Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника
Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.
У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.
И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.
Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:
Да ниси анђео кога страх мој кроти
Чудовиште би био у својој лепоти
Чије порекло у мојој је жељи
Да уништен будем тамо где престаје
Моја немоћ моја снага која даје
Истину речима у лажној повељи.
Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.
Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.
Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).
Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.
Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”
* * *
У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.
„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм Лајбниц – Исповест филозофа.
Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.
Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.
Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuка са Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.
Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.
За ГЛЕДИШТА пише: Димитрије Миленковић
