Ознака: Бранко Миљковић

Бранко Миљковић: „ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ!”

gledista.drustvoknjizevnika.com

Поводом навршених деведесет година од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша са поносом представља ауторско дело ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ које су приредили песник Далибор Поповић Поп, пијаниста Дејан Илијић и гитариста Ханс Пити Орли.

Снимање овог музичког дела подржала је организација музичких аутора Србије, а у будућем пероду оно ће служити првенствено као помоћно средство за часове српског језика у гимназијама кад се буде обрађивала Миљковићева поезија.

Данас, на дан деведесет прве године од његовог рођења, овог 29. јануара 2025. године, доносимо избор из Миљковићеве поезије и њихов тонски запис који је сада премијерно постављен и на интернету.

ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ – фото Душан Митић Цар; дизајн Миљан Недељковић

ОРФИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ

Ако хоћете песму
Сиђите под земљу
Ал припитомите животињу
Да вас пропусти у повратку

Ако хоћете песму
Ископајте је из земље
Ал чувајте се њених навика
Њеног подземног знања

Речи имају душу гомиле
Разнежује их просташтво и гугутка
Али опасности превазиђене метафором
на другоме ће месту запевати опасније.

МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ


Свет нестаје полако. Загледани сви су
у лажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,
мртво је срце ал’ остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочине.

Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајући путем, ал’ знај:
лажно је сунце, истинита је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним морем и има
у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим је л’ моја ил’ твоја моћ?
Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једини звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком.

СИНОВЦУ ГОРАНУ

Један малени цвет
још ни проговорио није
А већ зна све тајне сунца
И све што земља крије.

Један малени цвет
Још није ни проходао
А већ је умео сам да се храни
Светлошћу ваздухом и водом.

Један малени цвет
Не зна да чита и пише
Ал зна шта је живот, шта је свет
И мирише, мирише.

ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Ја волим срећу која није срећна
Песму која мири завађене речи
Слободу која има своје робове
И усну која се купује за пољубац

Ја волим реч о коју се отимају две слике
И слику нацртану на очном капку изнутра
Цветове који се препиру са временом
У име будућих плодова и пролећне части

Ја волим све што се креће јер све што се креће
Креће се по законима мировања и смрти
Волим све истине које нису обавезне

Ја волим јучерашње нежности
Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље
Прсте очи слух другачије распоређене
У шуми неголи у телу.

СУДБИНА ПЕСНИКА

Сада је то још увек опасност која пева
Пламен који прозирност проглашава за пријатељство
Музикалније птице умакну судбини
Али умакну и речима

Речи греше песма се ствара
Другачије нико није постао песник
Свет се дели на оне који су запевали
И оне који су остали робови

Али долази дан великог ослобођења
Песме ће се отворити ко тамнице
Песници ће бити уништени
Песме ће бити прилагођене

Кад народ открије тајну како се постаје велик
Тргови ће остати без споменика
Некад само песницама доступне тајне
Биће проглашене својином народа

СВЕСТ О ПЕСМИ

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
тој речи чију поседујем моћ да је кажем.
Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим
под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А колико птица и звери у крви мојој преноћи!
Можда изван мога срца и нема песме,
јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;
И птица у паклу кроз тужну ми главу.
О горко море за моје беле лађе
кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава
да отпутујем у себе ко у непознато,
где ако не нађем себе и смисао што спасава
наћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.
Реч смрт хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.

ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ

Зимска музика свира
Особино праха и кремена
Опроштај сна иза темена
Када ме покојем дирала

То време узме и остави
Ту горку шуму да се плави
Усред вечности на домаку
Нестварности птици и облаку

Прахптицо сунчевог урока
Скок од пепела и лет
Нек буду једини путоказ

За напор смисла и раст
Суштине у врлет
Када јој освану глас

ПОХВАЛА ВАТРИ

I

Она нема никога
осим сунца и мен

II

Она се указује луталици
указује се лукавом
указује се заљубљеном

Ништа није изгубљено у ватри
само је сажето

III

На крајевима ватре
предмети који не светле
нити се нечим другим одликују
трају у туђем времену

Птица која сама чини јато
из ње излеће

Узмите шаку свежег пепела
или било чега што је прошло
и видећете да је то још увек ватра
или да то може бити

ХРОНИКА

Првог дана помреше птице и змије
настанише гнезда и ветрове
другог дана рибе изађоше из воде и
вода отече празна
трећег дана шума је пошла према
граду а града нигде
четвртог дана сазидаше ћеле кулу од
лобања и шкргута
петог дана шума је скупљала крај
реке обезглављење лешеве
шестог дана мало ватре заљубљено
налик на сунце
седмог дана не запеваше анђали
осмог дана у понедељак први пут
запева птица од пепела и зид
проговори

КУЛА ЛОБАЊА

Жалбо црних птица и тужне похвале
Празно име иза смрти и обијен вид
То није љубав то је патња и стид
Кад одјеци померају места и обале.

Подземни ветар успава заспале
Улаз чувају две тишине и хрид
То није љубав то је патња и зид
Од лобања где труну звезде што су сјале.

Нестајем бдијем постајем глас и време
Цвет већи од ноћи празни талас без успомене
Звезде које се над главом мојом пале
Којима замених вид и име свога правца
Лађо пуна заборава и ветра без прамца
Некога света тешке сене пале.

ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ

Љубави моја мртва а ипак жива
Нек у свом дану недоречен гори
Нек игра се песника док песму не створи
Птицом осветљени певач који у мени пребива.

О златни талог времена простори
Пуни сунца! Сенко, где се та земља скрива
Где материја сва од заборава открива
Ватру у себи и дан без јутра у гори.

Како се зове пре него се родимо
Спремни у туђој нади и безболном огњу све то?
Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо,
Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива.
Под земљом ће се наставити трајање започето.
О све што прође вечност једна бива.

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ

Туђом су песмом очарани. Тешка
Неварства крију у срцу што стрепи:
Славује странпутица. Сунце је грешка
Плаћена виђеним ужасима слепим.
Ноћ уместо ока лукава ватра нуди,
Ал стоје кужни у истрошеном ваздуху
И следе видљивост различито људи,
Биљке и звезде подмићене у слуху.
Понор сумња у њих јер их испуњава;
Само су слаби изван опасности.
У злочин је умешан и онај ко спава.
Никога нема да јакима опрости
Што сиђоше у тамни вилајет и злато
Што год да чиниш зло чиниш јер блато
Из тог подземља славно је све више.

ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ

Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију

ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје
прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Бранко Миљковић: „ПРАЗНУ ГЛАВУ ВЕТАР НОСИ“

ОДАБЕРИ ВИШЕ

· књижевност
· уметност
· друштвена питања

Горан Станковић: ДВА БРАНКА

gledista.drustvoknjizevnika.com

Стојећи овде, пред спомеником једног Бранка, на брду које је тек у његовим песмама добило своје истинско име, призивам дубоку песничку сенку једног другог Бранка. У тим огледалима у којима нестаје физика доба и средина, бескрајно се умножавајући један у другоме, стоје два Бранка, блистајући хладним пламеном песничког језика и указујући на танане и заумне животне и књижевне паралеле.

Тако нестају све разлике које деле једног Бранка који је писао средином прошлог века у једној царској провинцији и другог Бранка који је писао у другој половини нашег века у једној светској провинцији.

Стојећи овде пред једним Бранком, призивам другог Бранка, као што бих и у Нишу, пред оним другим Бранком, призивао вечне стихове аутора „Ђачког растанка“. Налазим се пред вртоглавим паралелама чији ми смисао измиче управо онако како увек измиче смисао праве, исконске поезије, или „све видљиво је ђаво“, казујући тиме да је у невидљивом, скривеном и недохватном скривена утопија људског која је понајмање песничка, а понајвише орфејска, утопија оних који својим певањем присвајају дар недоступан смртнима: дар бесмртности.

Чудне су то паралеле: животи два Бранка угасили су се у приближно истим годинама, негде на граници младости и зрелог доба, обојица су испевали страсно много поезије, имали истанчан и далекосежан однос према властитом језику, певали су са пуном свешћу о њему као изворној кући поезије, обојица су славили универзалну љубав, знајући да је Реч исто што и Љубав, исто као и Биће, обојица су писали из жеђи за животом, из исконског животног либида, али су и обојица писали стихове у којима је тамно загушљиво крило смрти и трагичних наслућивања довело до врхунског поетског крика. „Кад млидијах умрети“ или „онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт“.

И тако, говорећи о два Бранка, заправо говорим о једном Орфеју. Са Стражилова или из Заплања, свеједно. Стихови који ће и нас и њих саме надживети су на овом месту посвуда око нас. Јер природа је храм, и то су два Бранка знала. А у храму је пристојно говорити само молитве или химне, што орфејска поезија два Бранка и јесте.

Говор на додели награде Печат вароши сремскокарловачке за збирку поезије Четири доба, 9. септембра 2000. године.

Извор: Политика, 23.септембра 2000. године

Објављивање на порталу ГЛЕДИШТА одобрио: Горан СТАНКОВИЋ

Бранко Миљковић – „ПРАЗНУ ГЛАВУ ВЕТАР НОСИ“

gledista.drustvoknjizevnika.com

У сусрет 90. годишњици од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, у овонедељном броју ГЛЕДИШТА, дан пред 29. јануар, кад тачно пада јубиларна годишњица, присећамо се старог интервјуа који је 25. септембра 1960. године за недељник НИН урадио Михаило Блечић.

Бранко Миљковић, Михајло Лалић и Петар Џаџић

Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?

Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.

Ајнштајн се може препевати

Разговор с песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. септембра 1960. године.

Ко је наш највећи савремени песник?

Несумњиво Васко Попа.

Постоји ли за Вас поетска формула света? Ако постоји, реците је.

Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“

Има ли песника који пише онако како бисте Ви желели да пишете?

Не. Треба све друкчије и поново рећи. Поезију треба прочистити. Нема песника кога не бих исправио. Оно што ми код највећег броја песника смета јесте недовољна сажетост. Васка Попу, поред осталог, ценим управо због те сажетости. Само оно што је сажето, не може се поново опевати.

Да ли је поезија „непрекидна свежина света“?

Усвајам валеријевску дефиницију: „Поезија је патетика ума.“

Философија делегирана у поезију, је ли нужна, функционална?

Савремена рефлексивна поезија претпоставља мисао ослобођену рационалистичких експликација, мисао у одсуству разума, чисту и слободну мисао. После надреалиста, мисао је истински запевала.

Какве су Ваше везе са надреализмом?

Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.

Да ли по Вашем мишљењу литература иде испред културе?

С обзиром да смо, раније као и данас, имали литерарних остварења чију пуну важност не схватамо, којима нисмо дорасли, ја бих рекао да је код нас литература још увек изнад општег културног нивоа. Међутим, по правилу, култура би требало да претходи литератури, као виши облик њене материјалне базе.

Ви у својој првој књизи Узалуд је будим (1957), имате стих који, ако се тачно сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?

Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.

Која је то реч?

Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.

Значи, Тако речи једна другу измишљају, како то Ви кажете у песми Критика метафора, (збирка „Порекло наде“).

Да, управо је тако.

Може ли се на српском језику испевати велика поезија?

На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.

Које две песме у нашој ранијој поезији сматрате најлепшим?

„Santa Maria della Salute“ Лазе Костића и „Можда спава“ Владислава Петковића Диса.

Може ли поезија помоћи…?

Поезија не помаже, поезија мири.

Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?

Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.

Шта Вас је навело да књизи дате наслов Ватра и ништа?

Мудра успомена на мрачног песника из Ефеса. Заснивајући поезију на хераклитовски схваћеном онтосу, покушао сам да избегнем елеаћански апсурдну замрзнутост која се, рецимо, јавља у мојим Трагичним сонетима.

У ком оквиру сте покушали да отелотворите хераклитовско схватање певања и мишљења?

У оквиру класичног мита о ватри и птици: Жар-птици.

Који циклус из своје последње књиге Ватра и ништа сматрате најбољим?

Не само ја, већ и други држе да је најуспелији Утва златокрила. У том циклусу су очигледна моја настојања да изградим поезију на националним симболима.

У чему је била снага тих симбола?

Њихова снага била би у томе да одразе једно прочишћено народно искуство и да својом сугестивношћу судбински преуреде народну уобразиљу. Властити систем симбола може се изградити само на властитој националној машти. Уколико се то не уради, никада се нећемо моћи ослободити туторства хеленско-римске, романске симболике која не одговара дубље паганској основи нашег сензибилитета.

У књизи „Порекло наде“ имате циклус песама који се зове „Критика поезије“. Неуобичајено, зар не?

У том циклусу покушао сам да правим поезију од њених недостатака.

Шта спремате у овом тренутку?

Са Мишом Николићем преводим стихове Манделштама и Хлебњикова. Поред тога, припремам библиофилско издање својих стихова са илустрацијама Р. Стевића Раса.

Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?

Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.

Какво сте детињство имали?

Тужно, ратно…

Када сте се највише уплашили?

Само једном, кад ми се учинило да више нећу написати ни једну песму.

Сад једно савремено питање, али изван уметности: Идете ли на фудбалске утакмице?

Не.

Да ли сте нешто заборавили у животу?

Заборавио сам много тога. Пишем песме да бих се сетио шта сам све то имао.

Да ли бисте волели да поново учите да ходате и говорите?

Увек се наново учим усправном ходу и говору.

Шта Вас нервира у животу?

Спорост.

Када би на Вама извршили такозвано биолошко смрзавање и пробудили Вас кроз двадесет година, шта бисте учинили у том тренутку?

Тражио бих да ме поново замрзну!

Ваша омиљена пословица?

„Празну главу ветар носи.“

Бранко Миљковић у књижевној шетњи Калемегданом

Шта мислите о времену-судији?

Време је лажно, али суд његов је истинит.

Да ли бисте хтели још нешто да нам кажете о својој поезији?

Могао бих да кажем још много што шта, али мислим да то није потребно. Свако објашњење је условно и није једино. Оно што је песник желео рећи у песми, ни приближно не исцрпљује њен смисао. Сваки би песник могао да каже за себе: Ко сам ја да говорим о својој поезији.

Зашто сте своју књигу „Ватра и ништа“ посветили критичару Петру Џаџићу?

За сваки случај…

Кажите један свој стих…

Хоће ли слобода умети да пева као сто су сужњи певали о њој.

Која је уметност, за Вас, највећа?

Игра на трапезу.

Шта мислите о будућности поезије?

Све што је људско има своју будућност. Будућност поезије је будућност човека. О пропасти поезије говоре они који се плаше прогреса.

За ГЛЕДИШТА приредила Редакција

Димитрије Миленковић: ТАЈНЕ БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com
Бранко Миљковић по завршету студија

Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника

Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.

У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.

И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.

Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:

Да ниси анђео кога страх мој кроти

Чудовиште би био у својој лепоти

Чије порекло у мојој је жељи

Да уништен будем тамо где престаје

Моја немоћ моја снага која даје

Истину речима у лажној повељи.

Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.

Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.

Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).

Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.

Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”

* * *

У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.

„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм Лајбниц – Исповест филозофа.

Бранко Миљковић као гимназијалац

Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.

Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.

Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuка са Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.

Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.

За ГЛЕДИШТА пише: Димитрије Миленковић