Ђорђе Матић, велики песник, допутовао је у Ниш поводом званичног почетка сарадње између нишког Студентског културног центра и Српског културног центра у Истри. Овом приликом представљена је његова нова књига Све било је музика коју је објавио Центар за културу Градац из Рашке, у оквиру едиције Рашке духовне свечаности. О књизи су, поред аутора, говорили писци Дејан Стојиљковић и др Велибор Петковић, који је уједно био и модератор. Књижевни програм је одржан у сали Универзитета у Нишу.
У поговору ове књиге Петар Пеца Поповић између осталог записује: „За разлику од бројних тумача стварности где исте нема ни у траговима, код Ђорђа је прошлост колона блиставих светионика пред којима се остаје без даха.”
Звучни запис са књижевног програма доступан је овде, а у наставку доносимо једно поглавље из ове књиге које је (не само) за Нишлије посебно значајно.
ГОРАН КОСТИЋ КОСТА, ОД СТУДЕНОГ ДО НОВЕМБРА
Од друге половице па према крају неуспоредивих осамдесетих у Загребу, тада другом највећем граду и културном центру Југославије, појавила се посљедња генерација истински важних и радикалних рок бендова. Сви су редом били изван главне струје, с малом али оданом публиком, и готово сви пулени независног издавача и дискографа Зденка Фрањића.
Фасцинантно: за разлику од ранијих валова, кад би се појављивали бендови у налетима, стилски или амбицијом групирани, ови нису били ни загребачки нити велеградски. Сви су долазили из других, по правилу мањих градова, или пак из дубоке провинције – Винковци, Пула, Книн…
Сви осим једног – загребачке групе Студени студени, жестоког, такозваног гаражног рокенрол бенда, с пјесмама јаког звука, али с јасним мелодијама, сонговима брзог темпа свираним свјесно рудиментарним стилом.
Водио их је Горан Костић звани Коста, гитариста, пјевач и аутор бенда. Човјек иначе упадљиво високог раста, крупне појаве, али од оних крупних људи који због своје фигуре не дјелују пријетеће него управо обратно, као неки “њежни дивови“ које би човјек најрадије да загрли.
И Коста је, наравно по стилу и сензибилитету прво, а можда да мало и прикрије ту своју меку страну, ходао улицама Загреба у униформи за генерацијско распознавање, у панкерској црној кожној јакни с патентним затварачима и беџевима, имиџом који су квариле потпуно нерокерске наочале за вид (припавши тако једној засебној линији људи у нашем рокенролу, цвикераша, од покојног Мише Алексића, преко Санина Карића, до Салета Веруде из КУД Идијота).
Ако би Косту човјек мрву боље упознао, видио би да први дојам није био случајан: као контраст својој физичкој грађи, био је личност необичне осјетљивости и добронамјерности у опхођењу. То ће се послије видјети и у наизглед горким, заправо још увијек каснотинејџерским стиховима о отуђењу и сличним уобичајеним тропама таквих бендова, али испод површине у ствари фрагилним, узнемирујућим текстовима из прве фазе бенда. Коста је имао кратак стаж и прије Студених: долазио је из панка, свирао раније у битној групи Блицкриг и онда оформио само свој бенд.
Био је додуше прије Косте ту и први фронтмен, одличан, просто направљен за сцену, сигуран у себе, прилично дрчан и у многочему Костин антипод, па је пјевач убрзо нестао, а вођа бенда преузео вокале. Можда се изгубило нешто на сценском наступу, но добило се засигурно на емоцији.
Били су Студени студени чудна комбинација као такви: големи, доминирајући Коста, па неки шутљиви бубњар, који је иначе возио такси, басиста исто некакав особењак, други гитариста несимпатичан алтернативни шминкер (код нас тада могућом комбинацијом), врло слабе техничке профицијенције.
Поново, за разлику од протеклих генерација гдје су групе чим ухвате неки успјех кретале и ка озбиљности и професионализму, овдје се бенд одржавао у прилично каотичним, непрофесионализираним увјетима. Али, били су марљиви и гризли су, свирали су свуда гдје је било прилике, отварали за многе, често много слабије групе, свирали са стилски блиским групама, понекад били хедлајнери на малим клупским свиркама, понајвише у клубу Ђуро Ђаковић, чак и у храму самом, у Кулушићу, често и у КСЕТ-у и сличним мјестима гдје се у то доба непрестано свирало, као да се знало да ће то бити посљедњи налет нечег важног у музици која је обиљежила другу половицу вијека као ниједна друга, а онда мало прије него ће изгорјети, завршила са својом дотад најжешћом и најмање комерцијалном формом.
БОЈА ЗАГРЕБА
Студени студени након неких демо-снимака напокон издају и плочу, малу, продужени сингл, али без обзира, ипак праву плочу, винилну, нешто што је у оно доба, што данашњи музичари тешко да могу знати, значило невјеројатно постигнуће за овакву врсту бендова.
Тај ЕП, Чисто као суза, у независној наклади Search&Enjoy, спада у једно од оних посебних, истински вриједних (полу) андерграунд издања. Било је још звучно сличних бендова у то доба. Али тон, боја Костиног гласа имали су нешто посебно, нарочиту супстанцу, тешко доказиву, а осјетну готово искључиво генерацијски и градски.
У тој боји је било нешто сасвим специфично и посебно загребачко. Настрану што су имали и пјесму Она лети изнад Загреба, али и без те експлицитне лоцираности то је боја гласа пјевача алтернативног рокенрол бенда с краја осамдесетих у Загребу, главном граду СР Хрватске, у федеративној Југославији, звук и фарба која није могла доћи од другдје, баш онако како Цанетов тон и фразирање нису могли доћи од другдје осим из Београда.
Из тога тона, унаточ жуђеном изразу урбане рокерске огорчености и истине, нека нарочита, добро скривена крхкост и рањивост могле су се осјетити ту, пакиране у јаку гесту и жестоку, с панком укрштену ритам и блузерску оштру пратњу дисторзираних гитара и сведене, сасвим базичне ритам-секције. Као и толико рокера који су потпуно промијенили овај град, пјевајући о његовом самом срцу, о центру, а да ниједан од њих није долазио одатле, него из нових насеља, с периферија или чак изван града, тако је и Коста живио ван центра.
Кад је већ годинама била изграђена линија главних новозагребачких насеља никлих заредом у мало времена – Савски Гај, Запруђе, Утрине, Трнско, Сопот, Сигет, Травно, па још касније Дугаве и Слобоштина – посљедњи од квартова који је израстао преко Саве било је Средишће, некако другачије и издвојено, онако грађено на комаду ливаде уз главну цесту ка центру.
Коста је живио у том тихом, једва примјетном кварту који су уличном отровном алузијом на састав становника саркастичном игром ријечи звали – Србишће.
СРБИШЋЕ КАО УСУД
Овај текст случајно излази 22. децембра, на датум, знат ће свако ко је свјесно провео године до краја претпосљедње декаде вијека у нас, кад се у Југославији обиљежавао Дан армије. Костин отац био је официр ЈНА. Такозвано војно лице, што је Косту ставило у дугу и незаобилазну лозу вођа и чланова наших рокенрол бендова и потомака војних лица, официрских синова које су, још једном загребачком преметаљком, називали војна грла.
Костин бенд први већи излет у ширу јавност прави крајем 1990. године – у посљедњој години кад је у Загребу још била могућа таква ситуација: син иде у гаражу на пробу свог рокенрол бенда док тата официр иде у касарну или војни институт на своју мирнодопску дужност и занимање.
А онда долази сљедећа, 1991. година. Док бенд добија све већи публицитет по музичкој штампи у граду и изван Загреба, широм центара Југославије, док планира свирке и сљедеће кораке и у остатку земље, Костин идентитет рок-гитаристе у очима околине пада, а све јаче расте други дио идентитета и своди се на оно чега је метафора промијењено име његова кварта – Коста је за многе одједном све мање Загреб, а све више Србишће.
НА „ОДМОР” С КОЈЕГ НЕМА НАЗАД
У одвратно, паклено љето 1991. године, кад је све отишло дођавола у крвавом пламену, Коста одлази с оцем у Ниш, наводно на одмор, а онда тамо и остаје. Нема му друге уосталом. Под притисцима ужасног времена и под пријетњом сасвим конкретних људи више се и нема гдје вратити. Ни некад блискима чак.
Кад би дојучерашњег Загрепчанина и актера рокенрол сцене нетко из његовог друштва, из бендова у којима је свирао и друштва у којем се кретао, касније и споменуо, то би често било оним тако типичним овдашњим, обранашким и срамним гардом, намргођеним и као смрт хладним рефлексом по којем се скоро униформно чуло стотину варијанти исте реченице, а која се сводила на прање руку и хињену и праву љутњу у познатом групном рефрену: „Није ми јасно зашто је отишао, могао је остати.”
Иако је много година послије Коста смиривао лопту у јавности и говорио да му никад нитко ништа ружно није рекао и чак, запањујуће, да „рат није био разлог”, истина је, наравно, другачија.
Коста је био присиљен отићи из свога града. Притисака има разних, наиме, у милион варијетета, барем смо то научили овдје и да је како год окренеш Горан Костић морао отићи – то је чињеница, унаточ Костиној каснијој помирљивости и милостивости. Све друго је лаж.
Тако почиње друга, никада очекивана ни претпостављена фаза животна. Резервна, случајна, никад као прва. Али требало је наставити живјети, и наравно свирати. У Нишу обнавља бенд с другим члановима, и симболичном и саркастичном гестом, мијења му име у Новембар.
Србија је затворена, осиромашена, али и жељна доброг звука. Због тога домаће групе свирају као никад. Парадоксално, тада, деведесетих, у Србији под санкцијама као да су алтернативне и независне, некомерцијалне групе свирале више него икад прије – доимало се да што је бенд жешћи и радикалнији, више свирки ће имати.
Коста је ту ситуацију паметно искористио и свирао много и често, свакако снимао неупоредиво више него раније – с новом поставом снима и издаје неколико албума, а на првом и вјеројатно најбољем сурађивао је с једним од најбитнијих људи пријашње и много познатије генерације рок-глазбеника.
Сам Милан Младеновић, велеаутор и мартир легендарне групе Екатарина велика, свирао је на једној пјесми Новембра, точније старој пјесми Студених коју је Коста донио у нишко избјеглиштво.
Шта ти је рат – базичном ритам гитаристи Кости, дионице свира један од најраскошнијих гитариста у повијести наше сцене.
ЗАГРЕБАЧКА ЕКАВИЦА
Ту тужној и њежној иронији није крај. Коста је писао нове пјесме, али донио је у штурој, избјегличкој попудбини и оне које су од групе Студени студени учиниле загребачку рокенрол андерграунд атракцију краја осамдесетих – те пјесме сад је пјевао екавицом.
Не могавши пак извршити посљедњу и потпуну промјену и прилагодбу идентитета до краја: иако су пјесме постале екавске, акцент пјевачев је остао онај исти и чујно непромијењен. Загребачки дакако. Пургерски. Нешто трајно жалости кад се слушају те пјесме, пјевачев изговор, боја и тон. Они некако не спадају ту гдје су по други пут заживјеле.
Коста је упорно гурао напријед, трошио се физички и нервно, у тешкој и нездравој Србији деведесетих и послије у олако обећаном рају након Петог октобра 2000. Рок-гитарош и аутор, са сад већ преко двадесет година искуства, никада се није предао ни одустао од свог стила и начина свирке, што би вјеројатно исто било и да је остао у свом првом граду, у сценарију још једне од наших прича о још једној неодживљеној, недогођеној, прекинутој будућности.
Прошле су те страшне године, прошло је много година и ствари су се промијениле. Истински промијениле. Важне, суштинске ствари које су судбински мијењале животе нагоре одједном, сурово, као да су се пак, увјежбаним нашим колективним механизмом, заборавиле.
Најлакше су заборављали они који су платили најмању цијену и који су било активно, било пасивно, нечињењем, учествовали у рушењу и раздвајању које је уништило или окрњило заувијек толике животе.
Људи су се поново почели повезивати, нарочито они од културе, међу првима су музичари лако и нестрпљиво опет кренули прелазити нове границе. Настале су читаве културне археологије, поготово у истраживању негдашњег рокенрола из југославенских градова, мањих и већих.
Будио се поново интерес за мала и заборављена имена и групе. Рок-ентузијасти, сакупљачи и архивисти, тражили су и систематизирали те скрајнуте музичке појаве и враћали им текстовима, реиздањима и порталима нови живот, макар такав, архивски. Све је боље осим заборава и забране памћења.
Вратио се из Загреба, посредством једног ентузијаста нарочито, и интерес за Косту и његову групу, ону нишку иронично преименовану, али и прву, најбитнију, загребачку.
И баш кад се почело говорити чак и о концерту у Костином првом (и можда једином) граду, штовише и у оригиналној постави, дошла је у љето, у јулу прије пет година очајна вијест. Коста је умро, у Нишу.
СЛОМЉЕНО СРЦЕ
Није да је као толико пута одавде одјекнула она громка тишина. Реакције су биле бројне, пуне деклариране туге и с много сентименталности и жала за бољим временима (па што то нису рекли оних првих година, узгред, да су оно прије била боља времена, него тек сад?), опраштали су се разни с некадашње сцене, неки приватно, неки јавно, ко више, ко мање, и на разне начине.
Било је и ин мемориама и некролога и по медијима. Али све је то углавном било слинаво, неискрено, с погледом устрану да се сакрије то мало срама што је остало, ако га је остало и ако га је уопће било, а над властитим понашањем и шутњом спрам свога талентираног суграђанина који је ни крив ни дужан платио животну казну као посљедицу колективне помахниталости.
У оним ријетким случајевима туговања за суграђанином што су си дозволили они којима све није још била прекрила, или се у међувремену као прашина с рамена отресла, самоувјереност у властиту хисторијску праведност.
И након отрежњења дуго потиснута истина да је све оно била једна потпуна лаж, испод свега скутрио се био најсакривенији осјећај међу свим – то да су заправо толики испали неопјеване кукавице, које за свој кукавичлук нису одговарале ни пред собом, а камоли пред неким судом јавности и основне етичности што су је били издали тако лако, брзо и без сувише размишљања, хладно. Могло би се рећи – без срца.
Коста је умро, с педесет и једном годином, од болести узроковане срчаним проблемима. Простије речено – од срца.
Они који су га знали од некад, из првог, најмоћнијег, најрадоснијег периода, знали су послије толико година и свега прави разлог: умро је од сломљеног срца.
За ГЛЕДИШТА пише Ђорђе МАТИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ЈОШ
