Четврти албум Дејана Илијића из серијала DYAD не наставља само започето, већ прави јасан отклон. DYAD IV се одмиче и од до сада познатог Илијићевог стваралаштва у оквиру састава EYOT и од његових ранијих соло издања, улазећи одлучно у простор амбијенталне електронике која не тражи пажњу, већ време.
Нови Илијићев албум званично излази на све дигиталне платформе 1. фебруара 2026. године
Овај албум није уобичајен скуп нумера, већ конструисани амбијент. Аналогни синтисајзери и њихови дигитални савременици не користе се ради ефекта, већ ради стварања звучног пејзажа у којем доминирају расположење, простор и осећај спорог, готово филмског приповедања. DYAD IV делује као звучна архитектура – не намеће ритам, већ га постепено открива.
Референце на које се ово дело позива су јасне, али не и оптерећујуће: кинематографска ширина Вангелиса, научнофантастични универзум Mass Effect-а, као и пригушена, унутрашња напетост серије Andor. Ипак, оне овде не функционишу као цитати, већ као језик. Илијић користи тај језик да би испричао причу без речи, причу у којој је тишина подједнако важна као и звук.
Дакле, DYAD IV је албум који се не слуша „успут”. Он тражи повлачење, издвајање, одлуку да се буде унутар музике. Управо у томе лежи његова снага: у одбијању да буде потрошна музичка информација и у инсистирању на доживљају. У времену глобалног убрзања, DYAD IV делује као свесни чин успоравања – и као такав, као један од оних албума који се не троше, већ којима се враћа. Редакцијски фаворити су траке број три и пет.
Илијићево досадашње стваралаштво, посебно рад у оквиру састава EYOT, било је обележено снажним дијалогом са класичном музиком, џезом и пост-роком, формом и израженом извођачком енергијом. И његова ранија соло издања кретала су се унутар јасније дефинисаних оквира композиција.
Албум DYAD IV сво то стечено искуство не поништава, али га своди на унутрашњи импулс, преламајући га у музику која више не гради форму, већ раскошан простор. Управо из таквог угла Илијићево ново музичко остварење и треба слушати. Препорука: 9,87/10
Данас се навршава осамдесет година од рођења Ијана Фрејзера Килмистера, човека кога је свет упознао под једноставним именом Леми. За историју рокенрола он је икона, за музику мера непомирљивости, а за велики део српске публике доказ да нисмо били ни културна провинција нити публика другог реда, већ савременици истог оног звука који је одзвањао клубовима Лондона, Детроита и Лос Анђелеса.
Леми није био музичар који тражи разумевање. Није га ни добијао. Али био је обасипан оним што му је било важније: поштовање нас који смо у његовој музици препознавали истину без улепшавања.
Mоје сведочанство није биографски преглед, више је покушај да осветлим зашто је Леми, пре него многи други, остао жив у памћењу и зашто је његова веза са публиком у Србији била дубља него што се на први поглед чини.
Леми је рођен 1945. године у Бурслему, индустријском делу Стоук-он-Трента, у Енглеској која је из рата изашла као победник, али прецизности ради, као исцрпљени победник. Отац га је напустио док је још био беба, бежећи од одговорности старања о детету у таквим тешким оклоностима. Леми детињство проводи у радничкој средини, без романтике и без илузија.
Тај социјални код који је сурово учитан у његове гене учинио је да буде директан, груб, без сентименталности и остане са свим тим до краја. Преломни тренутак у Лемијевом животу био је његов сусрет са Битлсима у ливерпулском Каверн клубу.
Леми је касније говорио да му тај концерт није само отворио врата музике, него да му је показао како је ипак могуће да се побегне од предодређености и предвидљивости. Научио је да свира гитару слушајући њихове плоче, радио је физичке послове и свирао у локалним бендовима, али без велике стратегије и без другог плана осим да ради то што зна.
ПРЕ МОТОРХЕДА: ПУТ БЕЗ КОМПРОМИСА
Током шездесетих за Лемија су то биле године током којих је изучавао школу преживљавања. Свирао је у више бендова, мењао улоге, имена и градове, све док није завршио у свемирском рок саставу Хоквинд.
Иако није био класичан басиста, његов гласан стил, агресиван и вођен ритмом променио је звук бенда. Песма „Силвер машин” постала је хит, али Леми није био човек за компромисе и млаке сараднике. Отпуштен је из бенда 1975. године и тај тренутак, који би за многе значио крај, за њега је био стварни почетак.
Звук који је дефинисао историју рока: Чувена Ace of Spades у оригиналној постави групе Motörhead из 1980. године.
МОТОРХЕД: БРЗИНА КАО СТАВ
Моторхед није настао као пројекат, заправо то је била реакција. Леми је хтео бенд који ће да свира брже, гласније и искреније од свега што је до тада постојало на сцени. Његов бас није био пратња, био је тешко наоружање. Његов глас је понајмање био леп, али је био истинит. Моторхед је стајао пред оним што су сами створили – на раскршћу рока, панка и хеви метала, а да не припадну ниједној од тих етикета.
Успех са албумом Ејс оф спејдс и живим издањем Но слип тил Хамерсмит учинио је Моторхед једним од кључних бендова британске сцене почетком осамдесетих. Али добри Леми никада није прихватио улогу звезде. Остао је на страни оних који су свирали и слушали музику без позе, без дистанце и без лажног ауторитета.
ЛЕМИ И СРБИ: ПРЕПОЗНАВАЊЕ БЕЗ ПОСРЕДНИКА
Лемијев однос са овим простором не може да се сведе на куриозитет. Његов први долазак у Југославију средином шездесетих, као члана бенда Рокин викерс, био је културни преседан. Свирали су тада и у Нишу, иако рокенрол у тадашњој држави још није био широко прихваћен, публика је већ врло добро знала шта слуша и зашто.
Каснији доласци са Моторхедом, укључујући и концерт у Београду 2002. године, показали су да је српска рок и метал публика Лемија доживљавала као свог, а то је било заиста веома важно. Није он био прихваћен као странац, ни као икона са плаката, него баш као неко ко носи исти крст – отпор према наметнутим улогама, гађење према лицемерју и гаји искрену потребу за слободом без превода.
За разлику од многих музичара са запада који су Србију посматрали као егзотику или политичку фусноту, Леми је овде препознавао људе сличне себи. Нормалне, како је умео да каже. То препознавање било је обострано и трајно. Наравно и српска ракија је говорила двадесет језика.
Рокенрол без посредника. Бина и публика на истој страни.
ЛИЧНИ ЖИВОТ И МИТ
Леми је живео живот који је лако митологизовати, а тешко разумети. Алкохол, цигарете, дрога и бескрајне турнеје били су део његове свакодневице, али никада поза. Он није продавао скандал, већ је живео без извињења, свестан да рокенрол није безбедан простор. Није случајно што је и у Београду тај судар између бине и публике понекад прелазио меру јер Леми није тражио контролисану оданост, већ суочавање.
Контроверзе које су га пратиле током каријере, укључујући и његову колекцију војних артефаката, често су погрешно тумачене. Међутим Леми није био идеолог, него је био опседнут историјом као сведочанством људске глупости која се циклично понавља.
Политички, Леми је био анархиста у најширем смислу речи – против расизма, против ауторитета, против наметнуте моралности. Религији није придавао значај, верујући да одговори, ако постоје, долазе касније. Кад се оде Богу на истину.
НАСЛЕЂЕ КОЈЕ ТРАЈЕ
Леми је преминуо пре пуне деценије, 28. децембра 2015. године, а Моторхед је престао да постоји тек онда када је он отпутовао у вечност. Његово наслеђе не мери се данас ни споменицима, астероидима или наградама, оно је опипљиво кроз утицај на генерације музичара и слушалаца који су у његовој музици пронашли потврду да није потребно бити прихваћен да би био искрен и истинит.
Његов мото: „Рођен да изгуби, живео да победи” није био слоган, то је кад боље размислим резиме једног живота – његовог. За нас, Србе, Леми остаје важан јер нас је видео онаквима какви јесмо као део истог света, истог звука и исте побуне.
Рокенрол, у свом најчистијем облику, увек је био управо то.
Арво Перт, естонски композитор рођен 1935. године, инострани члан Српске академије наука и уметности од 5. новембра 2009. године, данас се с разлогом сматра једним од најзначајнијих живих стваралаца класичне музике. Његов опус, обележен минималистичким приступом и дубоком духовношћу, превазилази жанровске, културне и географске границе, чинећи га јединственим феноменом на глобалној музичкој сцени.
Пертову музику често описују као „свети минимализам” – она се рађа из тишине, молитве и древних традиција, док је његов препознатљиви стил, тинтинабули, постао синоним за хармонију између звука и тишине. У веку у којем је савремена музика често агресивна или искључиво концептуална, Перт нуди оазу спокоја и унутрашње сабраности, што га у очима многих чини највећим живим композитором данашњице.
У овом сведочанству, у најкраћем, а суштински најважнијем оквиру, биће представљени његов професионални и приватни живот, стваралаштво и утицај на светску музичку сцену, уз посебан осврт на његово православно крштење и духовне композиције засноване на византијском наслеђу.
Арво Перт је рођен 11. септембра 1935. године у Паидеу, малом граду у Естонији, тада делу Совјетског Савеза. Његово детињство обележиле су ратне године и тешки послератни период. Породица се 1938. године преселила у Раквере, где је Перт одрастао уз мајку и очуха.
Интересовање за музику показао је веома рано. Почео је да учи клавир у локалној музичкој школи, а касније наставио образовање у Талину. Упркос скромним условима живота и снажној идеолошкој контроли која је пратила културну сферу у СССР-у, Перт је развио снажну везу са класичном музиком и рано почео да трага за сопственим изразом.
Формално образовање започео је 1954. године на Талинском конзерваторијуму, где је студирао композицију код угледног естонског композитора Хеина Елера, ментора читаве генерације музичара. Елер је подстакао Перта да истражује неокласичне и фолклорне елементе, али и да развија лични композиторски језик. Паралелно са студијама, Перт је од 1958. до 1967. године радио као инжењер звука на Естонском радију, што му је омогућило контакт са разноврсним музичким материјалима и експериментисање са звучним структурама.
Овај период био је пресудан за развој његовог техничког знања, али и за суочавање са цензуром совјетског режима, који је фаворизовао социјалистички реализам и подозриво гледао на авангардне уметничке форме. Перт је дипломирао 1963. године, али његов рани живот није био обележен искључиво академским напредовањем јер су га пратили лични изазови, здравствени проблеми и дубока унутрашња потрага за идентитетом у репресивном друштвеном оквиру. Ова искуства касније ће се јасно одразити у музици која истражује теме патње, тишине и искупљења.
КОМПОЗИТОРСКИ ПУТ И УМЕТНИЧКА ТРАГАЊА
Пертов професионални пут започео је током шездесетих година, кад је компоновао музику за филмове, позориште и концертне дворане. Његова рана дела, попут „Некролога” (1960) и „Перпетуум мобиле” (1963), била су експериментална и снажно ослоњена на серијализам и дванаесттонску технику Арнолда Шенберга. Иако су му донела признања унутар естонских музичких кругова, ова дела су истовремено изазвала и оштре реакције власти, јер су сматрана идеолошки неподобним и превише авангардним.
Средином шездесетих година Перт долази до уметничке и духовне прекретнице. Композиција „Кредо” (1968), која отворено укључује хришћанске мотиве, изазвала је скандал и довела до забране јавног извођења. Након тога уследио је период вишегодишње тишине (1968–1976), током којег се Перт готово у потпуности повлачи из јавног живота и посвећује проучавању средњовековне музике, грегоријанског хора и ренесансне полифоније.
Из ове фазе изашао је са потпуно новим музичким језиком – тинтинабули стилом, који је први пут јасно артикулисан у композицији „Für Alina” (1976). Тај тренутак означио је радикалан преокрет и почетак зрелог Пертовог стваралаштва.
Музичко дело Für Alina (1976), прво након дужег стваралачког затишја, означило је почетак тинтинабули стила и остало интимна музичка исповест о утехи, прочишћењу и новом почетку.
ЕМГИРАЦИЈА И МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ
Перт је са породицом напустио СССР 1980. године. Најпре су се настанили у Бечу, а потом у Западни Берлин. Овај корак омогућио му је слободу стварања и отварање ка међународној сцени. Сарадња са издавачком кућом „ECM Records”, започета албумом „Tabula Rasa” (1984), донела му је светску препознатљивост и поставила га у сам врх савремене класичне музике.
Истовремено, живот у новој средини отворио му је прилику да упозна различите културне и музичке традиције, да сарађује са извођачима широм Европе и света, и да у свом стваралаштву још снажније истражује концепт тишине, простора и духовне дубине који ће касније постати препознатљив знак његовог стила.
У 2025. години Перт је и даље активан композитор, а његов 90. рођендан обележен је бројним фестивалима, концертима и посебним издањима широм света, што додатно потврђује трајност и актуелност његовог дела и утицаја.
Tabula Rasa (1984), музичко дело које ствара атмосферу чисте, молитвене тишине кроз минималистичку структуру и суптилне полифоне текстуре.
ПОРОДИЦА И ТИШИНА
Пертов приватни живот остао је углавном изван јавне пажње. Ожењен је Нормом, са којом има двојицу синова, Михајла и Петра. Породица је имала кључну улогу у његовом животу, посебно током периода емиграције, кад су напустили Совјетски Савез и започели нови живот у Западном Берлину, у скромним условима и далеко од медијске пажње.
Према његовом сведочењу, подршка и блискост породице пружали су му осећај стабилности и сигурности, омогућавајући да своју енергију усмери на истраживање музичких идеја и духовних димензија у стварању. Од почетка двехиљадитих година Перт се вратио у Естонију, где живи у Лауласмаију, недалеко од Талина. Тамо је 2018. године отворен Арво Перт центар, институција посвећена очувању и проучавању његовог дела.
Приватно, Арво Перт и данас води повучен и аскетски живот, испуњен молитвом, читањем светих текстова и свесним одбијањем јавног експонирања. Управо та скромност и усредсређеност на унутрашњи свет чине важан део његове уметничке поетике.
Композиција Ukuaru Waltz (1973), израсла је из једноставне народске мелодије у снажан музички симбол љубави, дома и воље за живот, дубоко укорењен у естонском културном памћењу.
ТИНТИНАБУЛИ – МУЗИКА ИЗМЕЂУ ЗВУКА И ТИШИНЕ
Најзначајнији Пертов допринос савременој музици јесте тинтинабули стил, развијен 1976. године. Ова техника, инспирисана звуком звона (лат. tintinnabulum), заснива се на односу две гласовне линије: мелодијске (M-voice), која се креће степенасто, и тријадне (T-voice), која „звони” око централног тона.
Резултат је музика изузетне сведености, у којој тишина и простор између нота добијају подједнаку важност као и сам звук. Тинтинабули представља јасно одступање од Пертових раних авангардних експеримената. Уместо сложености и техничке демонстрације, у средишту се налази једноставност.
Како је сам Перт записао, „тинтинабули је као светлост која пролази кроз призму – једноставна, а бесконачна”. Иако често почива на строгим, готово математичким структурама, ова музика остаје дубоко емотивна, усмерена ка хармонији, резонанци и унутрашњем миру.
Kanon Pokajanen (1980), једно од најдубљих духовних остварења – монументална православна композиција у којој се кроз строг аскетизам звука и дуготрајну форму остварује музика као молитва покајања и унутрашњег очишћења.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ВИЗАНТИЈСКО ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ
Један од кључних тренутака у Пертовом животу било је његово православно крштење 1972. године, након периода дубоких личних и уметничких преиспитивања. У условима совјетског државног уређења, у којем је религија била маргинализована и потискивана, овај чин представљао је истовремено његов духовни избор и унутрашњи отпор. Перт се интензивно посветио проучавању православних текстова, византијских химни и средњовековне музичке традиције, што је снажно утицало на формирање његовог зрелог стила.
Његове духовне композиције, као што су „Канон покајанија” (1980) и „Берлинска миса” (1990), ослањају се на византијско наслеђе кроз модалне структуре, једногласне мелодијске токове и снажан нагласак на светом тексту. У Пертовом случају, византијско наслеђе не представља директну музичку реконструкцију, већ духовни модел на основу којег записује ново дело. Његова музика функционише као „звучна икона” – статична, созерцатељна форма која позива на унутрашње смирење.
Перт музику доживљава као молитву, у којој тишина није празнина, већ знак дубоког присуства. Та димензија његовог стваралаштва превазилази оквире чисто уметничког и задобија теолошку ширину, нудећи духовно искуство и слушаоцима који нису верујући.
Cantus in memoriam Benjamin Britten (1977), тихи реквијем у којем се кроз споро гашење тонова и звук звона музика претвара у чин сећања, жалости и помирења.
КЉУЧНА ДЕЛА И ОПУС
Пертов опус обухвата више од стотину композиција, од којих су многе стекле статус савремених класика. Дело „Fratres” (1977), у различитим инструменталним верзијама, представља један од најчистијих примера тинтинабули стила, са варијацијама које стварају снажан медитативни ефекат.
Дело „Tabula Rasa” (1977), за две виолине, клавир и камерни оркестар, симболизује идеју поновног почетка и духовног прочишћења. Међу најпознатија дела спадају и „Spiegel im Spiegel” (1978), минималистичко промишљање за виолину и клавир, као и „Cantus in Memoriam Benjamin Britten” (1977), композиција која кроз канонску форму изражава дубоку жалост и поштовање.
Пертов хорски опус, укључујући и дело „Te Deum” (1985), спаја древне духовне текстове са савременим звучним језиком у јединствену целину. Иако различитих форми и размера, увек носи препознатљиву хармонију тишине и простора, остављајући дубок утисак на слушаоца.
ЗНАЧАЈ И УТИЦАЈ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Утицај Арва Перта на савремену музику је немерљив. Он спада међу најизвођеније живе композиторе, а његова дела налазе место у репертоару филхармонија, филмовима, балету и модерном плесу. Добитник је бројних међународних признања, међу којима се издвајају „Praemium Imperiale” и „Polar Music Prize”. Обележавање његовог 90. рођендана 2025. године на светским сценама додатно је учврстило његов статус.
Пертов утицај осећа се у делима бројних композитора, од духовног минимализма до ширег културног контекста. Он представља истинску везу између Истока и Запада, преплитајући православну духовност са модерним музичким изразом, притом нудећи слушаоцима простор тишине и смисла у савременом свету који тонски најбоље обележава несносна бука.
Оно што се на крају природно намеће као закључак јесте да је Арво Перт уметник који кроз музику истражује најдубље слојеве људске душе. Његов животни и стваралачки пут, од совјетске Естоније до светске славе, обележен је трагањем за истином, лепотом и унутрашњим миром. Са тинтинабули стилом и снажним духовним наслеђем, Перт наставља да инспирише генерације, потврђујући да музика превазилази границе људске свести. У 2025. години, његово наслеђе је живо, а његова музика вечна.
Да бисмо обезбедили стабилно и функционално корисничко искуство, Гледишта користе основне, такозване колачиће (cookies) – технолошка средства за чување и приступ појединим информацијама на уређају са којег приступате нашем садржају. Гледишта не користе колачиће у сврху оглашавања, профилисања корисника или праћења понашања читалаца, нити прикупљају личне податке у комерцијалне сврхе. Ваша сагласност омогућава систему да аутоматски примени поједина техничка подешавања (попут избора писма или приказа садржаја). Недавање или повлачење сагласности не утиче на основну доступност и читање садржаја, али поједини визуелни или технички елементи (слике, распоред странице) могу бити делимично ограничени у зависности од подешавања прегледача.
Ауторска права
Часопис Гледишта задржава сва ауторска и сродна права на објављене садржаје – текстуалне, визуелне, звучне и видео-материјале, као и на базе података и програмски код. Свако неовлашћено копирање, умножавање, дистрибуција или друго коришћење било ког дела садржаја без претходне писане сагласности уредништва сматра се повредом ауторских права и подлеже законским последицама.
Одговорност за ставове
Ставови и мишљења изнета у ауторским текстовима не морају нужно одражавати ставове Редакције Гледишта.
Професионални стандарди
Гледишта поштују Кодекс новинара Србије и прихватају надлежност Савета за штампу.
Основни
Увијек активан
Неопходни технички колачићи који омогућавају основно функционисање сајта и приказ садржаја. Без њих Гледишта не могу правилно да раде.
Преференце
Техничко складиштење или приступ су неопходни за легитимну сврху чувања преференција које не захтевају претплатник или корисник.
Статистика
Техничко складиште или приступ који се користи искључиво у статистичке сврхе.Техничко складиште односно тражење приступа искључиво у анонимне статистичке сврхе. Информације сачуване или преузете само за ову сврху се не користе за вашу проверу без судског позива, добровољне сагласности од стране вашег Интернет провајдера или додатне евиденције треће стране.
Изглед
Колачићи који памте детаљна подешавања приказа сајта. Не користе се за праћење корисника или оглашавање.