Stojeći ovde, pred spomenikom jednog Branka, na brdu koje je tek u njegovim pesmama dobilo svoje istinsko ime, prizivam duboku pesničku senku jednog drugog Branka. U tim ogledalima u kojima nestaje fizika doba i sredina, beskrajno se umnožavajući jedan u drugome, stoje dva Branka, blistajući hladnim plamenom pesničkog jezika i ukazujući na tanane i zaumne životne i književne paralele.
Tako nestaju sve razlike koje dele jednog Branka koji je pisao sredinom prošlog veka u jednoj carskoj provinciji i drugog Branka koji je pisao u drugoj polovini našeg veka u jednoj svetskoj provinciji.
Stojeći ovde pred jednim Brankom, prizivam drugog Branka, kao što bih i u Nišu, pred onim drugim Brankom, prizivao večne stihove autora „Đačkog rastanka“. Nalazim se pred vrtoglavim paralelama čiji mi smisao izmiče upravo onako kako uvek izmiče smisao prave, iskonske poezije, ili „sve vidljivo je đavo“, kazujući time da je u nevidljivom, skrivenom i nedohvatnom skrivena utopija ljudskog koja je ponajmanje pesnička, a ponajviše orfejska, utopija onih koji svojim pevanjem prisvajaju dar nedostupan smrtnima: dar besmrtnosti.
Čudne su to paralele: životi dva Branka ugasili su se u približno istim godinama, negde na granici mladosti i zrelog doba, obojica su ispevali strasno mnogo poezije, imali istančan i dalekosežan odnos prema vlastitom jeziku, pevali su sa punom svešću o njemu kao izvornoj kući poezije, obojica su slavili univerzalnu ljubav, znajući da je Reč isto što i Ljubav, isto kao i Biće, obojica su pisali iz žeđi za životom, iz iskonskog životnog libida, ali su i obojica pisali stihove u kojima je tamno zagušljivo krilo smrti i tragičnih naslućivanja dovelo do vrhunskog poetskog krika. „Kad mlidijah umreti“ ili „onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt“.
I tako, govoreći o dva Branka, zapravo govorim o jednom Orfeju. Sa Stražilova ili iz Zaplanja, svejedno. Stihovi koji će i nas i njih same nadživeti su na ovom mestu posvuda oko nas. Jer priroda je hram, i to su dva Branka znala. A u hramu je pristojno govoriti samo molitve ili himne, što orfejska poezija dva Branka i jeste.
Govor na dodeli nagrade Pečat varoši sremskokarlovačke za zbirku poezije Četiri doba, 9. septembra 2000. godine.
Izvor: Politika, 23.septembra 2000. godine
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Goran STANKOVIĆ
Da odmah otklonim svaku sumnju o tome kako pristupiti ovom tekstu. On je impresija, dobronamerni bratski savet i više nego zaslužena blagodarnica. Nije niti skerlićevska, niti bogdanpopovićevska kritika, ona od koje se ježe savremeni pisci što Đorđe Matić nesumnjivo u isto vreme i jeste i nije. Njegova savremenost, odmereno sidri u dubokim morima arhaičnog. Gde su skupa i Njegoš i Krleža. I Vetranović i Crijević. A ponajviše Crnjanski.
Fluidan, kao i njegova proza koja vešto pleše po ivici sečiva što se poezijom zove.
Jevanđelski rečeno, jezikom religije koju Matić s pravom smatra intimnim činom, pazimo…
JEZIK “RODA MOGA“ KAO KNJIŽEVNI NADLIK
Ako neko hoće da shvati zašto Srbi, hrvatski jezik često zovu srpskim, neka čita Matića. Ako neko hoće da shvati zbog čega Hrvati, hrvatski jezik zovu hrvatskim, neka čita Matića. Nema boljeg čuvara srpskog u hrvatskom, kao ni nenametljivijeg čuvara hrvatskog jezika, onog od Vuka rođenog, preko Broza do Kreleže klesanog, od Matića. Deluje da se, kada je reč o Matićevom jeziku, sva kritika usijala od tvrdnji da on piše visokim stilom. Bio bih slobodan da kažem da u tome nema ničega pretencioznog, iako se tako nešto može zaključiti kada se čovek lati kritike, pre nego njegove proze.
Jezik književnosti, književnoumetnički štimung, to je ono čime Matić baš vešto barata.
Jezik dorečenosti.
Kao da se u svim tim odisejevskim zanosima, u apatridskoj nostalgiji, Matić uželeo svih reči svojih naroda. Njegova nasušna potreba da se vraća panslovenskom principu, onog zajedničkog prajezika, čini da od kulturne heterogenosti Srba, Hrvata i ostalih plemena, nanovo veze nadslovenski goblen. I utoliko je njegov jezik, a i njegova književnost moćnija.
Kada kao dete ne želiš da pričaš, kako ne bi potrošio sve reči, on je u tuđini ćutao. Pa u lirskom romanu udario kontru, hoteći da ispriča sve one reči na kojima je tako dugo ćutao. Da ih se podseti. Nikada nisam video da neko više reči na svom jeziku želi da kaže. Valjda da proveri da ih nije zaboravio.
Njegov jezik doslovce ima karakterizaciju. Kao književni lik. Metaforičku karakterizaciju. Slovensku potrebu da sam sebe podcrta. Te su jezičke didaskalije nekada prepune apozicija, a nekada barokno prebojene „svijetlozelenim, tamnomodrim i pravokutnim“. Što bi mu neko možda i zamerio. Ja, zasigurno, ne.
Kako god, vidi se da je reči koje je dugo skrivao u koricama, Matić izvukao nezarđale, sa željom da osvoji sav onaj iskonski književni prostor koji je preostao, poput ostrva, u morima žanrova.
SEVER-JUG, PA OPET SEVER
Matićeva se emotivna, poetska, i romaneskna transverzala proteže pravcem sever-jug, ili bolje rečeno jug-sever, ako posmatramo hronološki lutanja njegovog lirskog subjekta, koji se igrom proznih okolnosti zove književnim likom.
U tim presecanjima proživljenih i izmaštanih paralela i meridijana, kala i kontrada stari se slovenski bogovi katkad obračunavaju sa unipolarnim htonskim bićima obučenim u mantije ili sa kipama na glavi.
I tu gde se stari bogovi i novi njihovi identiteti sreću, leluja njegova Maša Koen, Matićeva “Jelena koje nema“ ili već ko zna koja, koje je sigurno bilo.
Takva se književnost, duboko proživljena, jednostavno ne može odglumiti.
Oseća se u njegovim lutanjima Rim-Amsterdam i sav splin koji je sa sobom kao bagaž vukao Čarnojević, ali i neka suluda nada sa kojom Štulić kreće u Vijenu, da pronađe djevu. Ti literarni reljefni premazi, gotovo kao kod Šumanovićevog “Bara u Parizu“ u Matićevoj se knjizi mogu rukom opipati.
Zveče odnekud verige o kojima pripoveda Ljuba Nenadović u „Pismima iz Italije“, sve nekako uvaljane u bluz i u onu čudesnu piskavu nit Četa Bejkera, koji je u istom tom Amsterdamu i skončao.
Odavno me, zaista odavno, tako dobro nije dotakao spoj svih ovom svetu poznatih umetnosti u jednom delu, koje se pukim slučajem naziva književnim. Iako je u njemu više muzika i pitura nego po koncertima i muzejima savremenih umetnosti.
Kako čovek, raspolućen od tolikih potreba da napusti sebe, može da o nostalgiji kaže, možda najlepšu rečenicu u meni dostupnoj savremenoj književnosti?
„Rodni je grad, pokretna elegija, žalobna bolna pjesma nad neodživljenim vremenom u njemu“
SOUNDRTRACK OD BOŽUROVA DO FUNNY VALENTINE
Ova knjiga se, kao što sam pomenuo, ne doživljava samo jednim čulom.
Možda pre nego ijednim drugim čulom, knjiga je to koja se sluša.
Nisu to postmodernistički folovi, hiperlinkovana stvarnost koju živimo, već prevaziđeni postmodernizam u jednoj meri restartovan na antiku. Kao nekakva muzička neorenesansa.
Da književnost ne mora da bude linearna, demonstrirali su Crnjanski i Nastasijević, u modernom pre modernog, a Đorđe sada kao medijum šeta svog pripovedača po tuđim aurama i mislima.
Ne mora sve što se literarno kalemi na džez da bude biopik. Nešto jednostavno može da bude „Whiplash“ u književnosti.
Ova je knjiga utoliko bolja jer nema zaludne potrebe da se luta Jesenjinovim stopama, ugaženim strnjikama i žitnim poljima, tamo gde gradovi mirišu na mačju mokraću i raskvašeni asfalt.
To i Matićev lik pamti. Ne miris lipe. Nego prijatan smrad gradskih ulica. I zato mu verujem.
Siguran sam da se inspiracija za naziv ove knjige baš i krije u pečalbarskim poslovima pod svetlima neonske hale, među poštanskim markama, gde se poput razglednice sa letovanja koje se nikada ne završava, negde sramežljivo nametnula fraza “Niotkuda s ljubavlju“.
Zato što je cela kao da pripada nekom drugom, zaboravljenom svetu.
Gde je u redu biti luckast kao Tin Ujević.
Gde su pesnici gospoda i vitezovi.
Zato je niotkuda.
Jer je odsvakud.
Svakom bliska i poznata.
A tako univerzalno ničija.
A da je s ljubavlju – dovoljno je samo pogledati u čarobno plavetno oko Maše Ko(r)en, koju da biste upoznali morate da potražite među stranicama Matićevog prvenca.
Đorđe Matić – Foto: Ivo Cagalj/Pixell
SPARING PARTNER MEĐU LIKOVIMA – TO SVAKAKO MOŽE BOLJE
Zanesu se stvaraoci u pravljenju lika iz „Ich forme“ da nekada zaborave na karakterizaciju likova koji čine atmosferu dramatičnijom.
Ako je ovoj knjizi potrebno tražiti manu,(a vratimo se na početak da ovo nije kritika, već bratski savet) onda se ta mana sigurno krije u liku Kneza, koji je beskrajno simpatičan, ali čiji se lik ponekad gradi kao pasivna kontrateža glavnom liku, kako bi u nekoj meri on intelektualno izdominirao. Kao nekakav džak za udaranje ili pak hromi sparing partner.
Da baš ne zna ko je Jurij Gagarin ili šta je nominativ, a šta vokativ, ne čini mi se verovatnim.
A upravo to pravi dobar temelj onim pravim kritičarima koji pišući o Matiću u superlativu karikiraju njegov beskrajni jezički potencijal.
Takvi stilski slepi rukavci, ipak nisu najpotrebniji, jer intelekt se nazire i bez toga.
Ova je knjiga, (last but not least) kao da je Čet Bejker ustao iz groba i snimio novi album. Jedna od onih koje nema potrebe čitati sporo, kako bi se kraj odgodio. Ona se drukčije i ne može čitati, do sa punom pažnjom i svih pet i više čula.
Izvor: Kumulonimbus.me
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Nikola MARKOVIĆ
Neko beše Radović Borislav. Bora. Pesnik. Prevodilac. Urednik. U zrelo doba esejist. U mladosti glumac.
Kao početnik, negde u leto 1992. godine, čitao sam knjigu stihova mlađih jugoslovenskih pesnika objavljenu 1963. godine. Naišao na imena: Miodrag Pavlović, Vasko Popa, Izet Sarajlić, Ivan Slamnig, Vesna Krmpotić, Petar Gudelj… I među njima: Borislav Radović. U knjizi je bila zastupljena jedna njegova pesma „Noću”, završavala se rečima: neko kaže: sviće.
Borislav Bora Radović (Beograd, 10. mart 1935 — Beograd, 26. april 2018)
Potom sam, pričajući sa starijim pesnicima, čuo o Sen-Džon Persu čiju knjigu Morekazi je preveo Borislav Radović. Mlad, preveo obimnu knjigu koja teče mnogim rukavcima francuskog jezika. Potom sam čitao i Morekaze i sve pesničke knjige Borislava Radovića.
Godine 1998. u beogradskom kafiću „Moonlight”, u Ulici Svetozara Markovića, kao student i mladi pesnik – već sam imao iza sebe knjigu stihova – sedeo sam ponekad sa Muharemom Pervićem i zapitkivao ga o Vasku Popi i Bori Radoviću. I o mnogo čemu još.
I, kad sam osnovao časopis „Sent”, prvu organizacionu i lobističku podršku dali su mi Srđan V. Tešin i Marija Knežević. Meni, mladom uredniku koji je imao tada 23 godine, Tešin je dao imejlove mnogih pisaca, a Marija Knežević mi je dala brojeve telefona mnogih pesnika. I telefon Borislava Radovića, ali ga dugo nisam pozvao.
Slao sam mu časopis, a maja 2004. godine poslao sam i moju knjigu pripovedaka Potomci odbijenih prosaca. Nekoliko meseci nakon toga, javio sam se starom pesniku za koga sam već čuo da ima problema sa vidom, pa osim što sam se plašio da li je knjiga zalutala u pošti, plašio sam se i da li će čitati moju knjigu – šta ako ne vidi?
I pozvao sam ga! Javio se. Zahvalio se na knjizi i reče kako bi voleo da se nekom prilikom sretnemo.
PESNIK GROFOVSKOG DOSTOJANSTVA
Prvi put smo se sreli početkom novembra u Ulici Ilije Garašanina, u kafiću „007″. Zapitkivao sam ga o nekim njegovim pesmama, o „Nolitu”, o druženju sa Vaskom, o Hristiću i Ivanu V. Laliću. Pričali smo o politici, o Jugoslaviji, o Andriću, o poljoprivredi, o lažnoj slavi savremenih američkih pesnika. Naravno, o Bodleru, o Crnjanskom, o Embahadama.
Već na prvom razgovoru, mene je pozvao jedan novinar i žalio mi se na jednog opštinskog službenika u Novom Pazaru koji mu nije dao da uđe na konferenciju za novinare. Pričajući o tom službeniku, ja sam, u besu, pomenuo i njegovu mater, a Bora – blag je bio i čovek koji ne zalazi u tuđu intimu – nastavio je da govori o poeziji, mirno, kao da bes nije došao za naš sto.
Bio je težak kod plaćanja računa, nije dozvoljavao sagovornicima da se maše za novčanik – ja sam, tada, mislio da je Bora pesnik grofovskog bogatstva, ali ne, nije on bio imućan čovek; bio je čovek grofovskog dostojanstva.
Dugo smo ostali u „007″, pa smo otišli u kafić na uglu Dositejeve i Gospodar Jevremove… ne znam kako se tada zvao, ali čini mi se da se sada zove „Roma”. Tamo smo sedeli sa Milutinom Petrovićem i profesorom Draganom Stojanovićem koji je Bori doneo rukopis pesama.
Opet, naravno, o poeziji smo pričali, o Mihajlu Laliću. Najednom, ja sam ustao. Žurio sam na autobus. Gde ideš? Rekoh, žena mi je pred porođajem, možda se već i porađa, a ja sam imao neke službene obaveze u Beogradu… sad moram nazad u Novi Pazar.
Oni su me začuđeno pogledali. Zašto sam se zadržao sa njima? A ja sam imao mnogo toga da pričam sa Borom. Kad bi seli, ne znam ni kako bi počeli, ali teško smo završavali naše priče. I često smo se čuli. Kada bi saznao od mene neku neobičnu činjenicu, naročito o srodstvu nekih ljudi koji srodstvo kriju, Bora bi rekao: „Eto, da sam juče umro, ovo ne bih znao.”
ČETRDESET PESAMA
Jedanput, neki autobus je iz Crne Gore klecao preko Novog Pazara za Beograd. Bora me čekao u hotelu „Moskva” skoro sat vremena. Izvinjavao sam se zbog kašnjenja. „Sve je u redu, znam šta je put i putovanje”, rekao je pesnik. Pričali smo poeziji, o svemiru, o singularitetu crnih rupa.
Avgusta 2007. išao sam u FoNet sa bratom i sa jednim kamermanom, da uzmemo neku kameru, računar i nekakve tehničke skalamerije za dopisništvo. Kad smo to spakovali, ja sam otišao u Ulicu Ilije Garašanina i sa Borom sređivao moj pesnički rukopis Listovi na vodi koji će mi par meseci kasnije objaviti „Prosveta”. Sekli smo pesme. Skraćivali. Analizirali stih po stih. Bora mi je skrenuo pažnju da nisam numerisao stranice što je njemu otežalo posao. Odbacio sam više od dvadeset pesama i sveli smo knjigu možda na 55 pesama.
Bora mi je rekao: „Na kraju će se ceo život svesti na 40 pesama.” I baš tako je on uradio. Objavio je pred kraj života izbor iz svoje poezije. Izbor od 40 pesama. Sve ostale nisu izdržale dvostruki test – test vremena i test pesnika koji ih je pisao.
Kad sam našao brata i kamermana, oni su se čudili – zašto si ostao četiri sata? Rekoh, sređivao sam pesme. Zaista, stih po stih smo glačali, raspravljali… Nisu se naljutili na mene ni brat ni kamerman, ali su se zamorili od čekanja. Bio sam zahvalan starom pesniku i uredniku što je u moj rad uložio vreme, znanje i iskustvo.
Sutradan, u kući, napadnut sam – zašto sam ostao toliko dugo dok brat čeka. Pravdao sam se, pravdao sam se, ali u jednom trenutku sam doživeo nervni slom. Skakao sam po kući i padao kao tek zaklana kokoška. Skakao i padao.
Mladi pesnici, eto, da znate, buran je i nepredvidiv put prema poeziji.
NEŠTO IZVAN POEZIJE
Godinama, kroz druženja, Bora i ja bi rekli jedan drugom i nešto izvan poezije. Sećam se kako je Bora brinuo o zetu. Reče mi jedanput da je zet mnogo bolestan. Uskoro, taj zet je preminuo.
Bora, to mnogi ne znaju, od države, od kolektiva, od grada Beograda, nikada nije dobio stan. On je živeo u tetkinom stanu u Ulici Ilije Garašanina. Bora se, među prvima, razišao sa Slobodanom Miloševićem. I nikada nije dobio stan, ali nikada nije potencirao tu činjenicu. Ćutao je, živeo svoj život i pisao – sve češće eseje, sve ređe poeziju.
Od Bore je ostala izreka upućena pesnicima: Sedi, ćuti i piši.
Bio je komunista. Funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Nisam primetio da je Bora bio titoist, a da li je žalio za Jugoslavijom? Jeste. Jeste, jer nikoga nije mrzeo i tradicija svih naroda jugoslovenskih bila mu je bliska.
Voleo je Danijela Dragojevića, Maka Dizdara, cenio Blažeta Koneskog…
„Da li ste Vi i Vasko strahovali da će pasti krv u Jugoslaviji?”, pitao sam.
„Mi nismo imali sumnju da će to da se desi, samo nismo mogli da pretpostavimo koliko će krvi pasti, ali krv je mirisala u vazduhu…”
Bora je bio na Kosovu polju 28. juna 1989. godine. Oni, vrh jugoslovenskih i srbijanskih komunista, popili su po kafu i mineralnu vodu pod šatorom. Pesnik je gledao kako se ponaša Slobodan Milošević koji je izašao pred narod, podigao obrve i ukočio mu se pogled.
„Taj ukočeni pogled će mu ostati do smrti”, tvrdio je Bora Radović.
ZEMLJA ZA NAS
Tetka Borina doktorirala je kod Marije Kiri, a Borin otac je bio doktor filozofije, službenik Ministarstva poljoprivrede. Bora je mislio o zemlji i poljoprivredi. Za njega je zemlja bila centar politike, kad kažem zemlja, mislim na njivu, šumu i livadu.
„Kad god sam putovao bilo gde, kao funkcioner, brojao sam grla… Nikada od Beograda do Prijepolja ili od Beograda do Uroševca, nikada, baš nikada nisam izbrojao više od 80 ovaca, a uvek sam brojao.”
U knjizi Neke stvari Borislav Radović je zapisao stav koji može biti politički program svim narodima u svim vremenima: „Treba ostati na zemlji, sve je u tome.”
Iako sin filozofa, Bora nije verovao evropskim filozofima današnjice. Govorio je: oni su namirisani, doterani, pričaju mnogo o svemu, dobro su plaćeni, ali kad nekom narodu treba pravda i zaštita, ućute se filozofi. Bogate države su grabljivice.
Bora se sećao 6. aprila 1941. godine. Dok su nemačke bombe padale na Beograd, on se skrivao sa majkom na nemačkom groblju i naslonio sa na nadrgobni spomenik Ernestine Hof o čemu će kasnije napisati poznatu pesmu.
SANJATI VERGILIJA
Dvadeseti vek nije dao boljeg esejistu među nama. To je dokazao pred kraj života, naročito esejima o Vergiliju. Bora je čak i sanjao Vergilija.
U razgovoru sa Božom Koprivicom, reći će:
„Čini mi se da Vergilijevo pozivanje na Homerovo delo, koliko god bilo poznato, nikad ne može biti previše isticano, iz prostog razloga što je ono od presudnog značaja za razumevanje Eneide. Kritika je veoma zamerala Vergiliju što na sav glas hvali Avgusta i što se previše ugleda na Homera. Čak ni pozna antika nije više dobro razumevala smisao Vergilijevog dela. A nije ga dobro razumelo ni naše doba, sudeći po rečima Žaka Perea kad ovaj kaže da ‘jedinstvo tako složenog dela kao što je Eneida predstavlja krhku stvar koja teži da se raspadne otkako ne uspevamo više da je razumemo onako tačno kao savremenici’. Bilo bi veoma pretenciozno pomišljati kako će sad neko sesti i pročitati Eneidu, i izvući iz tog čitanja bolje zaključke nego što su ih izvlačili ljudi koji su se iscrpno bavili tim problemima, a mnogi im posvetili i život. Ali ono što je nesumnjivo, to je grčko nasleđe u rukama Rima, i u tome bi moglo biti izvesne suštine. To je pitanje prvenstva. Rimljani nastoje da se predstave kao zakoniti naslednici i dalji nosioci grčke civilizacije i kulture. To nastojanje je odlučno i jasno izraženo kod Vergilija.”
Nikola Bertolino, još jedan čuveni prevodilac, kada analizira život i rad Borislava Radovića, u tematskom „Sentu” broj 47, smatra da knjigom o Vergiliju pesnik i esejist dokazuje da njegova misao nije ostarila. „Taj esej potvrdio je jedan od mojih primarnih utisaka o ličnosti Bore Radovića: da je taj izvanredni poznavalac antičke književnosti, filozofije, mitologije, u stvari antički mudrac zalutao u ovo naše poludelo doba.”
Enes Halilović i Borislav Radović, februar 2012. Beograd, kafe 007
KRAJ
Pred smrt, Bora je sve više vremena provodio na Umci, kod Bube. Povremeno bi dolazio na Tašmajdan. Intenzivno je sarađivao sa Milutinom Petrovićem oko časopisa „Poezija” i sa Dejanom Matićem oko „Trećeg trga” gde će objaviti šesnaest Bodlerovih pesama, ali u četrnaest slogova.
Otišao je proleća 2018. godine, o tom odlasku pevam u jednoj pesmi. Ovako:
Borislav Radović. Na ulici. Podigao ruku da zaustavi taksi.
Negde dalje odvezla ga je smrt.
Ista ona smrt koja je došla na železničku stanicu Astapovo.
Da kažem još i ovo čega se sećam. Pozovem.
Dobar dan, Boro.
Dobar dan, Enese.
Glas Vam je nešto bolji, bolje zvučite.
Ne, nego imam nov telefon.
Izvor: oko.rts.rs
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: Enes Halilović
Engleske teme u napuštenoj kući, rečenica otrgnuta iz dolazećeg stiha da privuče pažnju, a pred vama je zapravo odlomak iz knjige Stihovi iz dnevnika 1985-1990 – i jedan duhoviti poetski zapis Stevana Raičkovića: o Andriću na kakvog niste navikli.
U Herceg Novom, na Toploj, između parka Boka i crkvi Svetog Đorđa i Svetog Spasa, gde je Njegoš učio da piše kod jeromonaha Josifa, nobelovac Ivo Andrić podigao je, po projektu poznatog beogradskog arhitekte Vojislava Đokića, svoju kuću početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, a Herceg Novi je opisao u Znakovima pored puta i prvi zapisao da je to mesto večitog zelenila, sunca i brojnih skalinada.
A jedan od najvećih srpskih pesnika, Stevan Raičković ima korene u Crnoj Gori, gde je boravio često. Njegov deda je dva puta bio gradonačelnik Podgorice, dok su njegovi stričevi ostavili značajan trag u istoriji Crne Gore i Srbije.
Kuća Ive Andrića u Herceg Novom
TRIPTIHON O ANDRIĆEVOJ KUĆI U HERCEG-NOVOM
I
(Monolog na Topli)
Na maloj ciglenoj terasi Andrićeve kuće
na Topli u zelenkastom Herceg-Novom
(Dopola pod krovom
Otpola u travnjaku)
Kao nekakva prva i jedvabojna skrama
hvata se rani sumrak i mreška po našim licima
za stolom i voćkama u okolnoj bašti.
I moj domaćin
Kao da je napokon i to jedva dočekao da se
iza bilo čega (još gotovo i ničeg) makar
i donekle sakrije ili bar zakloni pred nečim
Uzima reč
I kao da sa ciglenog poda (maltene rukom)
podiže moju prizemnu priču
I ona sad lebdi između nas netaknuta kao
nešto novo i treće i jedino ono čega se
ni sumrak koji polako osvaja svud unaokolo
nimalo ne dotiče.
„Vidite li one šibice
Gore
U planini
One cigarete
(Šta li su)
One male
Varnice
Što malo-malo
Pa kresne
Po koja:
Eto tako se pojavljivao
I fašizam u Italiji.
Bio sam baš u to vreme
Tamo…“
I gledajući (zajedno) u susednu planinu koja sve
više tamni i sve jače (i sablasnije)
povremeno svetluca
Ivo Andrić govori o Lunđiju Pirandelu
I o premijeri
Zatim
Komada jednog
Njegovog
U Rimu
Na kojoj su mladi fašisti sa galerije uz svaki
čin pomno i složno slavnom i prisutnom
autoru drame zviždali.
„A kada su došli na vlast
Kasnije
Uzeli su ga sa sobom
I podigli na visoko mesto
Zbog njegovog ugleda u svetu
(I naravno
Zbog sebe)
I stari im se pisac (možda čak i od srca)
polako ali i sasvim priklonio…“
Odlazim sa ciglene terase
Preko travnjaka
I već uvelikog sumraka
Do gvozdene kapije
Koja je za mnom
Otegnuto zaškripala
Kao da sam neku tešku rezu za svojim ostarelim
domaćinom i njegovom mladalačkom
pričom spustio
(I ne sluteći tog trenutka koliko će i on
i ona i taj sumrak još predugo u meni kao u
nekoj tamnici boraviti
I da sam onu rezu
I za sebe bio spustio).
Stevan Raičković, Branko Ćopić, Ivo Andrić
II
(Prokleta avlija)
Na veliku razgranatu smokvu
U svom vrtu
U (još neizlizanim) farmerkama
I sa (novim) baštenskim makazama
U ruci
Penje se bivši zakopčani diplomata a odskora
i u svetu ovenčani pisac-nobelovac:
Da potkreše nekoliko sasušenih i sivih
Grančica koje su (mu) danima stršale iz
lisnate i zelene krošnje na modrikastom
fonu Bokokotorskog zaliva u bonaci
(Debelo rešen
Kao da će iz sopstvenog nekog još neštampanog
svog teksta ušiljenom svojom olovkom
odstraniti sve one nesuvisle i beživotne
reči koje su mu kao sitni i tišteći neki
mali tumori radili u umornoj glavi sve do
pred san u poslednjim ovim avgustovskim
sparnim noćima).
I dok se Ivo Andrić
Usamljen
I već sakriven u svojoj (lisnatoj) visini
Zabavlja
Ovim sićušnim (ali i opipljivim) svojim
(već narečenim) poslom
(I uzgred
Ko zna
I kakvim li sve svojim starim ili novim nekim
još nedotaknutim mislima svojim do sada
i njemu samome sasvim nepoznatim):
Kroz škrinulu kapiju
Ulazi bučno
U vrt
Stari don Niko Luković
Kanonik Kaptola Kotorske Biskupije
I paroh Bogorodičinog hrama u Prčanju
(Iliti župne crkve Blažene djevice Marije
alijas Male Gospe)
Bivši narodni poslanik
I član jednog od mnogih Glavnih odbora
Narodnoga fronta
Publicista
I pisac bedekera „Boka kotorska“ iz 1951.
godine
Kozer
I pričalica…
„Gde li nam je šjor Ivo“
Pita (toržestveno) don Niko Luković
Ćaskajući
Onako
Još s nogu
Na baštenskoj stazi
S lepršavom (iako sa tananim štapom) i divno
prosedelom Andrićevom kasnom i jedinom
njegovom vernom i još uvek lepom
saputnicom.
Smeška se Milica Babić
Čas gledajući
Pred sobom
U ozareno lice kanonika
A čas
U smokvu
Iz koje pisac
Obuzet nekom paničnom mimikom
(Mašući prstom
Ispred stisnutih usana)
Vapije
Nemo:
„Nisam tu“….
Na maloj ciglenoj terasi
U dubokoj hladovini
U poluprovidnim
Trskanim
Foteljama
(Sa šarenim jastučićima)
Sedi vesela domaćica
Sa razdraganim gostom:
Pričaju
I srču
Kafu
(A bogme
I već treću
Rashlađenu lozovaču s Kamenoga
Koju nazdravljaju odsutnome domaćinu)…
I sede tako
Već dugo
U avliji
(Kao neku malu večnost kojoj ni kraja neima):
Šjor
Na smokvinoj grani
A don
U trskanoj fotelji
(Još i sa jastučićima
Pritom)
Ivo Andrić u Herceg Novom
III
(Engleske teme u napuštenoj kući)
Vraćajući se u pet sati
Po podne
Vijugavom
I osenčanom
Asfaltnom uzbrdicom
Sa avgustovske plaže na Topli
(Kao ranjenik
I gotovo
Ponižen
Velikom neo-nomadskom i zakasnelom
paganskom svetkovinom proključalog sunca
i zaslepljujuće vode u raspomamljenim
šljokicama i zapaljenih golih telesa u
skoku ili izvaljenih kao trupla na
usijanim betonskim pločama i okruženih
cikom i smehom i dozivima kao u
sveopštem nekom poludelom i radosnom
brodolomu
iz kojeg sam se krišom i srećno kao jedini
možda preživeli do sada tek jedva izvukao)
Začuo sam tihu
I usporenu
I pomalo
Neveštu
Ali duboku muziku.
Iz odavno napuštene i zaključane Andrićeve
kuće na Topli
(Koja sa svojim uvenulim vrtom zaklapa ugao
Njegoševe i ušuškane i strme uličice
Mirka Komnenovića
Kojom sam dolazio):
Na nevidljivom
Nekom
Ali zasigurno
Starom klaviru
(Ko zna kad i od koga li naknadno smeštenom u
utrobu već oronule kuće)
Kao iz Bahovog crnog i nadzemnog nekog
umnoženog srca
Ili iz Andrićeve još nesmirene duše
Neko je s naporom (još školskim) ali odano
i tačno izvlačio zvuke iz jedne
od „Engleskih svita“
Kao da je na crnim i belim svojim nesigurnim
dirkama-pipcima neki prerano probuđeni
kućni duh još za videla naizmenično
dodirivao prohujalo jedno vreme i pipao
po maglinama u kojima još niko (pa ni on
sam) nije ni bio…
Za GLEDIŠTA, poeziju Stevana Raičkovića, digitalizovao: Aleksandar Vojinović
Izvod iz poglavlja „Skroziranje lifta kroz sociološki durbin (Azbučnik)“ nove knjige profesora dr Dragoljuba B. Đorđevića: Lift nije igračka – Sociološka kazivanja o Liftu (u, ispred, iza i okolo njega), u izdanju Prometeja iz Novog Sada i Mašinskog fakulteta u Nišu.
Naslovna stranica knjige: Lift nije igračka (2023)
No hajde za trenutak da obrišemo ovo zamagljeno staklo ispred nas, sprečava nas da vidimo put pred nama.
Nebojša Radić
Delo iz oblasti humanistike definiše njegova tema i ozbiljnost kojom se njoj pristupa, a ne autorska intencija da pisanje o njoj zvuči manje zastrašujuće neupućenom uhu.
Jelena Loma
Oteže se uvodno razmatranje.[1] Konačno, liftovi; počnimo da se vozimo – čas gore, čas dole. I posmatramo šta se dešava unutar njih, ispred i iza, okolo, levo i desno.
Žalim za tim što nemam sociološku snagu jednog E. Gofmana iliti Đ. Šušnjića, mog profesora na niškom studiju sociologije, kojom bi prodornije savladao i istražio (i izložio rezultate) pojavu – lift kao najmanja sociološka laboratorija. Šta je tu je! Umesto pravdanja, taman posla i uzmicanja pred preprekama, treba otpočeti s rabotom. Vreme je da uveličavajuću srču malčice izoštrim kako bih se bolje usmerio na problem, vodeći se porukom Josifa Brodskog (Bródskiй): „Čovek je ono što gleda.“ O penjalu nadalje ne pričam oklevajući.
Moj će zadatak čitaoče biti da Te provedem kroz čitavu azbuku, odvedem od slova A do slova Š, a na tebi je da proceniš koliko ti je putovanje prijalo i da li si na njemu nešto spoznao.[2]
Liftovski azbučnik donekle jeste razvezane strukture. Pod svakim slovom spremio sam po tri crtice – ukupno devedeset. Treba čitati unutar redova, ali i između njih. Nego, pođimo redom.
A
About Elevators(jun 2020)[3] U napisu: „Osamnaest interesantnih činjenica o liftovima“[4] – skinutom sa interneta, koncizno, da se sažetije ne može iskazati, jasno piše:
„Kladimo se da ne razmišljate mnogo o liftovima u vašim životima: ipak, oni ispunjavaju izuzetno važnu svrhu u našoj svakodnevici. Liftovi su imali veliki uticaj na savremenu arhitekturu i projektovanje. Zahvaljujući inovacijama ovog prevoznog sistema, u mogućnosti smo da prolazimo brzo kroz brojne spratove bez obzira na težinu, menjajući tako način na koji se krećemo kroz zgrade koje posećujemo svakog dana.
Pomislite samo na liftove sa kojima se stalno srećete kad idete kod lekara, u tržne centre, na posao, u školu ili određena mesta tokom vaših odmora. Sa preko 900.000 trenutno funkcionalnih liftova samo u ovoj zemlji, računica kaže da imamo jedan lift na 344 korisnika. Kretanje gore i dole pomoću lifta ili pokretnih stepenica može da bude deo vaše dnevne rutine, ali evo 18 zanimljivih činjenica o liftovima za koje smatramo da će promeniti način na koji mislite o ovim mašinama.
Lift u Sent Luisu – Ilustracija GLEDIŠTA – foto: npr.org – Joe Raedle/Getty Images
1. Amerika trenutno ima preko 700.000 liftova.
2. Liftovi su statistički najbezbednije prevozno sredstvo.
3. Liftovi su 20 puta bezbedniji od pokretnih stepenica.
4. U rimskom Koloseumu, preko 200 robova je ručno pokretalo 24 lifta.
5. Uprkos strahu od zaglavljivanja ili slobodnog pada u liftu, vožnja liftom je zapravo bezbednija od vožnje automobilom. Prosečno 26 ljudi pogine svake godine u nesrećama sa liftovima (i to uglavnom tehničari koji rade na liftu, a ne putnici) dok 26 ljudi pogine svakog sata u saobraćajnim nesrećama.
6. Prosečni korisnik se liftom vozi četiri puta na dan.
7. Prvi lift sa ručnom kontrolom za korisnike ugrađen je u njujorškom Meriotu.
8. Svaka tri dana, liftovi prenesu broj putnika jednak populaciji na zemlji (Every three days, elevators carry the equivalent of the Earth’s population).
9. Najviša nadmorska visina koju jedan žičani lift može da dostigne iznosi oko 520 metara.
lift Banlong u Kini – Ilustracija GLEDIŠTA
10. Svaki lift drži nekoliko kablova, a svaki od tih kablova je sam dovoljan da bezbedno prenosi ceo lift i putnike u njemu.
11. Dugme za zatvaranje vrata u liftu je zapravo placebo dugme, napravljeno da putnicima pruži iluziju o kontroli tokom njihovog putovanja liftom. Od 1990. godine naovamo proizvođači liftova su uklonili funkciju za zatvaranje vrata iz skoro svih liftova zbog automatskog zatvaranja.
12. Svaka tri dana, liftovi prenesu broj putnika jednak populaciji na zemlji (In every three days elevators carry equivalent of entire Earth’s population).[5]
13. Prvi lift u javnoj zgradi postavljen je u jednoj devetospratnici u Njujorku
14. Izumitelj savremenog lifta, Eliša Grejas Otne (Otis), onovao je kompaniju koja i danas snabdeva većinu liftova.
15. Prvi zapis o liftu potiče iz trećeg veka pre nove ere u Grčkoj. Izumitelj tog jednostavnog lifta bio je matematičar Arhimed.
Ilustracija GLEDIŠTA
16. Muzika u liftovima se pojavila dvadesetih godina prošlog veka kako bi umirila uplašene putnike koji su se po prvi put vozili liftom.
17. Neki od najpoznatijih liftova su lift u Ulaznom luku u Sent Luisu (čija kabina putuje kroz luk), lift Santa Žusga u Lisabonu (jedan od prvih liftova na parni pogon), lift Laserda u Salvadoru (jedan od najprometnijih liftova na svetu). Tajpej 101 (liftovi na raketni pogon!) lift Banlong u Kini (smatra se za najveći lift na otvorenom), lift Luvr u Francuskoj (čija je kabina otvorena) i lift u hotelu Luksor u Las Vegasu (koji putuje pod uglom od 39 stepeni).
18. S obzirom na to da se taj broj smatra izuzetno nesrećnim u mnogim zemljama, mnoge zgrade uklanjaju 13. sprat sa svojih planova spratova. Kompanija Otis liftovi (Otis Elevator Company) procenjuje da oko 85% zgrada sa njihovim liftovima nema dugme sa brojem 13.“
Komentar teksta je izlišan. Ne odolevam da na samom početku ne potcrtam kako je on samodovoljan da me odbrani od eventualnih spočitavanja sociološke sabraće o tome da je pojava zvana liftom sociološki bezvredna i da su zaludni napori da joj se obezbedi dostojno mesto u istraživanjima.
Aboridžini (avgust 2021). Tek je druga crtica, a moram da ilustrujem primer rasizma prema domorodačkom narodu u dalekoj Australiji uz pomoć svedočenja našeg iseljenika Predraga Vučinića. Unutrašnost podizača i ono ispred njega samo su prostor za iskazivanja neljudskosti. Gospodin Vučinić piše:
Moje komšije Aboridžini
U Melburnu sam živeo u desetospratnoj zgradi namenjenoj za socijalne slučajeve. Tu su uglavnom stanovali namćorasti penzioneri, među koje i sebe ubrajam. I jedna porodica Aboridžina. Glava ove porodice je bio komšija Tomas, a uz njega supruga ili partnerka Lin i dvoje sitne dece.
Tomas i Lin su konzumirali narkotike, on „teške“, a ona „lake“. Deca su jela uglavnom čokoladne krofne. Deo porodice bio je i pas, veliki i ružan, kojeg smo se svi plašili i zaobilazili u širokom luku. Noćne svađe ove porodice su bile neshvatljivo glasne, Policija je dolazila da ih umiruje i hapsi, ali su se oni i sa njima raspravljali.
Apeli penzionera da se Aboridžini oteraju iz zgrade nisu uspevali.
U goste su im često dolazili drugi sunarodnici, to je njihov običaj – ma gde bio ako imaš svog Aboridžina tu ti je prenoćište obezbeđeno.
Imao sam priliku i čast da posetim njihovu „jazbinu“. Tako nešto nisam nikada video, kao da je bačena ručna bomba, a slegla se prašina…
Porodica je često vreme provodila ležeći ispod drveta ispred zgrade. Tu su voleli i da spavaju.
Tada sam radio kao raznosač kolača po restoranima i uvek mi je ostajalo krofni punih šećera napunjenih pekmezom i svaki dan sam ih davao njihovoj deci. Tomas i supruga nisu ništa jeli.
U ovu lepu zgradu je često dolazio i moj sin tinejdžer Stefan. I on se sprijateljio sa neobičnim komšijama. Jedini je smeo da sa njihovim psom uđe u lift.
Ostale komšije su me odmah opomenule na nenormalno ponašanje deteta koje se sa „Aboridžinima pozdravljalo i veselo pričalo“. I tako su tekli dani u mom Diznilendu, deca su svaki dan dolazila po krofne, lepo su se i ugojila jer verujem da nisu mnogo više od tih krofni ni jela.
Elem, jedne večeri ispred lifta sretnem komšiju Tomasa. Pita me da li je Stefan stigao u Tutaniju. Meni je bilo jako smešno, zamisli Tutanija, suzdržah se od smeha i kažem mu da je stigao. On me zamoli da ga pozdravim.
Nazovem Stefana koji je tada već mesec dana bio u Švajcarskoj i kažem mu da sam sreo Tomasa i da me je pitao da li je u Tutaniji. Obojica smo se nasmejali, a onda mu rekoh da ga je pozdravio. Sin je zaćutao, a zatim mi kazao da je on jedini koji ga je pozdravio. Moj sin Stefan u Melburnu ima i tetku i teču, i strinu i babu, bratiće i sestričine, drugove iz škole i kluba… (Vučinić, 2021:21; kurziv dodat).
Koještarije! Nije nego da australijanski penzioneri imaju tapiju na socijalne stanove. Zahtevajući da se aboridžinska familija – koju ne bi trebalo „amnestirati“ zbog sitnih sagrešenja – prinudno iseli, zar se ne pitaju na čijoj su zemlji zgrade podignute i kakva su sve zlodela učinili njihovi preci (oni ih nastavljaju u blažoj formi) prema starosedeocima.
Zar „protestantski humanizam“ ide dotle da je sumnjiv svako ko stupi u razgovor sa njima pred penjalom – kamoli da se skupa u njemu provoza. Aboridžin Tomas je ljudskošću uzvratio na punovredan odnos Srbina Stefana, i to kada se ona zagubila i kod njegove svojte (tetke, teče, strine, babe, bratiće, sestri- čine…).
I šta sad, kakva tu priča o liftu, kučetu, čokoladnim krofnama, opojnim tvarima, umirovljenicima, protestantima…? Reč je išla o Australcima i njihovom rasizmu spram Aboridžina.
Onome ko želi da se iscrpnije upozna sa tužnom sudbinom Aboridžina preporučujem možda najuputniju knjigu o tome Aboriginal Australians: A history since 1788 (Broome, 2010).
Ne prođoše ni celih šest meseci od ispisivanja crtice „Aboridžini“ kad Novak Đoković, naša dika, dožive njihovu sudbinu koju je Aleksandar Apostolovski maestralno opisao u kolumni „Kako je Nole postao Aboridžin“ (2022:6): „Ako mu ipak zabrane da igra, iako je potpuno zdrav i ne servira viruse, postaće jasno da je dekretom odlučeno da Novak mora da se odstrani iz sveta tenisa. Srbin će tako postati Aboridžin, veliki ratnik koga su stavili u rezervat…
Za uljeza mondenskog sporta najveća nagrada bila bi da ga istrebljeno pleme starosedelaca Australije, slavni narod Aboridžina, proglasi za velikog poglavicu!
Zaigraj njihov ratnički ples, Novače!“
Napis potpisujem s gorčinom u ustima.
Ilustracija GLEDIŠTA – Novak Đoković u Melburnu
Akademici (maj 2022). Piše mi prijatelj P. Georgievski: ,,Pročitao sam tvoj tekst na temu lift[6], na prvi pogled tema nebitna, a dao si slojevitu psihološko-sociološku analizu malograđanštine i degradacije načina života u, pre svega, tridesetogodišnjem tranzicijskom periodu društava i država koji su nastali na krševinama bivše nam zajedničke Države. I ja mogu da ti ispričam dva slučaja oko teme „lift“.
Prvi slučaj. U 1986. godini Filozofski fakultet u Skoplju organizovao je ekskurziju za nastavnike u tadašnjoj „Severnoj Grčkoj“; od 1988, kada su uvideli grčki zvaničnici da će se Jugoslavija raspasti, taj njihov deo nazvali su „Makedonijom“, odnosno „Centralnim delom Makedonije“, da bi mogli da traže promenu imena Republike Makedonije.
Kada smo obišli nekoliko mesta, stigli smo autobusom u mesto zvano Platamona, gde je pre polaska Filozofski fakultet rezervisao prenoćište u jednom hotelu koji je imao lift. Četvoro starijih profesora, i među njima jedan akademik, ušli su u lift, ja i još dvoje kolega sačekali smo da oni izađu iz lifta i mi da ga pozovemo i idemo u sobe koje smo dobili na recepciji.
Nakon izvesnog vremena ponovo su ovi profesori s prtljagom sišli na prizemlje odakle su ušli u lift. Ja ih pitam zbog čega ste sišli sa prtljagom dole. Oni u jedan glas odgovaraju: „Na spratu gde smo trebali da izađemo i idemo u sobe koje smo dobili lift nema vrata“, a jedan od njih kaže: „Daj ponovo da idemo da se penjamo, možda smo pogrešili sprat. Oni su ponovo uključili dugme za peti sprat, ali opet su Sišli na prizemlje“. Nanovo kažu: „Nema vrata za izlazak iz lifta“.
Ja sam shvatio u čemu je problem i reknem profesorima: „Mogu li ja da uđem u lift i da vidim da li stvarno nema vrata za izlaz iz lifta, što je nemoguće.“. Oni su se saglasili, i ja uđem i penjamo se do petog sprata – i oni kažu: „Petre, vidiš da nema vrata. A zašto su oni tako smatrali? Zbog toga što, kada su ulazili u ikoji lift u zgradama u Skoplju, lica su im odmah bila okrenuta prama vratima. Ja njima velim: „Profesori, okrenite se suprotno vratima u koja ste ušli i videćete vrata iz koja možete izaći. Kad su to uradili, jedan od njih je promrmljao: „Ama smo glupi!“
Kada sam to ispričao jednom drugom profesoru, poznatom istoričaru Hristu Andonov-Poljanskom, koji je isto bio s nama na ekskurziji, počeo je da se smeje i rekao mi je: „Zašto si im to pokazao, nek se vozikaju liftom čitav dan!“[7]
Jasno k’o dan da su trećedobaši, stariji ljudi – ne starci – posebno akademici koji su po pravilu vrlo stari, konzervativni, labavo prilagodljivi na novotarije, i izbegavaju ih. I sve to nije strašno dok ne ide dotle da, zbog odbojnosti prema novinama, oni ne žele da se bar upoznaju sa njima i kada pritreba pitaju mlađe kako se koriste. Nema tu mesta stidu. Akademik i univerzitetski nastavnici makar su priznali da su ispali smešni – „Nismo znali da postoji ovakav tip liftova!“
Nisu jedini, jer izumiteljstvo začas menja način upotrebe određenog pomagala na koji smo se privikli decenijama i postaje rutina. Ako nam neko ne pokaže novi red stvari, pa ga još lično i ne isprobamo, eto idealne prilike da se obrukamo i pred sobom, što manje boli, i pred drugima, što se teško prima.
Tako je, radi primera, vrhunski novinar „Politike“, dopisnik iz SAD i sa Bliskog istoka, prvi put zapao na Daleki istok, boravio u luksuznom južnokorejskom hotelu i „nastradao“. Nalazeći se u visokorobotizovanoj zemlji u kojoj je sve na dugme, zaboravi da je i puštanje vode u vece šolji posle male/velike nužde na senzore.
Na nesreću, oni su smešteni ispod šolje bez uputstva na engleskom jeziku, i eto ti belaja: globtroter pritisnu pogrešno dugme, šiknu velika količina vode, poplavi kupatilo i čitavu sobu, okupa celog žurnalistu i jedinu mu belu košulju…
Te večeri niti je mogao da siđe do recepcije i teleksom se javi redakciji, niti je izašao van da uživa u čarima Seula. A trebalo je da se presrami, samo da zvrcne telefon i pita recepcionera za savet.
Nije se presramno, stoga prošao i daleko gore od novindžije početkom dvehiljaditih, petooktobarski ministar (i nepromeniv do pre kojeg leta) jer je čitavu noć džonjao ispred skupocenog apartmana u visokopozicioniranom vašingtonskom hotelu. Bila ga je sramota da skokne do lobija, ili da zakuca na vrata članova srpske delegacije, i umoli da mu otključaju sobu, jer kakvog li malera? – dobio je karticu, a ne klasičan ključ. Hvala bogu da stranski hoteli imaju debele tepihe po hodnicima, pa je državni sluga mogao koliko-toliko da odremka u sedećem položaju pred odajama.
Uvek postoji prvi put u manipulacijama liftom i toaletom, karticom za bravu ili pojasom na avionskom sedištu… Proste su to veštine i ne iskaju bogzna kakve mudrolije.
Autorska posveta na prvim stranicama knjige: „Baba Gili i deda Stevanu, koji su me nezmerno voleli i štitili.“ – Preuzmite prvih 20 stranica ovde, a poručite svoj primerak ovde.
fusnote:
[1] Štono zapovedi Sergej Dovlatov (Dovlatov): „Ali, predgovor se otegao Počnimo. Neka ovo bude početak” (Dovlatov, 2020a:11).
[2] Oponašam reči Dejana Stojiljkovića: „Posao pisca je da vas odvede od tačke A do tačke B, a na vama je da procenite koliko vam je to putovanje prijalo i da li ste na njemu nešto naučili.“ (Stojiljković, 2021:3).
[3] Ubuduće iza naslova svake crtice ide mesec i godina završetka.
[4] „18 Interesting Facts About Elevators“, by Elpro | Jun 25, 2018. u prevod sam intervenisao nekolikim interpunkcijskim znacima.
[5] Stavka 12 ponavlja osmu, samo malo drugačije počinje rečenica, koja u originalu nije ni gramatički potpuno ispravna – tvrdi prevodilac Miloš Tasić. Nedoumicu izaziva i različita brojka elevatora u SAD, ali tako je u originalu koji ne želimo menjati.
[6] Misli na članak: Đorđević, Dragoljub B. 2019v. Sociološko kazivanje o liftu (u, ispred, iza i okolo njega) izvodi iz azbučnika. Sociološka luča XIII (2):46-69.
[7] From: Petre Georgievski [mailto:petgeorg@ukim.edu.mk] Sent: Thursday, December 02, 2021 1:16 AM To: Dragoljub B. Djordjevic Subject: RE: Brka predlaže; kurziv dodat
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: prof. dr Dragoljub B. Đorđević
Ovaj ciklus pesama Željka Mitića, prethodno je objavljen u časopisima: Poezija, časopis pjesničke prakse; broj 3-4, prosinac 2023, Zagreb, Gradina, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 105-106/2023, Niš. Fotoilustracije su iz muzeja Edvarda Munka.
Pesmu Ovo nije zemlja za samce prvi put objavljuju GLEDIŠTA.
Četrnaesti juli 1817. godine smatra se kao datum kojim počinje istorija srpske književne kritike. Od toga dana pa sve do 21. avgusta iste godine izlazila je u Davidovićevim novinama jedna žučna, temperamentna, lična i zajedljiva kritika upućena na adresu „Ljubomira u Jelisijumu“ od popularnog i proslavljenog srpskog romanopisca Milovana Vidakovića.
Orfelijeva ilustracija Ljubomira u Jelisijumu, izdanje iz 1858. godine
Prvi put objavljeno u premijernom broju GLEDIŠTA 1. oktobra 1953. godine
Kada kažemo da je to datum kojim počinje istorija srpske književne kritike, onda mislimo na kritiku u užem smislu te reči, na literarnu kritiku. Naime, dve godine pre ovog događaja štampana je u istim novinama od 17. do 21. septembra jedna druga kritika istog recenzenta i upućena na adresu istog pisca, samo povodom drugog njegovog romana. Ali to nije kritika literarnog već filološkog smera.
Pisac i prve i druge recenzije bio je, tada manje poznat, ali kasnije proslavljeni sakupljač narodnih pesama, borac za narodni jezik i Geteov prijatelj, Vuk Stefanović Karadžić.
Paralelno sa naporima za stvaranje srpske države, posle Prvog ustanka, idu i napori tadašnjeg prosvećenog građanstva za stvaranje srpske kulture. U širokom kompleksu koji ona zahvata, narodni jezik je od elementarne važnosti. Međutim, njegovo prihvatanje od strane onih koji su mu mogli steći popularnost i ozvaničenje, nije išlo ni najmanje lako.
I tako je došlo do čudnog paradoksa da te dve ideje, stvaranje srpske kulture, odnosno jezika i države, žive u stalnom neprijateljstvu i uzajamnoj netrpeljivosti. Razloga za to ima više, ali jedan je osobito važan. – Vojvođansko društvo 18. veka u svome životu na austrougarskim terenima, od strane vlasti bilo je u mnogo koječemu ometano. Od svoga doseljenja pa sve do 1918. godine, kada se austro-ugarska monarhija konačno i neopozivo raspala, to srpsko emigrantsko društvo moralo je, pored ostalog, i da vodi borbu za svoju kulturnu autonomiju.
Prozelitske težnje Marije Terezije koje su išle i za tim da se pounijati pravoslavni živalj u monarhiji, nikako nisu išle u račun srpskom građanstvu. I ono se odlučno i žestoko bori. Spretna i rutinirana jezuitska propaganda. štampa popularne crkvene knjige na narodnom jeziku i na sve načine radi na njihovom rasturanju. (Tolerantnim patentom Josifa Drugog 1781. godine, Srbi će predahnuti; ali to će biti kasnije.)
Pomoć i vera u Rusiju tada se pokazuje i kao jedini i kao efikasen način borbe. Sve crkvene knjige u državi izgledaju sada pravoslavnoj jerarhiji đavolski sumnjive, i da bi domaći sveštenici mogli da vernicima sugeriraju jedino pravu veru trebalo je pronaći takve u čiju se verodostojnost ne može sumnjati. Te i takve knjige mogle su doći samo iz Rusije. Postoje ogromne smetnje, ali knjige pristižu. Otvaraju se i škole i u njima predaju ruski učitelji Maksim Suvorov i Emanuil Kozačinski.
I tako, školska katedra i crkveni amvon postaju propagandna mesta za širenje rusko-slovenskog jezika. U takvim školama, a pod impresijom ovakvih propovedi, obrazovaće se nekoliko generacija koje nikada neće posumnjati u to da ne govore čistim slavenskim jezikom.
Utoliko će biti teže uništiti tu iluziju što nju propovedaju tako autoritativni pisci kao Jovan Rajić, Zaharija Stefanović Orfelin, kasnije Mušicki. Ako je to bilo jedino sredstvo za očuvanje narodnosti, naime primanje slaveno-serpskog jezika, onda je to utoliko i opravdano. Ali u mladoj srpskoj državi, u kojoj živi ta ista vojvođanska inteligencija i to kao eksponent ovakvog stava i shvatanja, taj slaveno-serpski jezik postaje velika prepreka za stvaranje nacionalne srpske kulture.
Kao da je dakle bilo samo potrebno objasniti štetnost ovakve tradicije, pa da se narodni jezik prihvati. Ali crkva hoće tradiciju po svaku cenu (jer nju marijaterizijanske aveti još uvek plaše), inteligencija koja se smatra nekakvom autohtonom vrednošću roguši se i mršti kada oseti pučki zadah, trgovačko građanstvo već pogospođeno u svojim navikama ne želi konverzaciju, „svinjarskim i govedarskim jezikom“.
Na prvi pogled, jedan granitan i neprobojan kompleks prepreka. A kao vrhunac svega, nepismeni knez Miloš koji važno i sumnjičavo vrti glavom kad je u pitanju Vukov jezik.
Godine 1815 – 17. godine takav odnos prema Vuku nije bio izrazit u tolikoj meri. Ali već u to vreme pitanje jezika bilo je oštro postavljeno i nužno se nametalo na prvi plan rasprave. Još je Dositej u 18. veku istakao potrebu pisanja na narodnom jeziku. Godine 1783. u Pismu Heralampiju doslovno stoji: „koja je nami korist od jednog jezika, kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan kako valja razume i koji je tuđ materi mojej i sestram?“
Ali taj zahtev za narodnim jezikom bio je inspirisan samo time da bi prosvetiteljsku literaturu mogao pratiti i prost narod, te da se na taj način unese u njega što veća suma znanja i da bi se razbile predrasude i praznoverice. U istom pismu stoji dalje: „Samo prostota i glupost zadovoljava se vsegda pri starinskom ostati. Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje?“
Dakle, u „rasuždenije“ pre svega. Ali za „rasuždenije“ potrebno je kakvo takvo obrazovanje. I zato Dositej toliko insistira na njemu. S obzirom na to da je njegova prosvetna politika bila širokih razmera, razumljivo je zašto on naglašava potrebu osobito za pisanje na narodnom jeziku.
Ali ni sam Dositej nije potpuno znao narodni jezik. A da bi se moglo i polemisati Oko toga, teško da je njemu uopšte padalo na pamet. Jezik je njemu bio sredstvo, ne cilj.
Vuk pak u svome radu poći će taman sa suprotne pozicije. Cilj će biti baš jezik.
I tako će Dositejeva demokratska parola o narodnom jeziku, kombinovana slaveno-serpskim rečnikom njegovim postati upravo prepreka, jer će kasniji pisci baš taj kompromis, tu nedoslednost tumačiti ne kao kompromis i nedoslednost, već kao završeno i potpuno gledanje na stvar.
Upravo je to razlog što će Vuk neprestano tvrditi da Dositej nije Tvorac narodnog jezika i naglašavaće njegovo nepoznavanje ictog. Tradicija pisanja: slaveno-serpskim jezikom za koju će se dokazi tražiti navodno u Dositeja, stvoriće takvu zbrku u jeziku da će Vuk jetko zapisati: „Što ne znaš srpski metni slavenski; što ne znaš slavenski metni srpski: a što ne znaš ni srpski ni slavenski metni kako ti drago.“
Pitanje jezika dakle postavilo se oštro i sugestivno. Neposrednog interesovanja imao je za njega i M. Vidaković. O njemu je pisac Ljubomira raspravljao u nekoliko navrata. S prvim delom Ljubomira publikovanim 1814. štampao je Vidaković i Primječanije o serpskomu jeziku.
„Ja, pisao je on tamo, po mojemu rasuždeniju za opšteje dobro našega naroda nahodim da mi pišemo serpski, da nas ves narod naš razume, a da naš stari jezik slavenski… ostavimo za bogoslove i za neka tokmo na učena i visoka lica“ otnoseća se dela“.
To je znači čista Dositejevska tradicija. U svojoj Gramatici Vidaković to izričito naglašava: „Dositej Obradović pervi nam poče prosto, po običnom naroda govoru knjige pisati, koji povod dade i drugima to činiti. Ali sve su to samo izjave. I one jedva da su nešto više negoli deklarativne. U praksi taj „narodni jezik“ i nije bio mnogo narodni.
Vidakovićeve knjige pune su „slavenskih okončenija“ i strogo književnih izraza. U svojoj prvoj recenziji od 1815. godine, Vuk se oborio upravo na tu stranu njegovog romana „Junoše“, isključivo jezičnu dakle. Tu mu se zamera na uzimanju slavenskih reči i oblika na mesto srpskih i zbog upotrebe pokvarenih oblika koji se čuju po varošima.
To su one iste primedbe koje on čini srpskim književnicima, samo ih ne imenujući, u svojoj Gramatici od 1814. godine. Kritika je inače pohvalna, a ton korektan. Vidaković je još uvek pisao „slatkim štilom“.
Vukova opreznost ovde sasvim je umesna. Vidaković je bio poznat, cenjen i voljeni pisac. Ali Vuk kritikuje baš zato; baš njegova autoritativnost i popularnost nagoni Vuka da se razračuna sa Vidakovićevim filološkim shatanjima i da ih, oprezno i uz osmeh, potkopa u očima publike.
Sudeći po tonu prve kritike, izgleda da je Vuk u sebi gajio intimnu nadu da će možda Vidaković prihvatiti njegove koncepcije o jeziku, jer je baš Vidaković bio taj koji je govorio da mi pišemo serpski, da nas ves naš narod razume“.
Za onaj momenat, bila je to vrlo neugodna činjenica da jedan tako autoritativan i poznat pisac kao Vidaković, širi preko svojih knjiga rđav narodni jezik. To je moglo zavesti i druge pisce, osobite mlađe; ali imati na svojoj strani i Vidakovićevo pero, ta pomisao je Vuku morala biti prijatna.
Međutim, kritika je Vidakovića strašno naljutila. Osobito se kosnulo to što ga Vuk upućuje „na čitanje dobri romana stranim jezicima“. Od 20. do 22. oktobra iste godine pečata se u Davidovićvim novinama Vidakovićev odgovor.
„Kao da on meni u tomu što zapovedati može“, žesti se stari romanopisac, i predahnuvši: „Sramota“. No taj odgovor, preko koga Vuk ćutke prelazi, ne zadovoljava Vidakovića. Njemu je potreban neki snažan i neodoljiv argumenat protiv. I on se po ovoj stvari obraća Dobrovskom za mišljenje.
Odgovor velikog češkog filologa pristiže i on je dosta zadovoljavajući. To je poznato mišljenje Dobrovskog o „srednjem slogu“. Vidaković triumfuje i prelazi u napad. U Predisloviju druge časti „Ljubomira“ on Ponovo odgovara Vuku potpomognut autoritetom Dobrovskog.
Da je „prošaste godine, piše tu Vidaković, oni bezimeni brat (obe Vukove kritike štampane su bez potpisa — primedba M.P.) sverhu jozika u mojemu usamljenome Junoši na mene recenziju izdao… da je za ono vreme spavao, bolje bi učinio neže li što je ono pisao“.
Kad otvori Vukovu Pismenicu Vidaković nije načisto s tim treba li se smejati ili… „ljutiti“. I otkuda mu toliko smelosti „našu azbuku potkresavati“, „u ovu ljubeznu našega naroda zenicu dirnuti?“ „Pogubna zaraza literature naše“, to je Vukova reforma.
Naravno da za narod treba „pisati serpski“, ali ne kao što „prostejši izgovaraju“, nego sa korekturom prema slavenskom. I kao vrhunac on navodi jedan stav iz pisma Dobrovskog o „srednjem slogu“. Takva besprizivna dokumentacija trebalo je da napravi paniku u neprijateljskom logoru. Uostalom, i bez toga, stvar je bila dovoljno dramski napeta.
Kada kažemo da je Vidaković zaista napravio paniku citatom Dobrovskog, onda mi samo konstatujemo jednu činjenicu. Vuk se našao u vrlo delikatnoj situaciji. Trebalo je odgovoriti, odgovoriti po svaku cenu, ali kako proći pored Dobrovskog, a ne dodirnuti ga?
Kritika je, prešavši preko svih obzira, ipak izašla. Ona uzima u postupak samo prva dva dela Ljubomira; dakle, ona nije potpuna. Međutim, teško da je i to bilo malo Vidakoviću.
Vuk se u njoj obara na pogreške u geografiji, istoriji, na anahronizme, loš stil (car Dušan u 14. veku pije kafu, Ljubomir šmrče burmut, ljudi pale „rahetle“ i voze se „kolesnicama“ u Hercegovini). Na ovo sledi duhovita Vukova primedba: U Ercegovini su poznate kolesnice kao u Beču samari. U Ljubomiru se pustinjak klečeći moli. Na to Vuk primećuje da mi (pravoslavni) ne klečimo kad se molimo Bogu.
Svetozarevo oružje zasvetlelo se kao mleko. Ne znamo, primećyje Vuk, svietli li se kod Srba mlieko ili se bieli. Na račun Ljubomira i Svetozara lepi i ovakve epitete kao: „magarac“, „budala“, „vetrenjast“.
Pisac pak „laže i lupa kao puta u lotru“ i „bunca kao baba u bolesti i pravi magarcima svoje čitatelje ili samoga sebe“. Bačena je anatema i na moral romana.
Vuk napada na slikanje svadbenih običaja i strašno se žesti zbog netačnosti u slikanju. Povodom toga Vuk piše i ovako skandaloznu frazu: „Ovakovu svadbu neka čini g. Vidaković, ako mu se dopada, kad se sam uz ženi“. Da je Vuk ovo činio smišljeno i svesno pokazuje nam jedno pismo upućeno Mušickom 1819. godine: „Ja ću da ga ispsujem gore nego Vidakovića“ (reč je o jednom ruskom piscu).
Slaba motivacija radnje. Kad Svetozar ne prepozna Draginju u Teodori: „Čudo, kaže Vuk, kako je nije mogao poznati Svetozar, ili ona njega, u tolikom razgovoru, grljenju i ljubljenju, ili kako se ona nije sjetila kad joj je kazao da je iz Jelisijuma“.
Sluga je sreo Ljubomira i Svetozara i kaže im da je Vlajko ukrao Draginju: „Da se nije nam kakova šteta dogodila? – Nije Hvala Bogu šteta druga, no nejma nam ot sinoć Gospodične Draginje.“ Na to Vuk ironično primećuje: to je gotovo kao što pripovedaju: A da nije šta štete bilo? Nije vala Bogu ništa, do dva vola prednja (oćerali Turci) i dva stražnja i četiri srednja.
Svetozar je zaspao u polju i njemu pristupa „duh“. „Mi nismo idolopoklonici, kaže mu on, da se Od koe kakovih izmišljenih duhova plašimo, nego smo mužestveni i prosveščeni“. Sledi odmah Vukova bodlja: „G. Sočinitelj smatra da je to već najveće i savršeno prosveščenije, kad čovek ne verue da ima duhova.“
U kritici ima i nekoliko primedaba o jeziku, ali one su od sporednog značaja. Vuk je ovim imao nameru da Vidakovićevo delo detronira iznutra i da ga potpuno obezvredi i omalovaži u očima publike; na taj način bi jezik sam po sebi bio doveden u nezavidan položaj.
Da je to tačno svedoči nam dosta opiširan uvod u kritiku. Vuk tamo konstatuje da mi pišemo srpski već četrdeset godina i da smo za to vreme udarili u nazadak. To zato što spisatelji nisu postavili sebi „pravila po koima će pisati“, „nego kako mu kad padne na pamet“. Umesto da se trude da jezik nauče, oni „kako koi zareže pero da piše“, misle kako će popravljati jezik. To je zlo kod nas veliko i da bi smo uzeli u odbranu u najveću dragocjenost svoga naroda, svoj narodni jezik“ prisiljeni smo se u javno pred svetom, neprijateljski recenzirati i kritizirati“. A kritika ima svoje opravdanje, jer u tim će načinom početi jedanput i naši spisatelji misliti i sumnjati o onome šta pišu“.
Vukov talenat bio je sasvim druge vrste nego li kritičarski. Njemu je uostalom za taj posao nedostajalo i šire književno iskustvo. Pa ipak, taj čovek elastičnog uma i oštrog oka, mada po prvi put, znao je da se snađe, i to izvrsno, i na jednoj ovako stručnoj i za njega lično novoj oblasti, trenutak je ovde odsudan i mora se uzeti u račun. Jezik je za Vuka bio svetinja. A opšta netrpeljivost prema njegovoj reformi nametala mu je, i u polemici i u ličnom dodiru sa njegovim protivnicima, oštar i žučan ton.
Uostalom, borba koju je on vodio i može se zamisliti u svilenim rukavicama. Otuda i jedna lična nijansa u kritici na Vidakovićev roman, To je možda i jedino što se njoj može zameriti, ali isključivo sa gledišta književno-istoriske perspektive. Vreme ga i njegov položaj u društvu ovde i inače brani i opravdava.
Teorija koje se Vuk drži u kritici mogla bi se nazvati, s obzirom na njegovo literarno obrazovanje, teorija „Zdrave pameti“. To je možda sreća, jer baš zbog toga njegova rezonovanja podsećaju na realistički književni manir. „Neka uzme najgori nemački roman, piše Vuk, koji već ni sluškinje ne čitaju, pa će videti, da je pametnije napisan, nego njegov Ljubomir. U pomenutim romanima predstavlja se čovek kao što jest, i kao što bi trebalo da bude. Onde pametan i pošten čovek govori i radi svagda kao pametan i pošten; budala kao budala… A ovde na nekim mestima Ljubomir i Svetozar govore i rade kao budale i vetrenjaci i rđavi ljudi… Svetozar sad grdi Agapiju, i kaže joj da je cvet bez mirisa, a sad joj kaže da je dostojna i ljubve i počitanja“
Kritika je inače rađena bez plana. Ona je obično školsko prepričavanje sadržine, nevešto i suvo. Kritika – to su ustvari napomene date u zagradama. Vuk je kao smatrao da je dovoljno prepričati tu i takvu sadržinu, pa da, sa po kojom kritičkom primedbom, postane sasvim besmislena. Ali kakve su to primedbe! Bodlje i mačevi naoštreni sa obe strane. Možda i nije ništa drugo zapanjilo i zaprepastilo Vidakovića i njegove čitatelje koliko to, ta bezmerna žučnost i zajedljivost. Kritika je ostavila snažan utisak i može se reći da su posle nje naši spisatelji zaista počeli „misliti i sumnjati o onome što pišu“.
„Ton kritike bio je strašan, pisao je Pavle Popović, do njene pojave srpski književnici su pisali mirno, pristojno, ne vređajući nikada jedan drugoga. Književnost se smatrala kao salon i pisci su se trudili da razgovaraju kao u salonu. Oni su jedan drugome upućivali samo komplimente i učtivosti. To je bio urbanitet 18. veka koji su oni videli na strani i oni su ga primili“. Ali „Vukova kritika je odjednom pokvarila taj lepi ton i tu opštu saglasnost. Ona je bila vrlo oštra. To je jedna strašna, bespoštedna kritika; nikakve milosti nema u njoj. Od početka do kraja ona je izvedena u jednom neprijateljskom tonu“.
Vuk je živeo u vreme belog usijanja romantizma. Ali on je sa njegovim predstavnicima imao samo utoliko veze što je živeo u to doba. Romantizam je uspeo da mu nametne samo teme, ali stil i način rada su tipično realistički, vukovski. Njega karakteriše ozbiljnost u postupku i studioznost pri radu, romantičarska „ženijalnost“ i zanošenje bili su mu nepoznati i strani. To su bile dobre tradicije 18. veka, koje je i Vuk nasledio.
Za GLEDIŠTA napisao Miodrag Petrović Kuska (1929-2018)
Sudbina pisca je takva da mora stalno da se bavi pojedinostima, sitnim poslom sa najužim mogućim vidikom. Ma kako bilo obimno i bogato i raznoliko delo koje pisac radi, ma koliko da idu y visinu i y širinu njegovi planovi, njegov rad ostaje prikovan za pojedinost, za jedan prizor, jednu ličnost, jednu reč. A čim pisac pokuša da radi „na široko“, imajući y vidu celinu, sa otvorenim, slobodnim vidikom pred očima, sve se zamuti i oplića, odjednom stanu da se kvare i gube i pojedinosti i celina.
Ivo Andrić, obojila veštačka inteligencija
Čim se vrati opet pojedinom prizoru, pojedinoj reči i rečenici i počne njih da obrađuje i doteruje, on oseti kako se jedinstvo i celina njegovog dela nevidljivo, ali osetno sklapaju i vedre, rastu i usavršavaju sa svakim potezom pera. A kad delo bude jednom završeno, onda se ono ionako odvoji od piščeve svesti i dobije za njega novo značenje, posve drugačije od onoga koje je imalo dok je rad trajao. Moglo bi se reći da delo za pisca umre onog dana kad ga on završi. Posle, ostaje knjiga.
Glavna snaga i stvarni koren svake pripovetke, svake pojedine scene y njoj, nalaze se y jednoj dobroj misli, jednoj vernoj slici. Ona je u tom sklopu rečenica ono što je matica u roju pčela. Kad ona iskrsne pred vama, treba sve ostaviti i za njom poći. U njoj je seme i kvasac za sve ostalo. Jer, nije vrednost te hitno i nečitko zapisane rečenice u njoj samoj, nego u onom izobilju i onoj lakoći sa kojom se posle, za njom i pred njom, roje misli i slike, nevidljivo vezane sa njom.
U svakom opisu ili prizoru, bez obzira na njihovu dužinu, oni mogu biti od tri rečenice ili tri strane, ima uvek jedna jedina fraza na kojoj taj opis ceo počiva, a koja je u njemu izgubljena i nevidljiva kao oplođujuća semenka. Pisac misli često danima, nedeljama kako da jedan psihički pokret ili jedan neobičan prizor izrazi i prikaže. On sam ih dobro oseća i jasno vidi, ali ne zna, što je glavno, kako da ih učini čitaocu pristupačnim, razumljivim i vidljivim. Sa svoje tačke gledanja, on razabire sve jasno i živo, ali čim pređe na čitaočevu stranu i pogleda: cela slika postaje mutna, nelogična i raspada se u zbrkane pojedinosti. To može dugo da muči i obeshrabruje pisca, ali ako ostane veran naporu svoje misli i radu svoje mašte, on će u jednom obasjanom trenutku naći ono nekoliko reči, povezanih jasnim smislom. A posle toga, sve postaje lako, jasno i jednostavno, reč se niže na reč a rečenica uklapa y rečenicu. Odjednom cela slika stoji pred čitaocem (jer je o njemu reč!), stvarna, živa i prirodna, onakva kakva jedino i može da bude. Za čitaoca je ceo taj tekst jednovit i sliven sav iz jednog komada, ali pisac pri svakom prečitavanju oseti i pozna one dve–tri nadahnute reči. On ih vidi (i samo on!) kao mali uzidani dinamo koji oživljuje i pokreće celokupnu mrtvu masu rečenica i stavova.
Ima dosta dana, često i čitavih nedelja, kad malo radim i stvarno ništa ne uradim, kad mi se čini da nikad ništa dobro ni pametno nisam napisao i da nikad više neću ni napisati.
*
Pogledajte oko sebe ljude koji rade; i da ne uzimamo složenije zanate i poslove za primer, pogledajte, recimo, čoveka koji vesla ili koji kopa. Koliko veštine, strpljenja i istrajnosti njemu treba! Pa zar je naš posao ispod njegovog?
Nevolja je samo što u našem radu ni dobra volja ni svestan napor ne odlučuju u onoj meri u kojoj je to slučaj kod radnika ili veslača.
*
Na kraju, i najbolji pisac može u čitaocu da izazove samo one senzacije koje čitalac već nosi u sebi, a nije ih dotle bio svestan, odnosno da otvori pred čitaocem samo one vidike koje je čitalac sposoban da sagleda.
*
Za nekoga su reči krute, neprozirne i nepomične stvari, kao kamenje pored puta, a za nekoga prozirne, raznobojne, lake i promenljive, kao kristali, rosa i oblaci.
*
Za jednu malo veću pripovetku, a često i za vrlo kratku, potrebni su često ogroman napor i veliko strpljenje. Svaki pokušaj da se stvar svrši olako i brzo dovodi do neuspeha i razočaranja. Slučaj je isti kao da je u pitanju gomila kamenja koju treba preneti na drugo, manje ili više udaljeno mesto. Samo strpljivo i polagano, kamen po kamen, može se izvršiti taj posao. A od juriša, kao ni od lukavstva, tu nema koristi.
Rad mašte, težak i opasan, uvek i u svemu, više nego što se to obično misli, ima jednu naročito nezgodnu i opasnu stranu. – Posle dužeg i jačeg rada živci dođu u naročito stanje koje nije zamor, a jeste iznurenost. Tj. čoveku se ne sedi i ne spava; sav je ustreptao, željan je razgovora, svetlosti i razonode. Ako umetnik u tim trenucima ne nađe bar nešto od toga što celo njegovo biće traži, onda mu se dešava da pada u čamotinju i depresiju u kojoj vreme izgleda beskrajno, a zemlja pustinja.
To su mučni i opasni trenuci kad čovek pada kao avion koji gubi brzinu.
*
Svaki put se ponovo uveravam da se nijedna iole veća priča ne može pisati u jednom potezu, kao pismo dobrom prijatelju, nego sve parče po parče, od pojedinosti do pojedinosti, od prizora do prizora i od zapažanja do zapažanja. I bez reda nekog, nego čas s kraja, čas c početka, a čas iz sredine priče. Za to je potrebno vremena i strpljenja. Potrebno je celu svoju snagu i svu pažnju posvetiti svakoj toj pojedinosti, i raditi je ne misleći ni na ono što joj prethodi ni na ono što dolazi iza nje, kao da samo ona postoji.
*
Na svašta sam se u životu žalio, kao što to većina ljudi čini (slabih ljudi!), na sitne bolesti i nedaće, na stotine teškoća koje svi svakog dana susrećemo na svom putu. Na sve sam se žalio, kao što to čine i drugi, nekad manje nekad više nego drugi, ali na jedno se nikad požalio nisam, na veliku, stalnu teškoću koju imam kod pisanja pripovedaka. A to mi je bila i ostala najveća i najteža stvar u životu.
Kod opisa stvari, ljudi ili događaja, treba operisati samo suštinama. Preko oblika i njihovih mena, ali samo suštinama. Treba govoriti iz središta stvari koje se opisuju: ne sa površine, još manje sa tačke gledišta čitaoca, nego iz srži onoga što ste izabrali za predmet i što čitalac treba da vidi, shvati i oseti. – U piscu postoji i često se javlja posve ljudska, suviše ljudska težnja da napusti svoje usamljeno, teško i mračno mesto sa kojeg govori i da pređe na drugu, laku stranu, da bar za trenutak pogleda svoj predmet očima čitaoca. Svako takvo dezerterstvo sveti se, jer odmah u tom trenutku „priča umire“ i vradžbina gubi svoju moć. Nestaje čuda i njegovih obožavalaca. Ostaje samo to teško saznanje i veliki napor da se pisac vrati na svoje nezavidno mesto.
Najveća i najčudnija priča to je pisac sam. (On je vatra, a sve što piše, to su samo iskre. Vatra, ali pod uslovom da ostane y stvarima i da govori iz njih ne učestvujući u njihovoj površnoj i promenljivoj igri i ne imajući svoga dela ni u čemu.)
*
Svake noći ja ležem u postelju umoran od dana koji je prošao, zabrinut za onaj koji će sutra svanuti, izmiren sa saznanjem da sam siromah, da mi je dano malo dana i dobara, malo radosti i još manje sposobnosti da se radujem. Još nikad nisam zaspao bez misli da je pokrivač na meni pozajmljen i da mi je i sama toplina postelje u kojoj sam data samo kratko na uživanje. Ali to me nije nikad sprečilo da slatko zaspim i dobro spavam. To me nikad nije ispunilo ni žalošću ni gorčinom ni zavišću. Naprotiv, uviđajući kako je y mene svega malo i kako je sve kratko i oskudno, ja sam često i dugo mislio na druge ljude i krajeve, gde ima izobilja i radosti i gde sve traje, obiluje i pretiče. Tako sam, kao nezasluženu nagradu, imao u isto vreme i neprolazno bogatstvo sveta i moj kratak, štur i oskudan život koji mi je mio.
*
Ne može se lako ni kratko kazati šta je to što događaju koji opisujemo daje ubedljivost i verodostojnost i onaj naročiti pečat po kome ga čitalac prima kao stvarnost, poznaje, usvaja i pamti.
To nije ni naučna tačnost, ni vernost opisa do sitnica, ni pouzdanost podataka, ni slikovitost govora, ni lepota stila. Naprotiv, ima rečenica, stavova i napisa kojima sve to nedostaje a koji po nečem ubeđuju, zanose i „plene“ čitaoca i ostaju u njegovom sećanju kao trajni psihološki, istorijski i ljudski dokumenti, dok čitave knjige nestaju i blede bez traga.
Na primer, u sećanju Prote Mateje, pored mnogo netačnosti i omašaka u datumima i podacima, ima takvih ubedljivih i uzbudljivih mesta.
Kad y maju mesecu 1804. Srbi pođu u Beograd, susretne valjevska vojska, sa kojom je bio Prota, Karađorđa. „Ja prevezem vojsku i top. Vojska peva i vrlo vesela; al kad pređe gospodar Crni Đorđe, pa uz paradu svu vojsku: ,Dobro došli, braćo!ʼ pozdravi, i kad ga vidoše i njegove reči: ,Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi?ʼ čuše, verujte deco da tu nije vojnik ostao, koji zapevao nije a mnogi je starac radosne suze prolivao, kad je tako dočekao. I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao, i tako s pevanjem u Ostružnicu 8. maja na konak dođemo“ (str. 112).
Stvarni i pomalo suvi stil Protin nije ni ovde promenjen. Pevanje je u ovom slučaju bilo jedan važan deo ratničke i političke stvarnosti, koja je njemu glavno, i on ga opisuje isto kao što na drugim mestima opisuje zamorne marševe, međusobne svađe ili uzaludna čekanja. Ni traga od literature. Ne kaže se ni ko je pevao, ni šta je pevao, ni kako je pevao. Samo iz narodnog govora pozajmljene slika o šumaru i listku na drvetu, da bi se u njoj sačuvao taj važan psihički trenutak kad ljudi u kolektivnom zanosu i poletu šire ruke i življe se kreću, kad se grudi nadimaju, oči sjaju a usta se sama otvaraju i puštaju glas y nezadržljivoj potrebi za poklikom i pevanjem. Biološki faktor oduševljenja, borbe i pobede za koju se oseća da je dozrela.
Jedan rimski državnik je rekao svojim sugrađanima: „O, Rimljani, koliko sam se dana i noći trudio da zaslužim, da dobijem pohvalnu reč od vas! Čovek ne ulaže toliko napora za one koje prezire.“
Za one pisce koji tvrde da preziru publiku.
*
U našim mladićkim književnim rasprama često su se čule reči „Od njega neće ništa ostati“, ili „Ovo će ostati“ i slično. Sad se ta reč ne izgovara. Strah od izvesnih reči jedan je od znakova starosti, ili starenja. Ne govorimo ništa, jer znamo ili slutimo da ništa ne ostaje. Dospeli smo do mesta sa kojeg se to vidi. Sve stvari samo bivaju, traju i nestaju. Sve što smo sanjali i radili čini i bledi u borbi sa zaboravom. I večeras moja misao dopire do u vremena u kojima neće biti traga od nas i naših dela, da ljudi koji se neće zvati našim imenom ni govoriti našim jezikom, i tu još beznadno traži slutu moga sna ili zvuk moje muzike.
(11. XI 1938)
Pisac je, kad je na svome mestu, unutarnji glas stvari i tumač svih međusobnih odnosa njihovih; on im daje lik, ime i pravo mesto u vasioni koju sam stvara i koju mi, čitaoci, voljno primamo.
*
Pisac ne sme da se čudi ničemu. Njegova misao ide uporedo sa događajima, razvija se, raste, pada, zastaje. Osvrtanje unazad, izvirivanje unapred, vezivanje onog što je bilo sa onim što će biti, iščuđavanje i mudrovanje nad događajima i povodom njih, sve su to nesumnjivi znaci rđavog imena, tj. pisca koji to nije i koji radi posao za koji nema zvanja, dara ni smisla. Pisac nema osećanja, on je osećanje. Ono što se zove osećajnost smrt je svake umetnosti.
*
Najtačnije i najduhovitije reči nisu čuvene među ljudima, nego y tišini, nad žednom hartijom. Najlepši likovi i krajevi nisu viđeni u svetu, nego u samoći, u zatvorenom prostoru bez vidika i sjaja. U tome i jeste izuzetnost muka i teško dvojstvo piščeva poziva. On je razapet između delanja i posmatranja. A kako, kao što smo videli ne može biti ni bez jednog ni bez drugog, on u očima ljudi izgleda čas tuđ svetu akcije čas neveran svetu misli.
*
Posmatranje sveta i poznavanje života neophodno su potrebni piscu, ali samo kao uslov. U stvari, i svet i život stvaraju se u dobrim trenucima, kad čovek ostane sam, miran i neprimećen, sa svojom hartijom i svojim darom da vidi i čuje, zatvoren i nem, da određuje i raspoređuje, nemoćan i sam, da daruje i blešti, siromah i skroman.
Zadovoljstva koja pisci mogu da imaju od svojih dela mnogo su ređa nego što čitaoci misle, a ukoliko postoje, ona su sasvim druge prirode. Čitaoci, postavljeni antipodno od stvaraoca, varaju se potpuno. To je kao kad bi neko mislio da sunce može da uživa u lepoti sopstvenog zalaska.
Od retkih uživanja koja čovek ima od sopstvenog dela to je nalaženje analogija kod drugih pisaca, slučajni susreti sličnih zamisli i istovetnih rešenja. Čitalac to uživanje ne može da ima, prvo: jer on stoji drukčije prema svim tim rešenjima; drugo: jer on odmah pomišlja na pozajmicu: ko je od koga uzeo. Samo pisac zna da ne može biti reči o plagijatu, nego o dubokim i neslućenim vezama i srodnostima.
U mojoj prozi Mara milosnica ima jedno mesto gde Velipaša, sedeći u sednici medžlisa, umesto da sluša prepirke i prigovore bosanskih begova, gleda zamišljen kroz prozor letnje oblake i osluškuje . . .
Danas sam, čitajući Sent–Beva, našao ovaj stih
„Laissez–moi . . . écouter ta blessure.“
Mislim da nema pisca u kome se nikad nije javila misao: kako ću izgledati y očima čitaoca posle sto godina? Ona se javljala i y meni, ali nikad se to pitanje nije odnosilo na suštinu, nego uvek na spoljašnji oblik, jezik, stil, pravopis. Jer, što se tiče onoga što sam pisao, ja sam bez straha i brige; y tome ima grešnih i neumesnih stvari, ali nema pogrešnih i neiskrenih. Ali, kad su y pitanju te spoljašnje stvari, i kod mene su se ponekad javljale sumnje i bojazni. (Kažem: ponekad, jer kad bi se to dešavalo često, čovek ne bi mogao sastaviti ni dve pune rečenice).
U trenutku dok stavljam na hartiju jednu reč ili neki obrt, ja ih odjednom ugledam, štampane u nekom književnom časopisu, ali pod znakovima navoda, kako ironično potomstvo danas štampa pojedine reči i stavove iz Milovana Vidakovića ili Sime Milutinovića. I vidim nad tim mojim rečima nagnuto lice čitaoca iz 2038. godine, sa podsmešljivim, ali nezlobnim izrazom. Tada bih hteo brzo da zbrišem ili povučem ono što sam pisao, ali videći da to nije mogućno, naginjem se i ja i smejem se zajedno sa tim budućim čitaocem, tiho i bezazleno, smejem se svome tekstu, ali u isto vreme i onome što je pisano sto godina pre njega i što će biti pisano sto godina posle njega, smejem se svakom pismu i svakoj napisanoj reči i izrazu, i svakom čitaocu, i svakom sudu i, najposle, svakom smehu i osmejku i držeći ruku bratski na ramenu tog budućeg čitaoca primam prolaznost oblika kao deo ljudske borbe i sudbine.
(4. XI 1938)
Pišite brže ili sporije, življe ili opreznije, kako vas misao vodi i osećanje nosi, i ne zaustavljajte se bez potrebe i ne kidajte magiju nadahnutog trenutka koji se možda nikad neće vratiti. Pišite bez bednog obzira i lažnog stida, sa jednostavnom iskrenošću same prirode. Pišite i znajte da vam je iz okeana vremena darovan jedan tren, i y njemu misao, slika ili reč koja se takva više nikad ni vama ni ikome drugom neće javiti. Pišite slobodno i nesvesno, kao što dišete. Ali…
Ali, kad prođe taj trenutak, koji je čist, dragocen, munjevit i neobjašnjiv kao trenutak oplođavanja, i kad se nađete pred svojim rukopisom, koji je sada dobio svoje mesto u ovom našem svetu u kome, pored svih nemira i besporedaka, vladaju ipak red i odgovornosti, tada mu priđite bez slepe roditeljske ljubavi, hladno i neumoljivo strogo, ne žaleći ni njega ni sebe, ne štedeći snage ni vremena.
Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu „nosivost“, jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete. Ispitajte svoju rečenicu očima i uhom, isperite njome usta po nekoliko puta kao što radi vinar sa vinom koje hoće da kupi.
Izgovorite je nečujno, poluglasno i glasno, i pet i deset puta (nemojte brojati!), u raznim raspoloženjima i u razno doba dana. Mislite o njoj pre spavanja i noću kad se probudite i rasanite. (Šta ima bolje i pametnije na što bi čovek mogao upotrebiti svoju nesanicu?) Upitajte se da li bi ljudi vašeg jezika u jednom određenom trenutku svoga života zaista izgovorili vašu rečenicu i priznali je kao svoju. Izgovorite je i u njihovo ime i ispitajte da li je verna i tačna, da li joj štogod nedostaje ili je pretrpana.
Ivo Andrić, obojila veštačka inteligencija
I kad nađete da je sve kako treba i utvrdite da ste zadovoljni svojim poslom, nemojte stati; tek tada nemojte, jer nema u piščevom radu ništa opasnije i nesigurnije od toga zadovoljstva samim sobom. Ono je rđav savetnik i podmukao putovođa, koji je mnogoga odveo na pogrešnu stranu. Ne zaboravite ni za trenutak da vaše delo treba čitaoca da podigne i zadovolji, a da ste vi pisac, i da tek u čitaočevom zadovoljstvu imate pravo da tražite svoje, ili još bolje i tačnije: da o vašem zadovoljstvu ovde uopšte nije reč.
Imajte na umu da ste vi vesnik istine, tj. stvarnosti. Po vama velika ljudska stvarnost šalje svoje poruke. Ona vas je izdvojila od ostalih ljudi utoliko (i samo utoliko!) što vam je poverila važno poslanje da ljudima vašega jezika iznesete pred oči sliku i smisao određene stvarnosti koju oni inače ne bi možda nikad mogli u celosti da sagledaju ni potpuno da shvate.
*
Kad jedan pisac u toku pričanja napusti ton pripovedača, zanemari radnju i počne da objašnjava svoga junaka apstraktnim rečima i da rečima tumači i slika njegove poglede i namere koji se iz njegovih postupaka ne vide, to je kraj umetničkog stvaranja i napora za pisca i kraj umetničkog uživanja za čitaoca. – To je isto kao kad bismo posmatrali neki portret u prirodnoj veličini, zauzevši najbolji položaj i dovoljno odstojanje, i kad bi, i pre nego što smo sabrali utiske i mogli da donesemo svoj sud, posmatrani lik odjednom oživeo, napustio stav koji mu je dao slikar, izišao iz svog okvira, prišao nam, uzeo nas pod ruku i počeo da sa nama raspravlja o bojama, linijama i celokupni tehnici i sadržini umetničkog dela koje smo do tog trenutka y njemu posmatrali i koje sada, naravno, više ne vidimo.
Drugim rečima, to je neprirocno i samo u sebi protivrečno.
U susret 90. godišnjici od rođenja Branka Miljkovića, jedinog srpskog princa poezije, u ovonedeljnom broju GLEDIŠTA, dan pred 29. januar, kad tačno pada jubilarna godišnjica, prisećamo se starog intervjua koji je 25. septembra 1960. godine za nedeljnik NIN uradio Mihailo Blečić.
Branko Miljković, Mihajlo Lalić i Petar Džadžić
Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?
Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.
Ajnštajn se može prepevati
Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: „Poreklo nade“ i „Vatra i ništa“, razgovor vodio Mihailo Blečić, objavljen je u NIN-u od 25. septembra 1960. godine.
Ko je naš najveći savremeni pesnik?
Nesumnjivo Vasko Popa.
Postoji li za Vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.
Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moć i okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“
Ima li pesnika koji piše onako kako biste Vi želeli da pišete?
Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se ponovo opevati.
Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?
Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“
Filosofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?
Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.
Kakve su Vaše veze sa nadrealizmom?
Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simboličku i nadrealističku poetiku.
Da li po Vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?
S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju punu važnost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura još uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.
Vi u svojoj prvoj knjizi Uzalud je budim (1957), imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: Sve što imamo to su naše reči. Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.
Koja je to reč?
Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.
Znači, Tako reči jedna drugu izmišljaju, kako to Vi kažete u pesmi Kritika metafora, (zbirka „Poreklo nade“).
Da, upravo je tako.
Može li se na srpskom jeziku ispevati velika poezija?
Na svakom se jeziku može pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.
Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?
„Santa Maria della Salute“ Laze Kostića i „Možda spava“ Vladislava Petkovića Disa.
Može li poezija pomoći…?
Poezija ne pomaže, poezija miri.
Šta Vas je, koji momenat, iz života okrenuo ka poeziji?
Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.
Šta Vas je navelo da knjizi date naslov Vatra i ništa?
Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim Tragičnim sonetima.
U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?
U okviru klasičnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.
Koji ciklus iz svoje poslednje knjige Vatra i ništa smatrate najboljim?
Ne samo ja, već i drugi drže da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.
U čemu je bila snaga tih simbola?
Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola može se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.
U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?
U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.
Šta spremate u ovom trenutku?
Sa Mišom Nikolićem prevodim stihove Mandelštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova sa ilustracijama R. Stevića Rasa.
Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?
Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod uticajem tragičnog Ikarovog leta.
Kakvo ste detinjstvo imali?
Tužno, ratno…
Kada ste se najviše uplašili?
Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.
Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: Idete li na fudbalske utakmice?
Ne.
Da li ste nešto zaboravili u životu?
Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.
Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?
Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru.
Šta Vas nervira u životu?
Sporost.
Kada bi na Vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili Vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?
Tražio bih da me ponovo zamrznu!
Vaša omiljena poslovica?
„Praznu glavu vetar nosi.“
Branko Miljković u književnoj šetnji Kalemegdanom
Šta mislite o vremenu-sudiji?
Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.
Da li biste hteli još nešto da nam kažete o svojoj poeziji?
Mogao bih da kažem još mnogo što šta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.
Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?
Za svaki slučaj…
Kažite jedan svoj stih…
Hoće li sloboda umeti da peva kao sto su sužnji pevali o njoj.
Koja je umetnost, za Vas, najveća?
Igra na trapezu.
Šta mislite o budućnosti poezije?
Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.
KNJIŽEVNI RAD U NIŠU PRVIH GODINA POSLE OSLOBOĐENJA
Prvi put objavljeno u časopisu Gledišta 1961. godine
Današnje književno društvo Nestor Žučni u Nišu ima za sobom dosta dug put i prilično bogatu tradiciju. Osnovano odmah po oslobođenju grada, ono je počelo da okuplja sve one koji su i dotad aktivno stvarali ili su bili posebno zainteresovani problemima literature.
Njegov osnovni zadatak bio je, kako se kaže u tadašnjem pravilniku, da omogući svim književnim radnicima, bilo starijim, bilo početnicima, da u okviru društva (odnosno Literarnog kluba, kako se onda zvao) ispolje svoje vrednosti i samim tim deluju na sredinu u kojoj žive i rade.
Takozvane zatvorene književne večeri, kojima su po pravilu prisustvovali svi članovi, i diskusija posle čitanja radova, bile su osnovna forma rada Kluba. Te književne večeri održavale su se obično u prostorijama stare Narodne biblioteke pored Nišave.
Docnije, kada je Biblioteka preseljena u nove prostorije, članovi Kluba sastajali su se bilo u njoj, bilo u prostorijama Kluba u tadašnjoj Lešjaninovoj ulici, bilo u Domu prosvetnih radnika.
Na tim, manje-više radnim sastancima članovi Kluba čitali su svoje pesme, pripovetke, eseje, pa se posle vodila diskusija po njima. Većina radova koji su se tada čitali danas nije sačuvano što je, svakako, šteta jer bi oni, i pored svoje često sasvim oskudne književne vrednosti, mogli da posluže kao solidna svedočanstva o jednom vremenu i naporima tadašnjih niških pisaca da odraze svoje doba.
Pored sastanaka u užem smislu, priređivane su s vremena na vreme i šire, javne književne večeri na kojima su čitani najkvalitetniji radovi članova Kluba. Interesantno je istaći da su te javne književne večeri skoro uvek bile dobro posećene.
One su, bez obzira na kvalitet pročitanih radova, ostavljale priličan trag u tadašnjem kulturnom i javnom životu grada. Sačuvano je nekoliko dokumenata, zapisnika i priloga koji su tada čitani. To su obično bile pesme o nasmejanim udarnicima koji sa pesmom na usnama hitaju na gradilište, o kolicima i vagonetima, o lokomotivama i fabričkim dimnjacima. Ljubavnih pesama i pesama o prirodi gotovo nije ni bilo, a da ne govorimo o takozvanim ličnim, subjektivnim preokupacijama. To je, uostalom, bila manje-više opšta pojava i niški pesnici i pripovedači nisu u tom pogledu bili nikakav izuzetak.
Časopis Naš put čiji se prvi broj pojavio početkom 1948. godine, delovao je u početku kao značajan podsticaj. On je uspeo da okupi priličan broj mlađih i starijih pisaca, umetnika, pa i kulturnih, naučnih i javnih radnika koji su na njegovim stranicama ostavili puno dragocenih svedočanstava o tom periodu kulturnog razvoja grada na Nišavi. Osim pesama i pripovedaka, kojih je u svakom broju bilo po nekoliko, objavljeno je i dosta priloga iz novije i ranije istorije grada. Bilo je i dosta članaka i napisa o radu Narodnog pozorišta, Biblioteke, Saveza kulturno prosvetnih društava i drugih ustanova i institucija.
U dvobroju za maj i juni 1948. godine uvedena je i stalna omladinska rubrika u kojoj su štampani radovi pisaca početnika. Oni su, uzgred budi rečeno, imali svoje posebne literarne sekcije – bilo po školama i preduzećima, bilo po kulturno-umetničkim društvima, kojih je bilo daleko više nego danas.
Očito je da je časopis Naš put imao nameru da ne samo okupi što veći broj saradnika pisaca, nego i da registruje sve značajnije događaje, da ih na neki način zabeleži i tako sačuva od zaborava.
Ali ako u malo oštrijoj svetlosti pogledamo danas sve te pesme, pripovetke, reportaže, članke, pada nam odmah u oči da je dobra namera bila iznad stvarnih mogućnosti da se od časopisa napravi nešto trajnije i značajnije.
Pođimo najpre od pesama. Njih ima najviše. U onih desetak brojeva Našeg puta, koliko je ukupno za dve godine izašlo, objavljeno je oko pedeset pesama, koje su skoro sve bez izuzetaka, idejno-političke sadržine. To se, rekli smo, može opravdati s obzirom na opšti karakter naše tadašnje poezije, ali zaista su retki lepi, umetnički doživljeni stihovi. Sve su to mahom gole, neproduhovljene parole, gromki pokliči o omladini koja „stvara život bolji po narodnoj volji“ (R. Bojić – Kolone), o „brazdama dubokim traktorom uzoranih njiva“ (D. Miljković – Želja), o grafikonima, dimnjacima i „svetlosti sunčanog dana u radu koji ne prestaje za ostvarenje Plana“ itd. itd.
Isto je i sa pričama. I u njima je puno praznih reči, neubedljivih konstatacija, stilskih i jezičkih grešaka svake vrste. Ako bismo po literarnim prilozima iz Našeg puta sudili o ondašnjim književnih snagama u Nišu, zaključak bi bio prilično mršav.
O tome, pored ostalog, govori i činjenica da nijedan od tadašnjih saradnika časopisa nije postigao ništa značajnije na opšte jugoslovenskom literarnom planu.
Ulica Ljubisava Ljube Stanojevića u Niškoj gradskoj opštini Crveni Krst
Pa ipak, i ovakav kakav je bio, časopis Naš put odigrao vidnu ulogu. On je okupio i ujedinio postojeće radnike na književnom polju i delovao je kao podsticaj bez obzira na to što je ima prilično labilnu uređivačku liniju i saradničku podršku.
Da je on stvarno delovao konstruktivno u odnosu na okupljanje i povezivanje postojećih književnih snaga govori i činjenica da se posle njegovog gašenja gotovo sasvim ugasio i rad Literarnog kluba. Čitave dve godine, sve do jeseni 1952. godine, niški pisci nisu imali svoje stalno organizaciono sređeno Društvo.
Tek tada, a naročito posle pojave časopisa Gledišta (čiji je prvi broj izašao oktobra 1953. godine) rad je ponovo oživeo.
za GLEDIŠTA napisao Ljuba Stanojević
Politika privatnosti
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
