Борис Миљковић Архиве

Мало је стваралаца који су успели да телевизију, као медиј често осуђен на пролазност, претворе у простор трајне културне вредности. Борис Миљковић није само испуњавао програмске шеме; он је градио нову архитектуру визуелног мишљења.

Његов значај се зато не доказује пуким набрајањем награда или звања. У контексту српске телевизије, он је тачка прелома – аутор који је овај медиј из области заната превео у област чисте уметности. Он није само један од највећих, већ еталон. Мера.

Убеђен сам да та мера није настала из његове жеље за доминацијом, већ из дубоке самоспознаје. Из уверења да телевизија није пуки пренос очима видљиве стварности, него њено тумачење; да слика није декор, него мисао; и да јавни сервис има смисла само ако има културну кичму.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОСТОР СЛОБОДЕ И СТАВА

Миљковићево образовање на Факултету драмских уметности у Београду није га одвело у ауторску самодовољност, већ у одговорност. Мој лични утисак јесте да његово стваралаштво, било као редитеља, аутора, креативног директора или есејисте телевизије, увек полази од истог питања: шта овај медиј дугује заједници у којој постоји?

Важно је, међутим, подсетити да Борис Миљковић није стваралац који се појавио накнадно или ниоткуда, у зрелим годинама, већ један од оних који су још осамдесетих година учествовали у обликовању новог и музичког и таласа југословенске телевизије.

Још кроз ауторске и коауторске емисије попут Рокенролера и Нико као ја, он је показао да телевизију разуме као простор слободе и става, а не као пуки програмски сервис. Та, назовимо их, рана искуства нису била епизода, него драгоцена, чврста грађа којом ће касније бити поплочан „Пут у будућност”, и све оно по чему га данас препознајем као меру.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЈЕЗИК, НЕ КАО ФОРМАТ

Кад се говори о његовом опусу, лично издвајам серијал „Пут у будућност”. С разлогом. Тај серијал није само историја ликовне уметности на југословенском културном простору, него је изузетна показна вежба тога шта документарна телевизија може да буде кад јој се приступи као језику, а не као формату.

Миљковић не препричава епохе. Он их гради. Архив, глас, музика, тишина – све је у функцији приче која не подилази ни не искључује. Гледалац није ученик пред катедром, он је сапутник. Управо у томе лежи разлика између информативног програма и културне телевизије.

„Пут у будућност” показује да је уметност после Другог светског рата била више од стила и естетике – била је простор слободе, сукоба и ризика. Миљковић не митологизује. Он разуме и тим разумевањем отвара простор да и нове генерације данас промишљају сопствено време.

„Пут у будућност” је показао шта телевизија може да буде када мисли, а не само да информише.

ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ЧУВАР ПАМЋЕЊА

Друго велико дело његовог стваралаштва, опет за мене лично, представљају две емисије посвећене Србима из Срема, данашње Хрватске и шире. Вероватно и најосетљивији део његовог опуса, јер ту нема заштитне дистанце историје уметности. Ту је све сасвим лично.

Ипак, управо ту Миљковић показује највећу ауторску зрелост. Нема вишка емоције, нема политичке реторике, нема призивања кривице. Постоји само упорно, достојанствено бележење трајања: језика, обичаја, памћења. Телевизија као место сабирања, а не раздвајања.

Ове емисије не лече историју, али негују памћење. И то је мени више него довољно да на тренутке доживим тај простор као свој, да се поистоветим са сремском равницом.

Тихо и достојанствено сведочанство о трајању идентитета без политичке реторике и без патетике. Телевизија као простор памћења, а не подела.

КРЕАТИВНИ ДИРЕКТОР КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО СМИСАО ФОРМЕ

Као креативни директор РТС-а, Миљковић је урадио нешто што се ретко признаје као ауторски чин: обликовао је визуелни идентитет јавног сервиса као културни став. Редизајн није био козметика, био је порука да јавна телевизија мора да изгледа достојно времена у ком живи.

У томе се види континуитет: исти онај аутор који у документарцу брине о ритму, тону и значењу, брине и о графици, најави, шпици. За Миљковића не постоје „споредни” елементи. Све је текст и све је важно.

Визуелни идентитет јавног сервиса показује да форма није украс, већ јасна порука о одговорности медија према времену у ком постоји.

ЗАШТО ЈЕСТЕ НАЈВЕЋИ

У закључку, ако назовем Бориса Миљковића највећим телевизијским ствараоцем не удељујем комплимент. Наводим чињеницу. Он је аутор који је телевизију схватио озбиљно у култури која често не схвата ни себе. Аутор који није бежао од институције, али је у њој успео да остане слободан. Стваралац који зна да је тишина важнија од говора, а одговорност преча од утицаја.

Зато, моја прича није хвалоспев, већ лични запис захвалности. За телевизију која је могла да буде више и понекад, понајвише захваљујући њему, то и јесте – Нит која нас повезује.

Пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП