Vest o odlasku u večnost Nikolaja Vladimiroviča Koljade nije obaveštenje o smrti velikog pisca, nego tihi jecaj pozorišne rekvizite usled pada čitavog jednog univerzuma koji je on, decenijama, iz svoje dače u Jekaterinburgu, pažljivo tkao od blata, suza, jeftine votke i najčistije poezije. Kako je prevodilac Novica Antić na stranici Ateljea 212 na vest o smrti dirljivo primetio u svom sećanju na dugogodišnjeg prijatelja, Koljada je pred kraj osetio da ovaj svet više ne prepoznaje kao svoj. Biće da je svet postao previše umiven i hladan za čoveka koji je čitavog života slavio „prljavu” lepotu ljudskog postojanja.
© Ilья Pitalev
OD URALSKIH STEPA DO SVETSKIH SCENA
Koljada je bio pozorišni fenomen koji se najpreciznije govoreći retko sreće. U eri u kojoj je merilo uspeha po pravilu podrazumevalo prelazak u neku od metropola, on je izabrao da ostane „gradonačelnik” svog Jekaterinburga. Na razmeđi Evrope i Azije, podigao je Koljada teatar – utočište za sve one koji nisu imali gde, instituciju koja je postala sinonim za angažovano i vispreno pozorište.
Njegova veličina nije se ogledala samo u pisanju, nego se odražavala u viziji. Kao tvorac Uralske škole dramaturgije, on nije stvarao nebrojene kopije sebe. Brusio je glasove mladih pisaca, dajući im slobodu da budu ono što jesu – sirovi, iskreni i neustrašivi.
ČOVEK KOJI JE RAZUMEO „MALE LJUDE”
Ono što je Koljadu učinilo duboko bliskim srpskoj publici jeste njegov nepogrešivi osećaj za marginalca. Njegovi likovi, poput onih u dramama „Murlin Murlo” ili „Praćka”, nisu heroji iz čitanki. To su ljudi sa periferije, koji životare u skučenim stanovima, među memljivim tapetama koje se ljušte, a sanjaju o velikim ljubavima i dalekim svetovima.
„Nikolaj je pisao o ljubavi koja trune, neubrana, kao najslađa jabuka u zapuštenom voćnjaku.”
Koljada je bio majstor estetike siromaštva i beznađa – pravca koji je ogoljavao surovu stvarnost postsovjetskog društva, ali je u taj sivi pejzaž uvek ubacivao zrake sunca, makar to bilo kroz tragikomični apsurd ili višak emocije koja preliva preko ivice.
KOLJADA I SRBIJA: BRATSTVO PO „LUDILU”
Veza Nikolaja Koljade i Beograda bila je organska. Zahvaljujući pionirskom radu Jovana Ćirilova i prevodima Novice Antića, on je ovde zaista postao domaći pisac. Njegove drame su se u Srbiji izvodile sa istim žarom kao i u Rusiji.
Zašto smo ga tako razumeli? Verovatno zbog njegovog dubokog uvida: „Tvoji Srbi su na isti način ludi kao i Rusi”. To je ono plemenito, melanholično i često destruktivno ludilo koje preživljava sve istorijske brodolome. U Beogradu je video isti onaj prkos i istu onu tugu koju je nalazio na svom Uralu.
Ključni doprinosi dramaturgiji: Praćka – bolna, antologijska priča o samoći; Murlin Murlo – tekst koji je definisao čitavu jednu generaciju pozorišnih stvaralaca; Kokoška – surova i duhovita vizija pozorišnog života u provinciji; Poloneza Oginjskog – tragikomična povest o izgubljenom identitetu, emigrantskoj nostalgiji i bolnom pokušaju povratka u otadžbinu koja je postala potpuno strana, a koja je svojevremeno sa velikim uspehom igrana na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Nišu.
POSLEDNJI ČIN: ZAVESA
Poslednja poruka koju je poslao – da svet više ne prepoznaje kao svoj, najbolnija je i istinita dijagnoza našeg vremena. Čovek koji je mogao da vidi lepotu u najvećoj bedi, na kraju je zaćutao pred hladnoćom ovog – novog doba.
Nikolaj Koljada je otišao 2. marta 2026. godine u tišinu svojih jelki na Uralu, ali ostavljajući za sobom pozorište koje neće prestati da igra. Ostavio je stotine studenata kojima je udahnuo hrabrost da pišu, i publiku širom sveta koja će u njegovim rečenicama i dalje prepoznavati sopstvene ožiljke.
Neka mu je laka uralska zemlja i večan mir od Gospoda. Njegova „jabuka iz zapuštenog voćnjaka” nije istrulila – ona je sada deo pozorišne večnosti.
Redakcija GLEDIŠTA © 2026
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE