ВОЈВОДА КОЈЕГ СЕ И МРТВОГ ПЛАШИО БЕЧ!

Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда II о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.

У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XIX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.

Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.

ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА

У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.

Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.

Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА

Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.

Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.

У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.

СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ

Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.

Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.

Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.

Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.

ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ

Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.

Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.

Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.