Ne tako davno, ili kako se u poslednje vreme govori – onomad, na facebook (fejzbuk – ne znam novu srpsku reč koja će zameniti ovu odvratnu englesku), pročitah neke nove reči srpskog jezika koje bi trebalo da zamene odomaćene tuđice.
Komentari su bili vrlo nepovoljni, a onda se setih da je to rezultat takmičenja u organizaciji sajta Mala biblioteka iz Londona za najlepšu srpsku reč. Takmičenje je počelo u maju i trajalo do 15. septembra. Rezultati takmičenja mi nisu poznati, a znam da su ponuđene vredne nagrade. Prva nagrada je 600 evra, 400 druga i 200 treća.
Svaki takmičar je mogao da predloži do pet reči i pretpostavljam da je dosta ljudi učestvovalo u takmičenju, a mogao je da učestvuje svako, nije bilo ograničenja (ili kako kažu limita). Cilj takmičenja je stvaranje srpskih reči koje bi zamenile tuđice, ili strane reči kako se još kaže, a sve to zarad očuvanja jezika.
I to nije originalna pojava. Nije samo srpski jezik opterećen takvim problemima, mišljanja sam da i ostali jezici trpe uticaje nekih drugih, pa se onda bore na ovaj način. Taj problem s upotrebom stranih reči ili tuđica je možda sada izraženiji, ali je vekovni i društveno je uslovljen, pa za njegovo rešavanje treba uložiti mnogo napora i truda i krenuti od početka.
A početak je ……….. Skoro da se ne vidi.
Kreativno jezičko razviće se javlja kod dece oko treće godine. Dete tada počinje da naziva predmete i pojave logikom koja je svojstvena deci. Tako da će dete radijator nazivati grejatorom, jer njemu reč radijator ne znači ništa, a pošto on greje zašto ne bi bio grejator. To kreativno jezičko razviće traje sve dok dete ne pođe u predškolke ustanove. Od tada pa na dalje, ispravljaće ga ukoliko ne bude govorilo onako kako je uobičajeno.
Uostalom, ako u prodavnici potražite grejator, prodavac vas neće razumeti. To nas dovodi do normiranja jezika. I srpski jezik, kao i svi jezici je normiran. Za osnovu srpskog književnog jezika uzet je narodni govor. To još za Vuka, i dovelo nas u povoljnu poziciju da svi možemo da govorimo književnim jezikom, ukoliko upoznamo njegove zakonitosti. A te zakonitosti se izučavaju u školama.
U našem slučaju, osnovna škola je obavezna, besplatna i sasvim dovoljna da se ovlada književnim jezikom, pogotovo što je za njegovu osnovu uzet narodni govor. Sada ipak mora da obratimo pažnju na društvenu uslovljenost jezika. Uči se da je jezik živa materija, što je apsolutno tačno, i on se prilagođava sadašnjosti. Nazivi pojedinih predmeta su upotrebljivi u jednom jeziku dok je i predmet u upotrebi.
To naravno ne važi samo za predmete, ako danas pitate šta ili ko je abadžija teško da ćete dobiti odgovor. Tako smo mi dobijali različite reči iz različitih jezika. Srpski jezik je, kao većina evropskih, reči izvlačio iz grčkog i latinskog, ali je pretrpeo i veliki uticaj turskog, pa onda ugarskog, germanskog i na kraju engleskog. Nije uvek bilo lako naći zamene za te strane reči koje su se odomaćile u našem jeziku, kao što nije lako ni danas, potvrđuje nam takmičenje za najlepšu srpsku reč.
Uočimo samo reč šrafciger, nemačka reč za poznatu alatku. Odvijač bi bila nekakva srpska zamena, koja nije baš u potpunosti dobra, jer ovaj alat odvija, ali i zavija. Onda, zavijati je glagol, koji može da znači određene zvukove kojim se oglašavaju psi, vukovi… može da se koristi i kad se neki predmet obavije nečim, ili kada šrafimo, odnosno zavijamo, nešto, pa onda dođemo do toga da ni šraf nije srpska reč, da li treba da ga zovemo zavijač u slučaju kada zavijamo, kako ćemo ga onda nazivati kada ga odvijamo. Nikako. Odvićemo ga odvijačem bez imenovanja.
S rečima i jezikom je prilično komplikovano. Nekada smo imali verziju srpsko-hrvatskog, a Hrvati hrvatsko-srpskog. U udžbeniku za srpsko-hrvatski jezik za osmi razred osnovne škole, pisalo je da je hrvatsko-srpska varijanta jezika bila očuvanija. To jeste tačno. Hrvati su frižider zvali hladnjakom, što je potpuno logično, a frižider je u srpskom još uvek aktuelna reč, mada nije srpska.
Tisuća se upotrebljava u ruskom jeziku, koji je slovenski, a hiljada je u srpskom? Ta očuvanost hrvatsko-srpskog je trajala sve do raspada SFRJ. Odvajanje jezika obično prethodi ratovima. Onda je novo-hrvatski postao najneočuvanija varijanta, kojoj smo se smejali i još uvek se smejemo, ali postoji velika verovatnoća da i oni nama počnu da se smeju, ako već nisu. U tom trenutku mi zadržavamo našu varijantu, izbacivši samo ono – hrvatski.
Dakle, sada taj srpski jezik počinje da trpi društvene uticaje koji bi trebalo da budu napredna kretanja. Dolazi do promene u izdavaštvu. Gube se do tada nacionalne izdavačke kuće, sa obavezno zapošljenim lektorima, recenzentima, urednicima i svim onim ljudima koji su važni za očuvanje jezika. Javlja se veliki broj „pisaca“. Objavljuje se bez ikakve kontrole, sa ogromnom tolerancijom napisanog – bez obzira na pravopis i jezičke norme.
Jezik književnog dela, zarad boljeg opisivanja, a pre svega slikovitijeg govora likova, dozvoljava upotrebu dijalekata koji nisu obuhvaćeni književnim jezikom, ali i tu ne treba anarhično i samovoljno nastupiti. Događaju se promene i u medijima, koji takođe više ne upošljavaju lektore i stručnjake za jezik, pa slušamo spikere koji prave materijalne greške, a o akcentima da ne govorimo. Političari, odnosno deo njih koje, uz napor, uspemo da razumemo, takođe utiču na utemeljivanje jezika kod mladih ljudi. Estradu ću preskočiti zbog očuvanja mentalnog zdravlja, ali njen pogubni utacaj na jezik je možda najprisutniji.
Sve to, sada kada povežemo, stvari stoje ovako: mladi ljudi se bolje služe engleskim, nego srpskim. Tamo gde se oni informišu i obrazuju (uglavnom na internetu) govori se (pretežno) engleski. Složenost ovog problema je velika. Reči koje srpski jezik nudi nisu uvek najadekvatnije, pa samim tim ne mogu da budu prihvaćene. Kompjuter nazivamo računarom, što nije baš najpravilnije, zato što se na njemu radi mnogo više od računanja. Zaista je teško naći pogodnu zamenu. U tome jeste problem.
Ako spajimo dve reči, kako bismo dobili pogodan pojam za ono što hoćemo da nazovemo, kao u nemačkom jeziku, ispadamo smešni, jer srpski jezik nije tako postavljen. Imamo primer u takmičenju za najbolju srpsku reč: beznemož – bez čega se ne može. Razumem da svaki jezik teži skraćivanju, zbog lakšeg sporazumevanja, pogotovo je to važno sada u ovom brzom tempu življenja, ali to ne treba da bude po svaku cenu.
Hladovinarenje bi, po novim tvorcima srpske leksike, trebalo da bude sklanjanje u hlad, hladovinu posle sunčanja ili bilo kakvog boravka na suncu. Reč je sačinjena od imenice hlad i glagolskog oblika (pretpostavljam) vinarenje. Ovaj oblik je možda izveden od dela vina iz reči hladovina, a možda i preporučuje ispijanje vina kada se ode u hlad posle boravka na suncu. Ja bih preporučio bevandu ili špricer, mada i to nisu srpske reči, ali jedino one označavaju pića koja je bolje piti nakon odlaska u hlad.
Kad su u pitanju nazivi pića, još uvek ne shvatam nameštaj kao porudžbinu špricera u kafani, ili komplet za porudžbinu kafe s ratlukom i kiselom (mineralnom) vodom, a može i obična. Ili reč duhoklonuće, koja bi trebalo da zameni depresiju. U osnovi ima logike u prevodu i daje predstavu onog što se događa, samo što bismo onda morali da izmenimo čitav medicinski rečnik, pa koronu da nazovemo kugom, tek onda niko neće znati o čemu se radi.
Mene reč duhoklonuće podseća na reč dušegupka, koja ima drugo značenje, ali bi možda mogla da se upotrebi za neke stadijume depresije. Ovako možemo unedogled, bez ikakvog rešenja problema i sa još većim šansama za gubitak jezika. Očuvanje jezika je ozbiljna stvar. Da bismo mogli da ga imamo u obliku koji će biti srpski, onda to kao obavezu mora da uzmu na sebe stručnjaci, i krenu od onih koji sada imaju tri godine.
Ne možemo to rešiti nikakvim konkursima za najbolju srpsku reč, ma kolike nagrade bile neće očuvati jezik. Možda bi trebalo da vidimo kako to rešavaju oni od tri i nešto više godina. Naš jezik je jako bogat, slikovit i duhovit. Napadnimo engleski s neprevodivim srpskim.
Reči i izrazi koji dolaze iz naroda i samo naš narod ih koristi i odlično razume, pripadaju žargonu i imaju značenje sentenci, koje su bile najbolje jezičke tvorevine u latinskom, neka budu naše oružje u odbrani srpskog jezika. Tako da određena duševna stanja, pa i depresiju možemo nazvati izduvan balon, što znači i čoveka koga prolazi ljutnja, što opet može da se poveže s depresijom, jer je to oboljenje kad se naljutite na sebe.
Ima puno ovakvih primera. Možda oni mogu da nam pomognu. Navešću samo neke izreke iz knjige Besan vo i gliste u kupusu, Dimitrija O. Golemovića, koje govore o bogatstvu i duhovnosti srpskog jezika:
Idi mi dođi mi – nešto nesigurno.
Obrni-okreni – promena ugla gledanja ne menja suštinu.
Ogrejan suncem – čovek kome su neprilike nestale.
Svanulo mu – neko ko je rešio veliki problem.
Roditi mečku – neko ko se namučio nešto da uradi.
Neće da zove – ne možemo da nađemo neku stvar.
Isti trošak – činjenje više stvari u isto vreme radi uštede vremena.
Za sve pare – sve što je planirano ispunjeno je.
Žuta minuta – stanje iznerviranosti kada više ne može da se izdrži, prelazi se u nekontrolisane radnje i agresiju, sinonim za prekipelo.
Puca mi prsluk – baš me briga za nekoga ili nešto.
Dar s neba – dobijeno nešto što nije očekivano.
Gluva kučka – neko ko je dezorjentisan.
Ćao đaci – označava okončanu situaciju.
Truba – označava čovek koji priča gluposti ili kada nešto nije dobro, kada je bezvredno ako kažemo da je neko rastrubio onda znači da je raspričao.
Nije nego – osporavanje nečije neopravdane, odnosno preterane tvrdnje ili postupak sinonim za svašta ili koješta.
Odsečen pupak – mesto na kome se provodi mnogo vremena.
Razgaćiti se – trenutak odmora posle napornog posla.
Svilen – nežan, duševan, prefinjen ali i neotporan, nije dobro biti svilen jer pokazuje nemoć i nemogućnost da se odgovori poverenom zadatku.
Rogovi u vreći – međusobno neslaganje – „Slažu se kao pas i mačka“.
Okrenuti drugi list – rešenost da se nešto promeni u životu.
Nož u leđa – vrlo loše je učinjeno iz potaje.
Obelodaniti – razotkriti.
Skresati u brk – reći bez uvajanja i ulepšavanja, direktno.
Ako prođe, prođe – manja prevara, za koju neće biti velika šteta ako ne uspe.
Namazan – lukava, snalažljiva osoba.
Trapađoza – trapava, nespretna ženska osoba .
Švajcarski sat – tačnost u izvršenju nekog posla.
Alfa i omega – posedovanje izuzetnih duhovnih sposobnosti.
Šatro – tobože, kobajagi. Šatro Pera, Mika, Laza.
Zdrav si – pozdrav kao dobar dan, pomoz bog, zdravo.
Povući nogu – početak dobrih aktivnosti.
Maler – zla sreća, peh, baksuzluk, neprilika, nezgoda.
Ove izreke žive dugo u našem jeziku i još su u upotrebi, što je dovoljna činjenica koja govori o kvalitetu, a takvih primera koji zadaju velike probleme prevodiocima ima dosta: Smeje se ko lud na brašno. Čabrirati. Mrtvo puvalo. Košta ga kao Svetog Petra kajgana.
Nećemo moći izrekama da suzbijemo prodor anglistike u naš jezik, niti ćemo mlade privoleti srpskom i stvoriti od njih borce za očuvanje maternjeg jezika i kulturne baštine, čiji je on temelj, ali bar imamo nešto što je samo naše i svojstveno samo srpskom jeziku. Od nečeg se mora krenuti. Srpski jezik neće uništiti veliki broj engleskih reči koje su našle svoje mesto u našem jeziku. Naš jezik će uništiti smanjeni kvalitet obrazovanja, mediji na kojima su neobrazovani, neuki i agresivni i društvene okolnosti u kojima smo se zatekli.
Jezik je zaista živa materija. Odnosimo se prema njemu kao prema sebi bliskom. Volimo ga i zaštitimo.
Za GLEDIŠTA piše: Ivan Matejević
