Ђорђе Матић: ИЗ ОКУЧАНА У КАНОН – КОМПОЗИТОР СРБИЈЕ И СЛАВОНИЈЕ

Од свих заборављени Окучани родно су мјесто једне од најзанимљивијих појава наше сувремене озбиљне музике. Ту је септембра 1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор, диригент и касније незаобилазно важан музички уредник Радио Београда.

ЗАБОРАВЉЕНО МЈЕСТО ПОРЕД АУТОПУТА

Кад се спомену Окучани, већина наравно помисли на аутопут према истоку. Неки и на некадашњи аутопут „Братства и јединства”, чија је хисторија данас покривена типично европски бирократски нормираном, безименом, ништа не говорећом скраћеницом – Е70.

Као да је какав сатиричар са саркастичним смислом за хумор смислио. Ту, на отприлике сто и тридесет километара кад се крене из Загреба и мало изнад главне прометнице су Окучани. Мјесто поред кога се пролази, али се у њ никада не иде. А што би се и ишло, кад тамо ионако ничега нема, нит се (више) ишта догађа.

Неки ће се додуше сјетити и рата, кад је овдје почињала „тампон зона” и тадашња САО Западна Славонија. Прије рата у Окучанима су Срби били апсолутна већина. Након рата више није тако. Иако је и ту било ужаса, наравно (шифра: „Бљесак”), могло је бити и горе, и с народом и преосталим „постотком” послије 1995. Али то је друга тема. Једино, кад смо већ код малоприје споменутог замишљеног сатиричара, ту као да су фераловци измислили и начелника опћине – „Аца Видаковић (ХЏ)”.

Окучани као и сва мјеста некадашње Војне крајине имају дугу и мучну хисторију, од Сеобе под патријархом Чарнојевићем, кад ту долазе Срби („Власи и православци”, како се типично огавном формулацијом наводи на службеним страницама Опћине).

У тој дугој повијести српског народа овдје, бар по опћим информацијама и изворима обје стране, као да није остало ниједно важније име, никакав значајнији појединац, нетко тко се остварио по било каквом досегу и посебности.

РОЂЕЊЕ ЈЕДНОГ КОМПОЗИТОРА, ПРАГ И ОТПОР АВАНГАРДИ

Међутим није тако. Ти исти, од свих заборављени Окучани, цестовна ознака без даљњег садржаја, родно су мјесто једне од најзанимљивијих појава наше сувремене озбиљне музике. Ту је септембра 1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор, диригент и касније незаобилазно важан музички уредник Радио Београда.

Занимљив је његов развој. Поготово ако почнемо од најважније, професионалне формације, умјесто основних биографских црта. Иако генерацијски и академски образован у прашким модернистичким, тада увелико шенберговски и додекафонијом обиљеженим круговима, овај наш човјек ишао је, тако типично, својим путем, тврдоглаво, остајући уздржан спрам ере и тенденција растакања хармонијског система, окренут своме лирском, импресионистичком или неоромантичарском, понешто меланколичном осјећају музике.

И, из тога дакако, вјеран својем темељу: музичком наслијеђу тла с којега је потекао. Јер, модеран или не, онај тко је носио осјећај непрестаног рушења и поновног грађења у костима и сржи, не може преносити ни принцип умјетничког симболичког „рушења” у властити израз.

КРАЈИШКИ ЖИГ У ПРЕЧАНСКОМ ПОДНЕБЉУ

За разлику од многих пречанских Срба који су одабрали живот у Матици, Вукдраговић није се „само” родио овдје. Његова рана младост и школовање – све до одласка у тек створену Чехословачку и Праг на конзерваториј, тад већ као грађанин Краљевине СХС – дубоко су обиљежени хрватским простором и културом.

Од истока па до запада – Вукдраговић је класичну гимназију похађао у Винковцима, Осијеку и Вараждину. Из потоњег остао је један готово литерарни призор: у старом барокном граду, центру Хрватског загорја, усред Великог рата и убилачког похода К унд К Монархије на Србију, гимназијалац Вукдраговић увјежбава мали неформални збор својих колега – да изведу једну од Мокрањчевих Руковети.

Послије креће опет на исток нашег дијела Царевине, у Сремске Карловце, гдје ће и завршити гимназију. Након студија и усавршавања у Прагу, долази у Београд гдје ће остати до краја живота. Интересантно: и много деценија касније, већ у старости и након толико времена у Београду, у говору му је и даље остао чујан траг карактеристичног западног крајишког акцента.

БЕОГРАД: УСПОН ЈЕДНЕ МУЗИЧКЕ БИОГРАФИЈЕ

У главном граду нове краљевине, од повратка из Прага 1927., Вукдраговић ниже успјех за успјехом. Предаје у музичкој школи „Станковић”, пише занимљиве зборске комаде на балканске мотиве, највише по македонским народним напјевима.

Равна првом београдском изведбом монументалне Бетовенове „Мисе солемнис”. Један је од оснивача Симфонијског оркестра Радио Београда. Из школе прелази на Музичку академију гдје је ванредни професор. Тако дочекује и 1941. годину.

За вријеме окупације није радио јавно, што је, уз пријатељство с Вељком Петровићем, можда допринијело и да непосредно након рата настави успоне у раду и у каријери, а и по друштвеној љествици. Изгледа да је, по неким свједочењима, и прије рата имао одређене симпатије за комунисте, а у Стојадиновићевом времену бранио колегу музичара, члана забрањене КПЈ, од избацивања с радија.

Као и многи Пречани, након ослобођења близак је новом уређењу, по осјећају ако већ не по политичкој ангажираности. Одмах по крају рата, 1945. одређен је за шефа музичког програма и симфонијског оркестра Радија. Редовни професор на академији постаје двије године касније, а онда и ректор. Већ 1950. примљен је у САНУ као дописни члан, па деценију касније и као редовни.

Друштвени успјех капитализира важном и моћном позицијом – именован је за генералног секретара Савеза композитора Југославије. Током дуге каријере, професионалне и друштвене, добива највећа признања социјалистичке епохе – Орден рада са црвеном заставом, Седмојулску и Награду АВНОЈ-а, чак и Вукову.

Писао је нова дјела и у високој доби, а спадао је и у малу групу складатеља који се баве и музичком критиком. Михаило Вукдраговић живио је дуг и испуњен живот. Умро је у марту 1986., прије равно четрдесет година. По њему данас носи име музичка школа у Шапцу.

Сведочанство о времену, стварању и музици која је обележила један културни простор.

СРБИЈА И СЛАВОНИЈА КАО МУЗИЧКА СУДБИНА

Вукдраговић је био конзервативац у музичком смислу, анти-авангардист. Али музику коју је стварно волио, онај дио канона који му је био близак, волио је без остатка. Нашем народном насљеђу био је и као класичар безувјетно одан. У том смислу, а шире и у погледу припадности, могуће је да најбољу метафору овог квалитетног композитора и музичара чине наслови два његова дјела: кантата „Србија” и кантата „Славонија”.

Прошао сам недавно кроз Окучане. Кроз мјесто и околна села возио ме тамошњи свештеник, симпатичан народски човјек. Објашњава ми прилике, прича о том крају и прошлости Окучана. Питам га зна ли за Вукдраговића. „Како? Вук..?” Вукдраговић, Михаило, кажем. Композитор, диригент. Одавде је.

„Никад чуо”, врти главом.

Пише Ђорђе МАТИЋ

Преносимо П-портал