Književnost je oduvek bila savest jednog društva, njegov svedok i njegova opomena. Kao udruženje posvećeno negovanju pisane reči i kulture, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša smatra svojom obavezom da u ovom trenutku istakne vrednosti koje su temelj svakog uređenog društva: slobodu stvaralaštva, nezavisnost institucija, poštovanje zakona i negovanje dijaloga.
Na redovnoj Skupštini Društva, održanoj 25. februara 2025. godine, prisutni članovi usvojili su ovaj zajednički stav da su pozvani da svojim delovanjem podstaknu stvaranje atmosfere u društvu u kojem će umetnost i književnost imati svoje zasluženo mesto – ne kao ukras, već kao pokretač kritičkog mišljenja i društvenog razvoja.
Posebno naglašavamo važnost podrške mladim ljudima. Konkretno mislimo na studente. Njihov glas nije samo odjek novih generacija, već i temelj budućnosti u ovoj državi. Društvo će nastaviti da pruža podršku mladima, stvarajući prostor za njihov rast i afirmaciju. I podržava studentske proteste do ispunjenja njihovih zahteva.
Istorija nas uči da su umetnost i književnost često bili najpouzdaniji svedoci jednog vremena. U toku velikih globalnih promena kojima svedočimo, ostajemo posvećeni vrednostima slobode, nezavisnosti i kritičkog mišljenja, verujući da su oni ključ za razumevanje sveta u kojem živimo.
Kad niko to nije očekivao. Makar ne od njih, apolitičnih, egocentričnih, ekscentričnih… Dogodili su nam se kao oslobodioci i katarza. Oslobodili su nas naše moralne i emotivne učmalosti; očistili nas, bar donekle, od naših starih, hiljadu puta oglodanih isključivosti i predrasuda.
Zato ih dočekujemo kao oslobodioce, sa suzama i strahom – hoće li uspeti? U čemu se razlikuje „događanje dece” od „događanja naroda”?
Ono ne dolazi ni iz jedne političke kuhinje, niti iz jednog partijskog štaba. Svi ih svojataju i svi ih se odriču.
Najmasovniji protest u modernoj Srbiji
U svari, i kuvara i komesara je mnogo, ali je konačan rezultat fuzija zvukova (do kakofonije), ukusa i znamenja. Fuzija, neponovljiva i neodoljiva. A oni odolevaju svemu, svima nama, za sve nas. Nisu to naša deca, makar ne ona kakvu smo poznavali.
Oni su ti kojima je do juče bilo nemoguće objasniti da se telefon ne koristi za stolom, u školi, u bioskopu; kojima je nemoguća misija da pažljivo slušaju duže od pet minuta, kojima je teško dokazati da je maternji jezik važniji od engleskog, da je zdravije imati prijatelje u realnom negoli u virtuelnom životu, da je nemoguće dobro pisati bez čitanja. A opet, oni pišu – lucidno, precizno, duhovito – transparente! Taman onoliko koliko stane u jednu tekstualnu poruku.
Oni spavaju na dušecima jedni kraj drugih, na otvorenom, iako možda nisu nikad prespavali kod prijatelja. Grle se i ljube, triput, kako dolikuje. I dalje ne slušaju nikog, osim jedan drugoga, duže od pet minuta, i u tome je njihova snaga. Trajno su „kenselovali” nenadležnog.
Istabane nekoliko desetina kilometara, što je možda više od onoga što su pešačili za ceo dosadašnji život. Žuljeve, uboje i modrice ne nose samo kao ratna odličja, već i kao prvi pravi otisak života. Grunuli su u svet i to im, izgleda, prija.
U njihovom pređašnjem, virtuelnom svetu oni su više naučili o ljudskim pravima, rasnoj jednakosti, o poštovanju tuđih osećanja nego li što su upoznali sopstvenu istoriju. Njima je dvostruka negacija u srpskom jeziku neprirodna jer nije utemeljena u logici.
Oni sopstvenu tradiciju i kulturu gledaju očima stranca ili deteta. Najzad su odvratili pogled od svetlećih ekrana i ugledali svet kakav jeste, surov i nepravedan, ali beskrajno raznolik i zanimljiv. I više ne žele da okrenu glavu, ni po koju cenu. Oni ne znaju „za vaše i naše”, jer smatraju da je svet njihov, baš kao i ova država, brda, kotline, lokalni drumovi, zaseoci i varoši koje danima hodočaste. Mrse, poste i iftare. A, bogami, i psuju.
Zato je i moguće da se na čelu kolone kao ikononosac nađe ona koja zna više o rodnoj ravnopravnosti negoli o svetim tajnama. I da prolije suze radosnice nad mileševskim belim anđelom. Nad ikonom koju joj je darovalo dete, anđeo Božji. I sve je dobro i lepo i Bogu ugodno.
Šta će biti posle?
Grunuće i svet u njih, ali to je neka druga priča.
Za GLEDIŠTA piše Aleksandar KOSTADINOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Već neko vreme se kao pokvarena ploča vrti priča da je Dositej Obradović suprotnost Svetom Savi. Rastko Nemanjić je iz sveta otišao u manastir, postavši svetitelj. Dositej je pobegao iz manastira u svet i postao prosvetitelj.
Dositej Obradović – Ulje na platnu Arse Todorovića (1818)
Svetlo vere Svetoga Save zamenila je Dositejeva baklja razuma. Kasnije se valjda ovaplotila i kao baklja republičkih amblema SFRJ.
Dositej je, kažu, propagiranjem prosvetiteljstva, srpskom narodu navukao tuđu košulju. Ona ne samo da je tesna već je smrtonosna, kao ona otrovana košulja koju je Herakle na prevaru obukao.
On je zagovarao razum kao nešto univerzalno, a univerzalno ne postoji i samo je druga oznaka za zapadnoevropsko. A mi, međutim, „mi smo drugačija Evropa, nezapadna kultura, orijentalna kultura, kultura srama, kultura koja ne trpi neizvesnost.“
Kao konačni argument, reći će: „Sve to ima kod Kliforda Gerca.”
Osim ako Gerc nije nekakav persijski mistik, ostaje nejasno kako sad odjednom možemo da se uklopimo u „zapadnjački obrazac mišljenja”. Ali Dositej bi nam ipak rekao: čitajte, čitajte i Gerca da biste shvatili kako se stvaraju praporci.
Prišivaju mu i da je bio elitista. Nije imao osećaj za običan svet, za nepismene, a čestite ljude, sirotinju raju, radničku klasu, gledaoce rijalitija. Istina, da bi se snimio rijaliti, potrebno je izučiti mnoge knjige, uključujući one o propagandi.
A Dositej je samo hteo da njegov narod ne bude ona strana kojoj će biti podmetnuti praporci, dok drugi pišu knjige i izrađuju praporce za masovnu upotrebu. I danas se kod nas govori o dve škole: o školi i „životnoj školi”.
Iskreno, nisam ni primetio da sam za vreme školovanja bio izvan života. Mora da Matriks u tom periodu radi prekovremeno. Da u tu „životnu školu” opet ne spadaju neki praporci?
No, ako je Dositej suprotnost Svetom Savi, suprotnost Dositeju često se traži u Vuku Karadžiću. Vuk je razumeo dušu naroda. Razumevši je, izbacio je suvišna slova, jer naš nezapadni narod najviše ceni minimalizam i efikasnost. Tom istom logikom danas Vukovu skraćenu ćirilicu potiskuje ošišana latinica.
Ali, to danas radi većina naroda, a ne Vuk, što čitavu stvar čini još zamršenijom. Ko li bi danas više branio ćirilicu: Dositej ili Vuk?
Dositejeva kutija očito sadrži više zala od Pandorine, pa nam iz nje dolazi i kompleks niže vrednosti prema Evropi. Godi nam, međutim, Geteovo tapšanje po glavi da se srpske junačke pesme mogu nazvati svetskom književnošću.
Godi i kada Prvi srpski ustanak Ranke nazove srpskom revolucijom. A za oba su zaslužni Vukovi prevodi i zapisi. U Vukovom Rječniku srpske reči praćene su odgovarajućim nemačkim i latinskim odrednicama.
Zašto ne ruskim i grčkim?
„Srbija je svet”, što bi rekla ona američka propagandna reklama od pre nekoliko godina.
Pored sve priče o knjigama umesto praporaca, na kraju je iza Vuka ostalo mnogo više knjiga nego iza Dositeja. Ali, ostalo je i mnogo manje, pošto je ogroman broj srednjovekovnih rukopisa Vuk prodao i na tome se bogatio.
Važno je da je Vuk poznavao srpsku dušu i brižno joj prilazio, kao detetu. Što bi se reklo, čovek iz naroda. Kao da govorimo o političaru. Dobro, Dositej je svojim novcem podržavao Prvi srpski ustanak, ali ko to računa?
Zadnji od praporaca koji nam je bačen da se njime igramo jeste Istorija. Hegel je tvrdio da je njen vrhunac Pruska, a Fukujama da je to ipak Amerika. Ovakvu vrstu vrača pogađača jednostavnije bih nazvao Futurama.
Futurame ovog sveta ubeđuju nas da ljudi kao Sveti Sava, Dositej ili Vuk služe da bi ljudsku istoriju usmeravali ka konačnom ishodištu Istorije; zavisno, naravno, od toga za koju Istoriju rade.
Ni Dositej ni Vuk nisu bili tajni agenti neke od Istorija. Nema agenata Istorije, jer Istorija ne zapošljava. Ona ni ne postoji, osim kao Istorija™. Može se, doduše, biti agent neke države, a u to vreme zapošljavala je, recimo, Austrija.
Kada je Ahilej rođen, našla se ta babica koja je držala Ahileja za petu dok ga je potapala u čarobnu vodu koja daruje neranjivost. Da ne beše te babice, Ahilej bi bio nepobediv.
Tako izgleda i mi, prema ovim kritičarima. Da nam se na rođenju nije zatekao Dositej i mi bismo bili nepobedivi. Inače smo u svemu ostalom bez mane i sve bi bilo u redu samo da nam Dositej nije zaveštao tu Ahilovu petu.
Geneza spomenika kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću Ujedinitelju predstavlja u stvari neponovljivu dramsku trilogiju: atentat u Marselju (1934), podizanje spomenika (1939), uklanjanje (rušenje) spomenika (1946), te njegova obnova i vraćanje na staro mesto na novoimenovanom Trgu kralja Aleksandra Prvog (2000-2004).
Spomenik Kralja Aleksandra Ujedinitilja po otkrivanju 1939. godine- Foto Istorijski arhiv Niš
Pored spomenika, konjaničke figure sa kraljem u sedlu, pre Drugog svetskog rata u Nišu su postavljene još tri kraljeve biste na postamentu: dve u samom gradu, dok je jedna bista krasila park-šetalište u Niškoj Banji. Sve su uklonjene u periodu 1944-1946. godine.
Uklonjena su ne samo obeležja posvećena kralju već i dopojasna bista Nikole Pašića kod Železničke stanice, zatim bista Miloša Obilića u krugu Inženjerijske kasarne, bista Karington Vajld u krugu Engleskog doma i dr. Bista predsednika niške opštine Todora Milovanovića oštećena je u bombardovanju 1941. godine i čuva se u Narodnom muzeju u Nišu.
U podnaslovu ovoga teksta naznačene su ključne godine koje su u vezi sa tragičnom sudbinom jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (Cetinje, 1888-1934, Marselj, kralj Ujedinitelj): od njegovog ubistva u atentatu u Marselju, kao prve žrtve nadirućeg nacizma u Evropi (1934), pa do podizanja spomenika (1939), na petogodišnjicu njegove smrti u Nišu kao središtu Moravske banovine.
Bio je to spomenik monumentalan po gabaritu postamenta. Kralj na propetom konju, sa odlučnim izrazom ratnika i vojskovođe, čiji je pogled uperen ka jugu otadžbine: Staroj Srbiji i Maćedoniji!
Na izmaku ove, 2024, povodom devedeset godina od kraljeve pogibije, otvorena je multidisciplinarna izložba Čuvajte (mi) Jugoslaviju u Muzeju Jugoslavije, u kojoj je jedan segment posvećen uništenim kraljevim spomenicama. Do 1947. na prostoru nekadašnje socijalističke Jugoslavije više nije bilo nijednog javnog spomenika, bez obzira na umetničku formu, posvećenog kralju Aleksandru Prvom.
I, dodajemo na ovom mestu, istu sudbinu doživela su i javna spomenička obeležja njegovom ocu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću Oslobodiocu. Gradu Nišu pripada čast da je donekle ispravio istorijsku nepravdu, u nekoj vrsti simboličnog, javnog i nacionalnog pokajanja (katarze)!
Prvobitni izgled spomenika – Foto Istorijaki arhiv Niš
Kompozicija natprirodne veličine
Od 1996, kada je prvi put javno, u medijima, pokrenuta inicijativa za podizanje spomenika, od strane ondašnjeg direktora niškog Narodnog muzeja, arhitekte Đorđa Canića (1943-1998), nepune četiri godine trajao je proces istoriografskog istraživanja, uspostavljanja kontakata i podrške porodice autora Radete Stankovića, raspisivanja konkursa, te konačne odluke gradskih vlasti toga vremena da se pristupi izradi i podizanju spomenika na istom mestu gde je uklonjen 1946, i to na starim temeljima, koji su bili u dobrom stanju, a koji su u međuvremenu locirani i otkriveni.
Pregledom interaktivne mape spomeničkih obeležja na teritoriji Kraljevine Jugoslavije na izložbi u Muzeju Jugoslavije može se utvrditi da je Niš jedan od retkih većih gradova (ili, nezvanično, drugi prestoni grad Srbije) koji je imao više javnih spomen-obeležja posvećenih kralju, a zbog jedinstvenog spomenika – konjaničke figure koja je rad značajnog srpskog vajara Radete Stankovića (Beč, 1905 – Beograd, 1996) – kao i zbog obnovljenog spomenika iz 2004. godine, koji je izvajao Zoran Ivanović iz Beograda, svakako je ušao u agendu evropske kulturne (spomeničke) baštine.
Inače, kralj Aleksandar je često boravio u Nišu i Niškoj Banji, slično kao i kraljevi iz dinastije Obrenović (najčešće kralj Milan). Povodom Dana oslobođenja Niša od Osmanlija (1877, po starom kalendaru), 1927, kralj Aleksandar je obišao memorijalno mesto Čegar, poprište Čegarske bitke (1809). U Niškoj Banji često se krepio na izvorištu tople vode zbog reumatičnih bolova, te otud i brojne mozaične razglednice toga vremena sa njegovim likom.
To su, između ostalog, bili i razlozi da se podigne memorijalni spomenik kralju Aleksandru Prvom, što je bilo moguće i zahvaljujući političkoj poziciji Dragiše Cvetkovića, koji je u vreme podizanja spomenika bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.
Na velikoj svečanosti, gde se slegao narod iz svih krajeva Moravske banovine, 17. decembra 1939, na kraljev rođendan, i povodom pet godina od pogibije u Marselju, po ledenoj kiši, otkriven je impozantan spomenik kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju.
Na svečanoj tribini stajali su Radenko Stanković, otac autora spomenika i namesnik maloletnom kralju Petru Drugom, koji je otkrio spomenik, Dragiša Cvetković, Njegova Svetost patrijarh srpski dr Gavrilo Dožić, koji je osveštao spomenik, ministar vojni general Milan Nedić, predsednik niške opštine Đoka Kocić, te autor Radeta Stanković, i mnogi drugi.
Na stepeništu postamenta stajali su niški sokolci i odred starih četnika, na čelu sa Kostom Pećancem. Kraljev spomenik se nalazio na Trgu knjaza Mihaila Obrenovića, a posle rata je ovaj trg nekoliko puta menjao naziv, da bi sa podizanjem novog spomenika ujedno bio imenovan kao Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja.
Bronzana spomenička kompozicija propetog konja sa kraljem u sedlu bila je natprirodne veličine – visoka 4,5 metra, na masivnom postamentu obloženom crnim granitnim pločama, visine devet metara (ukupno 13,5 metara), i dominirala je u eksterijeru trga.
Na obe bočne strane spomenika ankerisane su dve masivne bronzane ploče (72 h 218 cm), sa plitkim reljefima na kojima su predstavljene dve scene: prva, pod nazivom Vojnička četa na pobedničkom maršu na putu Slobode, i druga Kralj Aleksandar prima deputaciju Moravaca.
Niš danas – Spomenik Kralju Aleksandru Ujedinitelju
Odluka Gradskog odbora
Posle uklanjanja (rušenja) spomenika 1946, ove dve ploče su jedini sačuvani, bez oštećenja, materijalni artefakti (ostaci) i nalaze se u Narodnom muzeju u Nišu, što je objavljeno u tekstu sa slikom jedne od ploča u reviji Niški vesnik (god. druga, br. 3, mart 2000). Završni čin ove „dramske trilogije” jeste odluka novih vlasti o uklanjanju spomenika, koja se nalazi u sačuvanoj originalnoj svesci Zapisnika (u Istorijskom arhivu u Nišu).
SPOMENIČKI DOSIJE NIŠA: Ispravljena nepravda
Povod za otkrivanje novog spomenika, 7. decembra 2004, kako je istaknuto u objavi, bilo je obeležavanje devedeset godina od donošenja tzv. Niške deklaracije u ratnoj skupštini (1914), kojom se definiše ujedinjenje troimenog naroda u novu jugoslovensku državu posle završetka Velikog rata.
Tom prilikom je vladika niški Irinej rekao da je izgradnjom spomenika ispravljena istorijska nepravda. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je rekao da je veoma srećan što je nakon mnogo godina vraćen spomenik. On je na prijemu kod niškog gradonačelnika kazao da ne vidi u budućnosti „novu Jugoslaviju”: „Naš cilj je Evropska unija, a u njoj će biti sve bivše jugoslovenske republike!”
A povod za objavljivanje ovog teksta jeste obeležavanje dvadesete godišnjice od obnavljanja ovog značajnog spomen-obeležja u Nišu.
U Zapisniku sa sednice Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora od 1. marta 1946, pod tačkom 5, piše: „Gradski narodni odbor usvaja predlog Mesnog odbora Narodnog fronta o uklanjanju spomenika kralju Aleksandru sa Trga Crvene armije. Prilikom skidanja voditi računa da se spomenik ne ošteti.
Ovaj posao obaviće Tehničko preduzeće GNO, uz saradnju i pomoć stručnjaka Mostovske radionice i u najkraćem vremenu.”
Obnovljeni spomenik 2004. je nesumnjivo autorsko delo, rađen je po modelu srušenog spomenika, sa bitnim korekcijama konjaničke kompozicije, a po dimenzijama nešto je i niži: konjanička kompozicija iznosi 4,5 metra; postament sedam metara (ukupno 11,5 metara); težina 3,3 tone; na bočnim stranama nema ploča sa prvobitnim reljefima.
I u ovom, trećem delu nehotičnog serijala tekstova posle srpskih glasanja, mogu da ponovim odgovor na pitanje iz podnaslova: iz književnih razloga. Iz prokletinje čitanja je pristiglo svakojako zlo, pa i ovo: živeti među sve mnogobrojnijima. I znam da ću tu udariti o tvrdi zid najdublje idiosinkrazije, one koja gospodari svim ostalima. Da, brojnost ljudskog roda.
Čitate završni od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao
Dve su moje književne preosetljivosti, usredsređene na dve knjige, nikada dovoljno pročitane, ni istaknute na trgovima i štandovima literature. Na mah, nemaju ništa zajedničko: roman Stalno se vraćajući kući Ursule Le Gvin i teorijska studija Anarhija, država i utopija Roberta Nozika.[1]
U svom romanu Le Gvinova opisuje fenomenologiju ljudskog postojanja u neodređenoj budućnosti Kalifornije, posle neispričane svetske katastrofe koja je proizvela pačvork formu društva. U Nozikovoj studiji reč je o još uvek egzotičnoj oblasti teorije skupova i teorije igre, bez obzira na to da li je Robert tako nameravao, naime – o primeni matematičkih postulata na disperzivno ljudsko društvo.
Teorija u današnjem akademskom postuliranju postaje praksa u fikcionalnoj budućnosti, sledeći, i jedna i druga, obrasce kvantne zapetljanosti. Dobro, već je vreme da razjasnimo. U Ursulinom romanu društvo se rasulo na, istorijski sumirano, sve oblike postojanja: rodovsku zajednicu, feudalnu isključivost, tehnološko društvo, antagonističku umreženost global-planete, mitotvoračku i metafizičku duhovnost.
Pojedinac se svojevoljno i slobodno uklapa u društvene zajednice, a one same postoje kao summa svih istorijskih oblika. Sve je uporedno postojeće, ritualna i simbolizovana svakodnevica, ratovi, tehnologija, anarhoidna izolovanost, ostrvska usamljenost, porodica-selo-esnafska socijalna struktura.
Antički ideal, odnos polis-država, svodi se na elementarnije: pojedinac-društvo. Otuda i mitologija, antropologija, psihogeografija i anarhoidna poetika junaka i priča u ovom romanu. Priča, da, ali i pesama, predanja, legendi, jezika, rečnika, muzike, igre, zanata – jer glavna junakinja je priča koja priča druge priče koje čine svet.
Sa druge strane sociopsihologije, a kroz matematičke modele, stiže Nozikova teorija o tome kako se proizvoljni broj pojedinaca može organizovati u svekolikom mnogoličnom univerzumu, rečju, u prisustvu drugih ljudi. Proizvoljnom broju drugih ljudi, bez države, pravno-administrativnog aparata, vojske i policije.
Robert ne zaboravlja nikada: teorija igara nije matematička fikcija i teorijska disciplina već skrivena struktura i platonovska smrtonosna funkcija ništa drugačija od brojčane real-politike naše banalne svakidašnjice, prevlasti mnoštva nad pojedincem i beskrajnih i depresivnih posledica jednog tako jednostavnog i jednosmernog odnosa.
Naravno, u kontekstu te dramatične igre moći, Nozik razmišlja o jednom i njegovom vlasništvu (Maks Stirner) i na strani je pojedinca. Dve knjige, ili dva romana, ili dve naučne studije, u kvantno promešanim kartama. Čas su jedno, pa drugo. U svetu Keša, stanovnika Ursulinog univerzuma, pojedinci mogu menjati svoja imena i identitete, prema svome životnom dobu, ljudima ili zajednicama u kojima žive, ili shodno svojim mentalnim stanjima.
Identitet je vodenast, savršeni fluid koji ne prijanja, kvantni obrazac, pitanje verovatnoće. Neodređen i neodredljiv. Uslovljavaju ga okolnosti i datosti, bez obzira na to da li je reč o drugim ljudima ili svestima. U okeanu svesnosti, živi i neživi, veliki i mali objekti, metapojave i metastvarnosti, sve što postoji ili ne postoji, u istom su polju, identitet je suza na kiši koja podjednako rastapa Ridlijevog[2] replikanta Roja i detektiva Dekarta.
Kamengatalica je prezime naratorke Ursulinog romana, čije prvo ime je bilo Severna Sova, a u središnjem delu života je uzela ime Žena Kući Se Vraćajuća. Kada je budući suprug pita, „Dobro je to srednje ime koje ti je došlo, Ženo Kući Se Vraćajuća. Moraš li opet negde ići da bi ono i dalje bilo istinito?”, ona odgovara, „Ne, učim da budem svoje ime.”
Nije laka za čitanje Nozikova knjiga, i uprkos upornom čitanju, ne mogu reći da sam pri tom mnogo shvatio. Teško prohodna matematička analiza svih mogućih životnih situacija u kojima se čovek može zateći sa drugim ljudima i povodom drugih. Zapravo, knjiga i nije političko-društvena studija, već katalog situacija i rešenja, shodno teoriji igre, u kojima Nozik analizira i uzima u obzir sve aktere igre i njihove interese.
Nozikov tekst je matematika, zapravo, oblikovana kao almanah društva bez države, odnosno sa (ultra) minimalnom državom, kako je definiše Nozik, na srednjokraći države prirodnog stanja, utopije i dogovornog udruženja za elementarnu zaštitu od nasilja, prevare i zla koje prete pojedincu od drugih.
Drugih društvenih entiteta, države, policije, vojske i druge koje Nozik svim (teorijskim) silama drži daleko. I upravo ovde možemo da razmenimo junake ove dve knjige. Kamengatalicu iz Kuće Plave Gline i kći ratnika iz Kuće Kondora i Nozikove slobodne i dostojanstvene ljude u fluidnom, nestalnom polju priča i mitotvoračke istorije doline naroda Keša.
Sa pomalo bojazni, vraćam se preosetljivostima. Ko god je izvalio, nepromišljeno i izunutrašnjeno, ili, pak, „s podmuklom namerom koja nije žučna”[3], da je previše ljudi na svetu, dočekao je – raspeće, individualni genocid, prinudno-voljno samospaljivanje, policističnu optužbu za fašizam, svetozaveru, antihumanidiju te, najblaže, neljudskost.
Slažem se, kao društveno biće u svojoj konkretnoj državi, sa svime. Ali, pogledajmo trenutne banalnosti. Sve više feudalnih država, večnih ratova među njima, državotvornih vođa u vrlo doslovnom smislu, tehnokontrole kao oblika društvenosti, pokornih masa u opijumskim favelama, teslizacije bez golubova mira, bez bilo čega, priroda kao njiva a ne hram, kako bi rekao anti Bodler i – tako je kišilo nad brestovima…
Dobro, ima i drugačijih mišljenja, recimo ono Stivena Pinkera o našem, najboljem do sada svetu. Zaiskri suza u uglu oka, od ponosa, zaista.
U takvom svetu, u kome postoji samo „meki” pojedinac i „tvrda” država, nema mesta za drugo. Za ljude koji menjaju svoje obrazine, imena, sredine, srodnike i prijatelje po vlastitoj volji, ili za dobrovoljna udruženja po principima minimalne zaštite. Jer niti smo mi oni koji smo makar do maločas bili, da bi mirne duše glasanjem potvrdili svoj identitet u državi nepromenljivih konstrukcija, niti takva država može postojati bez totalitarne potvrde svog postojanja, iznudom priznanja kroz glasanje na četiri godine.
Jer gnusna je prevara javno insistiranje da nam je potrebna „pravna država”, pleonazam nimalo smisleniji od tautologije „jednakog prava glasa”. U Srbiji je tako kako jeste zbog toga što je to stanje zapravo država, ogoljena i razvijena do svojih „kreativnih” vrhunaca.
Država u svom klasičnom, doktrinarnom obliku dostiže svoj pik u Srbiji, futurističkoj teritoriji buduće total-države, nimalo jedinstvene na planeti. Literarni zadatak je ne učestovati u igri moći i identiteta, bezgranične moći razularene državne moći i okamenjenog pojedinčevog identiteta.
U trenutku glasanja mi kvantno polje mogućnosti, slobode i smisla određujemo kao tačnu konfiguraciju koju traži država i tačnu poziciju koju pojedinac ima u tom polju. Razdeljujemo stvarnost i svakom delu dodeljujemo značenje i poziciju koje do tada nije imalo.
Od svega, svih metastanja, određujemo jedno. I tim činom negiramo taj isti čin, jer odlučivanje prepuštamo onom entitetu na koji više nemamo uticaja: drugima. Postajući drugi, napuštamo polja svih mogućnosti, postajemo težina i tegoba i podređenost u svojim i drugim životima.
Jednom se određujemo, pa iako je to određivanje vremenski oročeno, na famozne četiri godine, vrtnja u krug traje i po isteku našeg glasanja, čeka nas isti okret zavrtnja. Vrtnja u krug koje ne samo što nije literarna već je vrtoglava, smućujuća real-politika. Kada se piloti i astronauti izlože centrifugi koji povećava broj gravitacija, pogled se sužava, crni krug ga uokvirava, i nešto kasnije gasi se svest.
Ovo ni kao metafora ne zvuči prijatno. I eto – glasanje kome možete pristupiti samo ako imate utvrđeni i nepromenljivi identitet i odluka koju donosite istog trenutka je gubeći, to je vidikovac na biračkom mestu. Osvetljeni smrtonosnim zrakom države, fiksirate svoju poziciju u svim beskrajnim poljima od kojih se sastoji naše večno biće.
Dobijate na težini, u tom soc-higsovom polju, i dobijate svoju beskrajno istu, mukotrpnu ulogu u svetu bez vas. Duplo golo. Ne, ovo nije proglas ka „belim”, ili pak „crnim” listićima, premda ove druge smatram elegantnijom formom odbijanja učešća, u stanju sveta gde ne predstavljate ništa, ni kao individua ni kao segment društva. Ako Ursula nigde neposredno ne govori o katastrofi koja je bila nužan i dovoljan uslov sveta Keša, Nozik na nekoliko mesta u „Anarhiji, državi, utopiji” daje naznake tranzicije države u (ultra) minimalnu državu, pa u minimalnu državu.
Njegovo pitanje sa početka knjige je jednostavno: „Postoji li zaista neka osoba koja bi, tražeći grupu mudrih i razboritih ljudi koji će rukovoditi njome za njeno dobro, odabrala onu grupu ljudi koji su članovi oba doma Kongresa?”. Sve su to „tvrdi taliri snova” koji zveče na „pločama sveta”, kako je pisao veliki pesnik Paul Celan.
Idiosinkrazija sa početka teksta se sada ponovo, podlo prišunjala. I dok se u svetu Keša može kao dašak osetiti Ursulino „povećanje složenosti i jačine polja razumnog života” (citat iz „Leve ruke tame”, drugog kultnog romana ove spisateljice) preko svođenja ljudskog društva na skupove „super-fluidnih” pojedinaca, kod Roberta takvih naznaka ni u tragovima nema. Niti ih može biti u geo-političkoj teoriji.
Međutim, Nozik u trećem segmentu svoje knjige, u promišljanjima odnosa utopije, realnog sveta i pojedinca kaže: „Ono što u našem stvarnom svetu odgovara modelu mogućih svetova, jeste širok i raznovrstan spektar društava u koje ljudi mogu da uđu ako im se dopusti, napuste ih ukoliko to žele, oblikuju ih u skladu sa svojim željama…”, pa onda nastavljajući: „…u stvarnom delovanju okvira postojaće samo ograničeni broj zajednica, tako da za veliki broj ljudi nijedna zajednica neće baš potpuno odgovarati njihovim vrednostima i težini koju im pripisuju.”
Nije potrebno poznavati matematičku teoriju skupova da bi se izveo posredan i posredujući zaključak: „…ukoliko postoji veliki spektar zajednica, tada (grubo rečeno) će veći broj osoba da se približi svom idealu života nego da postoji samo jedna vrsta zajednice”, piše Nozik.
Ne postoji samo jedna utopija i jedna vrsta života, utopija se sastoji od utopijâ, mnogo vrsta različitih i divergentnih društava, te je ona zapravo metautopija, sastavljena od mnoštva okvira za ostvarivanje dobrog života u idealnim društvima, uz suštinski uslov ravnopravne, slobodne i dobrovoljne privrženosti svojih članova.
Sa današnjim masovnim društvom i u sadašnjoj oskudici drugačijih društvenih okvira i zajednica (kapitalizam kao realno jedini trenutno postojeći svetski poredak), pojedinac postaje matičina radilica, a to niko ne želi da bude. Okret zavrtnja u magičnom krugu, zar ne?
Što nas je više, potrebna je brojnija i pokornija saglasnost u okvirima jednonumeričkog oblika sveta. Nozikova društvena matematika govori, tihim glasom, da to nije prihvatljivo. Isto nam govori i intuicija. I Lucija Anej Seneka, koji u prvoj knjizi pisama Luciliju, u sedmom i osmom pismu utvrđuje: „Pitaš me, šta da u prvom redu izbegavam: gomilu.”
Zar nije svejedno o čijem Kongresu ili Skupštini je maločas bilo reči?
P. S. Ovaj tekst je treći nastavak spontano nastalog serijala eseja „Zašto nisam glasao” i „Borhes i ja u potrazi za novom demokratijom”. Dok prvi tekst u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, drugi tekst sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.
Uzgred, tek sada, kroz hronologiju svojih tekstova, primećujem desetogodišnju ritmiku šlajfovanja ove zemlje i sveta kome pripada. Na nesreću, i ja.
[1] Ursula K. leGuin, „Always Coming Home”, prevod „Polaris”, Srbija, 1992; Robert Nozik, „Anarchy, State and Utopia”, prevod CID, Crna Gora, 2010.
Učestvujući u zakučastom i deprimirajućem društvenom životu modernih vremena, okruženi prevarama pojedinaca i varkama kolektiviteta, pa onda još i prignječeni zaokretom tih mračnih šrafova, Borhes i ja, zapravo Borhes u svojoj priči „Vavilonska lutrija”, a ja čitajući narečenog Borhesa, dođosmo do biti demokratije i, što nam beše veća želja, do toga kako zavrnuti taj sveopšti „vijak”, „šraf” iliti „zavrtanj” i spasti sebe i društvo svoje.
Čitate drugi od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao(foto: Sara Facio)
Ta kratka kafkijada jedna je od mitotvoračkih priča argentinca za koga Tonko Marojević kaže da „sažima svo iskustvo čovečanstva” i da je „čitao za sebe i sve nas”. Borhes i Borislav Pekić – još je jedna tajna književna veza toliko zapletena u „zaokretima” tzv. stvarnosti, da bi moto Pekićeve nenapisane „farse sa igranjem, pevanjem i pucanjem”, imenovane kao „Kako zabaviti gospodina Martina” mogao glatko poslužiti i kao moto celog Borinog dela, iako u naizgled nesličnom „stvarnosnom” ruhu. Jer „stvarnosti” i ovde i tamo behu samo halucinacije, tlapnje, ogledala.
S druge strane, svi dobro znamo da sve dok možemo da gledamo oči onoga sa kojim se, na sav glas, ili, pak, nečujno, potiho, raspravljamo u sebi, sve do tada živimo u demokratiji. Današnja njezina opšta kriza nije tajna, nije čak ni potrebno čitati autoritete i teoretičare, svi osećamo da nešto debelo ne valja.
Autoriteti kao što su Habermas, Darendorf, Sloterdik, Bodrijar, Derida, Žižek, kako vam za koga volja – kristališu se u zdravorazumskom pušaču cigara i ispijaču viskija Vinstonu Čerčilu, i njegovoj 50 godina staroj doskočici: „Najbolji argument protiv demokratije je pet minuta razgovora sa prosečnim glasačem”. A osim „prosečnog”, masovno društvo i ne zna za drugog pojedinca, te tako, „nešto mi šapne u srcu i znam”…
Borhesova „Vavilonska lutrija” u krajnjem sledu sugeriše utopijsko-komunitarnu političku viziju društva. Jedan čovek može imati bilo koju ulogu u društvu, o čemu odlučuje lutrija. Vreme, ili „mandat” te uloge je ograničeno, ne postoji nasleđivanje uloga ni statusa. Utopijska prozna sanjarija, fantastika, metafora, simbol, alegorija? Nešto šesto? U proznom smislu – da, u političkom – daleko od ležerne prozodije.
Slične zamisli se pronalaze kod Tomasa Mora ili, pak, u brojnim eksperimentalnim utopijama razbacanim tokom 19. veka, posebno u tadašnjim imperijalnim i graničnim kulturama, britanskoj i američkoj.
Ako sam Borhes kaže da „Vavilonska lutrija” nije sasvim čista od simbolizma, proširimo tu simboličku nečistoću na realnu nečistoću osnovnog i neupitnog demokratskog aksioma, da se čin izbora odnosi na glasačev habitat. Ako je čin svesne volje u toj meri neprikosnoven i ispravan, odakle tolike primedbe na manjkavosti i neotpornosti čina izbora na manipulacije, demagogiju, medijska trovanja, javne prevare, trgovanja glasačkim dušama i kalifornikacije volje?
Zar to licemerje, da se glasač najpre proglašava suverenim, a posle čina glasanja nesposobnim i prevarenim, ne svedoči da je u borhesovski simboličkom smislu teško biti car u svom selu, jednooki među slepcima, prorok u komšiluku… Blizina udaljava, pa i u realno političkom smislu.
Stoga ćemo predložiti svet u kome ćemo skinuti to breme sa nejakih plaća svakog pojedinca, u svetu koji je odavno ukinuo tog istog pojedinca, u istoj srazmeri i istom ritmikom kojom ga je, demonsko-demokratskim vokabularom, postavio na pijedestal svekolikog društvenog i političkog poretka. Svi znamo da je preveliki teret biti odgovoran za sebe i svoj habitat, da se taj preteški teret svalio na nejaka pleća u vremenu zgomilanosti.
Ali novi glasački poredak nije sablja dimiskija koja uvodi red među nejač, naprotiv. Do pojedinca nam je itekako stalo, oslobođenog od mreža u kojima se koprca. I te kako je potrebno dati mu nove odgovornosti, čistijeg stanja i trajanja, iskonske ljudske odgovornosti za vlastitu rasu. Ne treba zaboraviti da je antropologija pokazala da je ljudsko dete jedino mladunče koje će ponuditi hranu drugom biću svoje vrste.
Svetska Vavilonska lutrija! Biramo za druge, jer smo birani od drugih! Kakav je to poklič za novi humanizam! Svetskom lutrijom bi se izvukli parovi država, naroda, u nekoj višoj i daljoj fazi i manjih grupa, koje bi glasale jedne za druge, koje bi izabrale umesto onog drugog! Svaki narod svake države i svake političke zajednice može biti razrešitelj problema i darodavac poretka, vrhunski arbitar i duh iz boce za nekog drugog.
Izabravši druge među drugim za druge, ne ostvaruje li se time savršeno antropološko određenje Drugim, kao formativnim parametrima vlastitog identiteta. Ti Drugi su nova, dodata vrednost korpusu ideja i vrednosti ljudske civilizacije, koje smo na ovakav način obuhvatili sobom, postajući konačno odgovorni za tog Drugog, za bilo kog Drugog, koga nam je donela svetska izborna lutrija.
Konkretne koristi su još i daleko mnogobrojnije. Niko ne može više da se žali da su ga prevarili, jer je odgovornost preneta na drugog, slučajem izabranog. A slučaj poštujemo, zar ne, jer u njegovom prisustvu nemamo izbora. Drugi ljudi su nam uvek jasniji, prozirniji, čitljiviji od onih koji nas okružuju a zamućenih istorijom, blizinom, prošlošću i budućnošću, znanjem i predrasudama…
I mi sami ćemo se lakše probiti kroz izmaglice prevara, maski, igranja uloga, kulturoloških klackalica i svakolikog uslovljavanja ljudi sa kojima živimo. Borhes bi se čitavim svojim životom, a i slepilom, složio: blizina zamagljuje, čini stvari nejasnim. Iz daljine stvari postaju jasnije. Visok čovek u daljini, kada ga sagledamo iz bliza, iznenađujuće je običan. Drugi ljudi su nam čitljiviji od onih na čije smo likove navikli u toj meri da i ne primećujemo koliko su nam postali mutni.
A još veća korist nas sačekuje iza ugla. Planetarna odgovornost za drugog, bratstvo sa svim ljudima koji zavise od nas u meri u kojoj i sami zavisimo od njih! Ko nije osetio tu odgovornost kada je vodio svoje dete ili starog roditelja kod lekara ili u kakvoj sličnoj nezgodi! Znamo koliko ljudi mogu da budu požrtvovani kada se osete odgovornim za svoje bliske.
A daljina približava, i neka to bude konačno preokretanje, novi okret tog Henri Džejmsovog zavrtnja, koji bi nam sveopšte i nezaustavljivo razbijanje ljudskog društva na čestične mase uplašenih, slabih i sterilnih pojedinaca preokrenuo u ovoga puta realno utopijsko ljudsko bratstvo. Ni to dosada nerazrešeno, osim kod Borhesa (i Kafke, jer je i on tu negde u ovom pamfletu), to pitanje slobode volje, s jedne, i uređenosti i smislenosti sveta, s druge strane.
Ali, to pitanje nije bauk-pitanje, čak i ono dobija svoje ishodište, pošto ljude pretvara u agente sudbine. Lično bih voleo da zemlja koja će odgovarati za nas koliko i srpsko društvo za nju bude Island, naprosto zato što cenim njihov slobodarski i ostrvski duh. Ne bih imao ništa protiv ni Butanaca, jer znaju šta znači zaštita prirode i kulturne tradicije. Ali, naše želje i treba da budu sićušne naspram kvantne neodređenosti lutrije.
Budimo odgovorni za druge, za planetarno društvo, u istoj meri u kojoj je borhesovsko iskustvo totaliteta društva kao totaliteta uloga u njemu značajno za pojedinca. Evo i te konačne komplementarnosti: Borhesova lutrija od bezličnog pojedinca stvara autentičnog i sudbine svesnog čoveka, moja svetska izborna lutrija od egoističnih i ciničnih društva stvara planetarno ljudsko bratstvo.
Nisam se mogao nadati boljem društvu u traganju sa konačnom demokratijom.
P. S. Ovaj tekst je nehotični nastavak eseja „Zašto nisam glasao”, objavljenog u „Književnom magazinu” broj 37-38 iz 2004. godine. Dok prvi deo teksta u književnom i političkom smislu brani i obrazlaže autorovu idiosinkraziju prema načelu „jedan čovek – jedan glas” i jednakom pravu glasa za sve, ovaj, drugi deo prvog teksta, sadrži realno-politički okvir za novi sistem demokratskih izbora, zasnovan podjednako na Borhesu, Kafki, Pekiću i tužnoj srpskoj političkoj zbilji.
Štampao: Književni magazin154-157
Piše: Goran STANKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Goran Stanković: „SNIO SAM STRAŠAN SAN” – ZAŠTO NISAM GLASAO (Prvi deo)
Kada bih se nekome, nekada, zbog nečega pravdao, mogao bih da kažem: zbog literarnih motiva. A, opet, ne bih bio iskren.
Na dverima ovog sumračnog uvida stoji prskanje nevidljivim sprejom. Time se onemogućava da isti čovek više puta glasa, kažu. Još nekako mogu i zamisliti horde zakrvavljenih očiju i niskog čela kako jure od jednog do drugog glasačkog mesta i glasaju više puta. Ali, kako oni to uspevaju?
Čitate prvi od ukupno tri nastavka eseja Gorana Stankovića – Zašto nisam glasao
Pa postoje glasački spiskovi, obučeni i principijelni ljudi u glasačkim odborima koji primenjuju izborni zakon. I čak, ako poneko i uspe da se udvori, obgrlati i proždere poštenje neke glasačke kontole, verovatno bi takvih bilo vrlo malo, po nekim zabitima, zaboravljenim selima daleko od poštenog demokratskog grada.
Zbog čega bi onda zbog te apsolutne manjine ponižavali i prskali nečim, čime god to bilo, apsolutnu većinu?
Neki drugi odnos ne treba ni očekivati od ljudskog društva. Najdemokratskija društva na Zapadu, kao i afričke glasačke nedođije, postupaju isto sa tim prokletim sprejovima. Čovečanstvo nema toliko prstiju koliko bi ih države želele da poprskaju. Ali, evo već i dubljih nivoa ove ozbiljne metafore.
Već sam čin obeležavanja je odvratan. Sledeći Rolana Barta, mogu da definišem odnos označenog, označitelja i znaka u nekoj političkoj TV slagalici. Ako je označitelj nevidljivi sprej, a označeni sam glasač, pitao sam se šta je znak?
U ovoj depresivnoj, naivnoj semiotičkoj igri, znak bi bilo nesposobno društvo. Ono koje nije u stanju da organizuje glasanje. A upravo to se događa, da država na taj način priznaje svoju nesposobnost da ispunjava svoje osnovne funkcije, da omogući elementarnu ispravnost u ključnom načelu demokratije, jednakosti glasanja, jednakosti svih ljudi, kako viče na sav glas doktrina.
A lepo Domanović, taj savremeni srpski politički analitičar, u „Dangi” piše o onim žigovima na čelima ponositih žitelja zemlje „strašnog sna” (prva Radojeva rečenica iz ove priče). „Da bi se raspoznavao svaki naš građanin od ostalih, kmet je juče izdao naredbu da svi ovdašnji građani idu pred opštinski sud, gde će se svakom udariti žig na čelo.”
Ali slabo se ovih godina Domanović čita. A lepo je napisao i ovo: „Činovnik u belom odelu prinese mom čelu žig, i ja se trgoh… Probudim se iz sna.” Kakvog sna? Pa, strašnog sna.
Poneki intelektualni doušnici bi ovde rekli, uz puno ponosa i podsmeha, da je to priča onih koji su načuli da taj sprej pogubno utiče na erekciju. Meni ta primedba deluje smešno i podlo, ali polako, tek ćemo je razotkriti!
Koračam dalje u sumračnu zemlju. Dobro znam da je moja odvratnost prema denuncijaciji, prokazivanju, žigosanju samo vrh ledenog brega, da je obeležavanje i prozivanje tek simptom jedne strašne društvene bolesti.
Aksiom demokratije, čini mi se i jedini, aksiom svih demokratija je da su svi ljudi jednaki. Istovremeno, opšti iskaz svih nivoa u jednom društvu, od najobičnijeg čoveka do najznačajnijih odličnika, makar posredno izrečen, taj je da se ljudi razlikuju.
Kada je tako nešto izgovorio jedan srpski bivši predsednik, i to pred delegacijom pobunjenih studenata na poklonjenju, glas protesta intelektualne javnosti naše državice, svih iole relevantnih ljudi, do neba se podigao.
Kada su vlasnici glasa različitosti stigli na vlast, nastavili su stari posao, proklamujući nove oblike jednakosti.
A svi smo potpuno svesni da svet nije jednak, da ljudi nisu jednaki, da sudbine nisu jednake. Ma pustimo sada metafizičke doktrine, svi priznajemo da se razlikujemo. Muško od ženskog, stari od mladih, bogati od siromašnih, pametni od glupih, pošteni od lopova, talentovani od ubogih duhom.
Ta implicitna istina je u osnovi celokupnog društvenog života, potka svekolikog vrednovanja i društvene stratifikacije, pokretač i etike i estetike. Ustrojitelj vrednosti.
Sećam se vojničkog terena oko Prokuplja pre petnaestak godina (pre nego što sam sklopio „separatni mir” i državni rituali prestali da postoje za mene), dugih hladnih rezervističkih dana, kada se mešalo pivo i rakija, zajebancija porodičnih ljudi i poslušnost vežbana celog života, patriotizam i nadrealizam.
Bio sam desetar jednom odeljenju protivtenkovskih topova, malenih čudovišta koja baš dobro znaju da protresu kosti u zemlji. Neki je rov trebalo iskopati, ko bi ga znao zbog čega, naredio nekakav rezervni grebaroš sa zvezdicama.
Počela vojska na smenu da kopaju, cugajući neku rakištinu kupljenu od seljaka po čijoj smo njivi riškali. U jednom trenutku, proradilo mi demokratsko obrazovanje iz OŠ, ustao sam i zatražio od jednog rezerviste (a i dan danas bih voleo da mogu barem da ga se setim) ašov ili pijuk, opet se ne sećam dobro. „Dajte malo ja da kopam”, rekao sam mu.
„A, ne dolazi u obzir, ti si intelektualac”, odgovorili su ostali, na takav način da je više glasova slilo tu rečenicu u muzički kanon.
Tu društvenu šizofreniju do nežnih dubina čudesnog doveo je Borhes u priči „Lutrija u Vavilonu”. Društvene uloge se dele kockom. „Kao svi Vavilonjani, bio sam prokonzul; kao svi oni, rob; poznao sam isto tako svemoć, sramotu, tamnice.”
Svako može postati bilo ko određeno vreme, pa Jovo nanovo. Genetska vrteška ili princip lotoa podignut na društveni pijedestal. „Saznao sam ono što nisu znali Grci: neizvesnost. ”
Uređenje koje se uvek iznova stvara, ali gde memorija polaže pravo na konačnu reč, na društvenu formativnost. Memorija je osnov etike, užas i nada, strah i ljubav određuju ponašanje jedinke. Borhes veruje u antropološki optimizam, ljudi su u biti dobri, jedno društvo može da funcioniše samo na osnovu memorije, biblioteke unutar mozga, čiji najveći broj naslova govori o etici.
Borhesovo društvo je eshatološko i religiozno, njegov proklamovani ateizam se prepliće sa prirodnom religijom svetla i tame, direktno zasnovanim na fenomenima zasluge i greha.
Neka mi sada bude dozvoljeno da se vratim na mnogo prozaičnije pitanje koje se tiče odluke jednog glasača da više ne glasa. Na početku priče naveo sam zašto više ne želim da glasam, ali površno tek. Zatim sam naveo pravi razlog. Neku vrstu idiosinkrazije, preosetljivosti, resantimana.
Ali, ako bih želeo da budem društveni reformator, politički vođa, vlastotvorac, morao bih smisliti ubedljivi sistem koji bi mogao da bude zamena ovom koji postoji. Čovek uvek mora da živi u nekakvom društvu, kakvo god ono bilo. A sve što je potrebno duhu koji traga za suštinom i istinom je da se osvrne. Negde u prošlosti već postoje svi odgovori.
A sve je tako jednostavno, lako i prirodno, na taj način da nas zaboli glava kada shvatimo koliko je odgovor bio tu, na dohvat ruke, pred samim nosom. Pa ljudi nisu jednaki i ne mogu da budu jednaki, te prema tome i ne treba da budu jednaki.
Svodeći taj aksiom na trivijalnost glasanja, glasači u liku stvari koje dolaze imaju različiti broj glasova. I kada bolje razmislimo o svemu, sve je tako lako i izvodljivo, ili barem isto toliko komplikovano kao danas.
Da bi jedan čovek imao veći broj glasova, mora to najpre da želi. Svi koji ne žele imaju samo jedan. A uzvišeni stiču svoje glasove u zavisnosti od mnogih uslova. Svi ti uslovi se dokazuju, pa možemo sa uživanjem zamišljati vrevu i strku dobronamernih i zainteresovanih ljudi koji brinu brigu o svom i tuđem životu.
A kako bi oni dobijali vlastite glasove, i po kojim kriterijumima? Eto pravog pitanja!
Ništa jednostavnije od toga. Glasove čovek dobija u zavisnosti od samog sebe. U njemu odjekuju preci, tako da geneologija, porodično stablo, tradicija donosi određeni broj glasova.
Pa onda obrazovanje i inteligencija, lako merljivi kvaliteti koji su i danas na visokoj ceni. Pa lično bogatstvo, koji je i danas osnova za najskrivenije i najpodlije uticaje na tobožnju jednakost.
Moralnost, poštenje, dobrota. Pristojnost i solidarnost. Pa lični afiniteti, porodično stanje, broj dece i starih na staranju, i još po nešto, sve bi to služilo za sticanje dodatnih glasova. Čovek iz dobre, tradicionalne porodice, sa više dece i starim roditeljima o kojima mora da brine, bogat, a što bi hteo i da sačuva, obrazovan i inteligentan, takav bi morao imati mnogo, mnogo više glasova od onog koji sve to nije.
A kako dokazivati sva ta čojstva?
Opet, promenom direkcije, kako bi rekli psiholozi. Imovno stanje se lako utvrđuje, ono i danas služi za različitije društvene presije. Porodično stablo je već sadržano u matičnim podacima svake države o svakom građaninu, a sada služi samo za oblike kontrole i ni za kakva prava pojedinca.
Testovi mere inteligenciju, škole obrazovanje. Etičke osobine čoveka se iskazuju kroz nekonfliktnost, dobrotvorne napore, nesebičnost. Zar davaoci krvi ne bi trebali da imaju bar još po jedan glas?
Pa spasli su ga. A onaj koji je ubio, neće imati ni svoj glas. Sama želja da se utiče na društvo, da se dokaže dobra namera lako se dokazuje, broj ljudi o kojima čovek brine još lakše. Ne bih sada govorio o mogućnostima da se zloupotrebe merni instrumenti u svim ovim kategorijama, oni i sada postoje, i podložniji su kvarenju nego da služe dobronamernom pojedincu.
Čak, mnogi podaci bi bili vidljiviji, te poštenije iskazani. Bogati ljudi i sada utiču na opredeljivanje glasača, plaćajući reklamne kampanje svojim političkih štićenika, na primer. Ali takve zmije kriju noge. Da je ovako kako predlažem, mogli bi uticati, a da se ne kriju, da ne troše previše i da se ne izlažu neprijatnostima.
I tako dobronamerni čovek malo po malo prikuplja činjenice svog života, pretvara ih u dokaze i skuplja glasove kojima utiče na svoj život u onolikoj meri u kolikoj je zainteresovan za njega.
Reći će neko da su velike i mogućnosti da zločinci i zlonamerni presuđuju o društvu. To je onaj isti akademac sa banalnim vicevima o impotenciji, samo je sada već uvideo svoju glupost i prešao u moralizatorski atak.
Odgovaram naizgled naivno: a zar oni i sada to ne rade, ali van očiju ostalih?
Onako bi barem bili svima na vidiku. Istina o čovekovom pravom biću na videlo, eto parole! Jer ako u čoveku ima više dobrog, pokazaće se. Ako nema do zla, pokazaće se. Istinu će svi govoriti, a vladaće samo oni koji brinu o sebi i drugima. Ostali imaju i dalje svoj ubogi glasić, čvrsto stisnut u drhturavoj ruci.
Zar Bil Gejts i sada nema milione glasova, a kakav tuts ili hut ni svoj jedan jedini. Zar naše društvo nije dvolično i zar mu ne dolazi sumrak, slom i pad zbog te dvoličnosti?
Možda nisam u pravu, ali sigurno je da niste ni vi, optimisti i zakleti ljubitelji jednakosti. Jer, ako smo svi isti, odakle toliko zla, posvuda oko nas?
Štampao: Književni magazin37-38
Piše: Goran STANKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”
Odavno je jasno da međunarodni poredak funkcioniše na leđima retkih entuzijasta koji shvataju transmisijsku važnost države i marljivo rade na njenom očuvanju i unapređenju. Imena većine njih se nikada neće čuti. To su prolaznici na ulici, ljudi sa sedišta ispred, ili iza, u gradskom prevozu, mladići nalakćeni na ogradu bašte kafića, žene koje se sreću u liftovima, u zgradi ili na poslu.
Ima ih svuda i karakteriše ih neupadljivost, nevidljivost i činjenica da ih niko nikada neće čuti da izgovaraju da su zaslužni za nešto. Oh, a kako samo jesu.
Aleksandar Stanković: GDE SU FIKSERI U SVETSKOJ POLITICI?
Oni ipak, nisu tema ovog teksta. Nisu, zapravo, ni jednog. Niti bi njima to odgovaralo. U suprotnom ne bi zaronili u to duboko plavetnilo iz koga se pokreće suština države. To su heroji kalibra Stanislava Petrova koji je sprečio potencijalni nuklearni rat ličnim činom. Malo skretanje na putu koje je on učinio, omogućilo je da sistem nastavi da radi. Iznad takvih stoje ljudi koji su daleko ekstrovertniji, a istovremeno su spremni da snose posledice ukoliko njihovu poziciju to zadesi.
Baš to jeste definicija fiksera, onoga ko ide i čisti otpatke koji ostaju za politikom. Da bi se bilo fikserom, neophodno je pronalaziti mir u nemiru, red u haosu i živeti samo u pauzi između eskapada. Ti kasakaderi države spremni su da budu stigmatizovani i stoje prvi na braniku onoga što niko drugi osim šačice odabranih neće shvatiti, na prvim linijama u odbrani države.
Njihove pozicije su često pretočene iz života na filmsko platno. Uz obaveznu maštovitost, ekranizovani su Majkl Klejton, Rej Donovan, te Elizabet Sloun i mnogi drugi. Lice života fiksera izgleda glamurozno i poželjno. Gledajući te filmove sigurno su mnogi sebe zamišljali kako ulaze na mesta gde ne može niko, pričaju sa atraktivnim muškarcima i ženama, kriju misteriju u sebi koja ih čini nadljudski privlačnim. Ipak, samo retki u sebi imaju iskru, spremnost i konačnu hrabrost za potencijalne fatalne ishode.
Pomenuti likovi čija su imena istovremeno i naslovi filmova, iza onog prvog sloja luksuza, nosili su teret svog posla, koji se ni u jednom trenutku ne može porediti sa onim državnim. Biti fikser u politici znači rizikovati svakodnevno, sa realnim mogućnostima da se završi u zatvoru ili čak završi potpuno. Države su surove i retko praštaju svojim protivnicima, a svi fikseri su, konačno, potrošna roba, ako je potrebno toliku cenu platiti.
Ohrabruje činjenica da svet još uvek funkcioniše, mada otežano. Fiksera ima, ali ih je sve manje. A i ovo malo što ih je ostalo, kao da ne obučava svoje naslednike, ili se oni makar vešto kriju.
O kakvim se prirodama tu radi?
Teškim, čeličnim, odlučnim. Neko bi ih možda pomešao sa onima koji kasno cvetaju, ali pre se radi o ljudima koji su spremni da služe pozivu, državi i da za buduće generacije ostave ono što je njima dato na čuvanje. Njima nije važno na kojoj se poziciji nađu, jedini zadatak je popravka.
Koji god da je razlog, mora se konstatovati masovnost njihovog odsustva. Ranije je svaka država u pojedinim trenucima mogla da se pohvali njihovim prisustvom. Izranjali su kada je bilo teško, kada su bili potrebni, a toliko su toga prošli.
Jedan od najboljih u tom majstorskom zanatu bio je Deng Sjaoping. Bez njegovog mirnog i mudrog navigiranja, pitanje je kako bi Kina uspela da se uključi u globalnu trku i postane sila kakva danas jeste. Ako je uopšte upitno kako je Deng fikser, treba se setiti šta su oni. Od početka je bio uključen u funkcionisanje NR Kine, ali trenutak koji bi mnoge odvratio i otuđio od države, Dengu je, izgleda, služio kao još snažniji lepak.
Kako je Deng Sjaoping zauvek promenio Kinu
U Kulturnoj revoluciji on je satanizovan i izopšten iz elite i Maovog okruženja. Taj progon je trajao desetak godina tokom kojih je uništena čitava Maova opozicija, koja je bila prilično ideološki raznorodna. Izabrani naslednik Lju Šaoći, jedan od Dengovih saveznika, preminuo je, a Lin Biao je stradao u avionskoj nesreći, pod sumnjivim okolnostima. Deng je imao sreću da ostane živ, ali taj deo njegovog života bio je prepun patnje.
Osim stalnog progona od strane režima i konstantne demonizacije, Crvena garda je Dengovog sina zverski mučila i bacila kroz prozor. Zvanična verzija je da je on sam skočio, ali to neće promeniti činjenicu da je tokom tog perioda ispaštao i Deng i njegova porodica.
Na kraju, Deng je morao da odstupi od svojih ideala i da Mau uputi dva pisma u kojima priznaje da je mnogo naučio iz incidenta sa generalnom Biaom, izvinjava se zbog svojih stavova, ali i izražava spremnost da, ako mu bude dopušteno, nastavkom rada za partiju potraži svoje iskupljenje.
Sve to je posmatrao iz prikrajka jedan drugi, mnogo mudriji fikser. Džou Enlaji, o kome je u jednom članku Forin afersa zapisano da je on Mau omogućio da bude Mao, razumeo je trenutak i bio strpljiv. Možda je tačan ovaj zapis u Forin afersu, ali Enlaji je razumeo da je bilo nemoguće boriti se protiv Maove, gotovo božanske, harizme.
Uz to, svakako je bio previše moćan da bi mu se bilo ko usprotivio. Svrstavanje na stranu disidenata i reformatora, ne bi mnogo toga donelo ni Enlajiju, ni zagovornicima promena. Mao Cedung jeste bio ličnost zavedena sopstvenim zabludama koje je silom sopstvene aure želeo da primeni, a razumevajući to Džou Enlaji je čekao pravi trenutak da otpočne sa reformama.
Znajući da kod Maoa postoje simpatije prema Dengu, Džou je svoju simultanku otpočeo čim je Mao pomenuo mogućnost rehabilitacije kadrova. Među njima bio je i Sjaoping oko koga je Enlaji bio najoprezniji. Kako je Dengova rehabilitacija dovršena na Maovo veliko zadovoljstvo, jer se ovaj taktički distancirao od Džoua taman toliko da Cedung bude zadovoljan, ali da savez sa Enlajijom opstane. Džou je, ipak, u tom momentu bio izložen rafalima onih koji su se trudili da oslabe njegove pozicije jer je smatran za nasledinika Cedunga posle njegove smrti.
Slučaj kao glavni cinični skretničar istorije udesio je da Džou umre pre Maoa, ali to više nije moglo da spreči reformističke snage koje su stvorene na čelu sa Dengom. Redovi su zbijeni, a po Maovoj smrti, ekspresno je rešen problem sa četvoročlanom bandom koja je poslata u zatvor i Kina je mogla da počne da bude obnavljana nakon decenija epifanijskog impulsivnog upravljanja zemljom koje je umalo bilo fatalno.
Naravno, sam Sjaoping, nakon svega što je prošao, nije bio antidržavni čovek, niti čovek revolucije, nastavio je sa stvaranjem jače Kine.
Da je među živima Bata Stojković bi sigurno prokomentarisao: „Ala je opravio, svaka mu čast”. Gledajući godine koje su usledile i ostale države iz sistema mogu se složiti sa glumačkim bardom. Deng Sjaoping je uneo prekopotrebne korekcije kako bi Kinu pripremio za novo doba.
Kao faktička mrlja ostaje intervencija na Tjenmenu, ali i to je bila Dengova poruka. Nikada se nije okrenuo protiv države i sistema, ali ga je i te kako unapredio.
Naravno da nije on jedini. Kroz istoriju su se gotovo bez izuzetaka uzdizali fikseri koji su sređivali stvari u državi i poretku, sve kako bi procesi nastavili da se odvijaju nesmetano. Poput sajdžija, oni su štelovali i podmazivali zupčanike kako svetsko vreme nikada ne bi odstupilo od onog realnog.
U poslovično zavađenom svetu, fikseri su uvek bili ono što spaja. Nije se samo Kina mogla pohvaliti njima. Jednako su postojali u Americi, Rusiji, Francuskoj, Nemačkoj… Pa i pojedine srpske diplomate su bile prepoznate kao čuvari sistema, a i Srbiju su popravljali mnogi.
Među najvećima od svih u svetu bio je Henri Kisindžer koji je modus operandi poretka shvatao do najsitnijih kvačica. Kao takav, on je među poslednjima ostavio jasna uputstva kako očuvati sistem, ali i ozbiljan istorijski pogled na njegovu genezu.
Zato se ovaj majstor može parafrazirati u pitanju: „Koga pozvati danas ako se ima popraviti sistem”, a odgovor ne bi bio nimalo lak.
Mnogi su sa padom Berlinskog zida poverovali u neograničenost svojih ovlašćenja, iako su pravi fikseri, oni koji su nežno demontirali Hladni rat ciglu po ciglu, ostavili vrlo jasne upute kako čuvati poredak.
Među njima bio je Džejms Bejker koji je na čelu majstorskog tima uspeo da izbegne Tukdidovu klopku i nije dozvolio državi u opadanju da načini trzaj koji je mogao da bude stravičan po sistem. Da li bi došlo do ovakve sadašnjice da je NATO stao sa svojim širenjem na istok, a što je Bejker implicitno ili eksplicitno, zavisi od interpretacija, sugerisao?
Još konkretnije, da li bi došlo do ovakvih potresa u poretku da je NATO stao na zapadnoj granici Ukrajine? Fikseri su zatajili i zbog toga sada ima toliko posla za njih. Izneverene su nade svih onih koji su se uzdali u trajnu stabilnost i datu reč, ali i razum s neke strane.
Čini se da pravila više nema, a igra je još uvek ista, dok su ulozi sve veći. Na horizontu se naziru samo retki koji su spremni da pravila prilagode vremenu i uvedu VAR u međunarodne odnose, većina želi da napravi neku novu igru. Zato ne iznenađuje što je sve manje poštovanja među igračima, pa i među onima koji sebe smatraju fikserima.
Pominjani Henri Kisindžer je znao kako odati poštovanje ruskom diplomatskom velemajstoru Andreju Gromiku.
On je Rusu priznavao da je u pregovorima držao do časti, da se nije koristio iznenađenjima i da nikada nije Amerikance doveo u ekstremno ponižavajući položaj, a i onda kada je morao da promeni svoje pozicije po naređenju, primećivalo se da mu nije baš prijatno što to čini.
Kakva suštinska suprotnost sadašnjice stoji na drugoj strani. Kao da danas pregovori ne postoje, ako se druga strana javno ne stavi u poziciju koja je neprihvatljiva.
Da li tu ima mesta popravci, dogovoru?
Teško, nekada i nemoguće.
Kisindžer je još rekao da Gromiko nije tretiran sa poštovanjem koje mu je Gorbačov dugovao jer je i decenijski ministar spoljnih poslova učestvovao u Gorbačovljevom usponu. Ako se kao istiniti uzmu svi liberalni navodi o poslednjem predsedniku SSSR-a, očigledno je otkud Gromikova vera u njega.
Zato se može reći da je, nakon svega, Gromiko razumeo sistem i težio da ga popravi i prilagodi vremenu, kao što to pravi fikseri rade.
Gromiko i Džon F. Kenedi, oktobra 1961. godine
Njihov današnji dramatičan nedostatak može se pronaći na istom mestu. Moše Levin je o Gromiku zabeležio razočaranje Egona Bara kada je ovaj izjavio da je znameniti Rus u svojim memoarima ostavio jako malo, a da je ogroman deo svog znanja o međunarodnoj povezanosti i uticaju velikih ličnosti prećutao.
Ipak, Bar u kritici iznosi ono što odlikuje sve fiksere: „Kao odani sluga svoje države, verovao je da sebe treba da ograniči na trezveno i koncizno predstavljanje najnužnijih stvari”. Ovde ne sme biti zabune, u Gromikovom činu nema ničeg lošeg. On je bio državni službenik, čovek države i to je ostao, ali greška jeste na onom mestu u kome izgleda da nije dovoljno uložio u pravljenje svog naslednika.
To je uopšteno zajednička greška svih svetskih fiksera. Ili nisu pokušavali ili su malo pažnje posvećivali tome. Pored prevelikog egoizma Amerike i zloupotrebe apsolutno dominantne pozicije, znanje fiksera moralo je da bude preneto makar na nekoliko proverenih osoba, koje bi kao njihovi naslednici nastavili da krpe svaku pukotinu, a po potrebi i da renoviraju određene delove.
Jako je malo u modernom svetu ljudi koji se mogu pohvaliti mentorstvom onih najvećih koji su pomerali planine. Ovo je zbog toga poslednji alarm da ovo malo današnjih fiksera trebaju hitno da počnu sa obukom svojih naslednika u što većem broju, kako se poredak ponovo ne bi urušio. Samo što ovaj put to može biti fatalno.
Konačno, verovatno najznačajnija stvar kod svakog majstora za međunarodni sistem jeste čast i poštovanje tuđih krajnjih pozicija.
Ta uloga nije nova i seže mnogo dalje od Kisindžera, Gromika, Sjaopinga. Fikseri su bili istorijske ličnosti poput Rišeljea, Meterniha, pa i Taljerana, Gorčakova, Kastlroa, ali i Vilijama Oranskog, možda i neko poput Jakoba Fugera…
Fikseri su bili i Čerčil i De Gol i Ruzvelt, ali i desetine drugih čija se imena nikada neće saznati jer su radili iz dubine. Svima je zajednička bila želja da se pronađe način po kome svet može nastaviti da funkcioniše.
Vraćajući sećanja na Gromika, Kisindžer je još rekao da kada pomisli na njega seti se velikog i predusretljivog profesionalca, snažno posvećenog stvaranju mira između Amerikanaca i Sovjeta.
Fikseri baš to i rade, nalaze načine da prevaziđu razlike i ograničenja i time stvore periode mira. Poput svih ostalih majstora, bez fiksera u politici, sistem je prepušten sam sebi i ludoj sreći kojom kolaps može da se izbegne.
Treba pisati svaki dan, ali ja sam ispala iz prakse, tako da evo sažetka. Danilo je stigao u Gračanicu u ponedeljak, ja sam krenula u utorak popodne sa Živojinom. Usput saznajem da idemo prvo do Zvečana, na „Sokolicu” i da su i mene ubacili u program – festival ima likovnu koloniju i pesnički deo. Prelazimo na Kosovo na Jarinju, relativno brzo i bez problema.
Nadežda Petrović – Kosovski božuri i Gračanica 1913. godine
Sever je okupiran poslednji, pa je okupacija i najvidljivija – patroliraju oklopnim vozilima, a kod Srbovca nas jedno i zaustavlja. Njih petoro, jedna žena i četvorica muškaraca pod punom ratnom opremom – redovna kontrola.
Tablice iz Srbije više ne moraju da se prelepljuju, a na Severu uglavnom nema KS tablica: kad su Srbi morali da menjaju svoje mahom su uzimali nove srbijanske, pa su tako kola BG, VR, KŠ. Mi smo u VR kolima.
Ja ne dižem glavu, Živojin je ekstremno ljubazan, ali odgovara „Dobar dan” na „Mirdita”, traže mu ličnu, vozačku, Kosova ličnu…pre godinu i po su njega i Žarka zaustavili i maltretirali, što je kratko bio skandal za koji – niko na kraju nije odgovarao.
I kad prihvatiš da iza administrativne linije mogu da ti urade šta hoće i da će te Bog sačuvati ili neće, onda se više ne plašiš.
Na kraju jedan od muškaraca govori ženi da nas pusti.
U Zvečanu je osim okupatorskih vozila sve kao u Srbiji, ali su ljudi uplašeni. Dugo su bili graničari, ali granica je sad probijena i narod zbunjen. Organizatorka je sve vreme ispred Doma kulture za slučaj da dođe policija.
Pričaće nam posle Srećko iz Novog Brda, koji radi u staračkom domu: „Ne branim Šiptare, ali i oni se plaše, ne znaju tamo šta ih čeka, pa su takvi. Nas su skoro zaustavili, pitaju imate li oružje, kažemo nemamo ali nas opet izvode iz kola.
Mene su zaista normalno pretresli, ali ostale su naslanjali na kola i tukli po nogama. Znači – kao da si kriminalac…”
Krećemo dalje ka Gračanici. Albanski delovi šljašte. Gomila je praznih zgrada izgrađenih uz put, naročito u Vučitrnu, a benzinskih pumpi je mali milion. Pitam Živojina zašto – objašnjava mi da je zapadni plan za Kosovo podrazumevao da OVK zauzme pumpe da bi gorivo koje se uvozilo iz Makedonije moglo da se prodaje bez ikakvih nameta, sa čistim, ogromnim profitom. Jedina mesta koja stoje kao crna ostrva u moru neona su srpska groblja. U Vučitrnu više nema živih Srba – „sve su nas počistili”.
Stižemo u Gračanicu oko jedan po noći. Sutra ujutru je Velika Gospojina i liturgija u manastiru. Manastir je i centar mesta kroz koje prolazi magistrala – nema trga, nema pešačke zone. Sve je stalno u pokretu. Postoji ideja da se napravi zaobilaznica, ali za sada nema ni pasarele.
Puno je naroda na liturgiji, upoznajemo i staru monahinju Teklu, iz Crne Gore, dok sedi na travi. Vesela je, šali se – radila je nekad davno u fabrici, u manastiru je već 28 godina.
Vidim opet freske Milutina i Simonide, opet sam na tom mestu i pričešćujem se gde se pričestio i kralj Milutin, i Sveti kralj Stefan Dečanski i car Dušan i car Lazar.
Uveče se spremamo za Novo Brdo, u Bostane kod naših oca Steva i Sonje. Njima je 10. godišnjica kako su došli tu. Crkva se oslikava, mesto živi.
Kažem Sonji kako im je lepo, odgovara „Joj Milice, nije bilo. Kad smo došli, imanje je bilo u jako lošem stanju, nisam znala hoćemo li uspeti sve to. Ali Bog sve uredi.” Tu ću rečenicu čuti još dosta puta na Kosovu.
Kako se snaći među svim ovim silnim komentarima na temu Nišvila oko sebe svake godine iznova, a izbeći zamku da ispadne da si izrekao tek još jedan od njih?
Možda biti svestan da ni ne možeš učiniti ništa drugo, odnosno da se ta zamka izbeći ne daje. A gde da ga, jednog od njih, i kako onda iskažeš: da li usputnim gunđanjem u uvo prvome zatečenom do tebe, u zemlji gde se glave svih nas vode kao kante za đubre; kako i gde da ga napišeš: da li na društvenoj mreži?
Kad sam ja u pitanju, imajte u vidu da dilema ima jednu dimenziju više: gde i kako sve to, ako si Ivica Živković? Jer tada ti se po svoj prilici pričinjava da ljudi od tebe hoće nešto više, ako i komentar onda komentar sa stavom, i čekaju da ga čuju. I hoće da ga objave u glasilima većim nego društvena mreža, ako nisu sva glasila već postala nekakva velika društvena mreža.
Možda i jeste tako, to poslednje, jer je neodgovornost postala ista i svuda aplicirana; ovo je Niš, ovde se suočavanje ne upražnjava, svoju odgovornost ispunjavaš uzmicanjem, a od progona se štitiš veštom mimikrijom. Ali to još nije odgovor na moja pitanja.
Šta bi Ivica Živković imao kompetentno reći o Nišvilu, o sadržaju koji se tamo plasira i svemu drugom što se tamo događa?
U dve reči: ništa posebno. Preciznije: skoro ništa.
Mene su godine razgovora s takvim čudovištima učenosti, kakva su Nikola Todorović i Magični Zoran Ćirić, te usputna ćaskanja s fenomenima upućenosti, kakav je tamošnji stejdž-menadžer Deki Šobot, privele k onom najvrednijem osvešćenju što glasi: Ćuti. Ne znaš.
Zato nalazim za shodno da se brže-bolje što detaljnije legitimišem. Mora biti jasno kakva su polazišta nekoga ko će vam na kraju ovako gromoglasno izreći svoje ništa posebno. Jer ovo je Niš, a dani Nišvila su vreme kada se Niš komeša. Ono što ja imam da prećutim nije manje značajno od onoga što drugi nisu rekli o tome.
Mene su kao dete duboko impresionirale televizijske emisije gde je u uglu ekrana pisalo „Vreme džeza”. Ambijent tih zvukova i pokretnih slika bio mi je utoliko mističniji što se džez-muzika u vizuri moje malobrojne porodice nalazila duboko među španskim selima.
U doba srednje škole odnekud sam se dokopao audio-kasete Djuka Elingtona i krenuo pasionirano da je slušam. Još tada su mi klavir u džezu i sâm Elington postali neka vrsta svetinje. Tu i tamo kružile su ploče Luja Armstronga, koji mi je sa onim ludim glasom delovao suviše popularno ili populistički – za njega su svi znali, čak su mu i pesme naličile na radijske hitove, a neke od njih bile su i svima poznate.
Do prave mistike u pogledu trube dospeo sam tako što sam slučajno sa radija snimio Dizija Gilespija, neku verziju „Sunčane strane ulice”. Čuo sam za termin bi-bap, a takođe i za sving. Negde sam pročitao da je Kaunt Bejzi taj koji svira sving, ali tada nije bilo lako doći do snimaka.
Trebalo je imati više strpljenja i sistematičnosti u slušanju radija, gde je džeza bilo dovoljno. Za sve to vreme ja sam bio najuredniji fan Bitlsa, Cepelina, Dorsa, Dilana, Vejtsa, kasnije malo panker i onda se rasprostro široko u pravcima novog talasa i svega što se danas kvalifikuje kao postpank. Jer pank je već tad bio mrtav.
Ali sam svoje naklonosti i saznanja o džezu rado delio i umnožavao. Slovenački Videoseks imao je istaknute sekvence džeza u svojim aranžmanima, ili je to nama tada bilo tako razumljivo.
Pomalo i drugi Jugosloveni: Smak, Leb i sol. Bilo je tu i Amerike. Sa Ozijem u školi slušao sam Glena Milera: s jedne strane, ful vojna muzika limene trube duvaju, a s druge strane moje su devojke još pre punoletstva imale Mesečevu serenadu.
Bili smo opčinjeni Majlsom Dejvisom, koji je još uvek bio živ i snimao svoje poslednje albume, Tutua i Amandlu. Stekao sam nekoliko njegovih ploča, najdraža mi je bila InASilentWay, a pomenutu Amandlu ponosno kupio kao novitet na audio-kaseti.
Kao istinski fan nabavio sam Majlsovu biografiju i uživao u kapricima iz njegovog života. Slikao sam se uz omote njegovih albuma, praveći iste face kao on. Uvek sam bio podložan mitovima – znao sam da je Majls Dejvis prvi svih vremena.
Najviše kotirani bili su još i Koltrejn, pa Čarli Parker, ali njih tada nisam nalazio. Olivera i ja smo u njenoj sobi slušali i neke singlice Nade Knežević. Dopale su nam ruku kasete Kolmana Hokinsa i Sidnija… razbijali smo glavu da li se izgovara Beket ili Bečet, jer je pisalo Bechet.
Godinama kasnije čuo sam na radiju izgovor Sidni Beše (s naglaskom na kraju reči) i odmah pozvao Olju. Pravi atomski udar bio je dupli album najvećih hitova Telonijusa Monka na mom gramofonu. Posudio sam tu ploču Mišku Zdravkoviću, on me je pozvao na fiksni i rekao mi: „Onaj Monk je nešto najbolje što sam u životu čuo”.
Sa svojim jedva punoletnim životnim iskustvom zaposeli smo nekoliko termina u dragom Starom mlinu, uz partiture sa džez-standardima: on za klavirom, ja na barskoj stolici. Znači, poznavao sam bar dvadesetak džez-standarda i umeo da ih otpevam do kraja. Onda sam vrlo brzo počeo da pevam u crkvenom horu i ostavio džez.
Gde sam ja bio kad su se održavali prvi Nišvili u Domu vojske ili gde već, pitajte Boga. Moj prvi Nišvil bio je onaj 2006. godine na letnjoj pozornici. Može se reći da sam i tada upao pravo s Marsa; mene i moju drugaricu uvela je gorepomenuta školska Olivera kroz neke sulude mračne prolaze.
Ona je bila deo TV ekipe i znala je gde se ulazi i izlazi, a da nisi puko kintu za ulaznice. Bio je to već ne znam koji po redu Nišvil, i ja sam ostao u večitom zaostatku za svima koji su ovu manifestaciju uredno posećivali od njenih početaka.
Nisam ni tad povezao sadržaj programa sa mojim relativno postojećim diskontinuiranim znanjem i ukusima o džezu iz mladosti. Te godine nastupao je Inkognito, što je kao neki esid, ali ipak nedvosmisleno džez.
Kažem, nisam se posvetio udubljivanju u samu muziku, opremu, kvalitet izvođenja. Najviše mi je ostala u sećanju jedna od Inkognito pevačica, kojoj bih ukazao sav intenzitet pažnje i da nije pevala ništa.
Na osnovu toga moglo bi se reći da mi je performans na bini bar jednako toliko važan kao i pokazani virtuoziteti – to se potvrdilo godinama kasnije, kada su mi se tokom nastupa Patriše Eplton iz De Faz usta otvorila i ostala otvorena do danas (nije me ni ona Hrvatica s poslednjeg Nišvila ostavila baš potpuno ravnodušnim, premda se ni na stejdžu nije odvajala od muža).
Iste godine, verovatno već sutradan ili dan kasnije, drugarica i ja smo uživali u nastupu originalne postave jugoslovenskog benda Tajm, i to je sasvim sigurno najbolji rok koncert kojem sam ikada u životu prisustvovao. Time dolazimo do prvog kamena za spoticanje.
Kako da pričaš da si bio onima koji neće da dođu zato što im to nije džez festival, a zove se tako?
Kako da kažeš da si u svemu zadovoljan Nišvilom onima koji to nisu zato što osporavaju sâm njegov identitet džez festivala?
Još ako nisi bio na prvim Nišvilima, na koje su oni za razliku od tebe redovno dolazili, kada Nišvil jeste bio džez festival?
Još ako su oni bili na mnogim džez festivalima u Evropi, koji su pravi džez festivali, jer im se program sastoji od džeza i samo džeza, a ti nemaš kartu ni do Prištine?
Ne znam. Meni se čini da je to pitanje definicije. Da li je za jedan festival, da bi se on smeo nazvati džez festivalom, neophodno da ne bude nikakvih drugih sadržaja osim džeza?
Ili se može nazvati džez festivalom i onaj na kojem, pored mogućih drugih sadržaja, sasvim nedvosmisleno ima i onoga što jeste džez?
Ja nisam bio ni na jednom (drugom) džez festivalu ni u inostranstvu ni u zemlji. Nisam, kukavac, bio ni na prvim Nišvilima koji su se održavali u mom gradu. Kako onda mogu da tvrdim da volim džez, kad već sav veseo idem na ovakav Nišvil?
Iskreno, nemam ništa protiv što sam prisustvovao jednom sjajnom rok-koncertu u okviru programa nečega što se naziva (iliti: izdaje za) džez festival. Volim što sam video Dada Topića i Tajm, pa bilo to na džez festivalu ili van džez festivala.
Ne bih odbio, kao što nisam, da propratim taj koncert sa potpunim uživanjem samo zato što je održan na džez festivalu. Ja se tih dana, uporedo sa Dadom Topićem i ekipom, jesam naslušao džeza – nisam samo blenuo u Iman.
Nišvil bez džeza: to se nikada nije desilo. Ovaj naš grad, koji i nije baš najpoznatiji po celogodišnjem obilju kulturnih i drugih događanja, može da podnese to sadržajno šarenilo. Ono mu možda čak i prija. Drugo je pitanje isključivost prilikom nečijeg definisanja ili izdavanja za nešto što tobože nije.
Neka slobodno bude i nešto što nije, samo dok jeste (i) ono što jeste. Otprilike tako bih ja to formulisao, samo da opravdam svoje oduševljenje provodom na tim svojim prvim Nišvilima, još dok su se održavali na Letnjoj pozornici.
Da li je naredne godine, ili one sledeće, gostovao i Zoran Predin?
Neka je gostovao. Bio je i Duško Gojković, u poređenju s kojim nećete čuti ništa što bi više bilo džez. Bili su i Brend Nju Heviz, čisto radi većeg (džez) spektakla.
Već druge, treće godine, ja sam počeo da živim za te i takve Nišvile. Dobro, možda je to preterano kategorički rečeno, ali u pogledu kulturne ponude mog grada skoro da je i doslovno tako. Jer mnoge druge stvari umem i da preskočim. Ali ta pozitivna energija na Nišvilu, kojom se potpuno obuzmem tih dana i uzmem da je širim i sâm… ta radost povodom usputnog saznanja da toliko veliki broj ljudi tamo poznajem i da mi se javlja… to uživanje u svakom kutku Letnje pozornice između svih onih bina, sedišta i stepenica. Sve je to samo moje lično. I ja ću da ga branim.
Tedo d’ umrem kad sam one godine saznao da više neće biti Nišvila na Letnjoj, već da se premešta tamo na neku livadu. Tada mi se činilo da je nemoguće da se i u nekom novom prostoru ostvari ona energija, znate, to samo moje lično.
S mukom posmatrah čaršave koje su obesili poslednje godine na Letnjoj između pozornice i ugostiteljskog objekta. Ni danas mi nije jasno ko ih je tamo stavio: Nišvil ili ugostiteljski objekat.
Čuo sam samo da je reč o raspravi oko kinte, što nije mala stvar. Ivan Blagojević (za strane čitaoce: direktor Nišvila) stao je na binu i svima nama potanko objasnio da se događa neka nepravda.
Ivan je vrlo ekspresivan čovek. Ko je u pravu, on ili oni drugi?
Nikad to nisam razabrao. Istini za volju, bilo bi najverovatnije pogrešno da sam presudio da je samo jedna strana u pravu, odnosno da je Ivan, jer me ugostiteljski objekat mnogo i ne interesuje, u pravu ili u krivu.
Taj prvi Nišvil na livadu, a to je bila dve hiljade deveta, očekivao sam sa strahom, ali dočekao s velikim olakšanjem. Dogodilo se čudo: Nišvil na novom prostoru bio mi je jednako magičan – mada, naravno, na drugačiji način – koliko i oni prethodnih godina na Letnjoj pozornici.
Što se mene nesposobnog tiče, svaka čast svakome ko može sva ona čuda da naređa i da se sve na kraju i vidi i čuje. Te godine drugarica me je ubacila u volontere, kolektivno, preko neke njene endžio.
Drugarica je bila, što ono kažu, s benefitima, a jedan od benefita bila je moja volonterska propusnica. Te godine sam, stojeći izdaleka kao prilično neobičan matori volonter, prvi put video ekipu organizatora Nišvila.
Video sam Popa kako otmeno i autoritativno raspoređuje volontere. Niko me neće ubediti da je sve što ti ljudi urade nešto tek tako, što bi mogao svako od nas poznavalaca stvari i kritičara.
Svoje prisustvo sa ovom ili onom propusnicom uvek sam koristio da se muvam i minglujem okolo. Neka je doživotno hvala Daliboru Popoviću zvanom Pop (ubrzo smo se upoznali, reći ću i sprijateljili), što me je svih godina po raznim osnovama opskrbljivao propusnicama ovakvim ili onakvim.
Uvek sam hteo da kupim ulaznice, i nikad nisam mogao. Uglavnom sam se provlačio kao član Društva književnika, znači neki faktor u kulturi grada. Tamo sam bio sam i pres, i staf, čak jedne godine i host (ali zaista, Olivera i ja smo pravili društvo nekom zameniku izraelskog ambasadora).
Sedeli smo u loži, za istim stolom s tajkunima i političarima – i ne, to mi nije imponovalo. Ali mogao sam da se zavučem i iza bina, u bekstejdževe, čisto da prodefilujem; nije me zanimalo ni sa kim od gostiju muzičara da se nešto upoznajem i pričam. Prosto nisam imao šta.
Premeštaj Nišvila na novu lokaciju doveo je do proširenja okolne scenografije i do raznih tržišnih navala. To je takođe izazvalo negodovanje onih koji brinu da otmenost ideje o džez festivalu ne bude ugrožena nižim socijalnim pobudama naše prezira dostojne sredine.
Iskreno, majice i kačketi na tezgama duž staze u Tvrđavi tih dana ne bodu oči previše. Prosto zaobiđi, prođi pored. Ponekad možda nešto i kupi, ponesi, čuvaj, pokloni. Neće ti padne kruna s glave.
Dobro, razumem negodovanje zbog roštilja. Međutim, ni s time se ne preteruje. Sve je to svedeno i stavljeno sa strane, u duboku pozadinu događaja. Neko će reći da ljudi moraju nešto da hasnu usput. I biće u pravu, mislim, ko od nas nije više puta izumirao od gladi nasred Nišvila?
Za mene je pravo spasenje bila pojava vege-burgera, budući da se bar jednom ili dvaput, ako ne i svih dana Nišvila, padne post. Osim na Nišvilu, do danas ih na drugim mestima u Nišu nisam ni video. Jeste da pukneš kintu, ali isplati se: kapitalizmu kapitalističko, a Bogu Božje.
Poslednjih godina znao je da nam se osmehne i sâm kapitalizam – neke fine devojčice besplatno su uvaljivale vege grickalice koje su uvek dobro dolazile. Uspela je i reklama, jer sam iste takve nastavljao da kupujem po gradu i posle Nišvila.
Red je pomenuti i nešto što mene lično izbacuje u pogledu Nišvila, a to su svi oni trubači i duvači koji se tu dovode lokalno i orkestralno, jednom rečju: blage naznake Guče.
U centru pažnje tog melosa je veliki Šaban, ali pod neku drugu, svetsku prezentaciju. Razumem pokušaje da se domaći ulični muzikanti konektuju kao ovdašnja ponuda sa svetskim trendom bluza džeza, etno vorlda i šta vam ja znam; priznajem, i prihvatam, ali ne mogu.
Kada ih vidim i čujem, bežim glavom bez obzira. Znate, ima razloga zašto ne idem u Guču. Ja sam vam od onih što presede čitavu svadbu. Kao klincu nije mi padala kruna s glave kad bih se priključivao na Da l’ je moguće i Ne dolazi u moj stan, tamo gde bih video društvo i gitaru.
Ali mene sve to ipak suviše asocira na šatore, pijanstvo i valjanje po blatu, i to nije moja priča. Dovoljno bude da neko podigne ruke na Nišvilu, pocupkujući i praveći onu teleću facijalnu ekspresiju, da bi mi to stvorilo unutrašnji problem.
To se desilo na Bregovića, kada smo Olivera i ja trčali bez daha još mnogo dalje od Tvrđave, do samog logora, tog univerziteta bekstva, kako bismo pobegli i od odjeka svega onoga što idol mog detinjstva, koji je stvorio Izglijedala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bezveze, izvodi na bini.
Razumeo sam šta hoće da kaže Ivan kada je rekao da su posle Trikija za utehu nastupili domaći Trikiji, ali mi smo i tada zaždili u sprint prema izlazu – i opet nas je stigao Kalašnjikov.
Znači, ako i jeste domaći Triki i tako uzvišena etno varijatna muzike, zašto već druga stvar na repertoarima uvek iznova mora biti taj šugavi Kalašnjikov!
Osim Teherana imam još jednu slabu tačku, a ona se zove Besame mućo. Ne znam zašto mi je ta pesma idiotska, kad su mi mnogi rekli da objektivno nije. Mislim da mi tu proradi onaj sindrom negodovanja na „daj nešto što svi znamo”, koji je u ovom gradu neizbežan ne samo na slavama već i na večerima operskih arija, kad čitava sala Simfonijskog orkestra na kraju krene da podvriskuje O sole mio, ili pak Žena je varljiva. Više od petnaest Nišvila je naređano u mom žitiju, i nijedan ne prođe bez Besame mućo. I to je sve, što se gunđanja tiče. Nemam više primedbi.
Slušao sam istinske veličine. Video sam Rona Kartera, Žan Lik Pontija, Veder Riport (koje sam, doduše, ispratio s podeljenom pažnjom jer mi je drugarica alergična na fjužn). Ali sam prilično ubačen prisustvovao i mnogim drugim priredbama što nisu džez. Pomenuh negde u prethodnom tekstu De Faz. Tifan i Ijoka su me takođe raspametile, a ni Dramz Junajted me nisu ostavili dekoncentrisanim.
Ni danas mi nije jasno kako je Zdenka Kovačiček uspela onako da otpeva Dženis, a Stenli Džordan onako da odsvira Hendriksa. Solomon Berk je, kažu, najveći od svih koji su bili (a ja slepac ni čuo za njega; kažem to, jer smatram da se nešto važno kaže i time kad nećeš mudro da ćutiš).
Uglavnom, ja sve njih videh. Ne samo videh, već i doživeh u ful kapacitetu. Na džez festivalu ili ne, baš me pa briga. Hvala organizatorima. Već sam na pragu senilnosti, tako da mnoge sadržaje zaboravljam. Strpljivo čekam naredne godine, kada ću se bolje prisećati mnogih faca s Nišvila, nego toga šta sam jutros hasao.
Vidim da Ivan Blagojević, isti onaj koji se svađao sa bine kad su nakačili one čaršave na Letnjoj, svake godine lamentuje u javnosti što nam za Nišvil (dakle, nama, ne njemu) zvaničnici ne daju veću kintu.
Možda niste taj karakter da vam je takav stil nastupanja u javnosti previše simpatičan, ali okej, to je marketing i to je kulturna politika. Sigurno da ima smisla i svrhe. Dakle, ako bih personalno možda i više voleo na njegovom mestu kakvog blaziranijeg, sofisticiranijeg tipa, hvala Ivanu Blagojeviću.
Šta se radi iza kulisa, ni najmanje me ne zanima. To su velika pitanja. Ja se bavim malim pitanjima. Dakle, hvala čoveku i ekipi. Na eventualnim nadmetanjima za najznačajnijeg čoveka u kulturi ovog grada moći će da računa na moj glas.
Za kraj čuvam onaj najluđi događaj sa Trikijem ove godine, a dok ovaj tekst dođe do vas i ona će proći, mislim godina. Kažem najluđi, jer je meni to bilo od početka do kraja – sve nadrealno.
Triki je bio najveća i najglasnije najavljivana zvezda ovogodišnjeg programa na Nišvilu. Ja opet pao s Marsa: objašnjavaju mi šta je Triki, a šta Masiv Atak.
Olivera kaže da su nekih tamo godina u Beogradu svi slušali Masiv Atak. U Nišu nisu; ili bar ja nisam, a nisam ni viđao ljude koji su. Peđa kaže da je pet puta bio na njihovim koncertima okolo. Dobro. Peđa zna.
Pomalo se edukujem pre finalne večeri, nabadajući po internetu. Otprilike spoznajem šta je trip-hop, fina muzika što se mene tiče. Ja sam slušao Portished, i to je nešto što me asocira. Pa da, oni su ista generacija – kaže Peđa.
Uoči samog nastupa vidno povećan broj ljudi. Kažu, došli i iz drugih zemalja da vide Trikija. Došao i Nikola, koga nećete baš često sresti na Nišvilu. Međutim, šuškaju kako je taj Triki ekscentričan – svašta se može očekivati.
Kažu da je džanki, da je brutalan prema publici. Dobro. Počinje nastup, tiskamo se ispred bine neko zdušnije, neki od nas opuštenije. Kreće neka pozadinska muzika koja traje, traje, traje. Ne uključuje se svetlo. Kažu, Triki ponekad tokom čitavog koncerta ne uključi svetlo.
Polako se ubacuje neki ženski glas. Meni to fino. Postaje (mi) sve ugodnije. Kažu, Triki inače sve vreme pušta pevačice. Šta onda on radi, pitam se u sebi. Još uvek nema svetla. Nekakve senke kreću se po bini. Nešto nije u redu sa zvukom. Zvučnici nekako probijaju, ili im se dešava nešto što ja ne umem da objasnim. Posle desetak minuta: pauza.
Niko ne zna šta se dešava, počinju da kolaju prva gunđanja. Prolazi neodređeni broj minuta i nastup ponovo kreće. Opet mrak, senke, ženski glasić, probijanje iz zvučnika. Vrlo brzo sve se prekida – kraj.
Nastaje opšte komešanje. Nadolazi gorčina sa svih strana. Nikola stavlja sve (po spisku) na račun organizacije i katastrofalnog zvuka, zbog koga veruje da je ovaj prekinuo nastup.
Kaže da su to kante, a ne zvučnici. Desno od bine srećem Cepija, koji je jako ljut. Toliko ljudi je došlo, mnogi i iz inostranstva. Treba ga tužiti – kaže Cepi. Ne možete često sresti ljutog Cepija.
Čak i Marija, žena skandinavske lepote, pored njega stoji namrštena. Ispalo je da Triki ne poštuje Niš, ljude koji su došli da ga vide. Na drugi stejdž izlazi Velja, da najavi sledeće izvođače.
Velja je besan, jedva se suzdržava da javno ne ospe paljbu na gosta. Na osnovu toga povezujem da je on nešto video iza pozornice, što mi ne znamo a što ga je sablaznilo.
Tada sledeći izvođači počinju Teheran ‒ mi bežimo ‒ Kalašnjikov je brži.
Tokom noći čitam komentare na fejsu. Šobot piše da je Triki brat i da će da izbriše sve one koji pišu loše o njemu. Čekaj malo, Šobot je stejdž menadžer. On valjda najbolje zna. Šta je onda video Velja?
Neko piše da je problem nastao oko zvuka, ali da nisu domaći organizatori krivi za to ‒ svaki iole veći selebriti dovodi svoje tehničare zvuka. To mi se čini logičnim.
Bitan deo cele priče je to što je Triki zamajan ko struja i ništa što taj uradi ne mož’ da protumačiš. Neki šuškaju da je Ivan upao u bekstejdž i hteo da ga bije.
Triki se šatro žalio u svom saopštenju da mu je pijani direktor Nišvila umalo nabembao flendžeri. To su otprilike sve činjenice koje su se dale saznati. Već ujutru čitam zvanično reagovanje Nišvila – Ivan Blagojević je sastavio fantastično saopštenje.
Odmereno, bez grubih tonova osude, dostojanstveno, s poštovanjem, čak pozitivno i optimistično. Lično me je zadivila snalažljivost i mudra retorika tog čoveka. Ali mi ni iz tog saopštenja nismo saznali šta se dogodilo.
Meni je to konačno, s logičke strane gledano, bio jedan od najzabavnijih događaja u životu. Ono kad ništa ne možeš saznati, a svi pričaju i dele informacije samo o tome. Čini mi se da sam ja jedini koji nije tvrdio, a nije ni verovao da zna o čemu je reč, u vezi sa bilo kojim delom ove složene i lude priče.
Mudro sam ćutao kako me ne bi svi napali. Šta, zar ti ne znaš da svako dovodi svoju tehniku zvuka?
Problem je u tome što bi me garantovano već sledeća ili sledeći isto tako decidno saterali uza zid: ne znaš da je organizator festivala odgovoran za ozvučenje na festivalu!?
Ne znam, braćo! Ubijte me! Isto važi i za svetlo, što nije bilo uključeno, i gde je bio i šta je radio Triki, i kako su posle raspravili sve to sa njim, i šta je video Velja, a šta Šobot pa su tako različito reagovali, i da li androidi sanjaju električne ovce, i najzad od koje se drvo pravi nišliski pinokijo. Ne znam, i tačka.
NISVILLE 2023 – Tricky
Znam da ne znam. I zadovoljan sam zbog toga. Nisam se ostrvio ni na Ivana, ni na Trikijeve nevidljive tehničare. Nemam nikakav stav o tome što ovaj ne uključuje svetlo tokom svojih nastupa. Niti o tome što ne poštuje publiku. Jer ko smo mi?
Meni beše fino onih desetak dvaes minuta dok je devojčica pevala iz mraka, iako me je zvučnik udarao u glavu. Jer ko sam ja?
A dok ne budem apsolvirao ta dva pitanja, sva ova druga, znate, nemam nameru da otvaram.
Za GLEDIŠTA piše: Ivica ŽIVKOVIĆ
Objavljeno i u Časopisu GRADINA broj 107/23
Politika privatnosti
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
