Бранко Миљковић – „ПРАЗНУ ГЛАВУ ВЕТАР НОСИ“

У сусрет 90. годишњици од рођења Бранка Миљковића, јединог српског принца поезије, у овонедељном броју ГЛЕДИШТА, дан пред 29. јануар, кад тачно пада јубиларна годишњица, присећамо се старог интервјуа који је 25. септембра 1960. године за недељник НИН урадио Михаило Блечић.


Бранко Миљковић, Михајло Лалић и Петар Џаџић

Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?

Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.

Ајнштајн се може препевати


Разговор с песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. септембра 1960. године.

Ко је наш највећи савремени песник?

Несумњиво Васко Попа.

Постоји ли за Вас поетска формула света? Ако постоји, реците је.

Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“

Има ли песника који пише онако како бисте Ви желели да пишете?

Не. Треба све друкчије и поново рећи. Поезију треба прочистити. Нема песника кога не бих исправио. Оно што ми код највећег броја песника смета јесте недовољна сажетост. Васка Попу, поред осталог, ценим управо због те сажетости. Само оно што је сажето, не може се поново опевати.

Да ли је поезија „непрекидна свежина света“?

Усвајам валеријевску дефиницију: „Поезија је патетика ума.“

Философија делегирана у поезију, је ли нужна, функционална?

Савремена рефлексивна поезија претпоставља мисао ослобођену рационалистичких експликација, мисао у одсуству разума, чисту и слободну мисао. После надреалиста, мисао је истински запевала.

Какве су Ваше везе са надреализмом?

Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.

Да ли по Вашем мишљењу литература иде испред културе?

С обзиром да смо, раније као и данас, имали литерарних остварења чију пуну важност не схватамо, којима нисмо дорасли, ја бих рекао да је код нас литература још увек изнад општег културног нивоа. Међутим, по правилу, култура би требало да претходи литератури, као виши облик њене материјалне базе.

Ви у својој првој књизи Узалуд је будим (1957), имате стих који, ако се тачно сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?

Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.

Која је то реч?

Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.

Значи, Тако речи једна другу измишљају, како то Ви кажете у песми Критика метафора, (збирка „Порекло наде“).

Да, управо је тако.

Може ли се на српском језику испевати велика поезија?

На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.

Које две песме у нашој ранијој поезији сматрате најлепшим?

„Santa Maria della Salute“ Лазе Костића и „Можда спава“ Владислава Петковића Диса.

Може ли поезија помоћи…?

Поезија не помаже, поезија мири.

Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?

Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.

Шта Вас је навело да књизи дате наслов Ватра и ништа?

Мудра успомена на мрачног песника из Ефеса. Заснивајући поезију на хераклитовски схваћеном онтосу, покушао сам да избегнем елеаћански апсурдну замрзнутост која се, рецимо, јавља у мојим Трагичним сонетима.

У ком оквиру сте покушали да отелотворите хераклитовско схватање певања и мишљења?

У оквиру класичног мита о ватри и птици: Жар-птици.

Који циклус из своје последње књиге Ватра и ништа сматрате најбољим?

Не само ја, већ и други држе да је најуспелији Утва златокрила. У том циклусу су очигледна моја настојања да изградим поезију на националним симболима.

У чему је била снага тих симбола?

Њихова снага била би у томе да одразе једно прочишћено народно искуство и да својом сугестивношћу судбински преуреде народну уобразиљу. Властити систем симбола може се изградити само на властитој националној машти. Уколико се то не уради, никада се нећемо моћи ослободити туторства хеленско-римске, романске симболике која не одговара дубље паганској основи нашег сензибилитета.

У књизи „Порекло наде“ имате циклус песама који се зове „Критика поезије“. Неуобичајено, зар не?

У том циклусу покушао сам да правим поезију од њених недостатака.

Шта спремате у овом тренутку?

Са Мишом Николићем преводим стихове Манделштама и Хлебњикова. Поред тога, припремам библиофилско издање својих стихова са илустрацијама Р. Стевића Раса.

Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?

Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.

Какво сте детињство имали?

Тужно, ратно…

Када сте се највише уплашили?

Само једном, кад ми се учинило да више нећу написати ни једну песму.

Сад једно савремено питање, али изван уметности: Идете ли на фудбалске утакмице?

Не.

Да ли сте нешто заборавили у животу?

Заборавио сам много тога. Пишем песме да бих се сетио шта сам све то имао.

Да ли бисте волели да поново учите да ходате и говорите?

Увек се наново учим усправном ходу и говору.

Шта Вас нервира у животу?

Спорост.

Када би на Вама извршили такозвано биолошко смрзавање и пробудили Вас кроз двадесет година, шта бисте учинили у том тренутку?

Тражио бих да ме поново замрзну!

Ваша омиљена пословица?

„Празну главу ветар носи.“


Бранко Миљковић у књижевној шетњи Калемегданом

Шта мислите о времену-судији?

Време је лажно, али суд његов је истинит.

Да ли бисте хтели још нешто да нам кажете о својој поезији?

Могао бих да кажем још много што шта, али мислим да то није потребно. Свако објашњење је условно и није једино. Оно што је песник желео рећи у песми, ни приближно не исцрпљује њен смисао. Сваки би песник могао да каже за себе: Ко сам ја да говорим о својој поезији.

Зашто сте своју књигу „Ватра и ништа“ посветили критичару Петру Џаџићу?

За сваки случај…

Кажите један свој стих…

Хоће ли слобода умети да пева као сто су сужњи певали о њој.

Која је уметност, за Вас, највећа?

Игра на трапезу.

Шта мислите о будућности поезије?

Све што је људско има своју будућност. Будућност поезије је будућност човека. О пропасти поезије говоре они који се плаше прогреса.


За ГЛЕДИШТА приредила Редакција