Stojeći ovde, pred spomenikom jednog Branka, na brdu koje je tek u njegovim pesmama dobilo svoje istinsko ime, prizivam duboku pesničku senku jednog drugog Branka. U tim ogledalima u kojima nestaje fizika doba i sredina, beskrajno se umnožavajući jedan u drugome, stoje dva Branka, blistajući hladnim plamenom pesničkog jezika i ukazujući na tanane i zaumne životne i književne paralele.
Tako nestaju sve razlike koje dele jednog Branka koji je pisao sredinom prošlog veka u jednoj carskoj provinciji i drugog Branka koji je pisao u drugoj polovini našeg veka u jednoj svetskoj provinciji.
Stojeći ovde pred jednim Brankom, prizivam drugog Branka, kao što bih i u Nišu, pred onim drugim Brankom, prizivao večne stihove autora „Đačkog rastanka“. Nalazim se pred vrtoglavim paralelama čiji mi smisao izmiče upravo onako kako uvek izmiče smisao prave, iskonske poezije, ili „sve vidljivo je đavo“, kazujući time da je u nevidljivom, skrivenom i nedohvatnom skrivena utopija ljudskog koja je ponajmanje pesnička, a ponajviše orfejska, utopija onih koji svojim pevanjem prisvajaju dar nedostupan smrtnima: dar besmrtnosti.
Čudne su to paralele: životi dva Branka ugasili su se u približno istim godinama, negde na granici mladosti i zrelog doba, obojica su ispevali strasno mnogo poezije, imali istančan i dalekosežan odnos prema vlastitom jeziku, pevali su sa punom svešću o njemu kao izvornoj kući poezije, obojica su slavili univerzalnu ljubav, znajući da je Reč isto što i Ljubav, isto kao i Biće, obojica su pisali iz žeđi za životom, iz iskonskog životnog libida, ali su i obojica pisali stihove u kojima je tamno zagušljivo krilo smrti i tragičnih naslućivanja dovelo do vrhunskog poetskog krika. „Kad mlidijah umreti“ ili „onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt“.
I tako, govoreći o dva Branka, zapravo govorim o jednom Orfeju. Sa Stražilova ili iz Zaplanja, svejedno. Stihovi koji će i nas i njih same nadživeti su na ovom mestu posvuda oko nas. Jer priroda je hram, i to su dva Branka znala. A u hramu je pristojno govoriti samo molitve ili himne, što orfejska poezija dva Branka i jeste.
Govor na dodeli nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke za zbirku poezije Četiri doba, 9. septembra 2000. godine.
Izvor: Politika, 23.septembra 2000. godine
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Goran STANKOVIĆ
U susret 90. godišnjici od rođenja Branka Miljkovića, jedinog srpskog princa poezije, u ovonedeljnom broju GLEDIŠTA, dan pred 29. januar, kad tačno pada jubilarna godišnjica, prisećamo se starog intervjua koji je 25. septembra 1960. godine za nedeljnik NIN uradio Mihailo Blečić.
Branko Miljković, Mihajlo Lalić i Petar Džadžić
Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?
Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.
Ajnštajn se može prepevati
Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: „Poreklo nade“ i „Vatra i ništa“, razgovor vodio Mihailo Blečić, objavljen je u NIN-u od 25. septembra 1960. godine.
Ko je naš najveći savremeni pesnik?
Nesumnjivo Vasko Popa.
Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.
Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moć i okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“
Ima li pesnika koji piše onako kako biste Vi želeli da pišete?
Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se ponovo opevati.
Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?
Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“
Filosofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?
Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.
Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?
Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simboličku i nadrealističku poetiku.
Da li po Vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?
S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju punu važnost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura još uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.
Vi u svojoj prvoj knjizi Uzalud je budim (1957), imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: Sve što imamo to su naše reči. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.
Koja je to reč?
Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.
Znači, Tako reči jedna drugu izmišljaju, kako to Vi kažete u pesmi Kritika metafora, (zbirka „Poreklo nade“).
Da, upravo je tako.
Može li se na srpskom jeziku ispevati velika poezija?
Na svakom se jeziku može pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.
Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?
„Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i „Možda spava“ Vladislava Petkovića Disa.
Može li poezija pomoći…?
Poezija ne pomaže, poezija miri.
Šta Vas je, koji momenat, iz života okrenuo ka poeziji?
Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.
Šta Vas je navelo da knjizi date naslov Vatra i ništa?
Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.
U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?
U okviru klasičnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.
Koji ciklus iz svoje poslednje knjige Vatra i ništa smatrate najboljim?
Ne samo ja, već i drugi drže da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.
U čemu je bila snaga tih simbola?
Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola može se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.
U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?
U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.
Šta spremate u ovom trenutku?
Sa Mišom Nikolićem prevodim stihove Mandelštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova sa ilustracijama R. Stevića Rasa.
Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?
Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.
Kakvo ste detinjstvo imali?
Tužno, ratno…
Kada ste se najviše uplašili?
Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.
Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: Idete li na fudbalske utakmice?
Ne.
Da li ste nešto zaboravili u životu?
Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.
Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?
Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.
Šta Vas nervira u životu?
Sporost.
Kada bi na Vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili Vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?
Tražio bih da me ponovo zamrznu!
Vaša omiljena poslovica?
„Praznu glavu vetar nosi.“
Branko Miljković u književnoj šetnji Kalemegdanom
Šta mislite o vremenu-sudiji?
Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.
Da li biste hteli još nešto da nam kažete o svojoj poeziji?
Mogao bih da kažem još mnogo što šta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.
Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?
Za svaki slučaj…
Kažite jedan svoj stih…
Hoće li sloboda umeti da peva kao sto su sužnji pevali o njoj.
Koja je umetnost, za Vas, najveća?
Igra na trapezu.
Šta mislite o budućnosti poezije?
Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.
Poglavlje iz knjige: Branko Miljković – Sudbinski glas pesnika
Pouzdanih podataka o tome koliko je Branko Miljković bio religiozan u onom „isihatskom” smislu nisam uspeo da pronađem, a verujem da ih i nema. Hrišćansku reč Bog prvi put je, u epistolarnom smislu, upotrebio kada je pominjao Platona i potpunu lepotu zbog koje se i pobožni sveštenik „odrekne Boga”.
U pesmi Ariljski anđeo njegove inspirativne prečice su dublje i znatno misaono i vizionarno šire od direktnog sučeljavanja sa religioznim zanosima, od onog čime Isidora Sekulić dočarava svoje ubeđenje da je sva umetnost izašla iz „religioznih osećanja, iz kontemplacije, iz gledanja na život iz ugla večnosti”.
I sama Isidora umela je, donekle, da odstupi od težine i izričitosti ovakve formulacije, da bi njenu misao do kraja krasila mudrost i jasnoća: „Kao nekada i danas svaka viša umetnost, visoka pogotovu, svetla je i čarobna i moćna, nad čovekom, religioznim osećanjima”.
Miljković će u svom nadahnutom Ariljskom anđelu uspeti da interpretira oplemenjene vizije, slutnje koje odgoneta, a pritom širi krila, zagoneta:
Da nisi anđeo koga strah moj kroti
Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde prestaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Citirali smo samo jednu od strofa pred čijom sublimacijom i paralelizmima zastaju ozbiljni istraživači Miljkovićeve poezije. Stižemo tako do praga hrama na kome je ovaj pesnik bio već pri prvim suočavanjima sa nastajanjem i nestajanjem, pred pitanjima o besmrtnosti duše, pred ispovestima antičkih i inih filozofa, putevima duhovnim i stranputicama staza do otkrića i stvaralačkog uznesenja.
Kritičar Jovan Pejčić, jedan od retkih koji je na inspirativnim tragovima znamenitih pesnika, u toku skoro četiri decenije, osmislio, Rečnik srpskih pesnika 20. veka u kome je dužnu pažnju posvetio Branku Miljkoviću, jezgrovito, mudro: „Stvaralac orfejskog nadahnuća opsednut voljom da pevanju i mišljenju da jedinstven jezičko-poetski i diskurzivni lik, Miljković pesmu vidi kao istovremeni plod intelekta i intuitivno – lirske percepcije.
Osnovni pojmovi njegove poetike su zaborav i praznina; oni proizilaze iz autorove koncepcije o poeziji kao negativnoj ontologiji, što je učenje po kom se smisao postojanja pesme sastoji u njenom odvajanju od stvarnosti, u oslobađanju pesničkog iskaza od tereta sadržaja, u prenošenju poezije u carstvo mnogoznačnih ideja koje se, koliko god bile spekulativne, ne lišavaju ni svoje čulno-slikovne dubine (ciklus Kritika poezije i Svest o pesmi).
Ovakvo opredeljenje u bliskoj je vezi s izvorima Miljkovićeve poetike: ona se zasniva na · protivrečnom spoju nadrealističkih iskustava sa simbolističkim shvatanjima jednog Malarmea i Valerija. Ova sklonost ka izmirivanju krajnosti prenela se sa poetičke u transcendentalnu sferu: na metaforičkom planu, Miljkovićeva poezija iskazuje se kao pokušaj ostvarivanja sinteze takvih egzistencijalnih i metafizičkih kategorija kao što su: vatra i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt, ciklusi Tragični soneti i Patetika vatre. Misaonom opsegu srazmeran je tematsko-motivski raspon Miljkovićeve poezije.
On je baštinik koliko helenske filozofske i mitološke tradicije, toliko i srpskoga folklornog, epsko-lirskog Utva zlatokrila, ikonografsko-duhovnog Ariljski anđeo i individualno-umetničkog nasleđa Sedam mrtvih pesnika. Briljantan versifikator, majstor lirske forme s posebnim smislom za ritmičko i zvučno oblikovanje stiha, on je u isti mah pesnik jedne imaginativno-retoričke i stilske kulture, kakvu posle njega niko nije ponovio.”
* * *
U sali Filozofskog fakulteta u Beogradu gde smo studirali, jednog decembarskog dana 1957. godine, Branko i ja dugo smo sedeli dok je napolju besnela mećava. Toliko smo toga imali da ispričamo jedan drugom. Kako reče posle trogodišnjeg „obijanja pragova redakcija izdavačkih kuća”. zauzimanjem Oskara Daviča, izašla je njegova prva knjiga Uzalud je budim u beogradskoj „Omladini”.
„Ispovedao” se da su i tu bile ozbiljne peripetije. I posle potpisanog ugovora ispostavilo se da izdavač nema para da objavi knjigu. Ozbiljno ljut Davičo, koji je knjigu recenzirao, „završi posao opomenom da će se i on pridružiti pretnji sudom”. I čarobna vrata su se otvorila. Kada je mećava već počela da se stišava, Branko vadi iz džepa tanušnu knjižicu na čijim je koricama pisalo Gotfrid Vilhelm Lajbnic – Ispovest filozofa.
Branko Miljković kao gimnazijalac
Zamišljen tiho reče: „Proputovao sam antičku filozofiju. Znam da ću tim stazama još dugo da putujem – čitanjem i pisanjem, pre svega poezije. Očekuju me brojni zadaci, a ovaj boemski život oduzima dragoceno vreme… Lajbnica sigurno nisi čitao, ponovo se vraćam ovim stranicama naslovljenim O pravednosti Boga”.
Mudri filozofi ponekad previše rabe reči, a Lajbnicovi dijalozi ih štede.
Bio bi dobar pesnik, ali zaokupljen je besmrtnošću duše. Posle one niške poplave 1948. godine pronađoh u jednom podrumu časopis Misao koji je uređivao naš Maѕѕukasa Simom Pandurovićem, mirisao je odbojno na memlu, slepljenih strana. Mene privuče dugačak tekst o besmrtnosti duše. Malo toga sam razumeo, a sad Lajbnic uspeva da mi pomaže. Pročitaj Ispovest filozofa.
Nevreme se beše stišalo i mi zakoračismo u snežno predvečerje svako na svoju stranu.
Za GLEDIŠTA piše: Dimitrije Milenković
Politika privatnosti
Da bismo čitaocima pružili najbolje iskustvo, koristimo tehnologiju takozvanih kolačića za čuvanje i pristup informacijama o uređaju sa kojeg pristupate ovoj adresi. Vaša saglasnost omogućava programu da automatski obrađuje podatke. Nepristanak ili povlačenje saglasnosti neće negativno uticati na karakteristike. Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
