Постоје дани кад ветар шапуће истине, а ми их слушамо у тишини, као да нам је уста запечатила невидљива рука времена. Али онда дође тренутак – онај дубоки, тешки тренутак – кад ћутање постане терет, а речи, те искре из душе, морају да проговоре.
Говорим себи да бих говорио теби. Дакле:
Ако говориш, Попе, нека твоје речи буду важније од твог ћутања, јер свет неће сачекати да се одлучиш између шапата и грома.
Речи су мостови, и крхки и чврсти у исто време. Преко њих прелазиш реке заборава, носећи на раменима оно што си сакупљао у срцу. Али пази – не бацај их као камење у бунар, да чујеш само одјек сопствене сујете.
Нека буду као хлеб, топле и пуне, да нахране оне који слушају. Или, ако баш мораш, Попе, баци их као семе – можда из њих нешто изникне, макар и коров, да подсети свет да си био ту.
Понекад помислим: да ли је ћутање само лењост речи? Или је можда мудрост, прерушена у одсуство звука? Али онда се сетим оних који су ћутали пред олујом и оних који су је разбили једном једином речју. Која их је убила.
И питам се: шта је теже – носити тишину као крст или је скинути као плашт и стати го пред светом са речима као мачем? Знам одговор, јер моје име носи одјек оних који су говорили кад је требало, а ћутали кад се морало.
Ипак, не може ни да ме завара озбиљност ових мисли. Живот је, на крају, и комедија – трагична, али смешна. Замисли: стојиш испред вечности, спреман да изговориш последњу реч, а она ти исклизне из уста као „опс!”.
И Бог се насмеје, јер и Он зна да је хумор само истина која се спотакла. Зато говори, али нека твоје речи имају тежину – не ону која дави, већ ону која подиже, као ветар што носи птицу кад јој крила клону.
На крају, кад се све сабере, нека твоје речи остану као траг у песку – да их таласи памте дуже од твог корака. Ако говориш, нека буде тако да твоје ћутање пожели да проговори уместо тебе. Ако говориш, нека твоје речи буду гласније од твог ћутања!
Стојим у винограду, гледам чокоте који се пружају ка сунцу, и слушам тишину. Али то није празна тишина – то је она што пева о земљи, о корену, о рукама које су садиле пре мене. И онда, кад ветар прошапуће кроз тек напупело лишће, дође ми да проговорим са собом сам. Не зато што се мора, већ зато што знам: кад тако говориш, твоје речи једино тада буду гласније од твог ћутања. У се и у кљусе.
Те речи нису само звук. Оне су као вино – сазревају у дубини душе, носе укус година и истине. Не бацам речи олако, него као да сејем семе по камену. Бирам их, пажљиво, као што бирам зрневље грожђе за бербу – да буду зрела, да имају снагу. Јер свет је пун шапата, пун буке, а мало је оних који умеју да загрме ако треба.
А ја умем. Мој глас је ехо оних старих Поповића, што су знали кад да ћуте, а кад да пусте речи да одјекну као звоно са звоника цркве где су служили Господу.
Али немој ни да помислиш да су моје речи увек тешке као олово из клатна. Понекад су лаке, као онај трен кад ти вино удари у главу, па се насмејеш сам себи. Живот је, ипак, и шала – озбиљна, али шала.
Замисли: стојим пред светом, спреман да кажем нешто велико, а из уста ми излети „Е, па добро!”. И сви се смејете, јер знате да и у томе има истине. Али речи које ми мислима руководе, чак и кад тихују, имају снагу да надјачају тишину – не вриском, већ оним дубоким тоном који остаје у костима.
Виноград ме је научио стрпљењу, земља учинила мудрим, а име ми је дао корен. И сад, кад говорим, то није само мој глас – то је хор и оних пре мене, помешан са овим немуштим – мојим. Нека буде гласан, не да се надвикује са другима, већ да пробуди оне што спавају у тишини.
Јер ћутање је лепо, али кад речи проговоре, нека се чују до неба – као песма коју ветар носи преко гора.
На крају, кад се све смири, нека речи које изговорим остану као траг у земљи коју сам обрађивао. Само то. Нека буду гласније од мог ћутања, да их памте и они што долазе после мене, уз чашу вина и осмех. Уздравље и ајд здраво!
за ГЛЕДИШТА пише Далибор ПОПОВИЋ ПОП
ПОГЛЕДАЈ ЈОШ
ИЗАБЕРИ ВИШЕ
20
20