Kategorija: · Društvena pitanja

Miloš Đ. Vidaković: „SENKA BEZ NADE – KAFKA IZMEĐU BIROKRATIJE I APSURDA”

6. jun 20256. jun 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Dok sam sedeo na Kalemegdanu, pod čudnim starim borom čija je kora ličila na ispisani antički svitak, osetio sam kako se preda mnom iz senke pojavljuje lik. Ne čovek, ne duh, ne misao, već senka – gusta, neimenovana, ali nedvosmisleno prisutna. Bila je to senka koja ne pripada istoriji, već onome što u istoriji vreba. Šaputala mi je na nemačkom – ne rečima, nego tonom, vibracijom koja je dopirala do samog dna kostiju. U toj hladnoći osetio sam: to je Kafka.

Danas, kad su stranice njegovih romana gotovo postale stvarnost koja nas okružuje, nimalo me nije začudilo to što se upravo on pojavio, ali zašto baš meni i da li je to uopšte važno, ako ja sve ovo sanjam i dok ne spavam?! Ne znam, zaista više ništa ne znam. Prsti sami koračaju dok ređaju slovo za slovom.

KAFKA U SENCI: PROROK BEZ OBEĆANJA

Ako zaronim u Kafkin mrak, možda uspem da istražim njegovu borbu između birokratije i apsurda, gde senka izgleda bez nade, a ipak, negde duboko, traži iskru. Dok drugi pisci grade svetove, on kopa rupe u zidovima postojanja.

Franc Kafka nije pisac koji nudi utehu. On je prorok senke. Njegove priče ne žele da te oslobode – one žele da te probude. Njegov jezik nije tek obična estetski uređena književnost, već bol koja ne može da ćuti.

Kao kad staneš pred šalterom u nekoj državnoj instituciji – u tom trenutku nisi više građanin, već slučaj. Isto onako kako je Jozef K. bio slučaj, a ne čovek. Nije važno šta ste uradili. Važno je da ste tu. I to je dovoljno da budete označeni.

APARATI BEZ LICA: BIROKRATIJA KAO SAVREMENA LITURGIJA

U svetu u kojem je Kafka živeo, birokratija je već počinjala da preuzima funkciju sudbine. On to nije naslućivao – on je to imenovao. Danas, u 21. veku, čovek više ne postavlja pitanje: „Šta sam zgrešio?” već: „Gde se uzima broj?” Umesto da objašnjava svoj postupak, on objašnjava svoj status. Umesto smisla, dobija obrazac. Umesto lica – pečat. Između jednog potpisa i drugog zaglavlja, gubimo ne samo vreme, već i oblik.

U doba digitalnih sertifikata i e-uprava, Kafkina vizija je potpunija nego ikad. Svaki naš klik, svaki formular, svaki zahtev – to su novi oblici Procesa.

Nedavno sam u karlovačkoj opštini, posle jedne izložbe, pokušao da predam papir oko nasledstva bakine kuće na Fruškoj gori. Službenica mi je mirno saopštila da nedostaje potpis. Objašnjenje da taj potpis nije bilo moguće dobiti jer odgovorna osoba tog dana nije radila, nije promenilo ništa. „Ništa bez potpisa”, rekla je. To „ništa” odjekivalo je u meni ceo dan. Bio je to Kafkin jezik: jezik bez objašnjenja, bez odgovora, ali sa punim pravom na presudu.

Sud u Kafkinim delima više nije institucija pravde – on je forma liturgije bez Boga. Jezik kojim se obraća nije pravni, već paraliturgijski: rečenice zvuče kao molitve bez objekta, bez adrese. U Procesu se čovek ne osuđuje zbog učinjenog, već se pretpostavlja njegova krivica. Nije važno šta ste – važno je da ste. I to je dovoljno da budete pod sumnjom.

PISANJE KAO ČIN POBUNE ILI POSLEDNJI GEST SLOBODE

U svetu gde čoveka sistem pretvara u slučaj, u broj, u formular – pisanje je poslednji čin dostojanstva.

A ipak, u svetu bez smisla, čovek – piše. Kafka je pisao noću, u tišini, u strahu da ga otac ne čuje. Taj otac – kao arhetip autoriteta, kao simbol vlasti, kao lik božanskog u njegovoj najtežoj senci – bio je uvek prisutan u pozadini rečenica kao nekakva patrijarhalna tišina koja guši pojedinca. Ipak, Kafka je nastavio da piše i piše. Kao da je znao: pisanje je poslednji prostor u kojem čovek ne može biti izbrisan. U svetu gde vam mogu oduzeti ime, telo, dostojanstvo – reči ostaju.

Pisanje nije bekstvo. Dakle, ono nije ni oblik egzistencijalnog oslonca. To je poslednja linija odbrane čoveka pred aparatom koji ga pretvara u barkod. U Kafkinoj proznoj viziji, jezik nije ornament, već dokaz života. Dok sud ćuti, dok birokratija govori u krugovima, reč pisanja je prava, linijska, ljudska. Ona ne vodi do pobede – ali svedoči da postoji čovek koji ne pristaje.

APSURD KAO NOVA RELIGIJA I JEDINO BOŽANSTVO

Kafkin svet nema Boga – ima samo Zamak. Nema spasenja – ima samo Proces. Nema iskupljenja – ima samo Metamorfoza. Ali uprkos svemu, u tom svetu postoji nešto što liči na svetlost: svest. Svest da smo zarobljeni. Svest da su pravila apsurdna. Svest da će nam sud, kad god dođe, doći prekasno. To nije uteha. To je istina. I možda je u tome Kafkina najveća poruka: bolje senka koja zna da je senka, nego svetlost koja te laže.

Zamak je verovatno najtačniji opis savremene civilizacije. Sistem u kojem se pravila primenjuju bez objašnjenja. U kojem niko ne zna zašto nešto postoji, ali svi znaju da moraju da ga poštuju. Kao nova religija, bez proroka, bez obećanja, ali sa kaznom. Svi znaju da nešto moraju, niko ne zna zašto. Paranoja više nije bolest – ona je stanje civilizovanog uma.

U tom svetu, čovek ide od šaltera do šaltera, od kancelarije do kancelarije, tražeći – ne pravdu, ne istinu – već prisustvo. Biti primećen postaje oblik postojanja. U takvom svetu, Kafkin junak ne viče. On ćuti. Ali u toj tišini – svaka reč odjekuje kao krik.

I zato je taj svet toliko strašan. Ne zato što je nasilan, već zato što je apsolutno logičan. U njemu više nema slučajnosti. Sve je uređeno. Ali čovek više nije subjekat. On je funkcija. On je slučaj. On je obrazac sa pogrešnim brojem.

EPILOG: DRVO NA KALEMEGDANU I SENKA KAO ZNAK – ČOVEK KOJI NE PRISTAJE

Dok sam se vraćao sa Kalemegdana, gledao sam u staro drvo. Njegova senka se pružala preko puta, kao Kafkina reč preko celog našeg veka. Shvatio sam da Kafka nije pisac. On je dijagnoza. A mi smo svi, na neki način, njegov Jozef K. – tražeći sud, a znajući da smo već osuđeni. Jedino što nam preostaje je da, kao on, nastavimo da pišemo. Makar i u mraku. Makar i bez nade.

Ipak, uprkos svemu, nešto ostaje. Reč. Pisanje. Jezik kao znak otpora. Senka u Kafkinom svetu nije samo mrak. Ona je i nagoveštaj svetlosti. Ako postoji senka, znači da negde postoji izvor svetlosti. I to je možda dovoljno. Ne spasenje, ne projava, već jednostavna činjenica da svetlost nije nestala. Nije pobedila – ali nije nestala.

Dok sam gledao kako se senka starog drveta spušta na zemlju, pomislio sam da je možda Kafka bio u pravu. Da sud već traje. Da svetlost nije za sve. Ali i da čovek, uprkos svemu, može ostati čovek. Ako govori. Ako piše. Ako ne zaboravi.

Zato je Kafka pisac našeg doba. Ne zato što je aktuelan, već zato što je nužan. Njegova rečenica je ogledalo u kojem vidimo ne svet – već sebe u svetu. Vidimo svoje čekanje, svoju tišinu, svoj strah. Vidimo da smo već davno ušli u proces – i da više ne znamo ni kad ni zašto.

A možda je to jedina svetlost koju smo zaslužili: ne obećanje spasenja, već svest – da smo tu, u mraku, budni.

Peti nastavak kolumne Esej iz senke

Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Miloš Đ. Vidaković: „**SVETLOST U TALASIMA SVESTI – VIRDŽINIJA VULF I POTRAGA ZA ŽENSKOM DUŠOM**”

ODABERI VIŠE

Slobodan Vladušić: MADE IN SERBIA – SERIJSKA PROIZVODNJA KRIVICE

26. maj 202526. maj 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

U roku od svega dva dana, do mene su, na različite načine, doprle dve informacije između kojih na prvi pogled nema nikakve veze.

Prva se tiče sadržine imejla koji je jedna kompanija, koja posluje i u Srbiji, poslala svojim korisnicama, a druga je vest da istoričar Dubravka Stojanović osniva svoj privatni „Muzej devedesetih”, a da pritom nije konsultovala Istorijski muzej Srbije, koji bi, po Zakonu o muzejskoj delatnosti, trebalo da dostavi mišljenje resornom ministru koji zatim odlučuje o uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti muzeja.

**Made in Serbia** – Serijska proizvodnja krivice

Krenimo redom. Sadržina imejla glasi ovako: „Sigurno ti je poznatno da postoje onlajn zajednice u kojima muškarci dele uverenja da su žene manje vredne. Ove zajednice okupljaju mizogine muškarce, koji se ponekad ne slažu međusobno, ali ih ujedinjuje prezir, nepoverenje i otvorena mržnja prema ženama. Oni često dele ‘muške savete’, ali zapravo šalju poruke koje: 1) Okrivljuju žene za lične i društvene probleme; 2) Promovišu ideju muške nadmoći i ženske potčinjenosti; 3) Romantizuju nasilje i veličaju napadače iz stvarnog života”.

Čovek stvarno ne mora da bude vrhunski retoričar, pa da provali kako funkcioniše ova poruka i šta je njen cilj: najpre se jedna vrlo problematična i neproverena informacija o postojanju muških onlajn zajednica koje spaja otvorena mizoginija, predstavlja kao nešto što je navodno „opšte poznato” („Sigurno ti je poznato…”) čime se čitateljka stavlja u situaciju da, ukoliko prizna da nema pojma da ovakve grupe postoje, sebe predstavlja kao neupućenu osobu, koja živi „van sveta”. Pošto većina ljudi instinktivno ne želi da bude tretirana kao da su neupućeni, onda se ova vrlo paušalna i ničim potvrđena izjava prihvata kao istina.

A tada ona ima i svoje posledice: prvo, „činjenica” da se radi o grupama u množini, koje su „opšte poznate”, sugeriše da se ovde ne radi o nekim marginalcima, već o nekoj vrsti uobičajenog ponašanja koje je karakteristično za Srbiju. Dakle, odjednom smo došli do toga da su svi muškarci u Srbiji unapred osumnjičeni da su deo ovih mizoginih struktura, što znači da u svakom trenutku moraju da dokazuju da nisu mizogini, ukoliko žele da skinu sumnju sa sebe.

Druga posledica: ako je otvorena mizoginija u Srba toliko raširena, onda to znači da je i država sama po sebi mizogina, jer to ne sprečava. Na taj način, iako u svom životu nije videla nijednu od tih fantomskih grupa muških mizogina, korisnica je vrlo blizu da prihvati set od sledećih pet „činjenica”: prvo, da su joj muškarci u Srbiji neprijatelji, jer su uglavnom mizogini; drugo, da joj je država neprijatelj, jer to dopušta; treće, da je ona sama „moralno superiorna žrtva nasilja” a da su muškarci i Srbija krivci; četvrto, da su žene saveznici u toj borbi protiv muškog i državnog nasilja i peto, da im pomoć u toj borbi protiv Srba i Srbije pruža jedino… strana korporacija.

Prema tome, strane korporacije nakon ove operacija postaju moralno superiorne, a sunarodnici žena i njihova država postaju moralno inferiorne, pa je stoga ispravno biti na strani strane korporacija, a protiv sopstvene države. (Ne sumnjam da se u procesu „dokaznog postupka” mogu zaposliti trolovi & botovi da glume „onlajn zajednice mizoginih muškarca”, sve sa srpskim zastavama, grbovima, Kosovom i znamenjima SPC kao „dekoracijom”, kako bi retorički efekat bio spektakularniji: teorija rata takve operacije naziva „delovanjem pod lažnom zastavom” i one se lako prepoznaju, osim ako mozak žrtava tih operacija nije već potpuno prepariran).

Opisani primer predstavlja nametanje krivice muškarcima i Srbiji u sadašnjosti. Slučaj privatnog Muzeja devedesetih predstavlja proizvodnju & nametanje krivice na istorijskoj ravni.

Razume se, mi još ne znamo kakvu će postavku imati pomenuti muzej u izgradnji, ali stavovi njenog osnivača ipak nam pružaju dovoljno razloga da verujemo kako će muzej etnička čišćenja Srba iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije, sve sa bombardovanjem NATO pakta iz 1999. godine, prikazati kao pravednu borbu protiv srpskog nacionalizma, koji će dobiti status jedinog krivca za sva nepočinstva iz devedesetih godina. Kada se taj muzej bude pokrenuo biće organizovane i posete dece osnovaca i srednjoškolaca, kao i programi koji će aktivno proizvoditi krivicu Srba i Srbije za sve što se dogodilo devedesetih godina.

Muzej devedesetih je zapravo nastavak priče koja počinje odustajanjem Srbije od Jasenovca, koji se desio krajem decembra 2021. godine, kada 133 poslanika Skupštine Srbije nisu želeli da učestvuju u glasanju o predloženoj Rezoluciji o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH, te proglašenju 28. aprila za Dan genocida nad Srbima. Tako se ta skupina (mala, ali odabrana) sastavljena od 133 primerka ničega zajedno sa logistikom, simbolički pridružila koljačima u Jasenovcu i na drugim mestima na kojima su radile kame.

Da je to zaista tako, pokazuje i činjenica da se nakon neuspeha izglasavanja Rezolucije, i Muzej genocida u Beogradu aktivno uključio u smanjivanje broja žrtava u Jasenovcu čime je istorijsku istinu zamenio manje-više hrvatskom naracijom o Jasenovcu, kao što je s pravom primetio Bojan Jovanović u tekstu „Fenomenologija najvećeg zločina”.

Odustajanje od Jasenovca, koji će se u perspektivi hrvatskog „istoričara” Stjepana Loze preobraziti u velikosrpski genocid nad Hrvatima, logično prati i odustajanje od „devedesetih”, što u prevodu znači da je kompleksna istina poslednje decenije dvadesetog veka, zamenjena hrvatskom, muslimanskom, albanskom, NATO naracijom/propagandom, u kojoj su Srbi jedini krivci, a svi zločini nad Srbima nisu zločini, nego zaslužena kazna za njihove zločine.

(Kako je moguće da sve te susedne zemlje, koje su izvršile etničko čišćenje nad Srbima ili su ga aktivno potpomagale, postaju primeri zemalja koje slede ili ispunjavaju „evropske vrednosti”, dok Srbija, koja je, nasuprot njima, sačuvala multikulturalnu prirodu svog stanovništa, još uvek ne poštuje te „vrednosti”, može se shvatiti samo ako je čovek u stanju da hrabro prizna da su pomenute „vrednosti” samo puke opsene i bajke za malu i odraslu decu, u kojima je u svakom trenutku sve moguće zato što, kao i druge bajke, nemaju bilo kakve veze sa istinom).

Oba ova primera – korporativno nametanje krivice u sadašnjosti i spoljašnje nametanje krivice u prošlosti kroz lokalne agente uticaja, odnosno političke aktiviste – treba razumeti u kontekstu četvrte generacije ratovanja, o kojoj su se izjašnjavali razni ljudi: od Džozefa Naja, tvorca pojma meke moći, do oficira Pentagona. Ukratko rečeno, četvrta generacija ratovanja ne razlikuje vojnike i civile, niti vreme rata i vreme mira; umesto na telo neprijatelja onda se usmerava na njegovu svest preko svih mogućih kanala uticaja, kako bi u toj svesti uništila svaku političku volju, odnosno osećanje zajednice i političku moć utvrđivanja neprijatelja.

Dva primera koja sam naveo predstavljaju dve operacije u okviru tog rata, koje ne sprovode vojne jedinice, već agenti uticaja. Ljudi koji bi autoru ovih redova prigovorili da su pomenuti primeri „sitnice” i „marginalije” koje ne mogu da promene svest ljudi, zaboravljaju da moderna propaganda deluje kroz mrežu sitnih ali umreženih uticaja na svest, tako da svest na kraju biva promenjena takoreći „prirodno”, „sama od sebe”, a da sama nije svesna niti kada se, niti kako promenila.

Država bi bila dužna da na ove dve ofanzivne akcije odgovori prikladno: da stranim kompanijama zabrani da odašilju poruke koje imaju političku sadržinu, odnosno da u skladu sa zakonskim normama, dakle, „vladavinom prava”, sačuva istinu prošlosti od neprijateljskih revizionističkih naracija. Ako država to nije u stanju da uradi, onda to znači da je kapitulirala i da, strogo uzevši, više ne postoji: umesto nje, postoji samo radni logor, u kome se logoraši, lišeni prošlosti, ali i budućnosti, bave trenutnim preživljavanjem ili međusobnom borbom za moć, koja se odvija strogo u granicama logora, što znači da nikada nije usmerena protiv njegovih pravih gospodara.

A gospodari su spoljašnji entiteti koji oblikuju stanje svesti logoraša, tako da na kraju tog procesa, osim beskrajne orvelovske ljubavi prema ovim entitetima, logoraši poseduju i osećanje apsolutne lične & kolektivne krivice, te potpune moralne i civilizacijske inferiornosti, što ubija svaku volju za otporom ili slobodom. I to je ono što ih čini savršenim robovima, made in Serbia.

Piše Slobodan VLADUŠIĆ

Prenosimo IN4S

PROČITAJ JOŠ

Atanasije Jevtić: **O UZROCIMA RATA I KRITIKA SVOGA NARODA!**

ODAVERI VIŠE

Kad kritika nije dobrodošla: PRIČA JEDNOG NEPOŽELJNOG PROJEKTA

30. april 202530. april 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

U globalnom trenutku dok kultura sve češće služi kao dekor, a ne kao prostor misli, projekat „Dijalog kulture: Kritika kao podsticaj razvoju” ponudio je nešto sasvim drugo: kritički uvid, argumentovano vrednovanje umetničke produkcije i afirmaciju javnog dijaloga. Nije, međutim, dobio podršku na konkursu Ministarstva informisanja.

Sa oko 50 bodova, ovaj projekat našao se u drugoj polovini rang liste. Sa stanovišta administrativne statistike – tek jedan od mnogih. Sa stanovišta kulturne politike – alarm.

Umesto senzacionalizma, ponudili smo kritiku. Umesto marketinga, analizu. Umesto konformizma, promišljanje. I upravo je to možda bila najveća prepreka. Jer u sistemu koji je sve manje spreman da čuje različito, projekat koji postavlja pitanja o smislu umetnosti, o odnosu tradicije i savremenosti, o odgovornosti stvaralaca i publike – lako biva marginalizovan.

Gledišta su medij u nastajanju, ali sa sedamdeset godina tradicije. Podnosilac projekta – Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša – okuplja brojne profesionalce u oblasti umetnosti, kulture, prevođenja i kritike. Sam projekat je u tehničkom, konceptualnom i društvenom smislu bio primer dobre prakse, u skladu sa svim zahtevima konkursa. Ono što mu je nedostajalo, izgleda, nije bio kvalitet, već podobnost.

Ali ovaj tekst nije plač nad odbijenim projektom. Ovo je podsetnik da kritika nije dopuna kulturi – ona je njen temelj. Bez kritike, kulturni život postaje estrada; bez javnog dijaloga, ostaje propaganda.

Nastavljamo. Izoštravamo Gledišta, kroz saradnje, kroz nove konkurse. Jer verujemo da Grad Niš zaslužuje kulturu koja misli. A kritika, koliko god bila nepoželjna – ostaje nužna.

Redakcija GLEDIŠTA © 2025

POGLEDAJ JOŠ

Ljuba Stanojević: **PUNO PRAZNIH REČI, NEUBEDLJIVIH KONSTATACIJA, STILSKIH I JEZIČKIH GREŠAKA**

ODABERI VIŠE

Nestor Žučni: „SMRT SA ŽIVOTOM I ŽIVOT SA SMRĆU” – TRAGIČNA ZVEZDA SRPSKE POEZIJE U VIHORU VELIKOG RATA

27. april 202527. april 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Proka Jovkić rođen je 27. avgusta 1886. godine u selu Laliću u Bačkoj. Prvu pesmu objavio je na Vidovdan, 28. juna 1906. godine, pod naslovom: Vijek dvadeseti, vijek je Slavenstva u Srpskoj nezavisnosti. Svoju prvu knjigu pesama, Knjiga pjesama, potpisanu imenom „Nestor Žučni”, štampao je 17. maja 1908. godine u Oklandu u Kaliforniji, u izdanju Srpske nezavisnosti.

Drugu knjigu, Poezija neba i zemlje, objavljuje 1910. godine u San Francisku, u Srpskoj štampariji Dušana Ilića, a treću, Knjiga borbe i života, u štampariji Davidović u Beogradu 1912. godine.

U uniformi, 1915. godine, povukao se u Niš, ratnu prestonicu, gde je, sluteći tragediju, posmatrao propast države. Pripovedalo se da je u šetnjama pored Nišave sa prijateljima govorio o snovima, životu i predosećaju smrti. Njegove reči bile su pune tuge i slutnji.

Da bi makar malo bio od koristi, prema zapisu iz Politikinog zabavnika, prijavio se za tumača engleskoj medicinskoj misiji. Baš kada je dobio obaveštenje da je primljen, 10. aprila, osetio je prve znake teške bolesti. Visoka temperatura nije spadala danima, a potom su se pojavile i pege – pegavi tifus.

Pao je u postelju niške vojne bolnice, gde se u tim danima smrt čekala kao izvesnost. U delirijumu, govorio je o Hegelovom sistemu apsolutnog idealizma, kazivao epske pesme i citirao sopstvenu borbenu poeziju. „To je najviši moral”, bile su njegove poslednje reči.

Njegova agonija trajala je sve do 27. aprila 1915. godine, kad je preminuo u svojoj dvadeset devetoj godini. Sahranjen je, kao i mnogi tifusari tog doba, u neobeleženom grobu.

Ipak, njegova poezija nije bila zaboravljena. Između dva rata, njegove borbene stihove cenila je čitava jedna generacija. Na proleće 1931. godine, na groblju u Nišu, pojavila se nepoznata žena – njegova prijateljica iz ratnih dana – koja je, ne pristajući da srpski pesnik ostane bez obeležja, tražila njegov grob.

Zahvaljujući pregalaštvu Kola srpskih sestara, 15. novembra 1932. godine na Starom groblju u Nišu otkriven je spomenik Proki Jovkiću, koji i danas svedoči o Nestoru Žučnom. Sećanje na njega živi i kroz ulice u Beogradu i Nišu koje nose njegovo ime, kao i Osnovna škola u Laliću kod Odžaka, ali i naša Knjižara „Nestor Žučni”.

Danas, 27. aprila 2025. godine, se navršava tačno 110. godišnjica od njegovog odlaska u večnost, a već sledeće, 2026. godine, obeležićemo 140. od njegovog dolaska na ovaj svet.

Dnevni list Politika, od 16. novembra 1932. godine, svoju reportažu iz Niša, sa otkrivanja spomen-obeležja, završava rečima pesnikovog brata Milivoja Jovkića kojima ćemo i mi, pre njegove poezije, okončati ovaj uvodni tekst: „Dragi brate moj, Proko, skupili su se sestre i braća, tvoji prijatelji da ti odadu svetu počast. I ja sam, moj brate, došao da jedini od tvojih poljubim zemlju koja te krije i da ti kažem da je sve ono što si mi nekada daleko u tuđini, u Čikagu, govorio, danas sve ostvareno – mi imamo jednu, svoju državu.”

SVRŠENO NIJE…

Svršeno nije jošte delo naše!

Još narod ovaj dalje ići ima,

Da novu slavu novom borbom paše.

Zalud ga biju, spotiču i plaše,

Nadošla mu je snaga kao plima,

Vekovi ljudstva poslanje mu daše.

Ah, još će biti borbe, ognja, dima!

Još ovaj narod boriće se s njima,

Sa svima, koji krvi mu se maše:

Sa svima, što mu podlo na put staše.

Svršeno nije jošte delo naše.

No sve će proći: krv, oganj i bitke,

Gromovi, praske, tutanj, kanonada,

Lom štita, mača, noža, sablje britke,

Podvale tuđe i pakosti plitke –

A narod ovaj, ova rasa mlada,

Kô Božji izvor čiste vode pitke,

On, koji teško, dugovečno strada,

Ostaće kao novi dan i nada,

Kô mlado borje, kao jele vitke,

Kô beli biser, divne cvetne kitke.

A sve će proći: krv, oganj i bitke.

NA POLASKU (1915)

Ostajte zbogom, majke naše mile,

sestre i ljube… Što vam suze teku?

nećemo nikud u zemlju daleku:

tu ćemo svoje iskidati žile.

Tu ćemo pasti, izginuti vedro,

i drug do druga ostaviti kosti;

a naše mrtvo, razmrskano bedro

zboriće svetu za njegove zlosti.

Brat će do brata boriti se časno,

smrt sa životom i život sa smrću;

i celom svetu tada biće jasno

kako za život ljudi u smrt srću.

Ljube i majke naše, i vi sele,

ne dajte suzi da vam s oka kane,

Ruke će vaše trebati nam bele,

kad krv iz naših rana teći stane.

Tad ćemo mreti sa verom i nadom,

u čvrste gore muška srca sliti,

a tvrdi grad će padati za gradom

i zemlja naša opet naša biti.

PROKLETO DOBA

Mi smo u dobu večnoga trvenja

U kome svaki otima i grabi,

U dobu jednog ludog pokoljenja

Kad kliču jaki – ali plaču slabi.

Kad skoro svako znojav i očajan

Sa osećajma divljačkim i krutim,

Brza i žuri za mamonom žutim

I traži život visoki i sjajan.

O dobru onih što se u zlu guše

Već nema niko vremena da misli –

Zar ljudi vreme u zaman da traće?

Ah, čujte svi vi, čije su još duše

Za ljudstvo brige i tereti stisli –

U ovom dobu nema više braće!

MOLITVA (1911)

Al samo, Bože, čuvaj,

poštedi pleme ovo:

Viteško, malo pleme

kog mori pakost živa!

Njega ne udri više!

Ako si lance skovo,

Meni ih daj!

Na mene nek

tvoj gnjev izliva!

MAJCI (1908)

Majko moja mila, u ovome času

Ja osećam teret što nemam nikoga,

I što tebe nemam… Ko da se glas Boga

Na me, radi nečeg strašnog, gnevom rasu.

Cvili moje srce i jednako plače;

Ti u grobu ležiš, mrtva i daleko,

A tvoj sin je mnogo od života čeko,

I teško gubitak oseća sve jače.

Sećam se još i sad… Slatko tvoje krilo

Ko je kadar reći šta sve nama znači?

I šta ima da nas još tako privlači,

Majko moja mila? … Davno je to bilo! …

Ali ja se sećam dobrote tvog oka,

Tvoje blage ruke, nego tvoje brižne

I milosti, majko, silne, nedostižne,

Što je dade, kao priroda duboka

I moćna, pri svakoj stopi i koraku.

Tvoje mleko, majko, ko da zaboravi?

I ko da ti sliku iz sećanja stavi,

Iz slatkog sećanja? … I sada u zraku

Ti nada mnom lebdiš ko svetinja prva,

Nepobitni osnov sve ljubavi druge…

O pohodi, majko, moje noći duge;

Pomiluj tvog sina, poljubi tvog crva,

Da ti bude jači: da nikakva sila

Ne slomi mu muškost ponosnu, ni volju,

Već da vedro gleda, ko ljiljan u polju,

U svetloj kristalnoj čistoti. O mila,

Mila moja majko, donesi mu snage,

Da život podnese i sebe nadjača,

I da bude jači od svakoga mača

Snagom srca svoga i reči ti blage.

POGLEDAJ JOŠ

Stanislav Krakov: **„ČEŽNJA DALEKIH LETOVA I PESMA ARLEKINA U ZRAKU”**

ODABERI VIŠE

Dalibor Popović Pop: „REČ TEŽA OD TIŠINE”

30. mart 202530. mart 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Postoje dani kad vetar šapuće istine, a mi ih slušamo u tišini, kao da nam je usta zapečatila nevidljiva ruka vremena. Ali onda dođe trenutak – onaj duboki, teški trenutak – kad ćutanje postane teret, a reči, te iskre iz duše, moraju da progovore.

Govorim sebi da bih govorio tebi. Dakle:

Ako govoriš, Pope, neka tvoje reči budu važnije od tvog ćutanja, jer svet neće sačekati da se odlučiš između šapata i groma.

Reči su mostovi, i krhki i čvrsti u isto vreme. Preko njih prelaziš reke zaborava, noseći na ramenima ono što si sakupljao u srcu. Ali pazi – ne bacaj ih kao kamenje u bunar, da čuješ samo odjek sopstvene sujete.

Neka budu kao hleb, tople i pune, da nahrane one koji slušaju. Ili, ako baš moraš, Pope, baci ih kao seme – možda iz njih nešto iznikne, makar i korov, da podseti svet da si bio tu.

Ponekad pomislim: da li je ćutanje samo lenjost reči? Ili je možda mudrost, prerušena u odsustvo zvuka? Ali onda se setim onih koji su ćutali pred olujom i onih koji su je razbili jednom jedinom rečju. Koja ih je ubila.

I pitam se: šta je teže – nositi tišinu kao krst ili je skinuti kao plašt i stati go pred svetom sa rečima kao mačem? Znam odgovor, jer moje ime nosi odjek onih koji su govorili kad je trebalo, a ćutali kad se moralo.

Ipak, ne može ni da me zavara ozbiljnost ovih misli. Život je, na kraju, i komedija – tragična, ali smešna. Zamisli: stojiš ispred večnosti, spreman da izgovoriš poslednju reč, a ona ti isklizne iz usta kao „ops!”.

I Bog se nasmeje, jer i On zna da je humor samo istina koja se spotakla. Zato govori, ali neka tvoje reči imaju težinu – ne onu koja davi, već onu koja podiže, kao vetar što nosi pticu kad joj krila klonu.

Na kraju, kad se sve sabere, neka tvoje reči ostanu kao trag u pesku – da ih talasi pamte duže od tvog koraka. Ako govoriš, neka bude tako da tvoje ćutanje poželi da progovori umesto tebe. Ako govoriš, neka tvoje reči budu glasnije od tvog ćutanja!

Stojim u vinogradu, gledam čokote koji se pružaju ka suncu, i slušam tišinu. Ali to nije prazna tišina – to je ona što peva o zemlji, o korenu, o rukama koje su sadile pre mene. I onda, kad vetar prošapuće kroz tek napupelo lišće, dođe mi da progovorim sa sobom sam. Ne zato što se mora, već zato što znam: kad tako govoriš, tvoje reči jedino tada budu glasnije od tvog ćutanja. U se i u kljuse.

Te reči nisu samo zvuk. One su kao vino – sazrevaju u dubini duše, nose ukus godina i istine. Ne bacam reči olako, nego kao da sejem seme po kamenu. Biram ih, pažljivo, kao što biram zrnevlje grožđe za berbu – da budu zrela, da imaju snagu. Jer svet je pun šapata, pun buke, a malo je onih koji umeju da zagrme ako treba.

A ja umem. Moj glas je eho onih starih Popovića, što su znali kad da ćute, a kad da puste reči da odjeknu kao zvono sa zvonika crkve gde su služili Gospodu.

Ali nemoj ni da pomisliš da su moje reči uvek teške kao olovo iz klatna. Ponekad su lake, kao onaj tren kad ti vino udari u glavu, pa se nasmeješ sam sebi. Život je, ipak, i šala – ozbiljna, ali šala.

Zamisli: stojim pred svetom, spreman da kažem nešto veliko, a iz usta mi izleti „E, pa dobro!”. I svi se smejete, jer znate da i u tome ima istine. Ali reči koje mi mislima rukovode, čak i kad tihuju, imaju snagu da nadjačaju tišinu – ne vriskom, već onim dubokim tonom koji ostaje u kostima.

Vinograd me je naučio strpljenju, zemlja učinila mudrim, a ime mi je dao koren. I sad, kad govorim, to nije samo moj glas – to je hor i onih pre mene, pomešan sa ovim nemuštim – mojim. Neka bude glasan, ne da se nadvikuje sa drugima, već da probudi one što spavaju u tišini.

Jer ćutanje je lepo, ali kad reči progovore, neka se čuju do neba – kao pesma koju vetar nosi preko gora.

Na kraju, kad se sve smiri, neka reči koje izgovorim ostanu kao trag u zemlji koju sam obrađivao. Samo to. Neka budu glasnije od mog ćutanja, da ih pamte i oni što dolaze posle mene, uz čašu vina i osmeh. Uzdravlje i ajd zdravo!

za GLEDIŠTA piše Dalibor POPOVIĆ POP

POGLEDAJ JOŠ

Aleksandar Stanković: **„SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”**

IZABERI VIŠE

26. februar 202526. februar 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST PREDSEDNIŠTVA DRUŠTVA KNJIŽEVNIKA I KNJIŽEVNIH PREVODILACA NIŠA

Književnost je oduvek bila savest jednog društva, njegov svedok i njegova opomena. Kao udruženje posvećeno negovanju pisane reči i kulture, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša smatra svojom obavezom da u ovom trenutku istakne vrednosti koje su temelj svakog uređenog društva: slobodu stvaralaštva, nezavisnost institucija, poštovanje zakona i negovanje dijaloga.

Na redovnoj Skupštini Društva, održanoj 25. februara 2025. godine, prisutni članovi usvojili su ovaj zajednički stav da su pozvani da svojim delovanjem podstaknu stvaranje atmosfere u društvu u kojem će umetnost i književnost imati svoje zasluženo mesto – ne kao ukras, već kao pokretač kritičkog mišljenja i društvenog razvoja.

Posebno naglašavamo važnost podrške mladim ljudima. Konkretno mislimo na studente. Njihov glas nije samo odjek novih generacija, već i temelj budućnosti u ovoj državi. Društvo će nastaviti da pruža podršku mladima, stvarajući prostor za njihov rast i afirmaciju. I podržava studentske proteste do ispunjenja njihovih zahteva.

Istorija nas uči da su umetnost i književnost često bili najpouzdaniji svedoci jednog vremena. U toku velikih globalnih promena kojima svedočimo, ostajemo posvećeni vrednostima slobode, nezavisnosti i kritičkog mišljenja, verujući da su oni ključ za razumevanje sveta u kojem živimo.

Izvor: društvoknjiževnika.srb

POGLEDAJ JOŠ

Aleksandar Kostadinović: **„KAD TO NIKO NIJE OČEKIVAO – DOGODILA NAM SE DECA!”**

ODABERI VIŠE

18. februar 202518. februar 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Aleksandar Kostadinović: „KAD TO NIKO NIJE OČEKIVAO – DOGODILA NAM SE DECA!”

Kad niko to nije očekivao. Makar ne od njih, apolitičnih, egocentričnih, ekscentričnih… Dogodili su nam se kao oslobodioci i katarza. Oslobodili su nas naše moralne i emotivne učmalosti; očistili nas, bar donekle, od naših starih, hiljadu puta oglodanih isključivosti i predrasuda.

Zato ih dočekujemo kao oslobodioce, sa suzama i strahom – hoće li uspeti? U čemu se razlikuje „događanje dece” od „događanja naroda”?

Ono ne dolazi ni iz jedne političke kuhinje, niti iz jednog partijskog štaba. Svi ih svojataju i svi ih se odriču.

*Najmasovniji protest u modernoj Srbiji*

U svari, i kuvara i komesara je mnogo, ali je konačan rezultat fuzija zvukova (do kakofonije), ukusa i znamenja. Fuzija, neponovljiva i neodoljiva. A oni odolevaju svemu, svima nama, za sve nas. Nisu to naša deca, makar ne ona kakvu smo poznavali.

Oni su ti kojima je do juče bilo nemoguće objasniti da se telefon ne koristi za stolom, u školi, u bioskopu; kojima je nemoguća misija da pažljivo slušaju duže od pet minuta, kojima je teško dokazati da je maternji jezik važniji od engleskog, da je zdravije imati prijatelje u realnom negoli u virtuelnom životu, da je nemoguće dobro pisati bez čitanja. A opet, oni pišu – lucidno, precizno, duhovito – transparente! Taman onoliko koliko stane u jednu tekstualnu poruku.

Oni spavaju na dušecima jedni kraj drugih, na otvorenom, iako možda nisu nikad prespavali kod prijatelja. Grle se i ljube, triput, kako dolikuje. I dalje ne slušaju nikog, osim jedan drugoga, duže od pet minuta, i u tome je njihova snaga. Trajno su „kenselovali” nenadležnog.

Istabane nekoliko desetina kilometara, što je možda više od onoga što su pešačili za ceo dosadašnji život. Žuljeve, uboje i modrice ne nose samo kao ratna odličja, već i kao prvi pravi otisak života. Grunuli su u svet i to im, izgleda, prija.

U njihovom pređašnjem, virtuelnom svetu oni su više naučili o ljudskim pravima, rasnoj jednakosti, o poštovanju tuđih osećanja nego li što su upoznali sopstvenu istoriju. Njima je dvostruka negacija u srpskom jeziku neprirodna jer nije utemeljena u logici.

Oni sopstvenu tradiciju i kulturu gledaju očima stranca ili deteta. Najzad su odvratili pogled od svetlećih ekrana i ugledali svet kakav jeste, surov i nepravedan, ali beskrajno raznolik i zanimljiv. I više ne žele da okrenu glavu, ni po koju cenu. Oni ne znaju „za vaše i naše”, jer smatraju da je svet njihov, baš kao i ova država, brda, kotline, lokalni drumovi, zaseoci i varoši koje danima hodočaste. Mrse, poste i iftare. A, bogami, i psuju.

Zato je i moguće da se na čelu kolone kao ikononosac nađe ona koja zna više o rodnoj ravnopravnosti negoli o svetim tajnama. I da prolije suze radosnice nad mileševskim belim anđelom. Nad ikonom koju joj je darovalo dete, anđeo Božji. I sve je dobro i lepo i Bogu ugodno.

Šta će biti posle?

Grunuće i svet u njih, ali to je neka druga priča.

Za GLEDIŠTA piše Aleksandar KOSTADINOVIĆ

POGLEDAJ JOŠ

Aleksandar Kostadinović: **MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ**

ODABERI VIŠE

Danko Kamčevski: „DOSITEJ JE SVOJIM NOVCEM PODRŽAVAO PRVI SRPSKI USTANAK, ALI KO TO RAČUNA?”

8. januar 20258. januar 2025 gledista.drustvoknjizevnika.com

Već neko vreme se kao pokvarena ploča vrti priča da je Dositej Obradović suprotnost Svetom Savi. Rastko Nemanjić je iz sveta otišao u manastir, postavši svetitelj. Dositej je pobegao iz manastira u svet i postao prosvetitelj.

**Dositej Obradović** – Ulje na platnu Arse Todorovića (1818)

Svetlo vere Svetoga Save zamenila je Dositejeva baklja razuma. Kasnije se valjda ovaplotila i kao baklja republičkih amblema SFRJ.

Dositej je, kažu, propagiranjem prosvetiteljstva, srpskom narodu navukao tuđu košulju. Ona ne samo da je tesna već je smrtonosna, kao ona otrovana košulja koju je Herakle na prevaru obukao.

On je zagovarao razum kao nešto univerzalno, a univerzalno ne postoji i samo je druga oznaka za zapadnoevropsko. A mi, međutim, „mi smo drugačija Evropa, nezapadna kultura, orijentalna kultura, kultura srama, kultura koja ne trpi neizvesnost.“

Kao konačni argument, reći će: „Sve to ima kod Kliforda Gerca.”

Osim ako Gerc nije nekakav persijski mistik, ostaje nejasno kako sad odjednom možemo da se uklopimo u „zapadnjački obrazac mišljenja”. Ali Dositej bi nam ipak rekao: čitajte, čitajte i Gerca da biste shvatili kako se stvaraju praporci.

Prišivaju mu i da je bio elitista. Nije imao osećaj za običan svet, za nepismene, a čestite ljude, sirotinju raju, radničku klasu, gledaoce rijalitija. Istina, da bi se snimio rijaliti, potrebno je izučiti mnoge knjige, uključujući one o propagandi.

A Dositej je samo hteo da njegov narod ne bude ona strana kojoj će biti podmetnuti praporci, dok drugi pišu knjige i izrađuju praporce za masovnu upotrebu. I danas se kod nas govori o dve škole: o školi i „životnoj školi”.

Iskreno, nisam ni primetio da sam za vreme školovanja bio izvan života. Mora da Matriks u tom periodu radi prekovremeno. Da u tu „životnu školu” opet ne spadaju neki praporci?

No, ako je Dositej suprotnost Svetom Savi, suprotnost Dositeju često se traži u Vuku Karadžiću. Vuk je razumeo dušu naroda. Razumevši je, izbacio je suvišna slova, jer naš nezapadni narod najviše ceni minimalizam i efikasnost. Tom istom logikom danas Vukovu skraćenu ćirilicu potiskuje ošišana latinica.

Ali, to danas radi većina naroda, a ne Vuk, što čitavu stvar čini još zamršenijom. Ko li bi danas više branio ćirilicu: Dositej ili Vuk?

Dositejeva kutija očito sadrži više zala od Pandorine, pa nam iz nje dolazi i kompleks niže vrednosti prema Evropi. Godi nam, međutim, Geteovo tapšanje po glavi da se srpske junačke pesme mogu nazvati svetskom književnošću.

Godi i kada Prvi srpski ustanak Ranke nazove srpskom revolucijom. A za oba su zaslužni Vukovi prevodi i zapisi. U Vukovom Rječniku srpske reči praćene su odgovarajućim nemačkim i latinskim odrednicama.

Zašto ne ruskim i grčkim?

„Srbija je svet”, što bi rekla ona američka propagandna reklama od pre nekoliko godina.

Pored sve priče o knjigama umesto praporaca, na kraju je iza Vuka ostalo mnogo više knjiga nego iza Dositeja. Ali, ostalo je i mnogo manje, pošto je ogroman broj srednjovekovnih rukopisa Vuk prodao i na tome se bogatio.

Važno je da je Vuk poznavao srpsku dušu i brižno joj prilazio, kao detetu. Što bi se reklo, čovek iz naroda. Kao da govorimo o političaru. Dobro, Dositej je svojim novcem podržavao Prvi srpski ustanak, ali ko to računa?

Zadnji od praporaca koji nam je bačen da se njime igramo jeste Istorija. Hegel je tvrdio da je njen vrhunac Pruska, a Fukujama da je to ipak Amerika. Ovakvu vrstu vrača pogađača jednostavnije bih nazvao Futurama.

Futurame ovog sveta ubeđuju nas da ljudi kao Sveti Sava, Dositej ili Vuk služe da bi ljudsku istoriju usmeravali ka konačnom ishodištu Istorije; zavisno, naravno, od toga za koju Istoriju rade.

Ni Dositej ni Vuk nisu bili tajni agenti neke od Istorija. Nema agenata Istorije, jer Istorija ne zapošljava. Ona ni ne postoji, osim kao Istorija™. Može se, doduše, biti agent neke države, a u to vreme zapošljavala je, recimo, Austrija.

Kada je Ahilej rođen, našla se ta babica koja je držala Ahileja za petu dok ga je potapala u čarobnu vodu koja daruje neranjivost. Da ne beše te babice, Ahilej bi bio nepobediv.

Tako izgleda i mi, prema ovim kritičarima. Da nam se na rođenju nije zatekao Dositej i mi bismo bili nepobedivi. Inače smo u svemu ostalom bez mane i sve bi bilo u redu samo da nam Dositej nije zaveštao tu Ahilovu petu.

Izvor: Zvezdani trag

Piše Danko KAMČEVSKI

PROČITAJ JOŠ

Miodrag Petrović Kuska: **ZA „RASUŽDENIJE” POTREBNO JE OBRAZOVANJE**

ODABERI VIŠE

29. decembar 202429. decembar 2024 gledista.drustvoknjizevnika.com

Jovan Mladenović: „SIMBOLIČKO POKAJANJE – DRAMSKA TRILOGIJA SPOMENIKA KRALJU ALEKSANDRU PRVOM KARAĐORĐEVIĆU: PODIZANJE 1939, UKLANJANJE 1946, OBNOVA 2004. GODINE”

Geneza spomenika kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću Ujedinitelju predstavlja u stvari neponovljivu dramsku trilogiju: atentat u Marselju (1934), podizanje spomenika (1939), uklanjanje (rušenje) spomenika (1946), te njegova obnova i vraćanje na staro mesto na novoimenovanom Trgu kralja Aleksandra Prvog (2000-2004).

Pored spomenika, konjaničke figure sa kraljem u sedlu, pre Drugog svetskog rata u Nišu su postavljene još tri kraljeve biste na postamentu: dve u samom gradu, dok je jedna bista krasila park-šetalište u Niškoj Banji. Sve su uklonjene u periodu 1944-1946. godine.

Uklonjena su ne samo obeležja posvećena kralju već i dopojasna bista Nikole Pašića kod Železničke stanice, zatim bista Miloša Obilića u krugu Inženjerijske kasarne, bista Karington Vajld u krugu Engleskog doma i dr. Bista predsednika niške opštine Todora Milovanovića oštećena je u bombardovanju 1941. godine i čuva se u Narodnom muzeju u Nišu.

U podnaslovu ovoga teksta naznačene su ključne godine koje su u vezi sa tragičnom sudbinom jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića (Cetinje, 1888-1934, Marselj, kralj Ujedinitelj): od njegovog ubistva u atentatu u Marselju, kao prve žrtve nadirućeg nacizma u Evropi (1934), pa do podizanja spomenika (1939), na petogodišnjicu njegove smrti u Nišu kao središtu Moravske banovine.

Bio je to spomenik monumentalan po gabaritu postamenta. Kralj na propetom konju, sa odlučnim izrazom ratnika i vojskovođe, čiji je pogled uperen ka jugu otadžbine: Staroj Srbiji i Maćedoniji!

Na izmaku ove, 2024, povodom devedeset godina od kraljeve pogibije, otvorena je multidisciplinarna izložba Čuvajte (mi) Jugoslaviju u Muzeju Jugoslavije, u kojoj je jedan segment posvećen uništenim kraljevim spomenicama. Do 1947. na prostoru nekadašnje socijalističke Jugoslavije više nije bilo nijednog javnog spomenika, bez obzira na umetničku formu, posvećenog kralju Aleksandru Prvom.

I, dodajemo na ovom mestu, istu sudbinu doživela su i javna spomenička obeležja njegovom ocu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću Oslobodiocu. Gradu Nišu pripada čast da je donekle ispravio istorijsku nepravdu, u nekoj vrsti simboličnog, javnog i nacionalnog pokajanja (katarze)!

Kompozicija natprirodne veličine

Od 1996, kada je prvi put javno, u medijima, pokrenuta inicijativa za podizanje spomenika, od strane ondašnjeg direktora niškog Narodnog muzeja, arhitekte Đorđa Canića (1943-1998), nepune četiri godine trajao je proces istoriografskog istraživanja, uspostavljanja kontakata i podrške porodice autora Radete Stankovića, raspisivanja konkursa, te konačne odluke gradskih vlasti toga vremena da se pristupi izradi i podizanju spomenika na istom mestu gde je uklonjen 1946, i to na starim temeljima, koji su bili u dobrom stanju, a koji su u međuvremenu locirani i otkriveni.

Pregledom interaktivne mape spomeničkih obeležja na teritoriji Kraljevine Jugoslavije na izložbi u Muzeju Jugoslavije može se utvrditi da je Niš jedan od retkih većih gradova (ili, nezvanično, drugi prestoni grad Srbije) koji je imao više javnih spomen-obeležja posvećenih kralju, a zbog jedinstvenog spomenika – konjaničke figure koja je rad značajnog srpskog vajara Radete Stankovića (Beč, 1905 – Beograd, 1996) – kao i zbog obnovljenog spomenika iz 2004. godine, koji je izvajao Zoran Ivanović iz Beograda, svakako je ušao u agendu evropske kulturne (spomeničke) baštine.

Inače, kralj Aleksandar je često boravio u Nišu i Niškoj Banji, slično kao i kraljevi iz dinastije Obrenović (najčešće kralj Milan). Povodom Dana oslobođenja Niša od Osmanlija (1877, po starom kalendaru), 1927, kralj Aleksandar je obišao memorijalno mesto Čegar, poprište Čegarske bitke (1809). U Niškoj Banji često se krepio na izvorištu tople vode zbog reumatičnih bolova, te otud i brojne mozaične razglednice toga vremena sa njegovim likom.

To su, između ostalog, bili i razlozi da se podigne memorijalni spomenik kralju Aleksandru Prvom, što je bilo moguće i zahvaljujući političkoj poziciji Dragiše Cvetkovića, koji je u vreme podizanja spomenika bio predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.

Na velikoj svečanosti, gde se slegao narod iz svih krajeva Moravske banovine, 17. decembra 1939, na kraljev rođendan, i povodom pet godina od pogibije u Marselju, po ledenoj kiši, otkriven je impozantan spomenik kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju.

Na svečanoj tribini stajali su Radenko Stanković, otac autora spomenika i namesnik maloletnom kralju Petru Drugom, koji je otkrio spomenik, Dragiša Cvetković, Njegova Svetost patrijarh srpski dr Gavrilo Dožić, koji je osveštao spomenik, ministar vojni general Milan Nedić, predsednik niške opštine Đoka Kocić, te autor Radeta Stanković, i mnogi drugi.

Na stepeništu postamenta stajali su niški sokolci i odred starih četnika, na čelu sa Kostom Pećancem. Kraljev spomenik se nalazio na Trgu knjaza Mihaila Obrenovića, a posle rata je ovaj trg nekoliko puta menjao naziv, da bi sa podizanjem novog spomenika ujedno bio imenovan kao Trg kralja Aleksandra Ujedinitelja.

Bronzana spomenička kompozicija propetog konja sa kraljem u sedlu bila je natprirodne veličine – visoka 4,5 metra, na masivnom postamentu obloženom crnim granitnim pločama, visine devet metara (ukupno 13,5 metara), i dominirala je u eksterijeru trga.

Na obe bočne strane spomenika ankerisane su dve masivne bronzane ploče (72 h 218 cm), sa plitkim reljefima na kojima su predstavljene dve scene: prva, pod nazivom Vojnička četa na pobedničkom maršu na putu Slobode, i druga Kralj Aleksandar prima deputaciju Moravaca.

Odluka Gradskog odbora

Posle uklanjanja (rušenja) spomenika 1946, ove dve ploče su jedini sačuvani, bez oštećenja, materijalni artefakti (ostaci) i nalaze se u Narodnom muzeju u Nišu, što je objavljeno u tekstu sa slikom jedne od ploča u reviji Niški vesnik (god. druga, br. 3, mart 2000). Završni čin ove „dramske trilogije” jeste odluka novih vlasti o uklanjanju spomenika, koja se nalazi u sačuvanoj originalnoj svesci Zapisnika (u Istorijskom arhivu u Nišu).

SPOMENIČKI DOSIJE NIŠA: Ispravljena nepravda

Povod za otkrivanje novog spomenika, 7. decembra 2004, kako je istaknuto u objavi, bilo je obeležavanje devedeset godina od donošenja tzv. Niške deklaracije u ratnoj skupštini (1914), kojom se definiše ujedinjenje troimenog naroda u novu jugoslovensku državu posle završetka Velikog rata.

Tom prilikom je vladika niški Irinej rekao da je izgradnjom spomenika ispravljena istorijska nepravda. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević je rekao da je veoma srećan što je nakon mnogo godina vraćen spomenik. On je na prijemu kod niškog gradonačelnika kazao da ne vidi u budućnosti „novu Jugoslaviju”: „Naš cilj je Evropska unija, a u njoj će biti sve bivše jugoslovenske republike!”

A povod za objavljivanje ovog teksta jeste obeležavanje dvadesete godišnjice od obnavljanja ovog značajnog spomen-obeležja u Nišu.

U Zapisniku sa sednice Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora od 1. marta 1946, pod tačkom 5, piše: „Gradski narodni odbor usvaja predlog Mesnog odbora Narodnog fronta o uklanjanju spomenika kralju Aleksandru sa Trga Crvene armije. Prilikom skidanja voditi računa da se spomenik ne ošteti.

Ovaj posao obaviće Tehničko preduzeće GNO, uz saradnju i pomoć stručnjaka Mostovske radionice i u najkraćem vremenu.”

Obnovljeni spomenik 2004. je nesumnjivo autorsko delo, rađen je po modelu srušenog spomenika, sa bitnim korekcijama konjaničke kompozicije, a po dimenzijama nešto je i niži: konjanička kompozicija iznosi 4,5 metra; postament sedam metara (ukupno 11,5 metara); težina 3,3 tone; na bočnim stranama nema ploča sa prvobitnim reljefima.

štampa: Politika, Dodatak za kulturu,umetnost, nauku: LXVIII, broj 36

piše: Jovan MLADENOVIĆ

PROČITAJ JOŠ

**SEĆANJE: Dobri duh Vilinog grada – IVAN FELKER (1950–2024), vajar i nacionalni radnik**

ODABERI JOŠ