележавање 150. годишњице рођења Константина Бранкушија 2026. године није само велики културни јубилеј за Румунију, ово је тренутак кад светска јавност поново открива човека који је из темеља променио начин на који видимо и доживљавамо простор уметничког стваралаштва.
Као „отац модерне скулптуре”, Бранкуши је успео да спроведе своју тиху револуцију, остварујући тежњу да из хладног камена и полиране бронзе ослободи то што су многи називали „суштином ствари”.Његов пут од анонимног дечака са пашњака на падинама Карпата до вероватно најистакнутијег вајара 20. века представља једну од најневероватнијих уметничких одисеја.
Бескрајни лет његове птице надахнуо је српског композитора и пијанисту Дејана Илијића да створи своје прво дело за симфонијски оркестар – свиту која ће бити премијерно изведена у Крајови, граду који је за Бранкушија представљао пропилеје у свет уметности.
Између народног духа и модерне чистоте
Константин Бранкуши рођен је 19. фебруара 1876. године у малом румунском селу Хобица, у регији Олтенија, некада познатој под именом Мала Влашка. Његово детињство било је све само не лако. Већ као седмогодишњак чувао је овце, али некако баш у тој самоћи на непрегледним пашњацима док је ходао за својим стадом почео је и да ствара, да резбари прве предмете у дрвету, користећи древне вештине преношене генерацијама.
Овај интуитивни, детињи контакт са древним остаће његов темељни приступ чак и кад касније буде стварао најистанчанија дела у Паризу. Његово образовање почело је у Уметничко-занатској школи у Крајови, где је сам направио чак и виолину како би доказао свој неприкосновени таленат, а касније се наставило у Букурешту.
Кључни преокрет у његовом животу догодио се 1904. године. Према легенди коју је сам испредао, Бранкуши је из Румуније до Париза ишао пешке – путем дугим преко две хиљаде километара који је заправо био својеврсна иницијација у свет западне авангарде.
У Паризу је брзо скренуо пажњу великог Огиста Родена. Међутим, након само два месеца рада у Роденовом студију, Бранкуши доноси животну одлуку и напушта мајстора, изговарајући чувену реченицу: „Ништа не расте у сенци великих стабала”.Био је то почетак његовог самосталног пута ка апстрактној чистоти и одстрањивању свега сувишног.
Потрага за суштином: Филозофија невидљивог
Бранкушијева филозофија стварања била је дубоко укорењена у веровању да уметност не треба да имитира спољашњи изглед природе, него њен унутрашњи принцип: „Оно што је реално није спољашња форма, већ је реална само суштина ствари”, често је то понављао, одбацујући оптужбе да је његов рад „апстрактан”.Сматрајући своје стваралаштво заправо за израз чистог реализма, јер му је успевало да допре до самог језгра предмета.
Томе понајбоље сведочи серија скулптура „Птица у простору” (Л’Оисеау данс л’еспаце), којој се враћао готово две деценије, клешући петнаест различитих облика у мермеру и бронзи. У овим делима нема крила, нема кљуна ни перја. Постоји само елегантна, издужена линија која пресеца ваздух, проносећи надањујућу идеју полета, брзине и стремљења ка небесима.
Његов концепт „директног клесања” био је још један чин пркоса академским правилима. Уместо да направи модел у глини које би касније помоћници преточили у камен, Бранкуши је сам улазио у дијалог са материјалом, верујући да материја мора да настави свој сопствени живот искључиво под руком уметника као исконским алатом.
Та дубока духовна веза са предметом стварања довела је до настанка појединих најзначајнијих дела 20. века, попут „Пољупца”, „Успаване музе” и његовог најузвишенијег јавног споменика – Ансамбла у Таргу Жију, који је 2024. године УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине.
Суђење које је променило историју уметности
Ипак, у историји модерне културе, Бранкушијево име остаће заувек везано за један од најнеобичнијих судских процеса: Бранкуши против Сједињених Америчких Држава. Све је почело 1926. године кад је једна од постојећих верзија скулптуре „Птица у простору” стигла у Њујорк за потребе изложбе коју је организовао његов пријатељ Марсел Дишан.
Према тадашњим америчким законима, уметничка дела била су ослобођена плаћања царине. Међутим, царински званичници су остали, мало је рећи, збуњени пред витким комадом полиране бронзе. У њиховим очима, то није била птица.
Због свог „непрепознатљивог” изгледа, скулптура је класификована као „утилитарни метални предмет”, односно предмет за свакодневну употребу сличан „кухињском прибору или болничкој опреми”, и опорезована са 40% своје вредности. Бранкуши је одбио да плати царину, сматрајући то безобразлуком и увредом за уметност, и покренуо је тужбу.
Процес који је вођен од 1927. до 1928. године био је по свему надреалан. Адвокати владе су покушавали да докажу да је објекат „превише апстрактан” и да представља „злоупотребу скулптуристике”. Постављали су питања налик: „Ако бисте ово видели у шуми, да ли бисте пуцали у то?”, на шта су сведоци одбране, редом водећи критичари и уметници, одговарали да име дела није важно, већ естетски ужитак и хармонија коју оно изазива код посматрача.
Судија Џ. Вејт је 1928. године донео историјску пресуду у корист Бранкушија, признавши да се појавила „нова школа уметности” која користи апстрактне форме да прикаже идеје. Ова пресуда је заувек изменила правну дефиницију уметности у Сједињеним Америчким Државама, чиме је директно омогућено модернизму да коначно „пређе границу” и постане признат део опште културе. Бранкуши је победио бирократију својим непоколебљивим веровањем у истинитост облика.
Од бронзе до свите: Визија Дејана Илијића
Век касније, тај исти „лет” и борба за уметничку слободу пронашли су одраз свог лика у музици. Дејан Илијић, један од најзначајнијих савремених српских пијаниста и фронтмен нишке чувене групе ЕYОТ, своју досадашњу каријеру крунише својим првим великим оркестарским делом инспирисаним управо Бранкушијевим наслеђем.
Илијићев лични сусрет са великаном почео је у Паризу, у центру „Помпиду”, тамо у чудноватој згради преко пута Српског културног центра, где је први пут видео Бранкушијеве скулптуре у време непосредно пред један од својих концерата.
Други пресудан моменат догодио се у самој Крајови, у јуну 2025. године, током његовог солистичког наступа у Музеју уметности. Управо тада, истражујући причу о суђењу Бранкушија са америчком царином, Илијић је осетио дубоку везу са уметником који је пре једног века бранио слободу стваралаштва.
„Ниједан уметник на овом свету не може да остане равнодушан на гест уметника који се борио против конформизма и незнања,” сведочи Илијић: „Бранкуши је за мене узор уметника – борца.”
Свита под називом: „Бирд ин Спаце / Пасăреа îн Вăздух” представља музичку метаморфозу Бранкушијевих принципа. Иако је првобитно замишљена у три става који описују само суђење, Илијић је касније проширио дело како би оцртао и саму Бранкушијеву личност.
Композиција се састоји од седам ставова: Константин; Пољубац; Мăиастра; Преко Атлантика; „Али, да ли је ово уметност?”; Птица се уздиже у простор; „Једна је ствар видети далеко, а друга је стићи далеко”.
Кроз ову музичку новелу, Илијић мајсторски спаја свој препознатљиви минималистички израз, традиционалне звукове југоистока Европе, са бојама париске авангарде с почетка 20. века и препознатљивим „додиром Балкана” по којем је и познат широм земљиног шара.
Светска премијера у Крајови: Поклон великану
Избор Крајове за место светске премијере овог дела носи снажну симболику. Филхармонија „Олтенија”, институција са традицијом која датира још из времена кад је млади Бранкуши тек почињао свој пут, биће домаћин овог догађаја сутра, у четвртак 19. фебруара 2026. године. Датум није случајан – то је тачно на дан кад се навршава 150 година од Бранкушијевог рођења.
Овај концерт представља део глобалног славља: „Бранкуши 150”, које обухвата истовремене догађаје на шест континената, од Букурешта и Рима до Шенжена и Каира. Извођење Илијићеве свите у срцу Олтеније заправо је симболични повратак „Птице” својим коренима, али у облику који надилази визуелно. Док је оригинална скулптура морала да се брани пред судијама у Њујорку, Илијићева музика долази у Крајову да слави ту тешко стечену слободу стварања.
Суштина облика и бескрајни лет звука
Бранкушијево наслеђе доказало је да уметност никада није завршена, нити затворена у одређени кавез материјала. Она је етер који се претаче из камена у бронзу, а из бронзе у музичке ноте. Кад се ове 2026. године свет буде окупио да прослави његов јубилеј, то никако није само сећање на једног вајара, него слављење саме људске потребе да се допре до суштине.
За Дејана Илијића, овај подухват је повезивање традиције и модерне, између балканског наслеђа које обојица деле и универзалног језика уметности који не познаје ни границе ни царинарнице. Те вечери у Крајови, публика ће имати прилику да затвори очи и, вођена звуцима симфонијског оркестра, коначно угледа „Птицу у ваздуху” у њеном најчистијем лету и невидљивом облику. Бранкушијев бескрајни стуб тиме добија свој музички облик, доказујући да лет који је почео у једном румунском селу пре век и по још увек траје, на висинама већим него икада.
Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб