Вест о одласку у вечност Николаја Владимировича Кољаде није обавештење о смрти великог писца, него тихи јецај позоришне реквизите услед пада читавог једног универзума који је он, деценијама, из своје даче у Јекатеринбургу, пажљиво ткао од блата, суза, јефтине вотке и најчистије поезије. Како је преводилац Новица Антић на страници Атељеа 212 на вест о смрти дирљиво приметио у свом сећању на дугогодишњег пријатеља, Кољада је пред крај осетио да овај свет више не препознаје као свој. Биће да је свет постао превише умивен и хладан за човека који је читавог живота славио „прљаву” лепоту људског постојања.
© Илья Питалев
ОД УРАЛСКИХ СТЕПА ДО СВЕТСКИХ СЦЕНА
Кољада је био позоришни феномен који се најпрецизније говорећи ретко среће. У ери у којој је мерило успеха по правилу подразумевало прелазак у неку од метропола, он је изабрао да остане „градоначелник” свог Јекатеринбурга. На размеђи Европе и Азије, подигао је Кољада театар – уточиште за све оне који нису имали где, институцију која је постала синоним за ангажовано и виспрено позориште.
Његова величина није се огледала само у писању, него се одражавала у визији. Као творац Уралске школе драматургије, он није стварао небројене копије себе. Брусио је гласове младих писаца, дајући им слободу да буду оно што јесу – сирови, искрени и неустрашиви.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ РАЗУМЕО „МАЛЕ ЉУДЕ”
Оно што је Кољаду учинило дубоко блиским српској публици јесте његов непогрешиви осећај за маргиналца. Његови ликови, попут оних у драмама „Мурлин Мурло” или „Праћка”, нису хероји из читанки. То су људи са периферије, који животаре у скученим становима, међу мемљивим тапетама које се љуште, а сањају о великим љубавима и далеким световима.
„Николај је писао о љубави која труне, неубрана, као најслађа јабука у запуштеном воћњаку.”
Кољада је био мајстор естетике сиромаштва и безнађа – правца који је огољавао сурову стварност постсовјетског друштва, али је у тај сиви пејзаж увек убацивао зраке сунца, макар то било кроз трагикомични апсурд или вишак емоције која прелива преко ивице.
КОЉАДА И СРБИЈА: БРАТСТВО ПО „ЛУДИЛУ”
Веза Николаја Кољаде и Београда била је органска. Захваљујући пионирском раду Јована Ћирилова и преводима Новице Антића, он је овде заиста постао домаћи писац. Његове драме су се у Србији изводиле са истим жаром као и у Русији.
Зашто смо га тако разумели? Вероватно због његовог дубоког увида: „Твоји Срби су на исти начин луди као и Руси”. То је оно племенито, меланхолично и често деструктивно лудило које преживљава све историјске бродоломе. У Београду је видео исти онај пркос и исту ону тугу коју је налазио на свом Уралу.
Кључни доприноси драматургији: Праћка – болна, антологијска прича о самоћи; Мурлин Мурло – текст који је дефинисао читаву једну генерацију позоришних стваралаца; Кокошка – сурова и духовита визија позоришног живота у провинцији; Полонеза Огињског – трагикомична повест о изгубљеном идентитету, емигрантској носталгији и болном покушају повратка у отаџбину која је постала потпуно страна, а која је својевремено са великим успехом играна на Великој сцени Народног позоришта у Нишу.
ПОСЛЕДЊИ ЧИН: ЗАВЕСА
Последња порука коју је послао – да свет више не препознаје као свој, најболнија је и истинита дијагноза нашег времена. Човек који је могао да види лепоту у највећој беди, на крају је заћутао пред хладноћом овог – новог доба.
Николај Кољада је отишао 2. марта 2026. године у тишину својих јелки на Уралу, али остављајући за собом позориште које неће престати да игра. Оставио је стотине студената којима је удахнуо храброст да пишу, и публику широм света која ће у његовим реченицама и даље препознавати сопствене ожиљке.
Нека му је лака уралска земља и вечан мир од Господа. Његова „јабука из запуштеног воћњака” није иструлила – она је сада део позоришне вечности.
Редакција ГЛЕДИШТА © 2026
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ