Моторхед Архиве · ГЛЕДИШТА

Данас се навршава осамдесет година од рођења Ијана Фрејзера Килмистера, човека кога је свет упознао под једноставним именом Леми. За историју рокенрола он је икона, за музику мера непомирљивости, а за велики део српске публике доказ да нисмо били ни културна провинција нити публика другог реда, већ савременици истог оног звука који је одзвањао клубовима Лондона, Детроита и Лос Анђелеса.

Леми није био музичар који тражи разумевање. Није га ни добијао. Али био је обасипан оним што му је било важније: поштовање нас који смо у његовој музици препознавали истину без улепшавања.

Mоје сведочанство није биографски преглед, више је покушај да осветлим зашто је Леми, пре него многи други, остао жив у памћењу и зашто је његова веза са публиком у Србији била дубља него што се на први поглед чини.

ОД ПОСЛЕРАТНЕ ЕНГЛЕСКЕ ДО РОКЕНРОЛА

Леми је рођен 1945. године у Бурслему, индустријском делу Стоук-он-Трента, у Енглеској која је из рата изашла као победник, али прецизности ради, као исцрпљени победник. Отац га је напустио док је још био беба, бежећи од одговорности старања о детету у таквим тешким оклоностима. Леми детињство проводи у радничкој средини, без романтике и без илузија.

Тај социјални код који је сурово учитан у његове гене учинио је да буде директан, груб, без сентименталности и остане са свим тим до краја. Преломни тренутак у Лемијевом животу био је његов сусрет са Битлсима у ливерпулском Каверн клубу.

Леми је касније говорио да му тај концерт није само отворио врата музике, него да му је показао како је ипак могуће да се побегне од предодређености и предвидљивости. Научио је да свира гитару слушајући њихове плоче, радио је физичке послове и свирао у локалним бендовима, али без велике стратегије и без другог плана осим да ради то што зна.

ПРЕ МОТОРХЕДА: ПУТ БЕЗ КОМПРОМИСА

Током шездесетих за Лемија су то биле године током којих је изучавао школу преживљавања. Свирао је у више бендова, мењао улоге, имена и градове, све док није завршио у свемирском рок саставу Хоквинд.

Иако није био класичан басиста, његов гласан стил, агресиван и вођен ритмом променио је звук бенда. Песма „Силвер машин” постала је хит, али Леми није био човек за компромисе и млаке сараднике. Отпуштен је из бенда 1975. године и тај тренутак, који би за многе значио крај, за њега је био стварни почетак.

Звук који је дефинисао историју рока: Чувена Ace of Spades у оригиналној постави групе Motörhead из 1980. године.

МОТОРХЕД: БРЗИНА КАО СТАВ

Моторхед није настао као пројекат, заправо то је била реакција. Леми је хтео бенд који ће да свира брже, гласније и искреније од свега што је до тада постојало на сцени. Његов бас није био пратња, био је тешко наоружање. Његов глас је понајмање био леп, али је био истинит. Моторхед је стајао пред оним што су сами створили – на раскршћу рока, панка и хеви метала, а да не припадну ниједној од тих етикета.

Успех са албумом Ејс оф спејдс и живим издањем Но слип тил Хамерсмит учинио је Моторхед једним од кључних бендова британске сцене почетком осамдесетих. Али добри Леми никада није прихватио улогу звезде. Остао је на страни оних који су свирали и слушали музику без позе, без дистанце и без лажног ауторитета.

ЛЕМИ И СРБИ: ПРЕПОЗНАВАЊЕ БЕЗ ПОСРЕДНИКА

Лемијев однос са овим простором не може да се сведе на куриозитет. Његов први долазак у Југославију средином шездесетих, као члана бенда Рокин викерс, био је културни преседан. Свирали су тада и у Нишу, иако рокенрол у тадашњој држави још није био широко прихваћен, публика је већ врло добро знала шта слуша и зашто.

Каснији доласци са Моторхедом, укључујући и концерт у Београду 2002. године, показали су да је српска рок и метал публика Лемија доживљавала као свог, а то је било заиста веома важно. Није он био прихваћен као странац, ни као икона са плаката, него баш као неко ко носи исти крст – отпор према наметнутим улогама, гађење према лицемерју и гаји искрену потребу за слободом без превода.

За разлику од многих музичара са запада који су Србију посматрали као егзотику или политичку фусноту, Леми је овде препознавао људе сличне себи. Нормалне, како је умео да каже. То препознавање било је обострано и трајно. Наравно и српска ракија је говорила двадесет језика.

Рокенрол без посредника. Бина и публика на истој страни.

ЛИЧНИ ЖИВОТ И МИТ

Леми је живео живот који је лако митологизовати, а тешко разумети. Алкохол, цигарете, дрога и бескрајне турнеје били су део његове свакодневице, али никада поза. Он није продавао скандал, већ је живео без извињења, свестан да рокенрол није безбедан простор. Није случајно што је и у Београду тај судар између бине и публике понекад прелазио меру јер Леми није тражио контролисану оданост, већ суочавање.

Контроверзе које су га пратиле током каријере, укључујући и његову колекцију војних артефаката, често су погрешно тумачене. Међутим Леми није био идеолог, него је био опседнут историјом као сведочанством људске глупости која се циклично понавља.

Политички, Леми је био анархиста у најширем смислу речи – против расизма, против ауторитета, против наметнуте моралности. Религији није придавао значај, верујући да одговори, ако постоје, долазе касније. Кад се оде Богу на истину.

НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ

Леми је преминуо пре пуне деценије, 28. децембра 2015. године, а Моторхед је престао да постоји тек онда када је он отпутовао у вечност. Његово наслеђе не мери се данас ни споменицима, астероидима или наградама, оно је опипљиво кроз утицај на генерације музичара и слушалаца који су у његовој музици пронашли потврду да није потребно бити прихваћен да би био искрен и истинит.

Његов мото: „Рођен да изгуби, живео да победи” није био слоган, то је кад боље размислим резиме једног живота – његовог. За нас, Србе, Леми остаје важан јер нас је видео онаквима какви јесмо као део истог света, истог звука и исте побуне.

Рокенрол, у свом најчистијем облику, увек је био управо то.