Са жељом да 2025. година буде радосна за све, читаоцима часописа Гледишта упућујемо искрене жеље за добро здравље. Посебно нас радује што почетком године, у којој ћемо обележити 90. рођендан нашег драгог Димитрија Миленковића, преносимо његова сећања на дружења са једним од књижевних великана – Бранком Ћопићем.

Године и деценије измичу од трагичне смрти драгог писца Бранка Ћопића (1915–1984). Самоубиство на Бранковом мосту у Београду остало је генерацијама дубоко урезано у сећање. Али његово богато литерарно дело не признаје смрт.

Био је песник исто толико драг као и приповедач, романописац, сатиричар, надахнути тумач људске душе у „Башти сљезове боје”. Не смемо га заборавити. И сам је себи подигао споменик „Јеретичком причом” и бројним романима.

Сваки нови сусрет са Бранком Ћопићем увек је доносио нешто од оне радосне топлине његовог особеног хумора, једноставности и спонтаности. У Ниш су га путеви, док је био доброг здравља, веома често водили.

Још од оних поратних дана, када су у свакој школи одјекивали његови стихови песама „Гроб у житу”, „Херојева мајка”, „На петровачкој цести” и она потресна, запамћена за сва времена „Песма мртвих пролетера”. Желели смо да чујемо како сам песник изговара стихове које смо толико пута говорили у учионицама, на школским приредбама…

Ћопић је, међутим, најрадије читао своје хумореске, или одломке из романа. После свих сусрета схватили смо да је био у праву. Драгоценије је да нам дарује нешто од најновијих остварења, а очигледно је био у пуном стваралачком размаху, него да понавља оно што многи од нас већ знају напамет.

Писца је и болест довела у град у коме је увек радо гостовао. Један од најпознатијих и најтиражнијих наших писаца лечио се у „Радону” у Нишкој Бањи, али није пропустио прилику да се, на позив школа и радних организација, нађе међу ученицима и радницима.

Желео сам да га одведем и у школу „Бранко Миљковић”, где је управо у то време интензивно радила литерарна дружина „Ватра и живот”, која је окупљала талентоване младе литерате из нишких школа и почела да формира јединствену библиотеку од књига са посветама аутора. Први је књигу за ту библиотеку послао Иво Андрић.

Дуги разговори у Нишкој Бањи и школи „Бранко Миљковић” личили су, понекад, на личну исповест писца огромне популарности коме је, од бројних томова, попустила рука!

– Отказује ми десна рука – рекао ми је Ћопић. – Први пут сам осетио да са њом нешто није у реду када сам писао роман „Пролом”, а ево сада поново, после двадесет година.

Помињем сећања на давне књижевне сусрете, нашу жељу да нам казује поезију и задовољство што смо, ипак, чули његове кратке приче, хумореске.

– Свој литерарни рад почео сам кратком причом и остао сам њен поклоник пуних четрдесет година. На то је сигурно утицао лист „Политика” преко кога је могла да ме упозна најшира читалачка публика – причао је Ћопић на сеновитој тераси „Радона”, уз стални шум бањских каскада.

– Склон сам да пишем једноставно разумљиво. Научио сам то од људи из мог краја. Струка ми је била психологија и логика, па ми је то омогућило да проникнем шта деца воле. Њима су страни дугачки описи.

Увек себи пребацујем што не пишем за позориште. Волим дијалог, радњу, хумор, а то је душу дало за позориште. Моје комедије су, међутим, раније наилазиле на отпоре, па ме то, ваљда, одвраћа. Када сам се сретао са Ивом Андрићем, мада није волео да даје савете, препоручивао ми је да се што више ослањам на хумор. У данашње време то је тако ретка биљка, а неопходна. Мало хумора је лек и душевна храна у литератури и животу, говорио је Андрић.

Ретки су ствараоци који тако спонтано, од срца говоре о свом литерарном раду и откривају тајне своје песничке радионице. Међу њима Бранко Ћопић сигурно заузима истакнуто место. Тако је бар било приликом бројних наших сусрета.

– Најдражи су ми они тренуци када могу да се препустим дечјем свету, да се вратим у детињство, деду Раду, ујаку и многим другим ликовима који су, на неки начин, везани за мој живот. Једном смо гостовали у Сибиру. На Бајкалском језеру, управо у време када су тамо биле преведене моје приче, говорили су ми о мом деди Раду и ујаку као да су њихови Сибирци, нарочито кад мало попију.

Стојим на становишту да се све у литератури може рећи једноставно и јасно. Најзадовољнији сам романима које пишем за децу. И сам уживам кад их поново читам. Многе од ствари које сам објавио као дечје могли би радо да читају и старији, али се тешко одлучују. Зато сам решио да им подвалим – „Делије на Бихаћу” наменио сам деци, требало је да наставе трилогију „Орлови рано лете”, „Славно војевање” и „Битка у златној долини”.

Књигу сам већ био спремио за дечју едицију „Ластавица”. Кад су ми из Српске књижевне задруге затражили рукопис, дао сам „Делије на Бихаћу”. После изласка из штампе књига је брзо „планула”. Куповали су је и читали највише одрасли.

Уводећи нас у своју „песничку радионицу” Бранко Ћопић не скрива да је учио и највише научио од народних приповедача, пре свега како треба писати:

– Грабио сам из живота, користио непосредне контакте; често ми је било потребно да неке ситуације само пренесем на хартију. Просто је навирало из мене, тако да сам једва успевао да забележим мисли које се роје.

Догодило ми се, међутим, док сам писао „Осму офанзиву”, да све што више осветљавам, унутрашњим рефлекторима, мога јунака, он се све више кочи, губи од животности. Уведох тако новог јунака, човека који изворно прича, једва сам стизао да запишем све што је из мене навирало о Пепу Бандићу. Као да ме је вукао за рукав: „Хајде још нешто о мени!” Догоди се да писац, као глумац, добије трему када му са главним јунаком нешто није у реду.

Сваки нов сусрет са Бранком Ћопићем доноси нешто од лепоте, дубоких извора народне мудрости и хумора који бујно натапа велики део његовог литерарног дела. Велики књижевник издашно се одужио и најмлађима стихом и прозом, притом је увек желео да његови литерарни радови буду изворно једноставни. Да човек кроз њих, истицао је, може да доживи и део свога детињства.

штампа: Политика, Додатак за културу,уметност, науку

пише: Димитрије МИЛЕНКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ