Visoki napon i drevni zvuk gajdi: NAVRŠAVA SE POLA VEKA „DUGOG PUTOVANJA DO VRHA”

AC/DC, It's a Long Way to the Top, 50 godina

Nušićevskim zapletom počinjemo. Dragi čitaoci, da li ste nekada videli Melburn? Niste? E, dobro, zamislite onda Melburn, al tamo nekad sredinom sedamdesetih. Još za to vreme, uobičajena gradska vreva prometne Svonston ulice iznenada biva prekinuta nečim što ne liči ni na šta do tada viđeno. Na zadnjem delu kamiona sa otvorenom platformom, petorica omladinaca u farmerkama i školskim uniformama prave buku koja će definisati nastupajuću epohu. Iza njih, trojica gajdaša iz trupe Rats of Tobruk Pipe Band duvaju u mehove, prkoseći gravitaciji, ali i zakonitostima dotadašnje pop kulture.

Tog 23. februara 1976. godine, grupa AC/DC je snimila video spot za pesmu It’s a Long Way to the Top (If You Wanna Rock ‘n’ Roll). Ono što je tada izgledalo kao lucidna marketinška ideja za emisiju Countdown, danas, tačno pedeset godina kasnije, stoji stameno kao granitni spomenik u istoriji popularne muzike.

Za potpuni doživljaj: slušaj glasno dok otkrivaš priču iza legendarnog rifa

JUBILEJ JEDNE ROK HIMNE

Ova pesma, sa njihovog međunarodnog debi albuma High Voltage, bez preterivanja predstavlja egzistencijalistički menifest muzičke industrije. Tekst koji je napisao pokojni Bon Skot je brutalno iskren izveštaj o teškom putu do slave, prepunom „pljački, tuča i slomljenih kostiju”.

Značaj ove kompozicije potvrđen je 2001. godine kad je Udruženje australijskih izvođača uvrstilo i nju među deset najboljih australijskih pesama svih vremena. Ova pesma pratila je i izlazak na binu tokom jedne od novijih turneja čuvenog benda Metalika. Ipak, ono što je učinilo besmrtnom nije samo rif Angusa Janga, ima i do smelosti da se u srce hard-roka ubaci instrument koji potiče iz potpuno drugačijeg civilizacijskog registra – gajde.

***AC/DC*: GLOBALNI FENOMEN I SRPSKI „VISOKI NAPON”**

Uticaj grupe AC/DC na svetsku muzičku scenu je nemoguće preceniti. Dok su drugi bendovi eksperimentisali sa psihodelijom, simfo-rokom ili kasnije elektronikom, AC/DC je ostao veran svojoj „religiji sa tri akorda”. Njihov minimalizam je zapravo vrhunska disciplina, a oni su dokaz da je iskrenost moćnija od svake virtuoznosti.

U Srbiji, kult ovog benda ima posebnu dimenziju. Za generacije koje su odrastale u socijalističkoj Jugoslaviji, AC/DC je bio sinonim za glasno odbijanja da se savije kičma pred bilo kim. Njihova muzika se zato ovde nikada nije doživljavala kao „uvoz iz inostranstva”, bila je deo urbanog folklora.

Vrhunac te iskonske veze dogodio se 2009. godine na njihovom velikom koncertu u Beogradu. Bez preterivanja, to nije bila obična svirka – bilo je hodočašće. Videti decu od desetak godina, tinejdžere i veterane od šezdeset kako zajedno skaču, potvrda je da AC/DC govori univerzalnim jezikom koji Srbi odlično razumeju – jezikom prkosa i dostojanstva „poštenih šljakera”. Angusov manični ples pod visokim naponom u direktnom je dosluhu sa dinarskim temperamentom koji organski ne trpi lažne autoritete.

GAJDE: INSTRUMENT KONTINENATA I EPOHA

Kad je Bon Skot odlučio da svira gajde u ovoj pesmi, iako zapravo nije znao da ih svira pre snimanja, nego je savladao osnove uz pomoć pomenutog orkestra, on je nenamerno izazvao kratki spoj sa dalekom prošlošću.

Gajde su najčešće pogrešno doživljavane kao isključivo škotski instrument. Međutim, istorija ovog instrumenta je fascinantna studija o ljudskim migracijama i kulturnoj razmeni. Prvi tragovi instrumenata sa mehom sežu do antičke Grčke i Rima (rimska tibia utricularis), a veruje se da su prethodnice stigle sa istoka.

Gajde su istinski globalni instrument. Od škotskih Great Highland gajdi, preko irskih uilleann cevi, do galicijskih gajti, ali i širom balkanskog poluostrva gde su takođe jedan od najstarijih i najvažnijih instrumenata. Bile su prisutne na dvorovima, ali i na seoskim zborovima. Ukorenjene su u više srpskih podneblja i poznate su kao erske, banatske, svrljiške ili zaplanjske.

Teorijski posmatrano, gajde su instrument sa „burdonom”, odnosno dubokim tonom kao na orguljama. Taj konstantni, pozadinski ton koji se čuje kroz melodije, stvara specifičnu vrstu zvučnog zida koji je vrlo sličan distorziranom zvuku modernih pojačala. Možda se upravo tu krije tajna zašto su se gajde tako savršeno uklopile u zvuk AC/DC-a. One su „prvobitni sintesajzer”, instrument koji proizvodi snažan zvuk trajanja, baš kao i dobar rif.

TAČKA NA LATINIČNO „I” – ZAŠTO JE OVAJ JUBILEJ VAŽAN?!

Pedeset godina nakon što je kamion protutnjao Melburnom, svet se promenio do neprepoznatljivosti. Muzika se danas uglavnom konzumira kroz algoritme koji nam „sugerišu” šta da volimo, a spotovi se snimaju skupim CGI efektima i „generišu” veštačkom inteligencijom. U tom svetu „savršenih” piksela, AC/DC i dalje stoji kao savršena nesavršenost jer … kad čujete doboš i prvi ton gajdi u It’s a Long Way to the Top, sve moderno, nabudženo hiljadama filtera, u najvećoj meri ipak deluje malokrvno.

Ovaj jubilej zato iznova dokazuje da koreni nisu klupko isprepletanih žica, nego akumulator koji odbija da se isprazni. Da li su koreni u bluzu sliva Misisipija, ili u drevnom instrumentu od kozje kože i drveta podno Suve planine, na koncu i nije bitno. Međutim, ono šta jeste važno je iskrenost kad se zvuk pretače u emociju koja može da pokrene masu. Gajde u rok muzici jesu bile smeli eksperiment, ali su i odličan podsetnik da je muzika koju danas zovemo „hard-rok” zapravo savremena evolucija ritmova koji su zabavljali promrzle ljude okupljene oko vatre.

Dok AC/DC i dalje tutnji planetom, u Srbiji i dalje prepoznajemo taj zvuk kao svoj. Jer, bilo da je u pitanju banatski gajdaš na seoskoj slavi ili Angus Jang na stadionu, poruka je ista: put do vrha jeste dug, putovanje još duže, ali dok god imamo muziku koja nam „prostruji” kroz vene, vredi svakog pređenog milimetra. Jedini Olimp je onaj na kojem se osećamo živim.