Данас, у среду 10. децембра 2025. године, навршава се тачно 130 година од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање, догађаја из 1895. године који се сматра кључним тренутком у зачецима организованог туризма у Србији. Ова бања, смештена у источном делу Србије, представља природни драгуљ са термалним изворима и бујном вегетацијом и место богате историје која сеже дубоко у прошлост.
АНТИЧКА И ВИЗАНТИЈСКА ИСТОРИЈА СОКОБАЊЕ
Историја Сокобање као лечилишта почиње у античко доба, кад су Римљани открили и користили њене термалне изворе. Археолошки налази указују да су, током своје присутности на Балканском полуострву од 1. до 4. века нове ере, изградили терме и насеља око топлих вода, користећи их за лечење и одмор. Сокобања се помиње у римским изворима као место са лековитим својствима, где су војници и цивили долазили ради опоравка.
Извори, богати минералима попут сумпора и радона, били су део шире мреже римских бања на подручју данашње Србије, слично као у Нишкој Бањи или Врњачкој Бањи.
Прелазак у ромејско доба донео је даљи развој. Цар Јустинијан I (527–565) наредио је обнову и доградњу тврђаве Соко Град, која је служила као стратешка тачка на путу између Ниша и Београда. Тврђава, смештена на брду изнад бање, представља један од најзначајнијих византијских споменика у Србији, а и данас је популарна туристичка атракција.
Византинци су наставили традицију коришћења термалних вода, укључујући их у медицинску праксу. Пословица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” вероватно вуче корене из овог периода, наглашавајући регенеративна својства бање. Археолошки остаци, попут римских новчића и византијских зидина, сведоче о континуитету насељености и коришћења природних ресурса, чинећи Сокобању једним од најстаријих континуирано коришћених лечилишта у Европи.
ПЕРИОД ВЛАДАВИНЕ ЛОЗЕ ОБРЕНОВИЋА И ПОЧЕЦИ МОДЕРНОГ ТУРИЗМА
У 19. веку, током владавине династије Обреновић, Сокобања добија снажан подстицај као туристичка дестинација. Кнез Милош Обреновић и његов син, кнез Михаило, често су боравили у бањи, користећи њене лековите воде у здравствене сврхе. Милош је посебно ценио бању због природних лепота и мирног окружења, што је допринело њеној популарности међу тадашњом српском елитом.
У време ослобађања од османске власти, развој инфраструктуре – путева, смештајних објеката и паркова – омогућио је лакши приступ бањи. Кнез Михаило је наредио изградњу летњиковаца и уређење паркова, а тако поставио и темеље организованом туризму. Европски путописци су је описивали као „српски Карлове Вари”, упоређујући је са познатим европским лечилиштима.
Овај период означава прелазак од спонтаног коришћења природних ресурса ка институционализованом туризму, где је бања промовисана не само због здравља, већ и због културних и природних атракција.
ОСНИВАЊЕ ДРУШТВА ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ И УЛЕПШАВАЊЕ СОКОБАЊЕ 1895. ГОДИНЕ
Кључни тренутак у историји српског туризма догодио се 1895. године, кад је Митрополит Михаило основао Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање. Ово друштво, сачињено од угледних личности из црквених и грађанских кругова, имало је за циљ систематско уређење бање и њене околине.
Радови су обухватили изградњу стаза до Соко Града, уређење паркова попут Бањичког парка и промоцију туризма кроз публикације и догађаје. До 1897. забележен је значајан пораст броја туриста, што сведочи о успешности ових напора.
Друштво је представљало први организовани облик туристичке иницијативе у Србији, фокусирајући се на очување природе и културног наслеђа. Његов рад довео је до изградње првих хотела и павиљона, чиме је Сокобања постала модел за друге бање у земљи.
ПРВА ТУРИСТИЧКА ДОБРА И ПРИРОДНА ЗАШТИЋЕНА ПОДРУЧЈА У СРБИЈИ
Развој туризма у Србији блиско је повезан са заштитом природних добара, а Сокобања је одиграла пионирску улогу у том подухвату. Прва заштићена природна добра проглашена су још у Краљевини Србији. Познат је податак о заштити Обедске баре из 1874. године, међутим у модерном поимању све креће кад и широм света од 1948. године, убрзо после Другог светског рата, кад је усвојен нови Закон о заштити природе.
Водопад Рипаљка у Сокобањи један је од првих формално заштићених објеката природе у Србији, због јединствене геолошке структуре и биодиверзитета. Смештен у кањону Моравице, овај водопад постао је симбол еко-туризма.
Први национални парк у Србији била је Фрушка Гора (1960), а затим су уследили Ђердап (1974), Тара (1981), Копаоник (1981) и Шар-планина (1986). Паркови природе попут Старе планине, Голије и Сићевачке клисуре основани су касније, наглашавајући потребу интеграције туризма и очувања.
РАЗВОЈ ТУРИЗМА У СРБИЈИ НАКОН 1895. ГОДИНЕ
Након оснивања Друштва, туризам у Србији се интензивно развијао. У 20. веку, бање попут Врњачке и Нишке следиле су пример Сокобање, градећи модерне хотеле и инфраструктуру. После Другог светског рата, социјалистичка Југославија промовисала је масовни раднички и здравствени туризам.
Данас, Србија има више од 50 бања и преко 400 заштићених природних подручја, која привлаче милионе посетилаца годишње. Сокобања остаје лидер у еко и велнес туризму, са савременим спа центрима и културним фестивалима.
Сокобања није била само место лечења и одмора, већ и један од оних простора у Србији где су писци, уметници и интелектуалци налазили мир и подстицај за рад. Њена тишина, чист ваздух и издвојеност од градске вреве учинили су да постане својеврсно уточиште за ствараоце различитих генерација.
СОКОБАЊА И КЊИЖЕВНИЦИ
Међу најпознатијим гостима био је Иво Андрић, који је у Сокобању долазио више пута и у њој налазио услове за несметан рад. Према сведочењима савременика и локалних хроничара, у бањи је уредно радио на својим романима, а више пута је повезиван и са завршним фазама рада на На Дрини ћуприја, што Сокобању ставља у шире културно памћење везано за његово стваралаштво. Чувени је Апартман 144 који чува сећање на Нобеловца.
Погледајте виртуелну туру коју је приредио Туристички центар Сокобање.
Бранислав Нушић је такође радо боравио у бањи, духовито бележећи њен амбијент и људе, а многи тврде да управо њему дугујемо за чувено: „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад”, које је временом постало готово народна мудрост. Нушићеви одласци у Сокобању често су били и радни и приватни, а бања је у његовим записима добила једну ведру, разиграну ноту.
Посебно место заузима Стеван Сремац, не само као гост, већ и као неко ко је своје последње дане провео управо у Сокобањи, у којој је и преминуо 1906. године. Бања је тиме, и хронолошки и симболички, ушла у оквир једне књижевне биографије која је темељ српског реализма.
Свој траг у Сокобањи оставила је и Исидора Секулић, која је у белешкама у више наврата помињала бањску атмосферу, истичући њен мир и лековиту тишину која погодује размишљању. А низ писаца се ту не завршава, ако не споменемо и Мешу Селимовића, Добрицу Ерића и друге. Боравци писаца нису били успутне епизоде, већ су допринели да се Сокобања у културној свести Срба обликује као средиште стваралачке концентрације. То је у духовној обнови Србије учинило да Сокобања добије посебно место у историји српске књижевности.
ТУРИСТИЧКА БАШТИНА И ЊЕНА БУДУЋНОСТ
Обележавање 130. годишњице од оснивања Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање подсећа на дубок корен туризма у Србији. Од римских терми и византијских утврђења, преко Обреновића, породице Карађорђевић до првих заштићених подручја попут Рипаљке, Сокобања представља јединствено место чисте природе и историје.
Крилатица „Соко Бања, Соко Град, дођеш стар, а одеш млад!” и данас важи, и даље позива на обнову и духа и тела. У добу глобалног туризма, Србија треба да негује своје наслеђе и да осигура да природна добра остану доступна будућим генерацијама. Данашњи јубилеј је прилика за промишљање о одрживом развоју, где туризам треба да постане мост који повезује обале прошлости и будућности.
Редакција ГЛЕДИШТА © 2025
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
ОДАБЕРИ ВИШЕ
20
20