Поједини проницљиви тумачи поезије с правом вјерују да када се упокоји аутентични пјесник да се тада са његовом душом канонизује и претвори у једно ново сазвјежђе читав његов пјеснички свијет. Ових дана смо управо испратили на вјечни починак једног таквог аутентичног савременог лирских пјесника, Томислава Маринковића.
Од самих почетака књижевног стварања, у осмој и деветој деценији ХХ вијека, поезију је доживљавао као чин самоспознавања, као начин препознавања бића свијета у себи, свијета над собом и свијета око себе, а пјеснички језик, ријечи и фигуре тог језика, разумијевао је као израз стваралачког надахнућа, као логос постојања и свеколико путовање до извора тог самоспознавања.
Такву врсту трагалачког пјесничког искушења проналазимо у свим објављеним књигама Томислава Маринковића: Двојник (1983), Извесно време (1985), Стихови (1991), Сумња у огледало (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007), Обичан живот (2011), Невидљива места (2015), Вечито сада (2018), Шта о нама мисле анђели (2024). У поетичком смислу веома им је блиска и Маринковићева књига прича Путовање у ораховој љусци (2017).
Како смо већ истакли, поезија за Томислава Маринковића почива на откривању видљивих и невидљивих места у свијету изван нас, као и у свијету дубоко уроњеном у нама, али и свијету који је изнад нас у оним вјечним и непропадљивим метафизичким просторима. Такав поетички приступ је на креативан начин можда највише дошао до изражаја у једној од његових најбољих збирки пјесама Невидљива места.
Маринковић као пјесник снажно је заступао вјеровање да је свијет заснован на укрштају видљивог и невидљивог, тамо гдје се „јасно са нејасним спаја”, те да се у тим просторима подједнако исказују лијепо и ружно, трагично и комично, срећно и несрећно, свијетло и тамно, доказано и недоказано. Писање пјесме је тренутак када желимо да запишемо оно што је мисао већ уписала у пјесниково срце.
Пјесма представља повјерљиви дијалог са самим собом, али и свијетом око нас, те свијетом над нама. У том разговору подједнако важно мјесто припада и читаоцима, поготово онда када су читалачки погледи блиски са пјесниковим духовним видицима. У тим тачкама подударања укрштају се видљива и невидљива мјеста свијета поезије са свакодневним животом, али и свијетом прошлости и садашњости.
Отуда, настанак пјесме није никаква варка, а подједнако почива на шапату неке „далеке звезде”, на сумњичавом истраживању „нестварних облина неба”, као и на понирању „у нераспознатљива поља огрнута тмином”.
Родно мјесто лирског пјесника налази се у просторима невидљивог, у данима испуњеним „смоластом маглом”, јер пјесниково „унутрашње око” слути и осјећа боље и далековидије од било код другог чула. У томе се налази она пјесникова „лозинка за одгонетање вечности”, али и пут да се непјесничкој свакодневици врати смисао духовности и умјетничке љепоте, те да се макар и на тренутак допре до истине људског бића и свијета у којем постоји, до смисла постојања и стварања.
Отуда у Маринковићевом лирском језику изнова васкрсава значај пјесничке функције језика са сложеним значењима и могућностима које тај језик носи. Језик је божанског поријекла, као што је и поријекло поезије утемељено у метафизичким просторима, а ријеч као материјализовани вид језика налази се у темељима људске цивилизације. Отуда пјесник посједује моћ немуштог језика помоћу којег разговара са материјалним и нематеријалним свијетом, са бићима и стварима, мјесецом и травом, облацима и кишом, каменом и цвијетом, са читавим спољашњим и унутрашњим свијетом који је испуњен бројним тајнама.
У најновијој збирци пјесама Шта о нама мисле анђели тај пут лирске самоспознаје окренут је превасходно према метафизичким просторима и разоткривању тајни свијета који се налази „над нама”, који представља основу обликовања и постојања људског бића, а изнад свега његових емоција и мисаоних потенцијала, као и свеколиког умјетничког надахнућа.
То су дубоко одуховљени пјеснички текстови у којима расправља о постојању и непостојању човјека на земљи и његовој вези са космичким хоризонтима. То су размишљања која пјесника и његове читаоце воде у оно вријеме и на оне граничне просторе који су смјештени између земаљског и небесног, као и између материјалног и духовног утемељења.
У Маринковићевом лирском хронотопу управо онда када смо суочени са анђелима започињемо да сводимо све наше животне рачуне. То је онај тренутак када осјећамо виши ниво препознавања бића, онда када сунце заспи, када вјетрови застану, када трава престане да расте, када пресахну сви наши извори и престану да теку све наше воде, када се утишају сви океани и кад, његошевским језиком речено, „вријеме престане да ратује са вјечношћу”. То је оно мјесто гдје се отварају метафоре свих наших стихова, гдје почињу, рађају се и ускрсавају значења свих наших ријечи, то је она прапостојбина у којој се поезија стапа са вјечношћу.
Поетичке синтезе Томислава Маринковића на лијеп начин су успостављене и у његовим објављеним књигама изабраних пјесама: Путовања кроз близине (2013), Издвојене тишине (2016), Изабране песме (2019) и Дуге сенке иза тренутака (2021). Поглед на књижевност и културу читања на оригиналан начин одсликава и његова књига најљепших приређених прича и пјесама о биљкама и пријатељству Писац у врту (2016).
Поезија му је превођена на више страних језика, а добитник је неких од највећих пјесничких награда које се додјељују за стваралаштво на српском језику: „Бранко Миљковић”, „Мирослав Антић”, „Васко Попа”, „Заплањски Орфеј”, „Владислав Петковић Дис”, „Десанка Максимовић” и „Стеван Раичковић”, а непосредно пред упокојење добио је и награду „Драинац” у Прокупљу.
Маринковић је сваким стихом и сваком пјесмом настојао да поврати онај аутентични смисао пјевања и умјетничког стварања. Вјеровао је да се само тако може одуховити рашчовјечено биће савременог човјека, васкрснути му вјера и нада, а затим га упутити у пуни смисао постојања и стварања.
Све то изнова потврђује вриједности његовога пјесничкога дјела, као што се и на сасвим достојан начин Маринковићево пјесништво, сада кад је наставило свој нови живот без физичког присуства свога творца, трајно сврстало у низ великих сазвјежђа српске поезије.
ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ ТОМИСЛАВА МАРИНКОВИЋА
Тај тренутак
Овде тренутно влада мир.
Испијам га с вином испод
нахерене Монеове репродукције
у ресторану који је тачка
око које се окреће град.
Легије крилатих тањира и чаша
очекују напад гладних службеника
који се враћају с посла.
Конобари још једном
проверавају сјај
изгланцаног есцајга који је
спреман за борбу
унапред изгубљену.
Иза прозора,
пред запањеним очима улице,
већ увелико траје рат.
Аутомобили су борбена возила
која надиру према разоружаној
војсци пешака,
дубоко поринутих у своје
паучинасте мисли.
Смрт мора да оправда разлоге своје
двадесетчетворочасовне будности.
Уговор са судбином јој
допушта да може да бира
лекарске извештаје с лица несреће:
инфаркт у сали за ручавање,
или квар на кочницама
само десетину метара
испред пешачког прелаза.
У сваком тренутку
треба имати среће,
али и бити свестан граница
њених натприродних моћи.
Не могу да зауставим
необуздано окретање града
и утишам моторе
на његовим булеварима,
али ближи се крај дана,
почиње свечаност
заласка сунца изнад реке
која достојно може да замени слику
великог мајстора импресионизма,
и створи привид да сам срећан.
Каменичка улица
Као пред капијама провинцијских градова,
у подножју Каменичке улице
време нагло успорава ход.
С кратког повоца космоса,
отргао се зимски дан и цео град,
без борбе, брзо осваја сумрак.
Попут робе продаваца старудије
на калдрми – коју нико није хтео да купи,
моји снови овде не вреде ништа.
Са свих страна одзвањају јадиковке
и наде на језицима миграната,
у стрмој улици која је њихов
мореуз између два света,
нејасне светлости и напуштених
територија таме које се
још увек називају домовина.
Обасипан хладним пољупцима кошаве,
замишљам ватрице успомена,
грејем се на њиховим
пламичцима апстракције.
Улица се пење испред мене,
као сопствени верни фалсификат
корачам за њом.
Стварнија од мене је
моја повијена сенка,
њој су очи затворене
али непогрешиво одгонета,
као слепи песник сонета,
магичне формуле
живота и поезије.
Наднет над једном песничком књигом
„Другог краја света неће бити.”
Чеслав Милош
Не бих желео да будем
очевидац смака света,
да видим осам милијарди
појединачних смрти,
људе који се пењу уз последњи
зрак сунца на заједничко небо
избраздано пругама
бившег плаветнила.
Радије бих упознао своју смрт
која ме од рођења прати као сенка,
давајући свакој ствари израз
узалудности или претераног радовања.
Замишљам је веселију него
што би ико могао да претпостави,
бешумно улази у собу
и без увода почиње да пева:
Хаппy биртхдаy то yоу!
Покушавам да се
присетим питања која сам за њу
смишљао целог живота,
међутим, сва брзо бледе и нестају
као фарови у магли,
речи сагоревају на хладном пламену ума,
јер нема шта да се разуме,
нема шта да се разуме.
Завршило се или почело
Горану Петровићу
Да ли се нешто тек
завршило, или почело?
Песници и филозофи
дуго би се препирали
постоји ли од тога већа тајна.
Али размена између јануарског дана
и божанске светлости је обављена.
Живот је у журби
пресвукао костим
и одјурио даље.
Сада треба пронаћи кутак
у препуној сали библиотеке,
под сводовима од
избрушених облака,
и све књиге написати испочетка.
Новим језиком испричати
шта је, заправо, био живот.
Можда, неодређеног
трајања један дан.
Или карта за путовање
у сва времена.
Не могу да судим јер не знам,
само нагађам у растројству
зимске вечери.
Онај ко је отпутовао бескрајно далеко
са собом је понео и то знање.
Нико
У твојој соби сумрак ноктима
тихо нагриза ствари.
Кораци испод прозора,
без путоказа, налазе пролаз
у невидљиви живот.
Док вртиш непослушан увојак косе,
на сличан начин и свет се премотава.
Неко поново улази у твоју душу с кофером
пуним исплаканих метафора.
Љубав пече као зелени пламичци коприве.
Тихи тренуци царују,
смеши се месец над градом
и будно мотри на омађијани свет.
Ти не примећујеш то. Читаш.
„Ах, како очајање у песми
може да прија“, кажеш.
Ја сам Нико.
И све ти ово говорим да упамтиш:
Мораш сама открити формулу која поништава бол.
Ослушни ветрић у лишћу поред прозора.
То сам ја.
Послушај тишину док између зидова расте ноћ.
Неко је у њој и слуша твоје дисање.
Ја сам тишина
Живот
испуњен
носталгијом
за животом.
Љубав
не престаје
да крчи пут ка другој
љубави.
На послужавнику времена,
све је у свему,
ништа не живи само за себе.
Ја сам тишина и живим у другима.
Морао сам да заборавим ко сам,
своје име, језик и своју патњу.
Твојим прстима додирујем ствари.
Твој глас чујем на сваком месту.
Али остајем нем као
дрвеће на месечини –
и у мени одзвања нечија неописива радост.
Бежећи од речи
Бежећи од речи којима су испуњене књиге,
и од речи које углас изговараху други,
прекорачујемо прагове пруге
и хитамо стазом према ресторану.
Као нешто што се подразумева,
с крошњи топола опада завело лишће,
посувраћени таласи светлуцају
и тихо запљускују обалу реке,
градећи и поништавајући сопствену слику.
После сајамске вреве,
седимо сами,
сами са својим речима.
Чудно свесни новог жамора
што испуњава сваки кутак,
и брзог ширења топлине течности
кроз наша тела.
Ти исписујеш посвету на заклоњеној страници
и пружаш ми књигу Амира Ора,
књигу крцату речима.
Може ли се побећи од речи,
пожелех да те упитам.
Умирила ме помисао да речи су радознале
као деца, и да су свуда где постоји свет.
На сваком месту, у свакој честици времена.
Чак и кад опада лишће, чак и кад заћутимо
да бисмо чули њихов шум.
Сваког дана
Сваког дана помало се умире.
Корак ка смрти је лак,
облаци чисти над
илузијом живљења.
Питање смисла
не решава само човек,
већ кобац у лету
изнад засејаног поља,
пчела у кошници с медом,
патка што гњура за рибом
кроз модрину језера,
а после се пуши
раскомадана у тањиру.
Тачка
Померено из тачке А у тачку Б,
лето у шапату кедрова
у мом дворишту.
У подераној свили предвечерја.
У запитаности која не траже одговоре
већ бритку тишину ћутања.
Лето у ружама на сунцу што
разређује њихову лепљиву крв у жилама.
У оживљеној слици која се
догађа иза ока.
Лето у убрзању поподнева
и немоћи да се кажу толико
очигледно истине.
Лето у сенци не дужој
од женског стопала.
У тренутку кад снови
од универзалног мрака откидају
само мој мрак и буде ме,
лето у тачки између
мог срца и самоће.
У тој тачки је равнотежа.
Пише Горан МАКСИМОВИЋ
Преносимо Часопис ТОК Број 69
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •
• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •
• подржите наш рад симболичном донацијом •
гледишта.срб