Књижевно дело Слободана Џунића заузима посебно место у оквиру српске књижевности друге половине двадесетог века. Његов обиман и разноврстан стваралачки опус, сачињен од поезије, лирске прозе, приповедака и романа, различит по облику, а духовно и садржински кохерентан, обједињен је профаним, историјским и митским временом које спаја оно што је било, оно што јесте и оно што траје.
Џунић у књижевни свет уводи старопланински крај, родну Темску и специфичан менталитет овог поднебља, стварајући аутохтони уметнички систем заснован на дијалектици видљивог и невидљивог, овостраног и оностраног са симболичким предзнаком безвремености и подређености вишем, универзалном поретку.
Сва бића (човек, животиња) и све што их окружује (камен, дрво, ветар) крећу се у ритму свеприсутног духа природе. Тај ритам је за уметника био и етички и естетски компас: у њему се све рађа и умире, али ништа не нестаје заувек. Природу схвата као целину у којој се супротности сусрећу и допуњују, тако да у свом делу доводи у непосредан однос митско, пантеистичко и паганско са библијским, филозофским и историјским учењима.
Ослањајући се на природне циклусе, Џунић проговара језиком Старе планине, препознајући у свакој појави траг почела и тајних извора, стена „на којој леже све стене и људски и други слојеви, земљани и глинени, од непамтивека, кап која кад се помери у земљи буди из сна земљотрес чак на другоме крају света”.
ОД СОЦИЈАЛНЕ ХРОНИКЕ КА МИТОПОЕТСКОЈ РЕФЛЕКСИЈИ
Слободан Џунић у књижевност улази током Другог светског рата, носећи у себи обележја генерације која је стасавала у оквиру идеолошких подела. У раним књижевним радовима, које још као гимназијалац у Пироту чита на састанцима литерарне дружине, и у првим објављеним текстовима Они, Мати и Данка, оцртава се његов основни друштвено ангажовани импулс: писац не може бити одвојен од света у којем живи.
Са друге стране, у првим причама (Зрна, Њива у Рудињу) и роману (Виноград господњи) уочљива је Џунићева тежња да стварност сагледа у двострукој равни: као живот који је укорењен у овоземаљском и као присуство трансценденције која га надилази. У том смислу, граница између човека и природе, живота и смрти, сна и јаве није прецизно одређена.
Превазилазећи миметичку заснованост приповедања у каснијим делима (Пагани, Медовина, Оброк, Василијана, Свитац у свемиру, Иза сунчеве стране, Ветрови Старе планине), сложеним митско-фантастичним поступцима писац обликује двопланску стварност у којој натприродно не опонира емпиријском већ га надопуњује.
Митске представе, фолклорна фантастика и библијска реторика стапају се у онтолошку визију једног света који припада „сунчевој страни” ‒ стварности ‒ и другог који припада „свету иза сунчеве стране” ‒ надстварности ‒ где све може, али и не мора постојати.
СА ОВЕ И ДРУГЕ СТРАНЕ СУНЦА
Снажна присутност усмене традиције у књижевном делу Слободана Џунића проистиче из сталне потребе аутора да испитује простор и време. Централна просторна и метафизичка опозиција његовог опуса артикулише се кроз разликовање „сунчеве стране” и онога што постоји „иза сунчеве стране”. Објашњење њиховог значења читалац проналази у приповеци „Вртопски смук”, први пут објављеној у приповедачкој збирци Иза сунчеве стране:
„Сунчева страна, то је овај наш свет, који походи и обасјава, и којим влада сунце, све остало је иза сунчеве стране.”
Овај други простор – загонетни вилајет где је „много шта и могуће, па и то; који је могао, и није морао постојати” – отвара трансцендентну димензију у којој се истражују егзистенцијалне и космичке границе људског бивствовања. На тај начин, хронотоп Старе планине додатно указује на активну присутност писца, повезујући текст са експресионистичким, постмодернистичким и магичнореалистичким импулсима и поетичким мотивима тишине, загонетке и тајне.
У тако замишљеном двоструком, интермедијарном простору, јунаци Џунићевих приповедака и романа истовремено делају у трима различитим временским видовима, које писац назива Време, Невреме и Безвреме. Таква позиција јунака реконструише начин мишљења у којем се стварност не завршава на ономе што је видљиво. У том смислу, Џунићева проза успоставља везу између стварног и имагинарног: мит постаје један од модуса сагледавања истине у профаном свету, а свет се може разумети само ако се сачува нит приче, у мери у којој се прича памти и преноси.
КОДЕМА – РЕЧ КАО ПОЧЕТАК И КРАЈ
Како у поезији, тако и у прози Слободана Џунића језик је чудесни кључ ‒ кодема ‒ који отвара све браве овога света. Реч је почетак и крај, алфа и омега сваке мисли. Она је изворни знак, „последња човекова одбрана” на сунчевој страни. Без ње, нема ни човека, што је најснажније исказано у причи „Хапт”: „чим човек нема више шта да прича, наступа смрт, психичка или физичка, смрт душе или смрт тела, свеједно; да се не зна која је гора и кад ти после ње из гроба сија сунце…”.
Полазећи од уверења да се човекова тајна може сагледати једино кроз реч, Џунић размиче маглу древности настојећи да одгонетне оно што се, по његовим речима, крије иза свих небеса – тајну живота и смрти.
Да би то остварио у прозу уноси лексику источне Србије и старопланинских предела, али и трагове балканског, византијског и оријенталног наслеђа. У његовим текстовима речи из стандардног језика природно се сусрећу са архаичним и дијалекатским формама, византијским и оријенталним лексемама, чинећи слојевиту језичку мрежу у којој се осликава духовна топографија Старе планине.
ПРИЧА ИЗА ВРЕМЕНА
Књижевно дело Слободана Џунића потврђује да се стварност једино може схватити, разумети и спознати уколико се препозна њена двојност – видљиво и невидљиво, речено и прећутано, коначно и бесконачно. Спајајући древни језик завичаја са архетипском симболиком, Џунић васпоставља књижевни универзум у којем не постоје оштре границе између природног и натприродног, откривајући да тајна постања пребива управо у међупростору времена и приче.
БИОГРАФИЈА ТВОРЦА СТАРОПЛАНИНСКОГ КЊИЖЕВНОГ УНИВЕРЗУМА
Слободан Џунић је рођен 28. новембра 1921. године у Темској код Пирота. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Пироту, а Правни факултет у Београду. Највећи део свог радног века провео је у Радио Београду, као новинар и уредник Литерарне редакције. Био је такође уредник за историографију Радио Београда.
Оставио је за собом богат опус кога чине: десет збирки приповедака (Зрна, Њива у Рудињу, Глади, Иза сунчеве стране, Под кишном звездом, Кусидол, Свитац у свемиру, Изабране приповетке, Анђелиште, Испод мртвачког моста), девет романа (Виноград господњи, Пагани, Курјак, Меана поред друма, Медовина, Оброк, Василијана, Чаробни камен, Ветрови Старе планине), једна књиге лирске прозе (Дивља ружа) и поезије (Слапови).
Преминуо је у Београду 13. новембра 1998. године, не дочекавши излазак свог последњег романа Ветрови Старе планине за који ће му постхумно бити додељена награда „Борисав Станковић” за најбоље прозно дело године. Рукопис Кодема из пишчеве заоставштине објављен је 2006. године.
Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
Пише проф. др Данијела КОСТАДИНОВИЋ
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ