Опште место писања о путовању започиње првим кораком након којег следе, у зависности од упорности и капацитета, још таман онолико корака колико треба. Да стигнемо. До краја. Или је то нови почетак, показаће се.
Где смо сада, куда смо пошли, или је ипак боље да све ово напишем у једнини?!
Ове године навршава се пета година заредом како сам преузео одговорност да будем председник Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Не тако славан јубилеј, али према свецу и тропар, рекао бих увек недовољно задовољан и нимало лажно скроман.
Пет година смо без Сигме, навршава се прва година без Гаге Машовић, а о двојици бардова нашег Друштва стижу ми потресне вести и нећу да их именујем, иако сам мислима са њима.
Где смо сада?
Имао сам праву срећу да овај мандат падне у време обележавања неколико важних јубилеја. Седамдесет година Друштва и исто толико од изласка првог броја Гледишта. Обележили смо пре пар година и јубилеј Књижевне колоније Сићево и крајем прошле, али и почетком ове – деведесет година од рођења Бранка Миљковића, једног од наших најистакнутијих чланова.
Током 2023. године навршила се и седамдесета годишњица од рођења Славише Живковића Шаке, а наше Друштво ове године расписује осми конкурс и управо ради на сређивању рукописа седмог лауреата. Награда је након пловидбе од Ниша, преко Никшића и Београда опет допловила на обалу Нишаве где суверено влада са епитетом градска.
Говорећи још мало у бројкама, од оснивања портала нашег Друштва до данас, друштвокњижевника.срб посетило је више од педесет хиљада читалаца. У просеку за пет година постојања десетак хиљада годишње. Лепо за портал који негује искључиво лепе речи. Отуд, држаћу се у наставку ове исповести углавном само слова.
Роман Огњена Авлијаша „Виноград Мехмед-бега“ постао је наше прво бестселер издање, а уследило је затим оно у шта је мало ко веровао – два хит издања поезије: Александар Војиновић „Свраке, вране, гаврани“ и Јована Бајагић „Муве“.
Из наше издавачке куће појавило се и једно библиофилско издање. О овој књизи професор Горан Максимовић између осталог записује: „Књига која се налази пред читаоцима представља пресјек савременог тренутка у једном дијелу књижевног живота у Нишу, везаног превасходно за рад „Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша“, а другим својим дијелом у одјељку „Сећања“, предочава лексикон имена и доминантни љетопис књижевног живота у граду Нишу у посљедњих седамдесетак година, па и у читавом претходном стољећу. Као таква свакако ће бити изазов за разнолика читања и анализу био-библиографских чињеница како појединачних стваралачких опуса, тако и сагледавања цјеловите слике књижевног живота, а самим тим и иницијални подстицај за нова читања и вредновања књижевне прошлости и садашњости у граду Нишу и на простору југоисточне Србије.“
Поред библиотеке „Славиша Николин Живковић“, под нашим кровом расте још неколико њих: Друштво угледних стваралаца, Сигма, Наш пут и најмлађа међу њима – библитека Код у којој је објављено, по први пут у преводу, тестаментарно дело Ацa Шопова „Дрво на брегу“, класика македонске књижевности у препеву наше Данијеле Костадиновић.
Куда смо пошли?
Износећи свој „експозе“ на изборној Скупштини, рекао сам 2019. године да ће наше Друштво изборити репрезентативни статус код Министарства културе. Још увек није, али борба траје и ове године смо прешли не мало важан степеник – десет година административног постојања у континуитету, након последње обавезне пререгистрације.
Још једно од важних питања је постављено тамо где треба, а то је решавање деценијског проблема да наше Друштво још увек нема репрезентативне просторије. Обезбеђивање простора без накнаде, макар на један грејс период, где би започели са прикупљањем музеолошке грађе, представљањем значајних књижевних имена у културној историји, али и за простор наше сада само онлајн књижаре „Нестор Жучни“, као и за будуће програме и окупљања.
Својеврсни Књижевни музеј био би партнерски постојећим институцијама, а с обзиром на то да су у току разговори са нашим најстаријим члановима око поклона и будућих легата за сталну музејску поставку, у овом тренутку већ имамо радне тематске целине:
Ниш 1879 – 1945 / ГРАЂАНСКИ ПЕРИОД
Ниш 1945 – 2000 / ПЕРИОД СОЦИЈАЛИЗМА
Ниш 2000- 2024 / ПЕРИОД ТРАНЗИЦИЈЕ
Конкретан пример и прва личност за музеолошку обраду јесте Славиша Николин Живковић, иако у овом тренутку постоји градска књижевна награда Ниша са његовим именом, о њему мало ко зна више од тога сем да је култни писац.
Почели смо са припремом програма за обележавање 170. годишњице од рођења Стевана Сремца, а након спомен плоче Слободану Стојадиновићу Чудеу, коју смо открили на основној школи у Каменици, ове године припремамо и за Љубу Станојевића, који је са темом поезије Бранка Миљковића био први докторант књижевности после другог светског рата у Нишу. Ову спомен таблу, обликом истоветну оној из Каменице, открићемо на јесен у Миљковцу на основној школи.
Личну карту Друштва од оснивања красе имена: Масука, Бранко Миљковић, Љуба Станојевић. Вељко Видаковић, Видосав Вице Петровић, Лука Прошић преко Димитрија Миленковића, Добривоја Јефтића, Мирољуба Тодоровића, Недељка Богдановића, Тихомира Нешића, Надежде Лаиновић, Иванке Косанић, Миње Илијеве до генерације стваралаца попут Стане Динић Скочајић, Ирине Антанасијевић, Горана Станковића, Звонка Карановића, Бранислава Јанковића, Жељка Митића па све до оних најмлађих.
А оно по чему се наше Друштво посебно истиче јесу и врсни преводиоци и бројни теоретичари књижевности – широк обухват друштва креативних људи од афирмисаних појединаца из области друштвених и хуманистичких наука, лингвистике, социологије, музелологије, театра и другог. Погледајте само побројано овде имена свих нас. Мени је заиста указана огромна част.
Зашто бих све ово да напишем у једнини?
Игра случаја је хтела да након прве године уђемо у наредне две које су дословно прескочене услед проглашења пандемије. Наизглед у сталном контакту мобилним телефонима и са безброј интернет апликација и друштвених мрежа, отуђили смо се, не памтим кад нас је на једном месту било као у годинама пре короне. Од оснивања до данас било нас је сто четрдесет седам укупно, а у Друштву је тренутно осамдесеторо нас.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина Арсенија, пре две године наше Друштво почело је са прослављањем Светог Доситеја Исповедника Нишког, своје Крсне славе. Желим да верујем да ће са просторијама доћи и тај тренутак да нас макар за славу видим све на окупу.
У прошлонедељном тексту на порталу Гледишта, Бранислав Нушић у својој причи записује речи: „У самој редакцији подела рада била је оваква: уводне чланке писао сам ја; телеграме писао сам ја; подлистак писао сам опет ја; „мало шале“ писао сам такође ја; „поглед по свету“ као и „трговину и обрт“ писао сам ја, и најпосле „огласе“ писао сам опет ја. Једном речи, ја сам био свој најглавнији сарадник.”
Не знам зашто сам се препознао у њима, ако не из разлога што сведоче истину, него кад сте већ са читањем довде дошли, основано претпостављам да и сами пишете, пошаљите нам на имејл: gledista@drustvoknjizevnika.com један од својих записа, хајде да дискутујемо у јавности, а Редакција предлаже три тачке дневног реда – свеобухватне теме за слободно писање: Књижевност, уметност и друштвена питања. Изволите и хвала!
Кад сам својевремено отишaо у Београд нисам то учинио вођен жељом да тамо постанем славан и признат писац, што ће рећи жељом која је у ту чаршиjу одвела многе домаће субјекте, јер ми тад уопште на ум није падала тако сулуда и покварена мисао да бих и ја једног дана могао завршит у књижевности, али једном сам се, базајући Чубуром, неопрезно препустио мишљењу, не слутећи да је то почетак моје неумитне пропасти.
НАПОМЕНА: Следи „Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству“ Елиса Бекташа у преводу са хумског на српски језик.
Једино што себи данас могу понудити као утјеху, и једино чиме могу ласкати својој сујети, јесте то што сам учинио све да не постанем славан и признат у Београду, а и било гдје друго, но било је немогуће избјећи неумитну судбину која је хтјела да постанем писац, али ето не тужим се и не кукам јер је у мом систему вриједности ипак боље бити писац, него бити славан и признат.
Ако ништа друго, писац ужива већу слободу и нема над главом императив да вазда глуми некакву величину и друштвени узор, нити се мора упињати да властите гадалуке и поганлуке представи публици као некакву племенитост, већ може једноставно казати – да, то су моји гадалуци и поганлуци и шта вас боли курац за то.
Ти почеци мог мишљења били су мучни и болни као и сваки почетак, тим више што ја појма нисам имао шта ми се дешава и кроз какве преображаје пролазим, те сам стога знао осјећати да ми је читав небески свод на плећима и да од таквог терета могу буквално нестати. Ево, овако, само пуц прстима и човјек нестане и нема га.
То мишљење је онда почело постајати препрека између мене и других појава у мом животу, како живих тако и неживих, и што је више времена пролазило то су те препреке постајале све теже за савлађивање, а на крају су то биле дугачке линије ескарпи и контраескарпи те комбинована минска поља велике густине и дубине.
Због свега тога ја сам се почео одавати самоћи, мислећи да ћу у њој наћи подесно склониште, али та је самоћа била само развојна фаза у процесу преображаја у писца што ја тад никако нисам мого знати, иако сам добро памтио Екинову мисао да је поезија у ствари самоћа.
А како дођавола да ту мисао повежем са собом у том часу, кад тад нисам имао ниједну пјесму, нити причу написану, изузев једног сонета из средњошколских дана, који ми је служио за курчење и разметање и који није курцу ваљао ко поетско свједочанство, па је из тог разлога тај сонет био омиљен међу кошпама.
Једини ахбаб с којим сам у то своје београдско доба могао проводити вријеме без осјећања узалудности и потрошености био је шутљиви и одмјерени господин у зрелим годинама који је живио одмах испод Калемегдана. Тачније, живио је у зоолошком врту, и вама сад можда изгледа чудно то да неко живи у зоолошком врту, али ето у његовом случају то ипак није било чудно јер је тај господин био вук.
Ја иначе не волим зоолошке вртове и сматрам их опомињућим доказом хињаве људске природе, која у кавезу види проблем тек кад њу неко метне у кавез, но једног сам сунчаног дана ушао у тај зоолошки врт, појма немајући зашто, и као омађијан сам ишао све док ми нешто изнутра није рекло да станем.
А стао сам баш испред кавеза са вуком који је лијено изашао из оне своје рупе, удно тог његовог станишта, па пришао шипкама и погледао ме право у очи, а онда се пропео на задње ноге и гурнуо предњу шапу кроз шипке ко бива да се рукујемо. То руковање означило је почетак једног, не толико дугог, колико дубоког и искреног пријатељства, и отад сам повремено знао отићи до зоолошког врта и посјетити свог пријатеља с којим сам водио искрене и неувијене разговоре о суштинским питањима.
Ви ћете мене сад питати како сам могао разговарат с вуком кад не знам вучји језик, а то ме питате јер сте већ заборавили шта сам вам казао на самом почетку. А казао сам вам да сам у то доба почео мислити, а човјек који мисли и вук вазда се могу разумјети на начин који ће вам одмах постати јасан чим и сами почнете мислити.
Једног од тих мислећих дана нагло ме спопао необичан и неугодан осјећај да сам ја у ствари изгубљен усред пустиње и да је све то око мене само фатаморгана. И као да ужас такве помисли није био довољан још ме спопао и неземаљски страх да можда ипак нисам у праву и да то око мене није фатаморгана већ заправо јава.
Тако растрган између изгубљености у пустињи и страха да око мене нема привида сам отишао посјетити свог ахбаба вука, који је одмах схватио шта ме мучи па ми је пружио шапу, а онда је и врх њушке гурнуо кроз шипке и загледао се у мене оним својим очима, које су неким чудом успјеле остати на слободи, за разлику од остатка његовог тијела, па ми је овако казао:
– Немој ми се ту пренемагати већ издржи мушки тај терет за који си сам крив. Да ниси био неопрезан не би те мишљење заскочило и био би одговоран и разуман грађанин који не разговара са дивљим звијерима. А ако мислиш да је теби тешко онда се запитај како је мени. Као да није довољно то што су ме метнули у овај кавез, већ је тај кавез морао бити баш у Београду, па сваки дан морам гледати ову неодгојену жгепчад што се кревељи, и која ће себе сматрати вриједнима, мада никад нису уловили срндаћа у планини, нити су завијали на пун мјесец, али ће зато завијати на све око себе, почев од парова на понуди кладионице па до комшија.
Мислиш да је мени лако што ја морам бити у овом кавезу, мада би они са својим завијањем били знатно занимљивији за нормалне посјетиоце овог врта, али онда се подсјетим, та откуд овдје нормални посјетиоци. Ено погледај оно бублаво жгепче што му матер управо говори да је њено паметно злато.
Мали кретен већ сад зна за кога навија и то ће знање бити једино које ће имати током читавог свог живота, ког ће провести убијеђен да зна све о себи, и тек ће на самртној постељи схватити да је све било лаж, и да је можда и та смрт која му прилази лаж, а најгоре ће му бити кад помисли да је лаж и то што му син говори да је његов клуб добио утакмицу тог дана.
Знаш ли колико ја таквих судбина овдје видим сваког дана? Знаш ли колико је понижавајуће гледати свјежу храну како се смуца овуда и кревељи се животињама баш као да животиње не знају ко су, а ови што се кревеље као да знају за себе ко су?
Ти си тек почео мислити и барем се можеш надати да ћеш једном дочекати своју пропаст и постати писац, а онда се више нећеш морати мучити са двојбама и слутњама које те сад муче јер су писци људска говна која увијек нађу начина да себе оправдају пред собом самима, а ја ћу заувијек остати вук што је иначе једна дивна ствар, али у мом случају је неподношљива јер сам ја вук у кавезу.
А какве сам среће још ћу дочекати да будем вук заточен у земљи којом влада вучић. Ви људи сте можда и навикли да вам владају најгори међу вама, али код нас животиња се зна неки ред и једино гдје тај ред не постоји то је у овим зоолошким вртовима који су плод вашег болесног и изопаченог доживљаја појма реда.
– Ако су чељади тако безнадежан случај, упитах свог ахбаба, како то да онда причаш са мном?
– Ти си другачији, одговори вук, у теби има нешто вучје и дивље. И колико год покушавао то затомити вазда ће наћи начина да избије на површину, макар само у виду бљеска у очима. Зато ће друга чељад за тебе вазда говорити да си луд и махнит, али немој да те то погађа јер муфлони не могу другачије протумачити то што избија из тебе.
– Хвала ти на овим ријечима, рекох му ганут, охрабрио си ме њима.
– Немој се претјерано узохолити, опомену ме мој пријатељ, тачно је да у теби има нешто вучје, али отиђи до оног доље кавеза са шимпанзама па ће ти и оне рећи да у теби има нешто мајмунско и то ће такође бити истина.
Снажан прољетни пљусак са грмљавином нагло је прекинуо тај разговор између мене и мог ахбаба вука, а послије тога смо се видјели још неколико пута и водили мање драматичне разговоре. Онда се завршио мој боравак у Београду, за ког ни дан данас не знам да ли је био привиђење у пустињи или је био стварност што је још ужаснија могућност, но не за мене, који више нисам тамо, већ за Београд.
Пролазиле су године, а ја сам све рјеђе и рјеђе помишљао на свог шутљивог и господственог пријатеља вука и на важне разговоре што смо их водили пред његовим кавезом у калемегданском зоолошком врту. Данас више не знам ни да ли је мој пријатељ још увијек жив нити се желим распитивати о томе.
Но недавно сам га се сјетио кад сам читав један дан потрошио на размишљање о стварности која ме овдје окружује, а након што сам размишљање привео крају – наглас сам се обратио свом драгом пријатељу, надајући се да ће ме он ипак чути јер вукови имају чудне способности, па и ту да чују оно што је изговорено далеко од њих. А рекао сам му ово:
– Кад си ми говорио о муци свог заточења у кавезу ја сам ти вјеровао, драги мој пријатељу, али тек те данас одиста разумијем. Данас и сам у искуству носим то стање заточења, док око мене ходају креатуре које кроз живот носе само једно поуздано знање и то оно о клубу за који навијају. То што ме нису метнули у кавез као тебе не чини никакву разлику јер ме само нису метнули у кавез од челичних шипки.
Данас се кавези праве и од ријечи, драги мој пријатељу. Знај да се радујем поновном сусрету па макар то био само сусрет бљескова лудила из наших очију горе међу сазвијежђима или сусрет наших давних завијања на мјесец која још увијек јашу горске вјетрове и јахаће их до краја времена.
Пита ме мој пријатељ – човјек који без питања планира да помогне да се објави овај текст. Интересантно, поставља питање, чини ми се заиста, без трунке стварног интересовања. Вјерује, иако скептик по опредељењу, да ће написано вриједити залагање његовог имена за моје. Име. Или се мени бар тако чини.
Време тече пет пута спорије у најранијем свемиру
Ћутим, слагао бих кад бих рекао да ми се сто мисли врзма по глави. Не врзма се. Већ пар година врзма ми се само једна. Чини ми се, тачно од секунде када се осушило мастило на првом издању „Виноград Мехмед бега“ а ја истог тренутка ријешио да напишем нешто ново. Само један цитат из Библије.
– У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње.
Одговарам му. Баш тако, од ријечи до ријечи.
Насмија се, вели: „Па то је пријатељу плагијат, о томе је све речено“.
Ћутим, опет!
У праву је, али и није!
Размишљам, паметан је човјек, ванредно мудар – штавише; можда није залуд да му објашњавам. Знам ја да он добро зна да је то Јеванђеље по Јовану, или било ком другом.
Или било ком другом.
Све је круг, и све се понаваља – у скоро па идеално планираним цикличним круговима. Ипак, покушаћу и њему, и вама који читате ова слова, а понајвише себи да објасним – како слиједи.
– Знаш Драгане, моја сестра од ујака ме прије који дан замолила – мјесец и који дан – више, заправо (да не будем једини који лаже од ликова у овом тексту) да сачиним кратак видео прилог за гимназију „28. Јуни“. Видео прилог за гимназијалце. Видео прилог, у којем ће писац (јелте) средњошколцима да објасни зашто је неопходно да читају. Да писац, у мутну предњу камеру „Самсунга“, претходно необрисану и замрљану од остатака на брзину поједених ћевапа у кајмаку, дакле доручка оскрнављеног скроловањем по инстаграму (да се нешто не пропусти), у пар ријечи које неће трајати дуже од два минута покуша пластично приближити како је читање пријеко потребно средњошколцима за њихово младо ментално здравље. Заправо, за њихово образовање, тачније.
Бар сам тако схватио. Дакле, Ја – који у том тренутку, своје вријеме за одмор на послу, између два судска списа, трошим на опскурну радњу провјере стања животних догађаја објављених на интернет профилима људи које не познајем, треба да дјеци која то исто свакодневно чине објасним неопходност потребе за читањем људи, који описују друге људе, словима, а не сликама. Тежак задатак, с обзиром на моју лицемерност.
Водим телефонски разговор са Драганом, обичан – није видео позив, па не могу да оцјеним да ли ћутање са друге стране жице представља згранутост оним што је управо чуо, досаду, смарање или љубопитљивост у вези онога што му управо изговорих. Није дуго трајало, ћутање. На срећу. Одговори ми човјек:
– Ма пиши о чему хоћеш, само напиши тих двијехиљадеиседамсто карактера. Ако можеш.
Брзо сам му одговорио
– Могу, у тренингу сам, пишем трећи роман.
Јеботе, као да се роман пише у теретани.
Е, ту скапирах сву поцијепаност разума која ми се дешава између моја два романа. Новог и будућег. Последњег којег сам написао и издао у вријеме короне, док су нас држали свезане у боксове са брњицама на устима. Маскама на лицу, које су чини ми се мање служиле да нас заштите од онога што би могло да нам се деси када удахнемо опогањен ваздух, а више служиле због тога да нам се не би десило да изговоримо нешто што би излазило изван оквира мејнстрим прихватљивог, чиме би нарушили наручени феритејл саосјећајности за другога – заправо шарени, украсни папир којим смо умотали бригу насталу из страха за сопствену гузицу. И новог романа, који пишем након што смо преживјели ту апокалиптичну пошаст са екрана, праћену сахрањивањем познатих у лименим сандуцима, са позивима на свједочење упокојењу скинутих са респиратора, позивницама које су Боже ме прости имале ВИП ознаке.
Сад већ морам да објасним разлику између њих, између два романа. Романа који је већ одавно издат и оног који је у порођајним мукама. Романа написаног и романа који је у поступку стварања, оба писана од истог писца али различитог човјека. Не ласкајте себи, то нећу чинити ни због себе, ни због вас који ово читате, чиним ово због гимназијалаца којима сам намјерио да пошаљем овај текст, након што можда буде објављен, као извињење због обећаног а непослатог , суштински језивог обраћања непознатог средовјечног човјека који се кези у предњу камеру свог мобилног телефона и јавља им се као какав лоше даулендован Зевс са висина виралног Олимпа. Кратког видео уредка у којем им писац држи предавање, зашто је читање штива његовог и њему сличних добро за њихове младе душе.
За почетак, можда ће покоји/а од гимназијалаца који буду читали или слушали читање овог текста из чисте знатижење изгуглати појмове Зевс-а или Олимп-а па након читања или слушања о истима, на тај начин открити чудесни свијет старогрчке митологије за коју су Марвелови филмови пичкин дим (наравно да уживам у пројектованој слици ваше професорице српског језика док чита ове редове, и њених образа засутих руменилом због прочитаног простаклука, с тим што ипак не треба да заборавите да су њен и мој задатак исти, а то је – да вас натјерамо да као у хладну воду зароните у море слова и нађете смисао у читању, заборављајући бар на тренутак да вас скроловање неће одвести у дубине).
У чему је разлика између та два моја романа. Разлика је у ријечима, и реченицама. И због тога сам Драгану изрецитовао, на почетку мог разговора, а његовог врбовања, реченице из Библије. Ипак је она највећи бестселер на свијету, са сјајним словним пастелним пејсажима, ономатопејама и метафорама. Свим оним чудима, малим или великим, које су красиле књижевност, док ју је имао ко читати. Наслоњен на тај бестселер, на његову заправо апдејтовану верзију од људи названу „Нови завјет“ написан је мој издати роман „Виноград Мехмед бега“, пун је приче о опроштању, љубави, самоспознаји, природи и Богу, њеном створитељу. Он ми је и свједок, да сам га писао искрено. Али је ипак то роман анахроности, старих архаичних ријечи које требају да читаоцу омогуће да домашта и намашта негдашње вријеме. Такве романе је, уколико те створитељ бар мало поспе магичним прахом по раменима, лако писати. Вјероватно лако и читати.
С друге стране, роман који пишем је другојачији. Љубоморно ћу наравно сачувати његову садржину, јер се роман ипак мора продати, али ћу дати ипак мали хинт. Пишем о људима сутрашњости, о ономе што нас чека, или бар мислим да нас чека гледајући кроз наочаре онога што чини данас освједочену суштину људских образаца и односа пројектујући оно што нам сутра куца на врата. А људи будућности су врло прости, и огледају се у емотиконима. За тренутак оставите по страни овај текст који читате, одгурните његову електронску, писану, или верзију коју вам други читају. Уђите у свијет својих малих виралних помагала, отворите вибер, инстаграм или твитер и прочитајте последњу поруку коју сте послали својим пријатељима или сте је од њих добили.
Саберите број емотикона, скраћеница, ватфк шкртих енглеских изведеница, а у ствари вавилонских ријечи које сте послали или примили. Поставите себи питање, шта се дешава ако сви на свијету од Арктика до Антарктика разумију ваше дописивање, без обзира на матерњи језик којим се поштапају. Затим те емотиконе и скраћенице подијелите са бројем оних из прочитаног текста које су граматички правилне и смислене, изван непосредног односа са оним са којим се дописујете. Резултат ће бити поражавајући за смисленост. Поражавајући, и то не за вас, већ за све нас. Роман који пишем темељи се на таквим ријечима, новим ријечима, скраћеницама. Чини се као немогућа мисија, зар не. Па ипак, управо за такву сам се одлучио. Јер шта је живот него изазов, бескрајно чикање самог себе да добациш преко својих граница.
На почетку беше реч. А шта ће бити на крају.
Заиста, шта ће се десити са нама када дођемо у моментум којем тако, брзином свјелости журимо. Дубоко сам убјеђен да ћемо изгубити језик. Наиме, након што смо са скраћеница, прешли на говорне поруке послате у вожњи на семафору који се црвени, јер нас мрзи да куцамо, па потом говорне поруке замјенили емотиконима, па сузили и тако упрошћене емотиконе на срце, палац горе или доле, насмијану жуту округлу главу, са сузама од смијеха, бијеса или од туге, шта ће нас сачекати на ћошку будућности. Аксиом је да међусобно нећемо комунуцирати. Ко буде проговорио, смараће, биће траш, отпадник у раљама кринџа. Кад већ не разговарамо, неће бити потребе ни да се виђамо.
Један видео позив мијења све. Ако већ не причамо, нема никакве потребе ни да оплемењујемо свој језик, па ћемо стога престати да читамо. Чему читање. Радњу нам може скратити и сажети лагани исјечак на тик-току. Увод у радњу и епилог је губљење времена. Престаћемо да водимо рачуна о нашем изгледу, неће бити битно због здравља јер ће гојазност, закрчења артерија, холастерол и стрије на почетку рјешавати медицински захвати. После тога ће доћи шарене пилуле, или вакцине против гојазности – ванредна ствар. Да би се допали другима ту су већ разни филтери, а у будућности, сами ћемо пројектовати аватаре, умјесто нас аватари ће држати за прсте на првим састанцима и трести од узбуђења. Или сам оптимиста, можда састанака и неће бити. Бум – трас, готово!
Звучи ли вам прегрубо?
Отворите своју последњу виралну конверзације.
Пишем овај текст, непосредно након што сам дошао са славе, и већ ми се дријема. Пријатељ слави Светог Николу, шаран је био одличан али за мрву маснији, бијело вино слатко, сасвим довољно да завара за двије чаше више од дозвољеног, обара ме први сан или још горе, међусан….
……..Нико заправо није дао тачан одговор шта се то тачно одиграло са планетом Земљом у првој половини двадесет и првог вијека. Све је почело полако, са локалним сукобима, без јасно повучене црте ко је кога подржавао у тим локалним чаркама. Тек за мање од десетак година један наизглед споља уређен систем, у којем су биле јасно дефинисане границе између држава, распао се пред очима становника плаве планете у парампарчад. Све је мирисало на апокалипсу толико пута најављивану у свим светим књигама. Нервозни прсти још нервознијих свјетских лидера тапкали су по тастерима оружја за масовно уништење.
Владао је општи страх. Ратове су пратиле епидемије које су се понављале на сваких пет година. У поређењу са кугом, по смртности значајно мање опасне, свој данак су наплаћивале редовно, што у броју људских живота, што у паничном страху који их је пратио. Истеком прве године епидемије, по правилу би се појавио чудотворни лијек, вакцина, таблета, сируп, било шта што је модерна фармација пружала као одговор. Престанак епидемије и болести био је звиждук за наставак ратова. У круг. Без престанка. Скоро двије деценије.
У том систему, који је наизглед још функционисао, и гдје су државе, колико-толико пружале гаранцију обичним грађанима право на заштиту живота и имовине, зачудо, ваљда због тог привида, није било социјалних и егзистенцијалних бунтова. Полако, и скоро систематично, становништво се навикавало на ванредно стање. Сваки дан је почињао са катастрофичним вијестима на неком од меридијана, тако да се људски мозак, релативно брзо навикао да га не може згрозити баш никаква вијест. Размишљало се површно, од дана до дана без великих планова.
Ратове и болест није пратила немаштина и глад у већим размјерама. Некако се увијек, по правилу на неуралгичним тачкама појављивала рука спаса, кроз помоћ међународних корпорација које су кроз очи обичног грађана, без обзира на ванредне профите које су остваривале баш кроз вођење ратова и дивљање епидемија, биле виђене као спасиоци. Парадокс је да оне те профите нису ни прикривале, дапаче, врло су отворено објављивале податке. О свему су уредно обавјештавале, о приходима, о расходима, новцу утрошеном на маркетинг, на крају без трунке прикривања у билансима су приказивале колико их коштају политичари.
Нико више није преиспитивао да ли је одређени податак тачан или не. Све што је улазило на очи, јер су уши одавно престале да буду рецептор информације, прихватано је здраво за готово. Теорије завјере су постале аксиоми. Рат је од медијског спектакла какав је био деведесетих двадесетог вијека, постао интерактивна игрица за обичан свијет. Они који нису ратовали, навијали су за зараћене стране као на кошаркашким и фудбалским утакмицама. Све док нису сами у том зачараном кругу постајали учесници рата, а они за које су навијали, преузимали улогу навијача. Статистика је била све. Број пројектила, метри преко ноћи помјерене линије између зараћених страна, уништени авиони и дронови, све је жарило очи обичног навијача. Мртви, рањени и протјерани били су број на крају колоне.
Небитан број. О њима се при крају престало и писати, јер нису доносили одговарајући број кликова на нету. Нема клика, нема профита, избачено из рубрике. Демократија је цвјетала. На изборима, који су одржавани на сваком кутку планете, чак и на онима на којима се почетком другог миленијума није могло ни замислити да ће се одржати, биране су комплетне будале. Као да су се грађани сваке државе утркивали да изаберу што већег идиота. Бирократија се није мијењала. Она је само дочекивала и испраћала. Идиоте. Стид је нестао. Морал је постао растегљив попут жвакаће гуме.
Вјерске вође су мецене тражиле у међународним корпорацијама, славећи их као свеце, излечитеље, месије. Богомоље су затваране, рушене, рентиране. У Бога се вјеровало, по потреби. Индивидуалној. Број новорођенчади се рапидно смањивао. Апсурдно, не због ратова или болести, чак не ни због страха да се дјеци не би могла пружити сигурна будућност. Дјеца се нису рађала јер су постајала терет свакодневнице. Превише досадна, напорна, на концу незахвална. Узимала су превише слободног времена просјечном човјеку. Нису давала ништа заузврат.
Почетком четрдесетих година, двадесет и првог вијека, због великог слома папирног новца, нарочито јуана, изазваног неконтролисаним штампањем без стварног покрића, а ради заштите криптовалута и чувања свјетског тржишта, дотадашњих шест великих међународних корпорација, извршило је укрупњавање капитала и капацитета на начин да су се ујединиле у двије велике, суперкорпорације. Јужну и Сјеверну. Без јасне географске границе, попут леопардове коже, али са јасно повученим корпорацијским управљањем и различитом криптовалутом као основом обрачуна унутар њих. У рано прољеће 2044. године, у марту мјесецу, дошло је до „изненадног“ избијања епидемије вируса названог „Секмет“, који је нападао мождану кору малог мозга а преносио се непосредним додиром људске коже од људску кожу, и то само кожом горњих екстремитета. Од вируса су умирали само они са А крвном групом, али су прениосици могли бити сви.
Срећници који нису имали А крвну групу, уколико су имали теже клиничко стање, остајали су након прележаног вируса са трајним тиковима горњих екстремитета, док су они са лакшом клиничком сликом након пар дана од прележаног вируса постајали здрави али не и имуни. Као одговор на вирус, научници запослени у међународним корпорацијама, врло брзо су пронашли вакцину која се у основи темељила на хемијској компоненти пронађеној у кори кивија. Зачудо, кад су се раније појављивале овакве епидемије, ратна стања, како је то до тада био случај, нису обустављана. Напротив, појачала су се. Русија, која је већ раније, након рата у Украјини и повлачења војске САД и званичног распада НАТО пакта насталог једностраним повлачењем Америке из савеза, окупирала Пољску, Румунију и Бугарску, извела је изненадан напад малим тактичким нуклеарним ракетама на Турску, највећу савезницу Кине. Као одговор на тај напад, Кина је прешла нову границу са Русијом код Јакутска и незадрживо кренула даље на Сјевер. У рат се умјешао највећи руски савезник на том дијелу свијета, Јапан, гађајући кинеске носаче авиона у Охотском мору.
Европа није ратовала, стара дама је била стара, уморна и углавном ненасељена. Распад пензионог система и фондова, оне који су преживјели велики слом натјерало је да се преселе јужније, у Африку, јер су са својом личном уштеђевином због значајно мањих трошкова живота, могли пристојно да живе све до смрти. Како је наталитет у Европи већ у двадесетим годинама значајно пао а до четрдесетих потпуно нестао, Европа као континент (како је у двадесетом вијеку сама себи тепала) без већих природних богатстава и испражњена од становништва више ником није била интересантна.
С друге стране Атлантика након што су се САД подијелиле на Источне Америчке државе и Западну унију Америке, фактички без испуцаног метка и уз цивилизован договор, након двадесет година благостања и проспаритета, изненада је дошло до напада Источне на Западну услед неочекиване анексије од стране Источних Америчких држава на територије некадашње Аргентине на коју је Западна Америка полагала право. Чудном руком случајности у новембру мјесецу 2044. године сви председици великих сила који су изабрани на изборима, углавном одржаним током 2042. године нису били носиоци А крвне групе. И сви су преболовали „Секмет“. Није било познато да ли су због тога трпили последице, и да ли су услед наведеног имали тикове у рукама или прстима.
У јавности се подгријавала сумња да би вође Јапана, Кине, Русије, Источне Америчке државе, Западне уније Америке, Сједињених арапских калифата, Индоирака, могле са контролисаног тактичког нуклеарног оружја прећи на општенуклеарни рат. Зебња се увукла у сваког становника Земље. Непрестано су челници Јужне и Сјеверне корпорације позивали на мир, разум и уздржаност. Узалуд. Напетост је свакодневно расла. Стање неиздрживог дочекивања неминовности је било непрекидно. Све до краја новембра. Због неконтролисаног тика прстију председника Западне уније Америке над црвеним тастером нуклеарног арсенала умало је довело да Кина буде сравњена са земљом за двије минуте а остатак планете вјероватно да нестане у страшним мукама од последица великог нуклеарног рата за мање мјесец дана.
Иако се никад није сазнало како и од кога, у јавност су процурјели детаљи инцидента, који су изазвали панику, и по први пут у двадесетпрвом вијеку на планети Земљи довели до општих демонстрација на улицама свих свјетских метропола. Руља је била незадржива и пријетио је општи хаос. Свијет се клацкао на рубу пропасти. Срећом, мудри људи из Управе Јужне и Сјеверне корпорације, реаговали су хитно и одлучно.
Портале и интернет ставили су под своју пуну контролу. За ноћ су са интернета нестале све могуће и немогуће теорије завјере. Моментално је проглашена доспјелост кредита свим свјетским силама. Државе су банкротирале у року од десет дана. Ратови су престали за мање од двадесет дана уз мања тињајућа жаришта, гдје се пушкарало док конвенционална муниција није сасвим потрошена а ново снадбјевање онемогућено. Лидери свјетских сила, похапшени су и интернирани на Нови Зеланд.
Поглед на планету Земља
Нукеларни арсенал прикупљен је и закључан у два мегаподземна складишта у власништву корпорација. Завладао је мир. Свјетски мир. Коначно. Током наредне двије деценије, становници земље подстицани су да напусте своје куће и станове и пређу да живе у огромним новим градовима, у „клоксићима“ – малим собастановима, чији корисници су у њима имали све што је појединцу било довољно за срећан живот. Нису морали да брину ни о чему. О њима су бринули други. Благостање је било видно.
Будим се. Вино ме баш преузело. Сутра је други дан славе. Мораћу опрезније да пијем.
Песник и есејиста Ђорђе Матић из Загреба, боравио је први пут на југу Србије у Сићевачкој клисури, током међународне 32. Књижевне колоније Сићево, али и у Библиотеци СТЕВАН СРЕМАЦ у Нишу где је забележен разговор: НЕМА ПИСАЊА БЕЗ ЧИТАЊА!
Ђорђе Матић – Дизајн Миљан Недељковић
Програм међународне 32. Књижевне колоније Сићево, одржан у среду 13. септембра 2023. године на дан Светих Новомученика Јасеновачких. Говори: Ђорђе Матић, песник и есејиста; Разговара: Далибор Поповић Поп; Добацује: Велибор Петковић
Премијера само на ТРИ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА
Учесници Тридесет друге Књижевне колоније Сићево: Зоран Живковић (Београд), Ђорђе Матић (Загреб), Даница Вукићевић (Београд), Лаура Барна (Београд), Бојан Џодан (Београд), Војислав Пантић (Београд), Александар Петровић (Београд), Никола Марковић (Ниш)
Награда Рамонда сербика за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене књижевности додељена српском писцу, есејисти, преводиоцу, издавачу, уреднику, сценаристи, професору др Зорану Живковићу.
Премијерно, нови број @GledistaOnline доноси запис: БЕЗ ЧИТАЊА НЕМА ПИСАЊА, разговор са Ђорђем Матићем, песником и есејистом
Забележено током међународне 32. Књижевне колоније Сићево.
— Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша (@Knjizevnici) December 9, 2023
Подсећамо, међународна Књижевна колонија Сићево је аутентичка књижевна манифестација, једна од најстаријих таквог уметничког облика у Европи. Покретач колоније био је нишки књижевник и преводилац др Мика Игњатовић, а утемељивачи чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и тадашња Културно просветна заједница.
Препознајући њен значај, Скупштина Града Ниша 2005. године доноси правилник по којем Књижевна колонија Сићево прераста у јавну градску манифестацију чији је оснивач и генерални покровитељ Град Ниш, а организатор Нишки културни центар.
Војислав Пантић и Никола Марковић
Последњих деценије суорганизатори колоније су чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и Народна библиотека „Стеван Сремац“ Ниш, уз сарадњу са свим градским институцијама културе: Народни музеј Ниш, Галерија савремених ликовних уметности Ниш, а посебну пажњу свим гостима посвети домаћински градска Општина Нишка Бања.
Покровитељ Књижевне колоније Сићево је Министарство културе Републике Србије.
Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као темељна организација нишког књижевног сталежа, баштини традицију друштва које је пре седамдесет година основано у Нишу. У данима значајног јубилеја Друштво је, присећајући се свог ранијег назива, основало интернет књижару «Нестор Жучни» да отргне забораву стваралаштво Проке Јовкића, првог српско-америчког песника.
Станислав Винавер и некадашњи ентеријер Народног позоришта у Нишу
Штампано у првом броју часописа ГЛЕДИШТА октобра 1953. године у Нишу
Тражите од мене, у вези са својом анкетом о позоришту, да вам нешто кажем о потреби или излишности савременога репертоара. Мислим да је савремени репертоар неопходан, па макар био и слаб и преслаб.
Живот се стално мења, а говорни акценти и говорна мелодија добијају стално нове одблеске и одсјаје. Оно што се некад моћно наглашавало, губи од нагласка у садашњем говору, и обратно: што је некада изгледало споредно, добија снагу и значај. Зато је велики савремени песник Елиот тражио: да се понова приближимо простонародном говору.
Зашто, упитајмо се опет и опет? Зато, што је ова убедљивост у боји гласа, у треперењу гласа, у акцентима, у ритму, у застанцима. Нека је мисао и нека је осећај већ и не знам како одређен и разговетан, ипак, ако се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности.
А језик, као носилац убедљивости, располаже акцентима, ритмовима и застанцима, не само на предвидљив начин, него и на начин посве непредвидљив.
Свако доба има своју језичну убедљивост. Ствари које су некада биле наглашене нада све, у модерној реченици добијају сасвим другу звучну улогу. Убедљивост мења свој ритам: нешто се круни током времена, нешто се изнова сазнаје.
Зато се морамо држати живога језика, јер само он омогућава да будемо убедљиви и изразити, па и свесни и разумљиви.
Језик се стално обнавља, а још најмање у појединим речима и изразима. Он се обнавља тоном, преливима, скоковима, нијансама, колебањима, и свакојаким звучним покретима, који нису пописани, ни у граматике уписани, али који су гвоздени закони свакога раздобља.
Зато треба обновити чак и старе преводе. Већа је мука са старим текстовима. Смеју ли се мењати? Ако их буквално не мењамо, ипак наше данашње фразирање посве им мења смер, правац и снагу.
Да би се сачувао дух убедљивости појединих писаца, мора се прибећи новим језичним нагласима и прегласима. То ми чинимо чак и нагонски.
Потребно је да смо савремени: да бисмо могли да се служимо како треба савременим језиком. Српски књижевни језик необично се променио у току последњег столећа. Више но иједан књижевни језик садашње Европе. Тај језик данас, изражава најтананије слутње, а не само древне епске замахе!
Он то не постиже новим речником, колико новом говорном мелодијом. Закони тих промена очевидни су. Граматичари их нису утврдили, нису ни сањали о том да их утврде. Тај наш нови језик, та наша нова мелодија — драматични су.
Они занемарују излишне нагласке, и своде их на најмању меру. Они одбацују све излишне дужине.
Архаични наш човек, од пре сто година, не би уопште разумео садашњи говор — ма да би, наравно, разумео поједине речи које су остале исте. Душа нашега говора променила се. Она је модернија. Она је тананија. Она је озарена модерним тежњама и сновима. Она има другу перспективу, друге односе у реченици.
Погледај документарни филм ВИНАВЕР Режија – Петар М. Теслић Производња – Телевизија Београд 1991.
За то се неговање новијег репертоара — израженог, неминовно, на садашњем нашем драмском и ужурбаном језику, – намеће: не само као потреба времена, већ и као нешто неминовно у сваком погледу: ми морамо да будемо дословни свету у коме живимо, и себи самима.
Можда би неко рекао и ово: ако је тежиште проблема у новом говору, у новој говорној мелодији, Онда — узети старе текстове и стари репертоар, па их прерадити у новом духу.
Тај рецепт важи само донекле, јер наш нови језик, наша нова говорна мелодија више пристају уз модерни живот, изражен модерним репертоаром, у коме нема архаичних заокрета и околиша.
За ГЛЕДИШТА пише: Станислав Винавер
Политика приватности
Да бисмо читаоцима пружили најбоље искуство, користимо технологију такозваних колачића за чување и приступ информацијама о уређају са којег приступате овој адреси. Ваша сагласност омогућава програму да аутоматски обрађује податке. Непристанак или повлачење сагласности неће негативно утицати на карактеристике, али где кад неће учитати понеку слику у зависности од избора писма. Такве потребе активни сервиси опслужују.
Портал Гледишта има ауторска права на све садржаје (текстуалне, визуелне и аудио материјале, базе података, програмерски код). Неовлашћено коришћење било ког дела портала, без дозволе власника ауторских права, сматра се кршењем ауторских права и подложно је тужби.
Ставови изречени у текстовима не одражавају нужно и став Редакције Гледишта.
Основни
Увијек активан
Техничко складиштење или приступ који је стриктно неопходан за коришћење услуге коју изричито захтева претплатник или корисник, или у једину сврху обављања преноса комуникације преко електронске комуникационе мреже.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Маркетинг
The technical storage or access is required to create user profiles to send advertising, or to track the user on a website or across several websites for similar marketing purposes.
