Високи напон и древни звук гајди: НАВРШАВА СЕ ПОЛА ВЕКА „ДУГОГ ПУТОВАЊА ДО ВРХА”

АЦ/ДЦ, Ит'с а Лонг Wаy то тхе Топ, 50 година

Нушићевским заплетом почињемо. Драги читаоци, да ли сте некада видели Мелбурн? Нисте? Е, добро, замислите онда Мелбурн, ал тамо некад средином седамдесетих. Још за то време, уобичајена градска врева прометне Свонстон улице изненада бива прекинута нечим што не личи ни на шта до тада виђено. На задњем делу камиона са отвореном платформом, петорица омладинаца у фармеркама и школским униформама праве буку која ће дефинисати наступајућу епоху. Иза њих, тројица гајдаша из трупе Ратс оф Тобрук Пипе Банд дувају у мехове, пркосећи гравитацији, али и законитостима дотадашње поп културе.

Тог 23. фебруара 1976. године, група АЦ/ДЦ је снимила видео спот за песму Ит’с а Лонг Wаy то тхе Топ (Иф Yоу Wанна Роцк ‘н’ Ролл). Оно што је тада изгледало као луцидна маркетиншка идеја за емисију Цоунтдоwн, данас, тачно педесет година касније, стоји стамено као гранитни споменик у историји популарне музике.

За потпуни доживљај: слушај гласно док откриваш причу иза легендарног рифа

ЈУБИЛЕЈ ЈЕДНЕ РОК ХИМНЕ

Ова песма, са њиховог међународног деби албума Хигх Волтаге, без претеривања представља егзистенцијалистички менифест музичке индустрије. Текст који је написао покојни Бон Скот је брутално искрен извештај о тешком путу до славе, препуном „пљачки, туча и сломљених костију”.

Значај ове композиције потврђен је 2001. године кад је Удружење аустралијских извођача уврстило и њу међу десет најбољих аустралијских песама свих времена. Ова песма пратила је и излазак на бину током једне од новијих турнеја чувеног бенда Металика. Ипак, оно што је учинило бесмртном није само риф Ангуса Јанга, има и до смелости да се у срце хард-рока убаци инструмент који потиче из потпуно другачијег цивилизацијског регистра – гајде.

***АЦ/ДЦ*: ГЛОБАЛНИ ФЕНОМЕН И СРПСКИ „ВИСОКИ НАПОН”**

Утицај групе АЦ/ДЦ на светску музичку сцену је немогуће преценити. Док су други бендови експериментисали са психоделијом, симфо-роком или касније електроником, АЦ/ДЦ је остао веран својој „религији са три акорда”. Њихов минимализам је заправо врхунска дисциплина, а они су доказ да је искреност моћнија од сваке виртуозности.

У Србији, култ овог бенда има посебну димензију. За генерације које су одрастале у социјалистичкој Југославији, АЦ/ДЦ је био синоним за гласно одбијања да се савије кичма пред било ким. Њихова музика се зато овде никада није доживљавала као „увоз из иностранства”, била је део урбаног фолклора.

Врхунац те исконске везе догодио се 2009. године на њиховом великом концерту у Београду. Без претеривања, то није била обична свирка – било је ходочашће. Видети децу од десетак година, тинејџере и ветеране од шездесет како заједно скачу, потврда је да АЦ/ДЦ говори универзалним језиком који Срби одлично разумеју – језиком пркоса и достојанства „поштених шљакера”. Ангусов манични плес под високим напоном у директном је дослуху са динарским темпераментом који органски не трпи лажне ауторитете.

ГАЈДЕ: ИНСТРУМЕНТ КОНТИНЕНАТА И ЕПОХА

Кад је Бон Скот одлучио да свира гајде у овој песми, иако заправо није знао да их свира пре снимања, него је савладао основе уз помоћ поменутог оркестра, он је ненамерно изазвао кратки спој са далеком прошлошћу.

Гајде су најчешће погрешно доживљаване као искључиво шкотски инструмент. Међутим, историја овог инструмента је фасцинантна студија о људским миграцијама и културној размени. Први трагови инструмената са мехом сежу до античке Грчке и Рима (римска тибиа утрицуларис), а верује се да су претходнице стигле са истока.

Гајде су истински глобални инструмент. Од шкотских Греат Хигхланд гајди, преко ирских уиллеанн цеви, до галицијских гајти, али и широм балканског полуострва где су такође један од најстаријих и најважнијих инструмената. Биле су присутне на дворовима, али и на сеоским зборовима. Укорењене су у више српских поднебља и познате су као ерске, банатске, сврљишке или заплањске.

Теоријски посматрано, гајде су инструмент са „бурдоном”, односно дубоким тоном као на оргуљама. Тај константни, позадински тон који се чује кроз мелодије, ствара специфичну врсту звучног зида који је врло сличан дисторзираном звуку модерних појачала. Можда се управо ту крије тајна зашто су се гајде тако савршено уклопиле у звук АЦ/ДЦ-а. Оне су „првобитни синтесајзер”, инструмент који производи снажан звук трајања, баш као и добар риф.

ТАЧКА НА ЛАТИНИЧНО „И” – ЗАШТО ЈЕ ОВАЈ ЈУБИЛЕЈ ВАЖАН?!

Педесет година након што је камион протутњао Мелбурном, свет се променио до непрепознатљивости. Музика се данас углавном конзумира кроз алгоритме који нам „сугеришу” шта да волимо, а спотови се снимају скупим ЦГИ ефектима и „генеришу” вештачком интелигенцијом. У том свету „савршених” пиксела, АЦ/ДЦ и даље стоји као савршена несавршеност јер … кад чујете добош и први тон гајди у Ит’с а Лонг Wаy то тхе Топ, све модерно, набуџено хиљадама филтера, у највећој мери ипак делује малокрвно.

Овај јубилеј зато изнова доказује да корени нису клупко испреплетаних жица, него акумулатор који одбија да се испразни. Да ли су корени у блузу слива Мисисипија, или у древном инструменту од козје коже и дрвета подно Суве планине, на концу и није битно. Међутим, оно шта јесте важно је искреност кад се звук претаче у емоцију која може да покрене масу. Гајде у рок музици јесу биле смели експеримент, али су и одличан подсетник да је музика коју данас зовемо „хард-рок” заправо савремена еволуција ритмова који су забављали промрзле људе окупљене око ватре.

Док АЦ/ДЦ и даље тутњи планетом, у Србији и даље препознајемо тај звук као свој. Јер, било да је у питању банатски гајдаш на сеоској слави или Ангус Јанг на стадиону, порука је иста: пут до врха јесте дуг, путовање још дуже, али док год имамо музику која нам „проструји” кроз вене, вреди сваког пређеног милиметра. Једини Олимп је онај на којем се осећамо живим.