Oznaka: Miloš Đ. Vidaković

Miloš Đ. Vidaković: „SENKA BEZ NADE – KAFKA IZMEĐU BIROKRATIJE I APSURDA”

6. jun 20256. jun 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Dok sam sedeo na Kalemegdanu, pod čudnim starim borom čija je kora ličila na ispisani antički svitak, osetio sam kako se preda mnom iz senke pojavljuje lik. Ne čovek, ne duh, ne misao, već senka – gusta, neimenovana, ali nedvosmisleno prisutna. Bila je to senka koja ne pripada istoriji, već onome što u istoriji vreba. Šaputala mi je na nemačkom – ne rečima, nego tonom, vibracijom koja je dopirala do samog dna kostiju. U toj hladnoći osetio sam: to je Kafka.

Danas, kad su stranice njegovih romana gotovo postale stvarnost koja nas okružuje, nimalo me nije začudilo to što se upravo on pojavio, ali zašto baš meni i da li je to uopšte važno, ako ja sve ovo sanjam i dok ne spavam?! Ne znam, zaista više ništa ne znam. Prsti sami koračaju dok ređaju slovo za slovom.

KAFKA U SENCI: PROROK BEZ OBEĆANJA

Ako zaronim u Kafkin mrak, možda uspem da istražim njegovu borbu između birokratije i apsurda, gde senka izgleda bez nade, a ipak, negde duboko, traži iskru. Dok drugi pisci grade svetove, on kopa rupe u zidovima postojanja.

Franc Kafka nije pisac koji nudi utehu. On je prorok senke. Njegove priče ne žele da te oslobode – one žele da te probude. Njegov jezik nije tek obična estetski uređena književnost, već bol koja ne može da ćuti.

Kao kad staneš pred šalterom u nekoj državnoj instituciji – u tom trenutku nisi više građanin, već slučaj. Isto onako kako je Jozef K. bio slučaj, a ne čovek. Nije važno šta ste uradili. Važno je da ste tu. I to je dovoljno da budete označeni.

APARATI BEZ LICA: BIROKRATIJA KAO SAVREMENA LITURGIJA

U svetu u kojem je Kafka živeo, birokratija je već počinjala da preuzima funkciju sudbine. On to nije naslućivao – on je to imenovao. Danas, u 21. veku, čovek više ne postavlja pitanje: „Šta sam zgrešio?” već: „Gde se uzima broj?” Umesto da objašnjava svoj postupak, on objašnjava svoj status. Umesto smisla, dobija obrazac. Umesto lica – pečat. Između jednog potpisa i drugog zaglavlja, gubimo ne samo vreme, već i oblik.

U doba digitalnih sertifikata i e-uprava, Kafkina vizija je potpunija nego ikad. Svaki naš klik, svaki formular, svaki zahtev – to su novi oblici Procesa.

Nedavno sam u karlovačkoj opštini, posle jedne izložbe, pokušao da predam papir oko nasledstva bakine kuće na Fruškoj gori. Službenica mi je mirno saopštila da nedostaje potpis. Objašnjenje da taj potpis nije bilo moguće dobiti jer odgovorna osoba tog dana nije radila, nije promenilo ništa. „Ništa bez potpisa”, rekla je. To „ništa” odjekivalo je u meni ceo dan. Bio je to Kafkin jezik: jezik bez objašnjenja, bez odgovora, ali sa punim pravom na presudu.

Sud u Kafkinim delima više nije institucija pravde – on je forma liturgije bez Boga. Jezik kojim se obraća nije pravni, već paraliturgijski: rečenice zvuče kao molitve bez objekta, bez adrese. U Procesu se čovek ne osuđuje zbog učinjenog, već se pretpostavlja njegova krivica. Nije važno šta ste – važno je da ste. I to je dovoljno da budete pod sumnjom.

PISANJE KAO ČIN POBUNE ILI POSLEDNJI GEST SLOBODE

U svetu gde čoveka sistem pretvara u slučaj, u broj, u formular – pisanje je poslednji čin dostojanstva.

A ipak, u svetu bez smisla, čovek – piše. Kafka je pisao noću, u tišini, u strahu da ga otac ne čuje. Taj otac – kao arhetip autoriteta, kao simbol vlasti, kao lik božanskog u njegovoj najtežoj senci – bio je uvek prisutan u pozadini rečenica kao nekakva patrijarhalna tišina koja guši pojedinca. Ipak, Kafka je nastavio da piše i piše. Kao da je znao: pisanje je poslednji prostor u kojem čovek ne može biti izbrisan. U svetu gde vam mogu oduzeti ime, telo, dostojanstvo – reči ostaju.

Pisanje nije bekstvo. Dakle, ono nije ni oblik egzistencijalnog oslonca. To je poslednja linija odbrane čoveka pred aparatom koji ga pretvara u barkod. U Kafkinoj proznoj viziji, jezik nije ornament, već dokaz života. Dok sud ćuti, dok birokratija govori u krugovima, reč pisanja je prava, linijska, ljudska. Ona ne vodi do pobede – ali svedoči da postoji čovek koji ne pristaje.

APSURD KAO NOVA RELIGIJA I JEDINO BOŽANSTVO

Kafkin svet nema Boga – ima samo Zamak. Nema spasenja – ima samo Proces. Nema iskupljenja – ima samo Metamorfoza. Ali uprkos svemu, u tom svetu postoji nešto što liči na svetlost: svest. Svest da smo zarobljeni. Svest da su pravila apsurdna. Svest da će nam sud, kad god dođe, doći prekasno. To nije uteha. To je istina. I možda je u tome Kafkina najveća poruka: bolje senka koja zna da je senka, nego svetlost koja te laže.

Zamak je verovatno najtačniji opis savremene civilizacije. Sistem u kojem se pravila primenjuju bez objašnjenja. U kojem niko ne zna zašto nešto postoji, ali svi znaju da moraju da ga poštuju. Kao nova religija, bez proroka, bez obećanja, ali sa kaznom. Svi znaju da nešto moraju, niko ne zna zašto. Paranoja više nije bolest – ona je stanje civilizovanog uma.

U tom svetu, čovek ide od šaltera do šaltera, od kancelarije do kancelarije, tražeći – ne pravdu, ne istinu – već prisustvo. Biti primećen postaje oblik postojanja. U takvom svetu, Kafkin junak ne viče. On ćuti. Ali u toj tišini – svaka reč odjekuje kao krik.

I zato je taj svet toliko strašan. Ne zato što je nasilan, već zato što je apsolutno logičan. U njemu više nema slučajnosti. Sve je uređeno. Ali čovek više nije subjekat. On je funkcija. On je slučaj. On je obrazac sa pogrešnim brojem.

EPILOG: DRVO NA KALEMEGDANU I SENKA KAO ZNAK – ČOVEK KOJI NE PRISTAJE

Dok sam se vraćao sa Kalemegdana, gledao sam u staro drvo. Njegova senka se pružala preko puta, kao Kafkina reč preko celog našeg veka. Shvatio sam da Kafka nije pisac. On je dijagnoza. A mi smo svi, na neki način, njegov Jozef K. – tražeći sud, a znajući da smo već osuđeni. Jedino što nam preostaje je da, kao on, nastavimo da pišemo. Makar i u mraku. Makar i bez nade.

Ipak, uprkos svemu, nešto ostaje. Reč. Pisanje. Jezik kao znak otpora. Senka u Kafkinom svetu nije samo mrak. Ona je i nagoveštaj svetlosti. Ako postoji senka, znači da negde postoji izvor svetlosti. I to je možda dovoljno. Ne spasenje, ne projava, već jednostavna činjenica da svetlost nije nestala. Nije pobedila – ali nije nestala.

Dok sam gledao kako se senka starog drveta spušta na zemlju, pomislio sam da je možda Kafka bio u pravu. Da sud već traje. Da svetlost nije za sve. Ali i da čovek, uprkos svemu, može ostati čovek. Ako govori. Ako piše. Ako ne zaboravi.

Zato je Kafka pisac našeg doba. Ne zato što je aktuelan, već zato što je nužan. Njegova rečenica je ogledalo u kojem vidimo ne svet – već sebe u svetu. Vidimo svoje čekanje, svoju tišinu, svoj strah. Vidimo da smo već davno ušli u proces – i da više ne znamo ni kad ni zašto.

A možda je to jedina svetlost koju smo zaslužili: ne obećanje spasenja, već svest – da smo tu, u mraku, budni.

Peti nastavak kolumne Esej iz senke

Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Miloš Đ. Vidaković: „**SVETLOST U TALASIMA SVESTI – VIRDŽINIJA VULF I POTRAGA ZA ŽENSKOM DUŠOM**”

ODABERI VIŠE

Miloš Đ. Vidaković: „SVETLOST U TALASIMA SVESTI – VIRDŽINIJA VULF I POTRAGA ZA ŽENSKOM DUŠOM”

30. maj 202511. jun 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Sedim u zamračenoj sobi, sa Gospođom Dalovej na stolu, i osećam da me njene misli čitaju – prstima sa mirisom crnog čaja i treptajima sveće koja se bliži kraju, a ona je treptala baš kao Klarisina svest kad je videla Septimusa kako pada kroz prozor – jedan trenutak večnosti zarobljen u staklu. Polako sviće novi dan.

*Čitate četvrti nastavak kolumne **Esej iz senke** – Miloša Đ. Vidakovića*

Virdžinija Vulf mi je uvek prilazila kao morski talas. Neočekivano, ali duboko. Meko, ali razorno. Njene reči ne pucaju kao gromovi, već šapuću kao morske struje koje miluju obalu i ostavljaju tragove koji ne nestaju sa prvim suncem. Kako pisati o Virdžiniji Vulf, a ne osetiti da njen stream of consciousness, ili srpskim rečeno – tok svesti, prodire u moje sopstvene senke dok mi ruke mirišu na domaći hleb? Kako je razumeti, a ne pitati se: gde je moja svetlost, gde je moj glas u svetu koji bezobrazno ućutkuje sve one smisleno glasnije?

Ovaj esej je moj pokušaj da zaronim u unutrašnje svetove Virdžinije Vulf, da istražim vreme i svest kroz njene stvaralačke vizije, i da se ponegde zapitam: kako je ona, kao žena, pronašla svetlost u suverenom svetu muške književnosti?!

Poput Gogena, koji je tragao za misterijom svetlosti na Tahitiju, Vitmena, koji je okretao lice ka suncu, i Dostojevskog, koji je video božansku iskru u najmračnijim umovima, Virdžinija Vulf je tražila svoju svetlost – ne u dalekim zemljama ili teološkim visinama, već u običnim trenucima, u mislima koje teku kao velika reka.

SVETLOST U TALASIMA: KAD MISLI PLOVE KAO LIŠĆE NA VODI

Zastao sam čitajući Gospođu Dalovej. Čitam stranicu gde Klarisa bira cveće na londonskoj pijaci, a njene misli se razlivaju kao sunce kroz lišće. Baš kao što je moja baka uzimala bosiljak sa trema, pre nego bi me zvala: „Dođi, večera je gotova!” – a ja sam znao da će u njenom posuđu uvek biti mesta makar za još jedno pitanje. Zvuk Big Bena, miris ulice – otvara kapije prošlosti, mladosti, čežnje. Ovo je njen tok svesti, tok svesti koji nije samo tehnika, već svetionik.

Tok svesti Virdžinije Vulf nije dakle samo književna tehnika; to je način da se svetlost uhvati u letu, dok prolazi kroz prste. Kao kad sam prvi put video majku kako plače čitajući, a da li je to bio miris stare kože ili jeftinog papira što mi se urezao? – krila je lice u knjizi, ali suze su padale na nabore njene suknje. Likovi – Klarisa, Septimus, gospođa Remzi – nisu samo izmaštani likovi iz knjiga; oni su pejzaži, gde svetlost misli osvetljava senke straha, tuge, prolaznosti.

Pitao sam se, pišući svojevremeno o Gogenu: „Šta čini svetlost tako posebnom?” Odgovor je bio u njenoj dvostrukoj prirodi – prisutna, a neuhvatljiva. Virdžinija to razume. Njen tok svesti je pokušaj da uhvati tu svetlost, da zaustavi misli koje teku kao voda.

U Talasima, likovi govore u monolozima, a njihove reči se podižu i padaju, osvetljavaju trenutke radosti i bola. Kao da Virdžinija kaže: ne možeš zadržati svetlost, ali možeš je doživeti. Ova ideja odjekuje sa Vitmenovim pozivom da se „naviknemo na nju – blistavu, svakog časa!”

Ali dok je Vitmen slavio telo i prirodu, Virdžinija Vulf slavi um – posebno ženski um, koji je izgleda dugo bio u senci muškosti.

Bilo je večeri kad sam, poput Klarise stajao na nekakvom raskršću. Ne onom bukvalnom, kao Raskoljnikov, već unutrašnjim dilemama. Sećam se jedne zime u Beogradu, kad sam lutao Kalemegdanom, a sneg je padao malo, po malo kao da neprimetno pokriva moje misli.

U tom trenutku sam živo čuo glas Virdžinije Vulf: „Pogledaj. Oseti. Sve je tu, u ovom času.” A pala mi je na pamet baš negde kod mesta na Kalemegdanu gde je snimljena jedna od scena iz kultnog filma Mi nismo anđeli. Njen tok svesti mi je pokazao da ne bežim od haosa u glavi, već da ga prihvatim, da u njemu potražim svoju svetlost. Kao što je Dostojevski video božansku iskru u Sonji, Virdžinija vidi iskru u svakoj misli, čak i onoj običnoj, prolaznoj.

VREME KOJE PUZI KAO MEMLA: SA ZIDOVA DO DNEVNIKA

Slušam kako sat na kućnom zidu otkucava sekunde – tik-tak, tik-tak – kao da me moli da ga oslobodim njegove dosadne dužnosti i obaveze. Virdžinija Vulf je opsednuta vremenom, ali ne ovim sa sata. Njeno vreme je unutrašnje, kao talasi koji se razbijaju o hridi i vraćaju na široku pučinu.

Ona je znala da vreme nije prava linija. Ono je spora, beskrajna spirala. U Ka svetioniku, vreme puzi po zidovima kuće na Hebridima kao memla koji ostavlja tragove svoje vlage – nevidljive, ali uvek prisutne. Sećam se da je tako u našoj staroj kući, na Fruškoj gori kod bake, vlaga stvarala obrasce na tapetama, likove koje sam kao dete tumačio kao tajne poruke.

Gospođa Remzi meša čorbu u kuhinji, a sat u hodniku odbrojava trenutke koji će se izgubiti u moru sećanja. Kao što je moja baka držala kocke šećera u džepu od suknje za „ono kasnije” – a to kasnije nikada nije stizalo.

Vreme Virdžinije Vulf je tečno, ali tu nekako nije kao reka – više je poput čaja koji se polako hladi u šolji, dok tragovi pare nastaju i nestaju tik uz površinu. Kao da ostaviš šolju da se ohladi, a ona ti u međuvremenu ispriča celu priču o prolaznosti, o ljudima i vekovima.

Ono što je genijalno kod njenog prikaza vremena je upravo to – pokazuje nam da svaki trenutak sadrži čitav svet, ali da ga mi, u svom užurbom životu, često propuštamo da vidimo. Kao što sam propustio da primetim kad je majka prvi put sela na kauč bez uzdaha, bez onog „ah” koje je pratilo njeno sedanje čitav moj život.

Drugi deo, „Vreme prolazi”, preskače deceniju u nekoliko stranica – smrt, rat, propadanje kuće. A u trećem delu, „Svetionik”, Lili dovršava svoju sliku, pronalazeći ravnotežu između trenutka i večnosti. Ovo me podseća na Dostojevskovog Zosimu, koji pokazuje Aljoši da je svaki trenutak prilika za ljubav, za svetlost.

Svetionik, kao simbol, stoji usred haosa, poput Sonjine vere ili Vitmenovog sunca, nudeći orijentir. Dakle, nije svetlo nešto što se hvata – već ono što se postaje.

Pitao sam se, pišući o Dostojevskom: „Kako čitati velikana, a ne osetiti da ti čita misli?” Virdžinija Vulf meni postavlja to isto pitanje. Njeno vreme nije linearno; ono je krug, spirala, talas.

U Gospođi Dalovej, Klarisina šetnja Londonom je niz trenutaka – zvuk zvona, osmeh prolaznika, miris cveća – koji se spajaju u mozaik. Kao da je čula Vitmenov poziv: „Dovoljno je da si živ.”

Ali Virdžinija Vulf dodaje žensku perspektivu: Klarisini trenuci su obojeni svešću o starenju, o ulozi domaćice, o senkama koje društvo baca na nju. Njena svetlost je krhka, nalik onoj koju je Gogen video u tropskim zorama – lepa, ali prolazna.

Jedna od mojih dilema, dok pišem, slična je toj iz eseja o Gogenu: „Kako zadržati svetlost, kad je ona tako neuhvatljiva?” Vulf odgovara umetnošću. Njena Lili Brisko slika da bi uhvatila trenutak, kao što sam ja, u svojim trenucima na planinama ili gradovima, pokušavao da zapišem osećaj i da ga tako uhvatim.

Njen tok svesti je način da se vreme zaustavi, da se svetlost misli sačuva. Kao pravoslavni hrišćanin, vidim u tome nešto srodno verovanju Dostojevskog u božansku svetlost: čak i kad tama pritiska, svetlost je tu, čeka da je prihvatimo.

Dok pišem ove redove, sat u mojoj sobi zastaje na pet minuta do dvanaest. Podne. Možda pokušava da mi kaže nešto. Ili možda samo, kao i svi mi, želi malo odmora od stalnog odbrojavanja.

ŽENSKI GLAS KOJI PROBIJA ZID

Kad piše: „Ženi je potrebna soba i pet stotina funta”, ja čujem svoju majku kako šapće: „Imala sam samo trošan orman za odeću, ali tamo sam krila knjige – između zimskih kaputa i starih čaršava.” Sećam se kako je jednom, dok je prala sudove, recitovala Crnjanskog – njeni prsti su bili punim sapuna, ali glas joj je bio čist kao staklo na kojem je ostavljala tragove prstiju.

Virdžinija Vulf je, kao i Vitmen, slavila pojedinca, ali njen fokus je na ženama, čiji su glasovi vekovima bili gušeni. U Sopstvenoj sobi, ona piše: „Ženi je potrebna soba i pet stotina funti godišnje da bi pisala.” Ove reči su mi odzvanjale dok sam pisao o Vitmenu: „Kako se okrenuti ka svetlosti u doba senki?”

Vulf odgovara stvaranjem prostora gde žene mogu da sijaju. Njeni likovi – Klarisa, gospođa Remzi, Lili – nisu heroine u nekavom epskom smislu, kao pojedini od junaka Dostojevskog. One su žene koje tragaju za svetlošću u svakodnevici, u svetu koji ih svodi na majke, supruge, senke.

Kao Raskoljnikov na raskršću, Vulf stoji pred izborom: da li da piše u okvirima muške tradicije ili da stvori novi jezik? Ona bira ovo drugo. Njen tok svesti je pobuna, način da prikaže složenost ženskog uma. U Ka svetioniku, gospođa Remzi je umetnica života, spaja porodicu svojom toplinom; Lili je slikarka koja odbija brak da bi sledila svoju viziju. Obe podsećaju na Sonju Marmeladovu, čija svetlost sija uprkos patnji. Ali dok je Sonjina svetlost u veri, ova kod Virdžinije Vulf je u umetnosti, u hrabrosti da se bude samo svoj.

Sećam se trenutaka kad sam, čitajući Sopstvenu sobu, pomislio na majku. Radila je, podizala nas, ali uvek je imala knjigu na stolu – često poeziju. Nikad nije imala „sopstvenu sobu”, ali je ipak nalazila svoju svetlost u tim stranicama.

Vulf piše za nju, za sve žene čiji je glas možda ućutkan. Njena borba je slična onoj koji je vodio Dostojevski: kao što je on verovao u slobodu izbora, Virdžinija Vulf veruje u slobodu stvaranja. Njen tok svesti je njen način da kaže: „Imam pravo da pevam, kao što je Vitmen pevao.”

SENKE I SVETLOST: LIČNA BORBA

Pisao sam o Gogenu i pitao se: „Kako rasti kroz bol, kroz tamu?” Virdžinija Vulf mi daje odgovor: u običnim trenucima. U Gospođi Dalovej, Klarisa stoji na zabavi, okružena gomilom, i oseća radost što je živa. Ta radost je krhka, jer je prati Septimusov očaj, veterana koji bira smrt.

Virdžinija, kao ni Dostojevski, ne beži od tame. Njeni dnevnici govore o depresiji, o borbi sa senkama uma. Ali njena dela su svedočanstvo da svetlost postoji, čak i u mraku.

Kao u eseju o Vitmenu, kad sam video devojku koja fotografiše lišće umesto da ga gleda, Virdžinija me opet pita: „Da li je tvoj tok svesti senka ili svetlost?” Odgovaram: oboje.

Njene reči su pokušaj da se uhvati lepota, ali i priznanje da je lepota prolazna. U Ka svetioniku, Lili dovršava sliku, ali se pita da li je vredna. Ova dilema je i moja, čini mi se večita, kao što je bila u eseju o Dostojevskom: „Možda on nije pisao da nas prosvetli, već da pokaže koliko duboko možemo da padnemo tražeći svetlost?” Gospođa Vulf pokazuje da je pad deo puta, ali da je svetlost – u umetnosti, u ljubavi, u trenutku – uvek tu.

Bilo je noći kad sam, poput Virdžinijine Klarise, osećao da mi vreme klizi kroz prste. Sedeo sam zaključan, sa gomilom knjiga i nepročitanih poruka, i pitao se: gde je moja svetlost? Tada sam uzeo Talase i čitao Džinine reči: „Živim, dišem, postojim.” Kao da mi je Virdžinija šapnula: „Dovoljno je.” Ova jednostavna istina, koju sam našao kod Vitmena, kod Dostojevskog, kod Gogena, sija i kod Virdžinije Vulf: život je čudo, čak i kad ga senke pritiskaju.

VIRDŽINIJA VULF U NAŠEM VREMENU: SVETLOST U DIGITALNOJ TAMI

Kao što sam pisao o Dostojevskom, u svetu „anksioznosti, otuđenja i gubitka smisla”, Virdžinijina poruka je lek. Živimo u doba ekrana, gde svetlost nije Gogenova tropska zora, već plavi sjaj telefona. Pitao sam se, kod Vitmena: „Da li je fotografija lišća senka?” Vulf bi rekla: zavisi od toga šta vidiš. Njen tok svesti je suprotnost površnosti društvenih mreža. On traži tišinu, dubinu, spremnost da zaroniš u sebe. Kao pravoslavni hrišćanin, vidim u tome nešto srodno molitvi – trenutak kad se suočavaš sa sobom, sa Bogom, sa svetlošću.

Virdžinijina borba za ženski glas je i dalje živa. Žene pišu, stvaraju, ali pritisak da se uklope u „prihvatljive” priče ostaje. Vulf nam dokazuje da je svetlost u autentičnosti. Njen poziv za „sopstvenu sobu” je poziv za mentalni prostor gde svako može da peva svoju pesmu, kao što je Vitmen opevao vlati trave, kao što je Dostojevski pisao spev o pokajanju. U svetu algoritama, Vulf nas podseća: tvoja priča je dovoljna.

UMESTO EPILOGA: SVETLOST KOJA NE GASNE

Dok zaokružujem misli, vetar lupa u prozor kao da je sama Virdžinija došla da proveri da li sam shvatio. Čujem je kako šapuće: „Pogledaj malo bolje. Vidiš li ono zrnce prašine na stolu? To je tvoja duša – nedodirljiva, ali uvek prisutna.”

Virdžinija Vulf je tražila svetlost. Njen tok svesti – stream of consciousness je most ka unutrašnjim svetovima, gde vreme teče kao talasi, a svest sija kao voštanica. Kao žena u muškom svetu, probila je tok svesti iz senki, stvarajući prostor za ženski glas. Njena poruka je stih Jovanov Bogoslova: Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze!

Dok pišem, opet se dosećam noći na Kalemegdanu, kad je sneg padao, a ja tražio smisao. Vulf mi je tada bila saputnik, kao što bi bili Gogen, Vitmen, Dostojevski. Njene reči su svetionik: ne moraš baš uvek uhvatiti svetlost, samo je doživi.

U svakom trenutku – u šetnji, u misli, u reči – postoji iskra. Kao pravoslavni hrišćanin, verujem da je ta iskra božanska. Kao čitalac Vordžinoje Vulf, znam da je i umetnička. A dok koračam kroz sopstvene senke, čujem njen glas: „Pogledaj. Oseti. Sve je tu, u ovom času.” Potraži svetlost, jer ona je u tebi. Ili njenim rečima rečeno – Ako ne pričaš istinu o sebi, ne možeš je pričati ni o drugim ljudima.

Dakle, Virdžinija je tražila svetlost u trenucima, a ja sam je pronašao u majčinom naboru na čelu dok je čitala ove redove – onaj trenutak kad je pogledom tražila moje odobrenje, a ja sam ga dao ćutanjem.

Četvrti nastavak kolumne Esej iz senke

Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Miloš Đ. Vidaković: „**SVETLOSTI I SENKE NAŠEG UMA – DOSTOJEVSKI I TRIJUMF BOŽANSKE SVETLOSTI**”

ODABERI VIŠE

Miloš Đ. Vidaković: „SVETLOSTI I SENKE NAŠEG UMA – DOSTOJEVSKI I TRIJUMF BOŽANSKE SVETLOSTI”

23. maj 202511. jun 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Postoje dani tokom kojih je Dostojevski jedini svedok mog postojanja, a ovo je baš takav. Sedim u tišini, čitam Zapise iz podzemlja, i shvatam da sam zaglibio baš, baš duboko. Onda mi ne preostaje ništa drugo, nego da ustanem i zasednem ispred hartije. Tek da zagrebem po površini, pokušavajući da sagledam Dostojevskog iz dubine ličnog dna. A kako u svemu tome biti nov, kako ponovo i drugačije čitati takvog velikana?! Krenuću od početka.

SVETLOST KOJA PROBIJA TAMU

I bi reč: „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze” (Jovan 1:5). Ove reči iz Jovanovog jevanđelja, kao zvezda Danica, osvetljavaju put kroz duhovne i psihološke lavirinte ljudske duše. Za Fjodora Dostojevskog, mogu slobodno reći pravoslavnog pisca čija su dela ogledalo ljudske borbe, ovaj biblijski stih nije samo teološka istina, već i umetnička misija.

U njegovim romanima, svetlost i tama nisu puki simboli, već živi akteri u drami ljudskog postojanja – svetlost kao božanska blagodat, nada i pokajanje; tama kao greh, sumnja i otuđenje. Dostojevski, kao vešt ikonopisac, živopiše umove svojih likova, otkriva kako svetlost može da zasija čak i u najcrnjoj noći.

Ovim pisanijem kroz esej, istražujem simboliku svetlosti i senki u delu Dostojevskog iz ugla pravoslavaca, ispitujem nevešto kako i koliko njegovi likovi, u borbi između uma i duše, pronalaze svoj put ka istini.

PRAVOSLAVNA IKONA SVETLOSTI: OD JOVANA DO DOSTOJEVSKOG

U pravoslavnom hrišćanstvu, svetlost je jedan od najmoćnijih simvola. Apostol i Jevanđelista Jovan govori o Hristosu kao „Svetlosti sveta”, čija božanska priroda probija tamu i greha i smrti. U pravoslavnom bogosluženju, svetlost sveća i kandila može da simbolizuje i samo prisustvo Boga, dok je tama povezana sa duhovnom slepoćom ili odvajanjem od božije blagodati.

Ova dijalektika je duboko usađena u stvaralaštvo Dostojevskog. Kao pravoslavni hrišćanin koji je prošao kroz progon, sibirsku tamnicu, ispinjući se na ličnu Golgotu, Dostojevski je razumeo da je tama stvarna – ali da je svetlost, kao božanska iskra, uvek prisutna, čak i kad je ne vidimo. Dakle, samim tim stvarnija od tame.

Za Dostojevskog, svetlost nije apstraktna ideja, već živa sila koja se otelotvoruje kroz ljubav, saosećanje i pokajanje. Njegovi likovi često stoje na raskršću između ove dve krajnosti, suočeni sa slobodom izbora – temeljnim pravoslavnim konceptom razmevanja sveta. U tom smislu, Dostojevski je ne samo pisac, već i duhovnik, čija dela pozivaju čitaoca da se suoči sa sopstvenim senkama i potraži svetlost u sebi.

LIKOVI KAO SVETIONICI: KO JE U(Z)DAHNUO BOŽJU ISKRU?

Više ga i ne čitam često. Ponekad odlažem knjigu jer mi je previše bliska, kao da mi čita misli koje nisam hteo da čujem ili je to moj strah od preispitivanja pojedinih odluka. U ovom delu eseja ću se sadržajnije pozabaviti i sa nekoliko, čini mi se dobrih, primera iz njegovih romana.

Dostojevski često koristi svetlost da prikaže božansku milost i mogućnost spasenja. U romanu Zločin i kazna, Sonja Marmeladova je oličenje ovakve svetlosti. Iako biva prinuđena na prostituciju, ona nosi u sebi čistotu i veru, čitajući Raskoljnikovu priču o Lazarevom vaskrsenju. Njena krotka, ali nepokolebljiva vera postaje svetionik za Raskoljnikova, vodeći ga ka pokajanju. Sonjina svetlost nije u spoljašnjoj lepoti ili moći, koliko u njenoj sposobnosti da voli i veruje uprkos patnji – slika pravoslavnog ideala smirenja.

Sonja otvori Jevanđelje… „O Lazaru”, prošaptala ona… Čitala je slabo, jedva izgovarajući reči, ali sa rastućim žarom…

„‘Ja sam vaskrsenje i život‘, reče Gospod. ‘Ko veruje u mene, i ako umre, oživeće. I ko god živi i veruje u mene, neće umreti za večnost‘…”

Raskoljnikov se trgnu… Sonja gurnu knjigu i brzo, tiho, ali naređujući, reče:

„Ustaj! (Ona ga dohvati za rame; on se podiže, gledajući je u čudu.) Hajde odmah, u ovaj čas, stani na raskršće, pokloni se, poljubi zemlju koju si oskrnavio, pa se onda pokloni celom svetu, na sve četiri strane, i reci svima, naglas: ‘JA SAM UBICA!‘ Tada će ti Bog opet darovati život.”

Dostojevski i Srbi – kako nas je razumeo slovenski genije

Slično tome, u romanu Idiot, knez Miškin predstavlja „svetlog čoveka”, čija dobrota i čistota odražavaju Hristovu prirodu. Miškin, iako naivan i često ismejan, nosi u sebi svetlost saosećanja, dok pokušava da spasi druge, poput Nastasje Filipovne, od njihovih unutrašnjih demona. Njegova tragična sudbina pokazuje da svetlost, iako moćna, može biti krhka u svetu punom sebičnosti i strasti.

„Je l te, kneže, da li ste vi jednom govorili da će svet spasti ’lepota’? Gospodo – viknu on glasno svima – knez tvrdi da će lepota spasti svet! A ja, opet, tvrdim da su njegove misli otud tako nestašne što je on zaljubljen. Gospodo, knez je zaljubljen; ja sam se u to ubedio večeras, čim je ušao. Ne crvenite, kneže, biće mi vas žao. Koja će lepota spasti svet? Meni je to Kolja ispričao… Jeste li vi revnostan hrišćanin? Kolja kaže da vi sebe nazivate hrišćaninom.”

Knez se pažljivo zagleda u njega, ali mu ništa ne odgovori.

U romanu Braća Karamazovi, starac Zosima je možda najjasniji simvol svetlosti. Njegovi spisi i pouke, ispunjeni pravoslavnom mudrošću, naglašavaju da je „svako odgovoran za sve”. Zosimina svetlost je u njegovom smirenju i veri da ljubav može preobraziti svet. Da je ljubav sam Bog. Čak i nakon njegove smrti, njegov uticaj nastavlja da osvetljava put Aljoše Karamazova, podsećajući čitaoce na reči Jovana Bogoslova iz uvoda ovog eseja – tama ne može obuzeti svetlost.

„Braćo, nemojte se plašiti greha čak ni kada ga sami uviđate, samo pod uslovom da ste pokajnički raspoloženi… Jer velika je tajna u tome što ništa nije skriveno pred Bogom. Ljubav će sve otkupiti. Ako i vi sami to shvatite sa punim srcem, već ste spašeni.”

Zatim se starac osvrte ka prozoru, gde su se grane breze dodirivale sa staklom, i nastavio je tihim, proročkim glasom: „Ljubite sve stvorenje Božije, i celo, i svako zrnce peska. Svaki listić, svaki zrak Božiji ljubite. Ljubite životinje, ljubite biljke, ljubite svaku stvar. Ako budeš ljubio svaku stvar, u stvarima će ti se otkriti tajna Božija. Jednom kad je shvatiš, neprestano ćeš je shvatati sve više i više svakog dana. I na kraju ćeš ceo svet ljubiti sveobuhvatnom, univerzalnom ljubavlju.”

Aljoša, koji je do tada ćutao, pade na kolena pred starcem. „Šta radiš, dragi?” osmehnu se Zosima. „Ustani, još nisam umro. Još imamo vremena da razgovaramo… Ovo što sam rekao – to je samo uvod u radost koja dolazi.”

TAMA KAO LAVIRINT: GDE SE GUBE JUNACI DOSTOJEVSKOG?

Moja prva Dostojevskolika noć dogodila se jedne kasne jeseni, u jednom podstanarskom stanu, dok sam čitao Idiotapod bledom sijalicom. Rečenice su me pekle po čelu.

Da, nasuprot svetla, sa druge strane, Dostojevski majstorski prikazuje tamu ljudskog uma – senke gordosti, nihilizma i očaja. Raskoljnikov u romanu Zločin i kazna postaje paradigma ove borbe. Njegova teorija o „izuzetnim ljudima” koji mogu prekršiti moralne zakone ga vodi u tamu zločina. Njegov um, ispunjen racionalizmom i samoopravdanjima, postaje tamnica, a Peterburg, sa svojim klaustrofobičnim ulicama, simbolizuje ovu unutrašnju tamu. Ipak, Dostojevski pokazuje da čak i u takvom mraku postoji mogućnost svetlosti, postoji nada za jutro – Raskoljnikovovo pokajanje je trenutak kad božanska iskra probija njegovu unutrašnju maglu.

U romanu Besi, Stavrogin je još mračniji primer. Njegova harizma i intelekt maskiraju duhovnu prazninu, a njegovi postupci – od razvrata do ravnodušnosti – simbolizuju tamu nihilizma. Za razliku od Raskoljnikova, Stavrogin ne pronalazi put ka svetlosti, što ga čini tragičnom figurom. Njegova sudbina podseća na unapred spomenuto pravoslavno učenje o slobodi: čovek može izabrati tamu, ali to vodi ka samouništenju.

Ivan Karamazov, u romanu Braća Karamazovi, predstavlja intelektualnu tamu. Njegova poema „Veliki inkvizitor” i odbijanje da prihvati Božji svet zbog patnje dece pokazuju um koji se bori sa maloverjem. Ivanova tama je u njegovom racionalnom buntu protiv Boga, ali Dostojevski ga ne osuđuje – umesto toga, pokazuje da je čak i u takvoj sumnji moguće opet pronaći svetlost, kao što Aljoša pokušava da mu ukaže.

„I SVETLOST SVETLI U TAMI”: DIJALEKTIKA KOJA SPASAVA

Dostojevski ipak ne nudi jednostavne odgovore. Njegovi likovi nisu podeljeni na „dobre” i „zle”, već su složene duše u kojima se svetlost i tama bore za prevlast. Ova dijalektika odražava pravoslavno shvatanje podviga – duhovnu borbu koja je suština ljudskog života. Aljoša, u romanu Braća Karamazovi, pod uticajem Zosime, uči da prihvati svet sa svim njegovim pritivurečnostima, verujući da je božanska svetlost jača od svake tame. Ova vera je u skladu sa rečima Jovana Bogoslova – tama može da pritiska, ali ne može da ugasi svetlo.

Dostojevski takođe iznova i iznova naglašava slobodu izbora. U romanu Zapisi iz podzemlja, besednik, „podzemni čovek”, bira tamu svoje mizantropije i samoizolacije, odbacujući mogućnost svetlosti koju mu nudi Liza. Njegova priča je pravo upozorenje o opasnosti odbijanja blagodati, ali i podsećanje da je svetlost uvek pred nosom onima koji je traže. Možda mi se baš ona ukazala u trenutku kad sam doneo odluku da zapišem sve ove reči.

Razmišljam sad možda čak Dostojevski i nije voleo svetlost, ali je svetlost sasvim izvesno tražio. U ćeliji, u podrumu, na licu ubice. U očima bludnice. U molitvi koju niko ne čuje.

PSIHOLOGIJA ILI PODVIG? KAKO DUŠA PROBIJA SVOJE DNO

Dostojevski je često u zapadnjačkoj književnoj kritici nazivan „psihologom duše”, jer je njegovo istraživanje unutrašnjih svetlosti i senki bez premca. A zapadnjaci radije ne ispovedaju svoje nedoumice ili grehove kod mudrih staraca u manastirima, nego kod psihijatara.

Njegovi likovi nisu samo književne figure, već ogledala ljudskih borbi. Pravoslavni kontekst je neizbežan jer u njemu je um najveće bojište gde se odvija podvig – borba između gordosti i smirenja, sumnje i vere.

Dostojevski pokazuje da je tama u umu često samonametnuta: Raskoljnikov se muči sopstvenim idejama, Ivan svojim intelektualnim buntom, Stavrogin ravnodušnošću. Ipak, on veruje da je svetlost – kao božanska blagodat – uvek prisutna, čekajući da je prihvatimo.

Ovaj psihološki uvid je posebno važan u pravoslavlju, gde se pokajanje, odnosno – metanoja, vidi kao promena uma i srca – na bolje. Raskoljnikovovo priznanje zločina, Aljošina odluka da sledi Zosimin put, pa čak i kratkotrajni trenuci slabosti kod Miškina, pokazuju da je svetlost moguća čak i u najmračnijim umovima. Dostojevski nas podseća da je put ka svetlosti najčešće bolan, ali da je to put ka slobodi i vaskrsenju duše.

ZAŠTO NAM DOSTOJEVSKI JOŠ UVEK SVETLI?

Ideje Fjodora Mihaloviča Dostojevskog su i danas aktuelne. Možda više, nego ikad ranije. U svetu žigosanom anksioznošću, otuđenjem i gubitkom smisla – odnosno maloverjem, mnogi od nas nose unutrašnje senke – strah od neuspeha, osećaj praznine, imaginarni pritisak sa društvenih mreža.

Dostojevski bi nas pozvao da se suočimo sa svim ovim senkama, ne da ih ignorišemo, već da ih prevaziđemo kroz veru, kroz ljubav i kroz ljudsku zajednicu. Njegova poruka o svetlosti je univerzalna: čak i u doba algoritama i digitalne buke, božanska iskra postoji u nama.

Savremeni čitalac može u Dostojevskom pronaći utehu. Kao što je Sonja pomogla Raskoljnikovu da vidi svetlost, tako i ti možeš potražiti svetlost u malim gestovima – u molitvi i u trenu tišine. Dostojevski nas svojim delom podučava da je tama stvarna, ali da je svetlost, kao što Jovan Bogoslov obećava u Jevanđelju – nepobediva.

ZAKLJUČAK: TAMA NIKADA NEĆE OBUZETI SVETLOST

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, da utvrdimo, kroz svoja dela, slika portret ljudske duše u kojoj se svetlost i tama neprestano bore. Njegovi likovi – od Sonje i Zosime do Raskoljnikova i Ivana – podsećaju nas da je život neprekidan podvig, da je sloboda izbora naša najveća moć i najteži teret. Promatrajući iz ugla pravoslavlja, Dostojevski nas uči da je svetlost, kao Hristova blagodat, uvek prisutna, čak i u najgušćoj tmini.

Citat – „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze” je duša njegove vizije: bez obzira na senke koje nosimo u umu, božanska svetlost ostaje nepobediva. Dostojevski nas poziva da se okrenemo toj svetlosti – ne kao pasivni posmatrači, već kao aktivni učesnici u sopstvenom spasenju. U svetu prepunom buke i sumnje, njegova poruka je jednostavna, ali duboka: potraži svetlost, jer ona je u tebi.

Možda je sve ovo pogrešno izneto, možda Dostojevski i nije pisao da nas prosvetli, već da pokaže koliko duboko možemo da padnemo tražeći svetlost. A možda baš tamo, dole na dnu, ona bude najčistija jer dok koračaš kroz sopstvene senke i Dostojevski ti je saputnik – veruj: Tama nikada neće obuzeti svetlost!

Treći nastavak kolumne Esej iz senke

Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Miloš Đ. Vidaković: „**OKRENUT KA SUNCU – VITMENOV POZIV SVETLOSTI U DOBA SENKI**”

ODABERI VIŠE

Miloš Đ. Vidaković: „OKRENUT KA SUNCU – VITMENOV POZIV SVETLOSTI U DOBA SENKI”

16. maj 202516. maj 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Svetlost nije samo ono što te obasjava – ona je unutrašnji čin, hrabrost da život prihvatiš u svim njegovim bojama, čak i kad su bolne ili neizvesne. Volt Vitmen, pesnik koji je u svakoj vlati trave video odraz beskraja, pevao je o tom svesnom okretanju ka svetlosti. Njegovi stihovi, kao himne slobodi i životu, nisu samo poezija – oni su svojevrsni putokaz da se živi punim plućima, da senke, ma koliko duge, ne definišu tvoj put.

PESNIK SVETLOSTI

„Moraš da se navikneš na blistava svetla svakog svoga časa.”
V. Vitmen, Pesma o otvorenom putu

Vitmen je razumeo da je svetlost izbor, a ne nešto što se samo događa. U njegovoj poeziji, svetlost je metafora za životnu energiju, za pronalaženje smisla u haosu. Danas, kad se suočavamo sa ličnim borbama, društvenim pritiscima ili globalnim neizvesnostima, Vitmenov poziv – „Turn your face to the light…” – zvuči kao podstrek. Ovaj poziv nije naivan optimizam, već filozofija koja zahteva hrabrost i veru u mogućnost da preobrazimo život.

Kako da se okrenemo ka svetlosti u doba senki? Vitmen ne nudi jednostavne odgovore, ali te uči da je svaki trenutak – od prvog udaha do susreta sa nepoznatom osobom – prilika da izabereš svetlost. To je umetnost življenja koju propoveda: navikavanje na blistavost, sa intenzitetom blica svakog časa, na lepotu koja postoji čak i kad je teško videti.

BEZ GROBA U SVOM SRCU: KO JE BIO VOLT VITMEN?

Volt Vitmen (1819–1892), američki pesnik, novinar i bolničar, bio je vizionar koji je promenio poeziju. Njegova knjiga Leaves of Grass (Vlati trave), zbirka slobodnih, ritmičnih stihova, srušila je književne tabue 19. veka, slaveći čoveka, prirodu i kosmičku povezanost. Vitmen je verovao da je svaki pojedinac svetionik, da svako nosi iskru božanskog. Njegova poezija, prevedena na srpski od pesnika poput Tina Ujevića, govori svima nama – o zajedničkom putovanju i sposobnosti da se uzdignemo iznad ograničenja.

U „Pesmi o sebi” piše:

„Ja svetkujem samoga sebe i pevam samoga sebe,
A što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
Jer svaki atom koji pripada meni, pripada i vama.”

Vitmenov život nije bio lak. Odrastao je u skromnim uslovima, radio kao učitelj i štampar, a tokom Američkog građanskog rata dobrovoljno je brinuo o ranjenim vojnicima. Svedočio je i patnji i smrti, ali je čak i u tim mračnim trenucima nalazio razlog da peva. Njegova sposobnost da pronađe svetlost usred tame čini ga moćnim glasom do našeg doba.

SVETLOST KAO SVESNA ODLUKA

Često se Vitmenu pripisuje: „Keep your face always toward the sunshine – and shadows will fall behind you.” Iako možda nije njegov, ovaj citat sažima njegovu filozofiju: svetlost je odlučan izbor, odluka da se život prihvati uprkos bolu ili neizvesnosti. U pesmi Iz kolevke što se beskonačno ljulja, on vapi: „Sijaj, sijaj, sijaj! Sipaj svoju toplotu, veliko sunce!”

Ovaj vapaj je poziv da život gledamo otvorenih očiju i srca. Vitmen je znao da je život mešavina svetlosti i senke, ali je verovao da je naša moć u tome gde usmeravamo pogled. Kad biramo sunce, senke gube moć nad nama. Ovaj izbor zahteva hrabrost, jer je lakše ostati u poznatom, čak i ako je bolno. Ali Vitmen opet podseća da je život previše dragocen za polu-mrak.

U današnjem svetu, preplavljenom informacijama i pritiscima, lako se izgubiš u senkama – u brizi o budućnosti ili žaljenju za prošlošću. Vitmen te poziva da staneš, udahneš, podigneš pogled. Svetlost je u malim trenucima: osmehu deteta, mirisu trave, sekundi tišine usred gungule.

ODLOMCI IZ SENKI

Vitmenova svetlost je stečena borbom. Kao bolničar u Građanskom ratu, video je smrt i stradanje. Njegova elegija „O, kapetane, moj kapetane”, posvećena Linkolnu na odru, zvuči kao poziv čitaocima: „Ustani, jer za tebe zvone zvona, za tebe trepere zastave,
Za tebe gomila na doku, njihove želje – njihova lica – okrenuta tebi.”

Ove reči nas bude. Iako je bol stvarnost, izbor je naša reakcija. Svetlost nije naivnost – ona je odluka da ostaneš živ i uz prisustvo senke. U bolnicama je Vitmen video hrabrost vojnika, ljubav u skromnim gestovima. Pisao je pisma za one koji nisu mogli, slušao njihove priče, držao ih za ruku. Njegovi stihovi nisu odvojeni od stvarnosti – oni su ukorenjeni u njoj, dokaz je da senke nisu kraj priče.

SENKE SAVREMENOG DOBA

Savremene senke su drugačije: digitalni ekrani, algoritmi, brzina bez smisla. Lajkovi kao zamena za aplauz, vidljivost kao simulacija značaja. Vitmen bi možda video potencijal u mrežama – demokratski duh gde svako može biti pesnik. Ali opominjao bi da je prava pesma rođena iz tišine, iz pogleda ka nebu, ne ka ekranu.

Gotovo sam siguran dok prelazim prstima po liniji raznoraznih sličica. Pesnik koji slavi znoj, telesne tečnosti i prljavštinu bi danas na Instagramu imao tri pratioca i upozorenje od administratora. Zadeseo sam se u Central parku tokom jedinog boravka u Americi. Gledao sam ljude, sedeo sam i promatrao neupadljivo, prosto želeo sam da upoznam taj svet. Uočio sam neku devojku kako fotografiše lišće. Nije gledala u drvo, već u telefon. I pomislio sam – da li je to senka koja zaklanja svetlost, ili pokušaj da se uhvati lepota? Vitmen bi rekao: oboje. Život je u pokušaju, ne u rezultatu.

Vitmenovo Okreni se suncu zvuči lepo dok ne shvatiš da to zapravo znači – pomeri dupe sa stolice, isključi svih čedrdeset sedam kartica u pretraživaču i odmah zagrli to drvo u koje ne umeš ni da pogledaš. Pomislim da je njegova Pesma o sebi u stvari trening plan: tri serije po petnaest redova dnevno za jačanje samopoštovanja.

Savremene senke su i unutrašnje: anksioznost, osećaj da nisi dovoljno dobar. Moje senke nisu poetske. To su nepročitane knjige koje upravo klimaju glavom sa polica i petnaestak otvorenih kartica gde kupujem gluposti koje ću srećom sasvim sigurno vratiti prodavcu. Vitmen bi rekao da sam previše zauzet čuvanjem senki da bih primetio da su mi prsti već u senci – od ekrana koji ih osvetljava. Pljuni dakle u tanjir sa algoritmima i izdrži pogled na suncu bar koliko na TikTok-u. Kad biraš svetlost, biraš i za one oko sebe, za svet koji delimo.

TI SI DOVOLJNO DOBAR

„Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna – dovoljno mu je dano.”
Leaves of Grass, The Sleepers

Ne verujem u optimizam. Verujem u Vitmenovu tvrdoglavost. U parku, dok prolazite pored klupe na kojoj nikog nema, zamislite da je on tu – veliki, prljav, smrdi na znoj, i viče: „Zar ne vidiš? Sve je ovo bilo tvoje. Jesi li zaboravio? Jesi li se zakopao?”

Vitmen podseća da je život već blagoslov. Društveni mediji, reklame, unutrašnji glasovi govore da nisi dovoljan. Ali on poziva da staneš i priznaš: sam život, mogućnost da dišeš, voliš, stvaraš – to je čudo. Neću da te lažem i sam sam često zaglibljen u telefonu, ali jednom nedeljno, dok čekam da se prolije kafa kroz filter, čujem kako nešto šušti u meni. To nije internet connection. To je Vitmenov glas iz trećeg razreda: „Mali, zar ne vidiš? Sunce je besplatno. Dah je besplatan. Tvoja pesma – još uvek nije napisana.”

Vitmen slavi obične stvari – travu, vetar, telo – i u njima vidi božansko. Kad čitaš njegove stihove, podsećaš se da je svetlost svuda, ako naučiš da je vidiš: u smehu prijatelja, toploti sunca, tišini jutra.

POVRATAK OTVORENOM PUTU

U Pesmi o otvorenom putu, Vitmen kaže: You must habit yourself to the dazzle of the light and of every moment of your life. Život nije staza bez prepreka, već izbor da ideš napred. Ova himna slobodi poziva da kreneš na put, ne znajući kuda će te odvesti, verujući da je sam put dovoljan. I tako, sa stidom koji me grize kao stenica, okrećem lice ka prozoru. Senke mojih neispunjenih obaveza i dalje se provlače iza mene, ali bar na tren – sijam.

Da li ste znali da je Vitmenovu poeziju na srpski jezik prevodio i veliki Ivo Andrić?!

Delić iz kultnog filma Društvo mrtvih pesnika

ZAVRŠNA REČ: PEVAJ, JER ŽIVIŠ

Senke ne nestaju, ali možeš da biraš – hoćemo li se za njom okrenuti, ili ćemo, poput Vitmena, lice okrenuti suncu, i nastaviti da pevamo. „Do I contradict myself? Very well then I contradict myself, (I am large, I contain multitudes.)” Leaves of Grass, Song of Myself

Mi smo u množini. Senka i svetlost. Pesma i tišina. U vremenu koje ponekad deluje kao sumrak, Vitmenov poziv ostaje: biraj svetlost. Navikni se na njen bljesak. I koračaj. Ove reči su način života. Ne moraš biti savršen. Dovoljno je da prihvatiš život i pevaš, jer si živ.

U potpunom skladu sa njegovom panteističkom vizijom, na kraju, hiljaditi put čini mi se, Vitmenov poziv je jednostavan, ali dubok: živi. U vremenu kad je lako izgubiti veru – život sam po sebi bude dovoljan razlog za radost. Budući da sam ukorenjen u prostoru gde je pravoslavni pogled na stvari i svet prirodan odabir, usuđujem se da opravoslavim i Volta Vitmana. I dok koračamo kroz naše dane, neka nas njegove reči vode: biraj svetlost, uvek i uvek i iznova, i nikada ne prestaj da pevaš: „I Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze.” (Jovan 1:5)

Drugi nastavak kolumne Esej iz senke

Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Miloš Đ. Vidaković: „**MISTERIJA SVETLOSTI ILI RAST U SJAJU VEČNE LEPOTE**”

ODABERI VIŠE

Miloš Đ. Vidaković: „MISTERIJA SVETLOSTI ILI RAST U SJAJU VEČNE LEPOTE”

9. maj 20259. maj 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

„Misterijo svetlosti, od kad si me prožela – rastem diveći se večnoj lepoti koju mi dopuštaš da vidim.”
Pol Gogen

Ovu Gogenovu rečenicu sam prvi put pročitao u jednoj zaboravljenoj knjizi kod trgovca starim knjigama na Zelenom vencu u Beogradu, dok sam čekao baš jedan kojeg nema, od hiljade autobusa koji su tuda prolazili.

List je bio oštećen, slova bleda, ali ovaj red me je zaustavio. Svetlost – tako jednostavna stvar, a ipak toliko nedokučiva. Ne samo da nam omogućava da vidimo, već i da osetimo svet. Ona je svuda i nigde, opipljiva i nedostižna, naučna činjenica i poetski san.

Ovaj esej je moj pokušaj da istražim tu misteriju svetlosti – njenu moć da te transformiše, da te uzdiže, da ti otkrije lepotu koju često, u žurbi, previdiš. Nije samo filozofsko razmišljanje; to je i moj lični dnevnik susreta sa svetlošću – u umetnosti, u prirodi, u trenucima kad sam najmanje očekivao njenu prisutnost. Kroz Gogenovu viziju, kroz prizmu kulture, nauke i ličnog iskustva, svetlost je postala ne samo ono što vidim, već i ono što jesam.

SVETLOST KOJA RAĐA I UBIJA

Gogen je govorio o svetlosti kao o otkrovenju, ali znao je i njenu okrutnost. Na Tahitiju, pod tropskim suncem koje „seče” poput mačete, njegova platna su cvetala jarkim bojama, ali istovremeno, njegov život je propadao. Sifilis, siromaštvo, depresija – sve to je bilo tamo, u senci onih sjajnih žutih i crvenih tonova.

Napustio je evropske salone da bi tragao za iskonskom lepotom na dalekim obalama, verovatno je u tim zorama nalazio inspiraciju. Njegove slike, pune smelih boja i živih kontrasta, nisu samo prikazi tropskih predela, već pokušaj da se uhvati trenutak kad svetlost oživljava sve što dotakne.

Jednom sam u Luvru stajao pred njegovom slikom „Oče gde ideš?” (koju mnogi pogrešno nazivaju „Gde dolazimo?”). Osvetljenje je bilo loše, refleksi na staklu su me nervirali, ali u jednom trenutku, kad se gungula stišala i gomila razišla, ugledao sam je kako treperi. Taj kontrast – između Gogenove umetničke vizije i njegove brutalne stvarnosti – me je dugo proganjao.

Svetlost u njegovim delima nije samo fizička; ona je otkrovenje, poziv da vidiš dublje, da pronikneš u suštinu stvari. Misterija svetlosti koju on veliča leži u tom dvostrukom dejstvu: ona obasjava svet, ali i tebe, otkrivajući lepotu koju nosiš u sebi.

GOGENOVA POTRAGA ZA SVETLOŠĆU

Da bismo razumeli Gogenovu misao, moramo zaroniti u njegov život – život pun protivrečnosti, borbi i neumorne potrage za istinom. Pol Gogen, nekada uspešan berzanski posrednik u Parizu, krajem 19. veka napušta udobnost buržoaskog života, osećajući da ga evropska civilizacija guši. Krenuo je na putovanje, prvo u Bretanju, a zatim na Tahiti i Markiska ostrva, tragajući za nečim kako je govorio – čistijim, iskonskijim.

Njegova umetnost bila je pobuna protiv akademizma i materijalizma. Dok su impresionisti poput Kloda Monea tragali za prolaznim efektima svetlosti, Gogen je išao dalje – za njega, svetlost nije bila samo igra boja, već simbol dubljeg smisla. Njegove slike, sa smelim žutim, crvenim i zelenim tonovima, pokušavaju da zadrže trenutak prosvetljenja, kad svetlost otkriva večnost u običnom.

Kad je pisao o „misteriji svetlosti”, Gogen je verovatno mislio na taj unutrašnji sjaj koji je osećao stvarajući, na retke trenutke kad je umetnik u harmoniji sa svetom.

Ipak, Gogenov život nije bio bajka. Njegova potraga za svetlošću bila je praćena siromaštvom, bolešću i usamljenošću. Možda je upravo u tom kontrastu – između sjaja njegovih slika i tame njegovog života – ležala prava misterija. Svetlost koju je video nije bila laka uteha; ona je bila izazov, poziv da raste kroz bol, da pronalazi lepotu čak i u patnji.

DVOSTRUKA PRIRODA SVETLOSTI

Šta je to što svetlost čini tako posebnom? Možda je to njena dvostruka priroda – ona je istovremeno prisutna i neuhvatljiva. Svuda je oko tebe, a ipak je ne možeš zadržati. Poput vremena, svetlost teče, menja se, igra se sa tvojim čulima. U podnevnom suncu, ona je oštra, gotovo surova, otkrivajući svaku nesavršenost. U sumrak, postaje meka, miluje pejzaž i uliva spokoj. U svakom od tih trenutaka, ona ti nudi novu perspektivu, novi način da vidiš svet. Kao da te uči da je lepota u promeni, u neprestanom plesu između svetla i senki.

Naučnici su vekovima pokušavali da dešifruju svetlost. Isak Njutn je razložio sunčev zrak na spektar boja, pokazujući da je svetlost sastavljena od talasa. Albert Ajnštajn je otišao dalje govoreći da je svetlost istovremeno i čestica i talas, odnosno osnovni element vaseljene. Ipak, nijedna formula ne može objasniti zašto te zalazak sunca ostavlja bez reči, ili zašto treperenje zvezda budi čežnju za nečim nedostižnim. Svetlost je naučni fenomen, ali i poetski simbol, most između materijalnog i duhovnog.

Ta dvostruka priroda čini svetlost jedinstvenom. Ona je merljiva, a ipak neuhvatljiva; objektivna, a ipak duboko subjektivna. Kad Gogen govori o „misteriji”, on možda upravo na to misli – na nemogućnost da se svetlost u potpunosti objasni, na njenu sposobnost da te uvek iznova iznenađuje.

RAST KROZ SVETLOST

Gogenova rečenica govori i o rastu. „Rastem”, kaže on, „diveći se”, i u tome leži duboka istina. Svetlost ne samo da obasjava, već te i menja. Kad dopustiš da te njena magija dotakne, počinješ da vidiš stvari drugačije. Obična stabljika trave, osvetljena jutarnjom rosom, postaje umetničko delo. Lice voljene osobe, obasjano svećom, otkriva dubinu emocija koju reči ne mogu da opišu. Svetlost te uči da ceniš takve detalje, da zastaneš i diviš se. Ona te podseća da je lepota svuda, samo treba da je uočiš.

Ne volim da fotografišem. Uvek propustim najlepše trenutke dok se borim sa podešavanjima kamere. Ali sećam se jednog jutra na Zlataru, kad je magla prekrila planinu, a prvi zraci je raskomadali na parčiće – kao da neko raspaljuje vatru u mraku. Samo sam stao i blenuo. Nije bila „savršena” slika, nije bilo trenutka za instagram – samo hladno jutro, moje umorne oči i osećaj da nešto mnogo, mnogo veće prolazi kroz mene.

Gogen je verovatno imao takve trenutke dok je slikao. Možda je i on znao da će njegove slike nadživeti njegovu bol.

UNUTRAŠNJA SVETLOST U TAMI

Ali svetlost nije uvek spoljašnja, niti je uvek lako uočljiva. Postoji unutrašnja svetlost – ona iskra kreativnosti, nade, ljubavi – koja sija čak i u najmračnijim trenucima. Bilo je perioda u mom životu kada sam se osećao izgubljeno, kad je tama tuge i sumnje izgledala nepremostiva. Ali onda, u jednostavnom gestu dobrote – prijateljskom zagrljaju, nečijem smehu, ili čak i u trenutku kad sam pronašao prave reči da izrazim svoje misli – osetio sam tu iskru. Ta unutrašnja svetlost, koju Gogen možda naziva „misterijom”, podseća da si sposoban da pronađeš lepotu čak i kada je svet zamračen.

Takva svetlost se često rađa u stvaralaštvu. Kad sediš pred praznim listom papira, ili ispred platna, ili dok sviraš u krug beskonačnu melodiju, postoji trenutak kad ideje same počnu da teku. To je unutrašnja svetlost, ona ista koju je Gogen tražio na Tahitiju, ona ista koja pokreće da voliš, da sanjaš, da nastaviš dalje. Ona je ono što čini živim, ono je to što te povezuje sa nečim većim od tebe samog. Svetlost je znanje.

SVETLOST U RAZLIČITIM KULTURAMA

Svetlost nije samo lični ili umetnički fenomen; ona je i kulturni simbol, utkan u srž celokupnog ljudskog iskustva. U svakoj tradiciji, svetlost nosi posebno značenje. U hrišćanstvu, ona je božanska prisutnost – sveća u crkvi, oreol oko svetitelja, ili Hristos kao „svetlost sveta”. U budizmu, prosvetljenje je unutrašnja svetlost koja oslobađa od patnje. U indijskom prazniku Divali, hiljade lampi se pale da bi se proslavila pobeda dobra nad zlom. U nordijskim mitovima, svetlost je dar bogova koji donosi život u ledenu pustoš.

Čak i u sekularnom svetu, svetlost zadržava svoju magiju. Pališ sveće za rođendane, kao da prizivaš svetlost za novi ciklus života. U novogodišnjoj noći, pod treptajem svetla, podižeš čašu za nadu i nove početke. Ovi rituali, svesni ili nesvesni, podsećaju da je svetlost više od fizičkog fenomena – ona je simbol tvoje potrebe za smislom.

Jednom sam u suton posetio malenu crkvu na Suvoj planini, nigde nije bilo nikoga, samo Bog i ja i sveće koje su bacale mekane senke na stare ikone. U tom prostoru, ispunjenim treperećim svetlom i mirisom tamjana, vreme kao da je zastalo. Svetlost nije bila samo fizička; ona je bila most ka nečemu dubljem – metafizičkom. Taj trenutak me je podsetio da je svetlost, bilo da dolazi iz sunca, sveće ili iz duše, uvek priziv da se povežeš – sa svetom, sa drugima, sa sobom.

SVETLOST U SAVREMENOM SVETU

Danas sve teže nalazimo „pravu” svetlost. Živimo u doba ekrana – plavih, hladnih, veštačkih. Sećam se kad sam kao dete, u kući na selu kod babe, palio petrolejku; plamen je treperio, bacao senke na zid, miris je bio gust, tvrdim da je bio čak i opipljiv. Danas to zamenjuje LED sijalica. Efikasnije? Da. Lepše? Nimalo. Čitao sam negde da je Van Gog naslikao „Zvezdanu noć” pod uticajem halucinacija. Možda je i Gogen video svetlost koju mi više ne možemo da vidimo.

U savremenom dobu, gde si okružen veštačkim svetlom ekrana i užurbanim ritmom života, lako je zaboraviti magiju svetlosti. Plavičast sjaj telefona može da te odvoji od stvarnosti, a neonska svetla gradova obično zaklanjaju zvezde. Često si toliko zaokupljen lovom na savršenu fotografiju zalaska sunca za društvene mreže da zaboraviš da zastaneš i zaista ga doživiš. Ipak, čak i u tom trenutku, kad podigneš telefon da „uhvatiš” svetlost, postoji nešto duboko ljudsko – želja da zadržiš lepotu, da je podeliš sa drugima.

Savremena tehnologija je, paradoksalno, i otuđila i približila svetlost. Fotografije zalaska sunca deliš sa hiljadama ljudi preko ekrana, a digitalna umetnost ti omogućava da stvaraš nove oblike svetlosti. Ipak, prava magija ostaje u onim trenucima kad se odvojiš od ekrana i dopustiš prirodnoj svetlosti da te prožme. Zrak sunca koji se probije kroz prozor, treperenje sveće za večerom, osmeh nepoznate osobe na ulici – sve su to mali podsetnici da je lepota svuda unaokolo.

Jedan takav trenutak doživeo sam u gradskom parku u Dragačevu, usred užurbanog dana oko sabora trubača. Verovatno je bio ponedeljak pred manifestaciju, predosećam. Sedeo sam na klupi, bilo je pozno leto, to dobro pamtim, primetio sam kako sunce baca zlatne šare kroz lišće. Deca su se igrala, smeh je odzvanjao, i na trenutak, iz daljine dopirao jednoličan ton trube i svetlost je sve učinila savršenim. Taj običan prizor, obasjan popodnevnim suncem, podsetio me je da lepota ne zahteva velike gestove – ona je u malim, svakodnevnim trenucima, ako samo otvoriš oči.

FILOZOFSKA DIMENZIJA SVETLOSTI

Svetlost je i filozofski izazov. U Platonovoj alegoriji pećine, svetlost je simbol istine, put iz tame neznanja ka svetu ideja. Za Hajdegera, svetlost je povezana sa bivstvom – ona otkriva svet, ali i tebe u tom svetu. Svetlost te podseća na krhkost postojanja: kao što zrak sunca nestaje u sumraku, tako i tvoji trenuci prolaze. Ali upravo u toj prolaznosti leži lepota – u sposobnosti da u svakom trenutku pronađeš večnost.

Gogenova rečenica je, u suštini, poziv na buđenje. Ona podseća da je život, poput svetlosti, dragocen i prolazan. Svaki trenutak u kojem uspeš da uočiš lepotu je mali trijumf, korak ka tome da postaneš bolja verzija sebe. Svetlost te uči da voliš detalje, da ceniš obične stvari – rosom okupanu travu, smeh deteta, toplinu ruke voljene osobe. Ona te uči da je lepota stvarna, čak i ako je ne možeš zadržati.

PRIZIV SVETLOSTI

Na kraju, razmišljam da Gogenova misao ipak nije samo poetska refleksija – ona je putokaz. Misterijo svetlosti, prožmi me ponovo. Nauči me da rastem, da se divim, da volim. Dopusti mi da vidim večnu lepotu, čak i u običnim stvarima, i da je nosim u sebi, kao dragoceni dar. Svetlost nije samo ono što vidiš; ona je ono što jesi i ono što možeš da postaneš. Kao posebna zanimljivost neka posluži to da je Nikola Tesla u više intervjua govorio kako su Srbi zapravo zaduženi da na planeti Zemlji trguju svetlom. Slučajnost?!

Gogen je pobegao iz Evrope da bi tragao za „iskonskom” svetlošću. Da li je uspeo? Ne znam. Ali njegova rečenica kojoj sam posvetio vreme me podseća da svetlost nije samo fizički fenomen – to je i odluka. Odluka da otvoriš oči i vidiš lepotu i tamu zajedno. Da prihvatiš da ne možeš da je „uhvatiš”, ali da ipak pokušavaš da dosegneš prosvetljenje.

Veliki Ljubivoje Ršumović je rekao da se i mrak širi brzinom svetlosti, time završavam jer na kraju, svetlost nije samo ono što te obasjava – već i ono što u tebi odbacuje senke.

Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ

POGLEDAJ JOŠ

Đorđe Matić: **„OD STUDENOG DO NOVEMBRA”**

ODABERI VIŠE