Oznaka: Branko Miljković

Branko Miljković: „PROPOVEDANJE VATRE!”

gledista.drustvoknjizevnika.com

Povodom navršenih devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jedinog srpskog princa poezije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša sa ponosom predstavlja autorsko delo PROPOVEDANJE VATRE koje su priredili pesnik Dalibor Popović Pop, pijanista Dejan Ilijić i gitarista Hans Piti Orli.

Snimanje ovog muzičkog dela podržala je organizacija muzičkih autora Srbije, a u budućem perodu ono će služiti prvenstveno kao pomoćno sredstvo za časove srpskog jezika u gimnazijama kad se bude obrađivala Miljkovićeva poezija.

Danas, na dan devedeset prve godine od njegovog rođenja, ovog 29. januara 2025. godine, donosimo izbor iz Miljkovićeve poezije i njihov tonski zapis koji je sada premijerno postavljen i na internetu.

PROPOVEDANJE VATRE – foto Dušan Mitić Car; dizajn Miljan Nedeljković

ORFIČKO ZAVEŠTANJE

Ako hoćete pesmu
Siđite pod zemlju
Al pripitomite životinju
Da vas propusti u povratku

Ako hoćete pesmu
Iskopajte je iz zemlje
Al čuvajte se njenih navika
Njenog podzemnog znanja

Reči imaju dušu gomile
Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
na drugome će mestu zapevati opasnije.

MORE PRE NEGO USNIM


Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al’ ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj:
lažno je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l’ moja il’ tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

SINOVCU GORANU

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
A već zna sve tajne sunca
I sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
Još nije ni prohodao
A već je umeo sam da se hrani
Svetlošću vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
Ne zna da čita i piše
Al zna šta je život, šta je svet
I miriše, miriše.

LJUBAV POEZIJE

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu.

SUDBINA PESNIKA

Sada je to još uvek opasnost koja peva
Plamen koji prozirnost proglašava za prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini
Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara
Drugačije niko nije postao pesnik
Svet se deli na one koji su zapevali
I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja
Pesme će se otvoriti ko tamnice
Pesnici će biti uništeni
Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicama dostupne tajne
Biće proglašene svojinom naroda

SVEST O PESMI

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

GRAĐENJE PESME

Zimska muzika svira
Osobino praha i kremena
Oproštaj sna iza temena
Kada me pokojem dirala

To vreme uzme i ostavi
Tu gorku šumu da se plavi
Usred večnosti na domaku
Nestvarnosti ptici i oblaku

Prahptico sunčevog uroka
Skok od pepela i let
Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast
Suštine u vrlet
Kada joj osvanu glas

POHVALA VATRI

I

Ona nema nikoga
osim sunca i men

II

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti

HRONIKA

Prvog dana pomreše ptice i zmije
nastaniše gnezda i vetrove
drugog dana ribe izađoše iz vode i
voda oteče prazna
trećeg dana šuma je pošla prema
gradu a grada nigde
četvrtog dana sazidaše ćele kulu od
lobanja i škrguta
petog dana šuma je skupljala kraj
reke obezglavljenje leševe
šestog dana malo vatre zaljubljeno
nalik na sunce
sedmog dana ne zapevaše anđali
osmog dana u ponedeljak prvi put
zapeva ptica od pepela i zid
progovori

KULA LOBANJA

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.

PROPOVEDANJE VATRE

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.

TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Nevarstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi,
Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve više.

ORFEJ U PODZEMLJU

Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.

PROČITAJ JOŠ

Branko Miljković: „PRAZNU GLAVU VETAR NOSI“

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Goran Stanković: DVA BRANKA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Stojeći ovde, pred spomenikom jednog Branka, na brdu koje je tek u njegovim pesmama dobilo svoje istinsko ime, prizivam duboku pesničku senku jednog drugog Branka. U tim ogledalima u kojima nestaje fizika doba i sredina, beskrajno se umnožavajući jedan u drugome, stoje dva Branka, blistajući hladnim plamenom pesničkog jezika i ukazujući na tanane i zaumne životne i književne paralele.

Tako nestaju sve razlike koje dele jednog Branka koji je pisao sredinom prošlog veka u jednoj carskoj provinciji i drugog Branka koji je pisao u drugoj polovini našeg veka u jednoj svetskoj provinciji.

Stojeći ovde pred jednim Brankom, prizivam drugog Branka, kao što bih i u Nišu, pred onim drugim Brankom, prizivao večne stihove autora „Đačkog rastanka“. Nalazim se pred vrtoglavim paralelama čiji mi smisao izmiče upravo onako kako uvek izmiče smisao prave, iskonske poezije, ili „sve vidljivo je đavo“, kazujući time da je u nevidljivom, skrivenom i nedohvatnom skrivena utopija ljudskog koja je ponajmanje pesnička, a ponajviše orfejska, utopija onih koji svojim pevanjem prisvajaju dar nedostupan smrtnima: dar besmrtnosti.

Čudne su to paralele: životi dva Branka ugasili su se u približno istim godinama, negde na granici mladosti i zrelog doba, obojica su ispevali strasno mnogo poezije, imali istančan i dalekosežan odnos prema vlastitom jeziku, pevali su sa punom svešću o njemu kao izvornoj kući poezije, obojica su slavili univerzalnu ljubav, znajući da je Reč isto što i Ljubav, isto kao i Biće, obojica su pisali iz žeđi za životom, iz iskonskog životnog libida, ali su i obojica pisali stihove u kojima je tamno zagušljivo krilo smrti i tragičnih naslućivanja dovelo do vrhunskog poetskog krika. „Kad mlidijah umreti“ ili „onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt“.

I tako, govoreći o dva Branka, zapravo govorim o jednom Orfeju. Sa Stražilova ili iz Zaplanja, svejedno. Stihovi koji će i nas i njih same nadživeti su na ovom mestu posvuda oko nas. Jer priroda je hram, i to su dva Branka znala. A u hramu je pristojno govoriti samo molitve ili himne, što orfejska poezija dva Branka i jeste.

Govor na dodeli nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke za zbirku poezije Četiri doba, 9. septembra 2000. godine.

Izvor: Politika, 23.septembra 2000. godine

Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Goran STANKOVIĆ

Branko Miljković – „PRAZNU GLAVU VETAR NOSI“

gledista.drustvoknjizevnika.com

U susret 90. godišnjici od rođenja Branka Miljkovića, jedinog srpskog princa poezije, u ovonedeljnom broju GLEDIŠTA, dan pred 29. januar, kad tačno pada jubilarna godišnjica, prisećamo se starog intervjua koji je 25. septembra 1960. godine za nedeljnik NIN uradio Mihailo Blečić.

Branko Miljković, Mihajlo Lalić i Petar Džadžić

Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.

Ajnštajn se može prepevati

Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: „Poreklo nade“ i „Vatra i ništa“, razgovor vodio Mihailo Blečić, objavljen je u NIN-u od 25. septembra 1960. godine.

Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moć i okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

Ima li pesnika koji piše onako kako biste Vi želeli da pišete?

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se ponovo opevati.

Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

Filosofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?

Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simboličku i nadrealističku poetiku.

Da li po Vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?

S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju punu važnost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura još uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi Uzalud je budim (1957), imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: Sve što imamo to su naše reči. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

Koja je to reč?

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

Znači, Tako reči jedna drugu izmišljaju, kako to Vi kažete u pesmi Kritika metafora, (zbirka „Poreklo nade“).

Da, upravo je tako.

Može li se na srpskom jeziku ispevati velika poezija?

Na svakom se jeziku može pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.

Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

„Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i „Možda spava“ Vladislava Petkovića Disa.

Može li poezija pomoći…?

Poezija ne pomaže, poezija miri.

Šta Vas je, koji momenat, iz života okrenuo ka poeziji?

Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

Šta Vas je navelo da knjizi date naslov Vatra i ništa?

Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.

U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?

U okviru klasičnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.

Koji ciklus iz svoje poslednje knjige Vatra i ništa smatrate najboljim?

Ne samo ja, već i drugi drže da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U čemu je bila snaga tih simbola?

Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola može se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.

U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?

U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Šta spremate u ovom trenutku?

Sa Mišom Nikolićem prevodim stihove Mandelštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova sa ilustracijama R. Stevića Rasa.

Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

Tužno, ratno…

Kada ste se najviše uplašili?

Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: Idete li na fudbalske utakmice?

Ne.

Da li ste nešto zaboravili u životu?

Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.

Šta Vas nervira u životu?

Sporost.

Kada bi na Vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili Vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?

Tražio bih da me ponovo zamrznu!

Vaša omiljena poslovica?

„Praznu glavu vetar nosi.“

Branko Miljković u književnoj šetnji Kalemegdanom

Šta mislite o vremenu-sudiji?

Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli još nešto da nam kažete o svojoj poeziji?

Mogao bih da kažem još mnogo što šta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?

Za svaki slučaj…

Kažite jedan svoj stih…

Hoće li sloboda umeti da peva kao sto su sužnji pevali o njoj.

Koja je umetnost, za Vas, najveća?

Igra na trapezu.

Šta mislite o budućnosti poezije?

Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

Za GLEDIŠTA priredila Redakcija

Dimitrije Milenković: TAJNE BESMRTNOSTI DUŠE

gledista.drustvoknjizevnika.com
Branko Miljković po završetu studija

Poglavlje iz knjige: Branko Miljković – Sudbinski glas pesnika

Pouzdanih podataka o tome koliko je Branko Miljković bio religiozan u onom „isihatskom” smislu nisam uspeo da pronađem, a verujem da ih i nema. Hrišćansku reč Bog prvi put je, u epistolarnom smislu, upotrebio kada je pominjao Platona i potpunu lepotu zbog koje se i pobožni sveštenik „odrekne Boga”.

U pesmi Ariljski anđeo njegove inspirativne prečice su dublje i znatno misaono i vizionarno šire od direktnog sučeljavanja sa religioznim zanosima, od onog čime Isidora Sekulić dočarava svoje ubeđenje da je sva umetnost izašla iz „religioznih osećanja, iz kontemplacije, iz gledanja na život iz ugla večnosti”.

I sama Isidora umela je, donekle, da odstupi od težine i izričitosti ovakve formulacije, da bi njenu misao do kraja krasila mudrost i jasnoća: „Kao nekada i danas svaka viša umetnost, visoka pogotovu, svetla je i čarobna i moćna, nad čovekom, religioznim osećanjima”.

Miljković će u svom nadahnutom Ariljskom anđelu uspeti da interpretira oplemenjene vizije, slutnje koje odgoneta, a pritom širi krila, zagoneta:

Da nisi anđeo koga strah moj kroti

Čudovište bi bio u svojoj lepoti

Čije poreklo u mojoj je želji

Da uništen budem tamo gde prestaje

Moja nemoć moja snaga koja daje

Istinu rečima u lažnoj povelji.

Citirali smo samo jednu od strofa pred čijom sublimacijom i paralelizmima zastaju ozbiljni istraživači Miljkovićeve poezije. Stižemo tako do praga hrama na kome je ovaj pesnik bio već pri prvim suočavanjima sa nastajanjem i nestajanjem, pred pitanjima o besmrtnosti duše, pred ispovestima antičkih i inih filozofa, putevima duhovnim i stranputicama staza do otkrića i stvaralačkog uznesenja.

Kritičar Jovan Pejčić, jedan od retkih koji je na inspirativnim tragovima znamenitih pesnika, u toku skoro četiri decenije, osmislio, Rečnik srpskih pesnika 20. veka u kome je dužnu pažnju posvetio Branku Miljkoviću, jezgrovito, mudro: „Stvaralac orfejskog nadahnuća opsednut voljom da pevanju i mišljenju da jedinstven jezičko-poetski i diskurzivni lik, Miljković pesmu vidi kao istovremeni plod intelekta i intuitivno – lirske percepcije.

Osnovni pojmovi njegove poetike su zaborav i praznina; oni proizilaze iz autorove koncepcije o poeziji kao negativnoj ontologiji, što je učenje po kom se smisao postojanja pesme sastoji u njenom odvajanju od stvarnosti, u oslobađanju pesničkog iskaza od tereta sadržaja, u prenošenju poezije u carstvo mnogoznačnih ideja koje se, koliko god bile spekulativne, ne lišavaju ni svoje čulno-slikovne dubine (ciklus Kritika poezije i Svest o pesmi).

Ovakvo opredeljenje u bliskoj je vezi s izvorima Miljkovićeve poetike: ona se zasniva na · protivrečnom spoju nadrealističkih iskustava sa simbolističkim shvatanjima jednog Malarmea i Valerija. Ova sklonost ka izmirivanju krajnosti prenela se sa poetičke u transcendentalnu sferu: na metaforičkom planu, Miljkovićeva poezija iskazuje se kao pokušaj ostvarivanja sinteze takvih egzistencijalnih i metafizičkih kategorija kao što su: vatra i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt, ciklusi Tragični soneti i Patetika vatre. Misaonom opsegu srazmeran je tematsko-motivski raspon Miljkovićeve poezije.

On je baštinik koliko helenske filozofske i mitološke tradicije, toliko i srpskoga folklornog, epsko-lirskog Utva zlatokrila, ikonografsko-duhovnog Ariljski anđeo i individualno-umetničkog nasleđa Sedam mrtvih pesnika. Briljantan versifikator, majstor lirske forme s posebnim smislom za ritmičko i zvučno oblikovanje stiha, on je u isti mah pesnik jedne imaginativno-retoričke i stilske kulture, kakvu posle njega niko nije ponovio.”

* * *

U sali Filozofskog fakulteta u Beogradu gde smo studirali, jednog decembarskog dana 1957. godine, Branko i ja dugo smo sedeli dok je napolju besnela mećava. Toliko smo toga imali da ispričamo jedan drugom. Kako reče posle trogodišnjeg „obijanja pragova redakcija izdavačkih kuća”. zauzimanjem Oskara Daviča, izašla je njegova prva knjiga Uzalud je budim u beogradskoj „Omladini”.

„Ispovedao” se da su i tu bile ozbiljne peripetije. I posle potpisanog ugovora ispostavilo se da izdavač nema para da objavi knjigu. Ozbiljno ljut Davičo, koji je knjigu recenzirao, „završi posao opomenom da će se i on pridružiti pretnji sudom”. I čarobna vrata su se otvorila. Kada je mećava već počela da se stišava, Branko vadi iz džepa tanušnu knjižicu na čijim je koricama pisalo Gotfrid Vilhelm Lajbnic – Ispovest filozofa.

Branko Miljković kao gimnazijalac

Zamišljen tiho reče: „Proputovao sam antičku filozofiju. Znam da ću tim stazama još dugo da putujem – čitanjem i pisanjem, pre svega poezije. Očekuju me brojni zadaci, a ovaj boemski život oduzima dragoceno vreme… Lajbnica sigurno nisi čitao, ponovo se vraćam ovim stranicama naslovljenim O pravednosti Boga”.

Mudri filozofi ponekad previše rabe reči, a Lajbnicovi dijalozi ih štede.

Bio bi dobar pesnik, ali zaokupljen je besmrtnošću duše. Posle one niške poplave 1948. godine pronađoh u jednom podrumu časopis Misao koji je uređivao naš Maѕѕuka sa Simom Pandurovićem, mirisao je odbojno na memlu, slepljenih strana. Mene privuče dugačak tekst o besmrtnosti duše. Malo toga sam razumeo, a sad Lajbnic uspeva da mi pomaže. Pročitaj Ispovest filozofa.

Nevreme se beše stišalo i mi zakoračismo u snežno predvečerje svako na svoju stranu.

Za GLEDIŠTA piše: Dimitrije Milenković