Današnji datum, 6. mart 2026. godine, u analima naše kulture ne stoji samo kao podsetnik na protok vremena, već kao simbol jednog veka koji je počeo rođenjem čoveka koji će postati etalon za ukus, meru i gospodstvo.
Branko Pleša nije bio samo glumac; on je bio pojava koja je primoravala okolinu da se uspravi, da pazi na izgovor i da poštuje tišinu. Dok obeležavamo stotu godišnjicu njegovog rođenja, suočavamo se sa pitanjem: šta je to Plešu činilo toliko drugačijim od svih ostalih velemajstora naše scene?
Odgovor leži u njegovoj sposobnosti da pomiri dve naizgled suprotstavljene stvari – strogu intelektualnu disciplinu i duboku, gotovo organsku emociju. U vremenu kad je jugoslovenski glumački izraz često bio sinonim za eksplozivnost, znoj i viku, Pleša je doneo „zapadnjački” sfumato. On je bio arhitekta tišine. Znao je da je pauza između dve rečenice često važnija od samih reči, i da se najveće istine ne saopštavaju građanima sa barikada, nego se šapuću u samoći sopstvene savesti.
ARHITEKTURA GLASA I GOSPODSTVENE DISTANCE
Ako bismo Plešin doprinos posmatrali kroz prizmu nauke o umetnosti, njegov najveći izum bila je dikcija. Kod njega nije bilo slučajnih glasova. Svako „r” i svako „s” imalo je svoju težinu i svoje mesto u prostoru. Ta preciznost mu je omogućila da postane vodeći glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta u njegovim najsjajnijim danima.
Kada bi Pleša zakoračio na scenu, publika bi nevoljno utihnula, ne zato što je on to zahtevao autoritativnošću, već zato što je njegova pojava odisala onim što bismo mogli nazvati „prirodnom aristokratijom”.
Ta distanca koju je održavao, kako na sceni tako i u privatnom životu, nije bila plod arogancije. Naprotiv, to je bio njegov način da zaštiti svetost umetnosti kojom se bavio. Za Plešu gluma nije bila „tezga” niti zabava za mase; ona je bila sveštenički poziv. Upravo ta doslednost iznedrila je nadimak po kojem ga i danas, vek kasnije, pamtimo – Gospodin Glumac. On je bio čovek koji je i u najobičnijem kaputu izgledao kao da nosi kraljevsku odoru, ne zbog kroja tkanine, već zbog kroja sopstvene duše.
MORAL U RATNOJ PRAŠINI: PUKOVNIK LUKIĆ
Iako su mnogi velikani tog doba gradili svoju slavu na likovima harizmatičnih buntovnika, Pleša je u kultnom filmu Marš na Drinu ostvario ulogu koja je postala temelj za razumevanje srpske oficirske časti. Kao pešadijski pukovnik Zdravko Lukić, on nije bio taj koji će uz psovku jurišati na haubice – za to je bio zadužen siloviti Kursula u majstorskoj izvedbi Ljube Tadića. Plešin pukovnik Lukić bio je nešto drugo: mozak operacije, čovek koji oseća odgovornost za svaku izgubljenu glavu i koji u haosu rata pokušava da zadrži civilizacijski nivo.
Zanimljiva je anegdota sa snimanja koja opisuje kako je Pleša gradio ovaj lik. Insistirao je na savršeno zategnutoj uniformi, čak i kada su oko njega svi bili „zapečeni” u prašini i blatu Cerske bitke. Svoju smirenost u kadru dovodio je do tačke koja je graničila sa nepomičnošću. Kada bi pukovnik Lukić izdavao naređenje, Pleša nije koristio viku. Koristio je autoritet znanja i unutrašnje snage.
Tom ulogom je dokazao da je vojska bez kulture i etike samo naoružana gomila, a da je oficir pre svega – vitez. Čini se zauvek odzvanja njegova rečenica koja i danas rodoljubima tera suze na oči:
„Više ne naređujem ja, ni vrhovna komanda, ni đeneral Stepa – naređuje Srbija!”
pešadijskog puka I poziva, Kombinovana divizija
LICE MOĆI I NALIČJE PATNJE: KADIJA I NEGATIVCI
Pleša je bio majstor u tumačenju likova koji su na pozicijama moći, ali i onih koji su tu moć zloupotrebljavali. Njegova interpretacija Kadije u ekranizaciji Selimovićevog romana Derviš i smrt je studija o birokratskom zlu.
Bez ijednog povišenog tona, on je uspeo da dočara hladnoću sistema koji melje pojedinca. Gledajući ga u tom filmu, publika oseća fizičku nelagodu od te tihe, prigušene pretnje koju on emituje.
Takođe, bio je nezamenljiv u ulogama stranih oficira u posleratnim filmovima. Dok su ti likovi obično bili jednodimenzionalne karikature zla, Pleša im je davao dostojanstvo, inteligenciju i tragiku. Time je podizao ulog svakog filma – jer što je protivnik pametniji i dostojanstveniji, to je pobeda nad njim značajnija. On nije igrao „neprijatelja”, on je igrao Čoveka u vrtlogu pogrešne ideologije.
REŽIJA KAO NASTAVAK MISLI
Kad je glumački izraz postao pretesan za njegov vizionarski duh, Pleša se okrenuo režiji. I tu se videla njegova skoro naučna preciznost. Njegove predstave su bile vizuelno čiste, sa fokusom na tekst i psihologiju. Nije trpeo jeftine trikove.
Kao pedagog na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, svojim studentima je često govorio: „Nemojte mi donositi glumu na čas, donesite mi čoveka.” Verovao je da glumac koji ne čita, koji ne poznaje muziku ili slikarstvo, ne može da tumači velike likove.
Postoji predivna priča koja kaže da je Pleša na probama često više vremena provodio razgovarajući sa glumcima o filozofiji i istoriji nego o samoj postavci scene. Smatrao je da iz opšte kulture proizlazi intuicija, a iz intuicije prava gluma. Za njega je svaki izlazak pred publiku bio ispit pred sudom sopstvene savesti.
NASLEĐE ZA VEČNOST: STO GODINA POSLE
Danas, na pragu njegovog drugog veka, ime Branka Pleše svetli jače nego ikad. U eri u kojoj je sve postalo instant – od slave do umetnosti – Pleša je podsetnik da kvalitet zahteva vreme, da dostojanstvo nema cenu i da se istinska veličina ne meri decibelima, već dubinom misli.
Njegov stoti rođendan je prilika da se ponovo zapitamo šta znači biti umetnik. Branko Pleša nam je dao odgovor svojim životom i delom: da to znači biti slobodan, biti obrazovan i, iznad svega, ostati „gospodin” u svim okolnostima.
Zato, danas na ovaj 6. mart, kad pomislimo na njega, videćemo ga verovatno onako kako ga je i istorija zapamtila: sa pogledom koji prodire kroz vreme i sa onim karakterističnim, dubokim glasom koji nam poručuje da je stil zapravo samo drugo ime za karakter. Branko Pleša ostaje naš večni savremenik, majstor koji nam je pokazao kako se živi i stvara sa visoko podignutim čelom.
Redakcija GLEDIŠTA © 2026
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE