Roman „Robinje” Vukosava Delibašića je od onih proznih poduhvata u kojima se istorijska građa ne koristi kao pozadina, nego kao živi organizam, doslovno poput mesa. Kao unutrašnji prostor u kojem nastaju i nestaju sudbine. Oslanjajući se na lik Smail-age Čengića, ali kroz pogled njegove majke, „đurđijanke” Amine, pisac uspeva da preoblikuje jedan sloj srpske književnosti u intimnu, gotovo arhetipsku priču o ženi, majci i robinji.

---

Izmeštajući vremensku perspektivu u XIX vek i osvetljavajući predele Osmanskog carstva, od Gruzije do Crne Gore i Hercegovine, Delibašić oblikuje složenu sliku sveta u kojem je ropstvo podjednako i fizičko i duhovno. Njegove junakinje, Amina i njena sluškinja Irma, predstavljaju dva vida iste nesreće. Prvu kao ženu koja je naučila da pristajanje naziva dostojanstvom, a drugu kao žrtvu koja dobrovoljno pristaje na pokornost u ime ljubavi.

U njihovim dijalozima, kao u ispovesti, odzvanja Njegoševa misao da je „svijet tiran tiraninu”, jer Delibašić pokazuje da je svako biće, bez obzira na pol i položaj, zarobljeno unutar sopstvene sudbine. Harem, dom, polje boja – sve su to samo lica istog ropstva. Ali u toj tami, pisac nalazi i tragove svetlosti kao što su majčinska ljubav, tihi unutrašnji preobražaj, nada verujućeg u spasenje, koje postaju tačke otpora, iskre koje čoveka čine većim od celokupne ljudske istorije.

Struktura romana, prožeta arhaizmima i ornamentalnim opisima, daje tekstu jedinstveni ukus i zvuk jednog zaboravljenog sveta. Delibašić ne stvara muzejsku rekonstrukciju prošlosti, nego dramu duha u kojoj se ogleda i savremeni čovek sa svim njegovim iluzijama, strahovima i unutrašnjim borbama. Upravo zato „Robinje” stoje u zlatnom preseku između istorije i legende, između stvarnosti i mita. Bez ikakve sumnje kao svedočanstvo o vremenu, ali i kao odraz koji nas, bez ukrasa i utehe, vraća na pitanja slobode.

Da bismo vam pružili uvid u snagu i dubinu Delibašićevog pripovedanja, donosimo odlomak iz romana, koji na poseban način osvetljava unutrašnji svet likova i atmosferu vremena o kojem je reč, dodatno potvrđujući njegovu veštinu da oživi istoriju kroz intimne ljudske sudbine.

Senke slobode: Amina i Irma u haremu Smail-age (odlomak)

Zašao je već deseti dan septembra. Divno jutro izmamilo djecu u avliju. Žene motre na njih. Nana Amina zadovoljna igra se sa malim unučićima. Stariji su odavno momci. Brine je najstariji Rustem, koji bekrija. Jaše dobra hata i nekud skita. Zna ona da se raja žali na njega. Zna i da je koristio priliku, dok je Ismail bio odsutan, da zatvara ljude u hapsanu. Ježila se i začepljala uši da ne čuje jezive krike koji su, nerijetko, do nje otuda dopirali, pa je po tom pitanju osjetila veliko olakšanje kad je svojim ušima čula da mu je Smail rekao: – Rusteme, čini mi se ti bi, koliko si pametan, svu raju pobio. Ne može tako. Da nije bilo raje ne bih ti ja mogao sve ovo doraniti i ne bi ti sa dvadeset godina izigravao bega da te raja ljebom ne rani, a ti, bekrijo, niti si za rada niti za megdana. Gubi mi se s oči. – Žestok je Smail kad se naljuti, čini mi se i na sina bi sablju potegao. Ma dobro je. sinovi su sad zajačili i ne smije ih puštiti da rade što im naum padne, on je glava od odžaka. Dedo je isti on. Zato ga najviše i volim od svih unuka. – Opsjednuta razmišljanjem o unucima Amina nije odmah ni primijetila Irmu koja joj je dolazila:

– Šta si se to zanijela, kado?

– Valaj ništa naročito. Onako nešto mislima po životu prebiram i zadovoljstvo mi je ovu đecu gledati, pa i nijesam više sama, imam ovoliku lijepu porodicu. Čudim se kako ove godine prolećeše, a sve što sam starija đetinjstvo mi nekako bliže, pa mi se čini kao da sam juče sa svojim vršnjakinjama trčala zelenim livadama i cvijeće brala. I sada tamo u mome rodu mojim mislima igraju se mladi jaganjaca. Oko mene lete šareni leptiri, zuje pčele i huči pjenušava rijeka.

– Blago tebi. Kaduna, ti se imaš nečega lijepog sjetiti, a u mojim mislima sve je odavno umrlo, pa sam postala ravnodušna prema svemu i baš mi je odavno postalo svejedno šta se događa oko mene. Stigle me godine. Sedamdesetdeveta. Jedini spas mi je što sam tebe našla. Hvala Bogu, tvoj život se ispunio, a ja, moja kado, da tebe nijesam srela i u tebi našla razumi-jevanje, odavno bih poluđela. Sve moje zadovoljstvo i uživanje se svodi na ispijanje kahva s tobom. Razgovor s tobom vrati mi malo života. Sve slabije i na razboju mogu tkati. Vidiš, od stalnog sjeđenja leđa su mi se iskrivila.

– Pamćenje prošlosti je sastavni dio života. Ne može se ono istisnuti iz svijesti, pa ma kakvo bilo. Što je ružnije još dublju brazdu zaore u mozgu, a što više pokušavamo da ga zatrpamo ono sve brže i jače klija. No kad pomenu kahvu, ajde skuvaj po jednu.

Iz harema je dopirao glasan žamor i smijeh žena, koje su pričale i malo glasnije se smijale uz jutarnju kafu. I seizi su glasni dok užurbano rade oko timarenja konja. Hamid, glavni kuvar, koji nadgleda sve što se radi u objektu za spremanje hrane, čudi se što se aga jutros ne pojavljuje, kad u jedan mah sve te zvukove nadjača njegov oštri i prodorni glas:

– Hamide!

Pokorni sluga koji je vazda ionako bio na oprezu, spreman da dotrči i pokloni se pred agom, uzdrhta od straha: – Jutros mu izgleda nijesu sve ovce na broju, biće belaja – mislio je, dok je zadihan trčao u gornje odaje agine kule. Čim ga tako zove znao je da se ne mora javljati ispred vrata, pred kojima obrisa rukavom znojavo čelo i jedva dohvati kvaku na teškim vratima, otvarajući ih polako da ne zaškripe ili ne lupe jače, jer to zna agu, ako je neraspoložen, žestoko razbijesniti. Onako podugačak, posavi se da prođe kroz niska vrata, gledajući pred sobom i ne ispravljajući se, bos preko povelike okrugle prostorije, zastrte ukrašenim tepihom. Prije nego mu priđe, aga će:

– Đe si ti jutros, Hamide?

– Gospodaru, mislio sam da još spavaš. Samo reci šta treba.

– Donesi mi kahvu i malo lokuma, da očistim usta.

– Odmah ću, čestiti ago!

– Samo mi prije napuni i pripali čibuk!

Hamid polako duvanom puni, ukrašenu nekim dragunlijama, lulu na čibuku od metra i po dugačkom, koji je na kraju do usta sa zlatnim uresom. Aga na divanu podvio noge i prekrstio ih pod sobom. Ne priča ništa, samo lijevom rukom gladi bradu, a desnom prstima prolazi kroz gusti riđi i pomalo prosijedi, perčin. Hamid kad napuni čibuk, uze kremen kamen i ognjilo. Iskresa varnicu, koja pripali trut, pa ga sa strepnjom da gdje ne padne varnica, stavi na duvan, jer zna ako šta pogrešno uradi, iako aga prema njemu nije zao, da ponekad zna planuti i presjeći ga, kao strijelom, onim oštrim pogledom iz zelenih očiju, koje su izgledale sitne sve dok se ne rasrdi, a onda bi se ispod gustih obrva i trepavica pokazale beonjače, pa je onako razrogačen izgledao zastrašujuće za ravnopra-vnog sagovornika, a kamoli za jednog ubogog i pokornog slugu, koji je dobro znao da ovo nije nikakav život, ali znao je i da nema drugog izbora u ovako surovom svijetu, gdje je svačija glava sablji izložena – pa vala i ovoga moga gospodara – mislio je.

Aga duboko povuče, pa kroz nos vrati dva mlaza bijelog dima, koji Hamidu ne zasmetaše, pošto i on nerijetko napuni svoju lulu od toga najboljeg hercegovačkog duvana, koji odnekle iz zapadne Hercegovine posluga, ili razni trgovci, nabavljaju njegovom gospodaru.

– Idi sad, Hamide, donesi mi to što sam rekao.

– Idem čestiti, aga! Sad će odmah sve biti tu.

– Jesi li oprao ruke?

– Jesam čestiti aga!

Aga, odmahnu rukom:

– Idi!

Hamid se duboko pokloni i natraške ode prema vratima. Kada je bio na izlazu, aga doviknu:

– Donesi dva fildžana!

– Donijeću, čestiti aga! – odgovori Hamid misleći – Što će mu dva fildžana, a sam je u sobi? Možda će majku pozvati na kahvu. Zna on kad god ima viška vremena s njom prodivaniti. Možda nije ni to. Da je tako mislio rekao bi mi, kad već idem van, da kažem Kiralu da je pozove.

Plašio se age, ali plašio se i njegove smrti. – Neka ga čuva naš premilostivi Prorok. Ne dao bog da njemu što bude, i moja bezvrijedna glava za koju niko ne zna osim mene, otišla bi jednako sa njegovom. Samo ako je po Prorokovoj, njegova bi prije otišla u džehenem nego moja. Ja nikome nijesam nikakava zla nanio, ni mrava nijesam zgazio, pa ako je po Alahovoj u dženetu će moja duša naći smiraj. Njemu ljudske glave ama baš ništa ne znače. Jednako mu je zaklati insana i ajvana. Varam se, nije jednako nego milije insana. Više se raduje kad vidi da nesretnog roba kaurskog dave, nego što se radovao kad su one ovnove za Kurban klali. No, iako je junak da mu ravna nije u cijelom sultanovom askeru i njega je strah od svemoćnog  Proroka, te se ponekad malo umilostivi, pa kad su sveti dani, uz kaurske knezove pozove i sirotinju, na pečenu ovnujinu. Ma nije to što ih voli nego da mu budu poslušniji, a zna on da je i svemogući Prorok Muhamed prvo najeo gladne, pa hoće i njemu da se umilostivi, kako bi mu oprostio grijehove koje čini sirotoj raji.

Kafa je već bila gotova. U pomoćnoj zgradi, kraj ognjišta, stalno je stajao onaj specijalno ukrašeni, unutar dobro kalajisani, porodični đugum gotove kafe koji se nikada nije hladio, a sluge su imale svoj u zasebnom dijelu te prostorije. Poslužitelj Hamid je brzo na posrebreni poslužavnik posložio sve što aga traži i požurio u njegovu odaju. Kad je stigao, nasuo je fildžan kafe, uz lokum je postavio na drugi, manji, i poklonivši se stavio ga pred agom.

– Sjedi, Hamide, i sipaj sebi kahfu!

Sluga se zbuni. U momentu ne znade šta da kaže. Kao munja mu je kroz glavu sinula misao – Šta da mu kažem. Odbiti ne smijem, a ko zna što me silni ajan zove da sjednem u ovu njegovu odaju. Nikad prije nije tražio da sluga s njim pije kafu.

– Nijesam ja dostojan, čestiti aga, s tobom piti kahvu, a još manje umijem s tobom divaniti.

– Umiješ! Havijazan si ti, Hamide, no svak ima svoju alaviju. Možda da si neđe drugo rođen bio bi ajan kao i ja, ali tvoja sudbina je da budeš moj pokorni sluga, no reci mi fali li ti što kod mene?

– Čestiti efndijo, u zdravlje tvoje, međer živim ka bubreg u loju.

– Vidim da si začuđen što ti jutros nudim da piješ kahvu sa mnom.

– Jesam, čestiti, ago!

– Hamide, ti si moj vjerni sluga i najbolji aščija. U tebe imam najviše povjerenja da mi nećeš nauditi.

– Ne dao Bog, čestiti ago. Prije bi svoju glavu izgubio no tebi naudio. Bez tebe ni meni ne bi bilo života, a i nemam ja tu moć gospodaru moj. Nada mnom stojiš samo ti i Alah svemogući.

– Mudar si ti i dobro znaš da bi mi i ovim jednim fildžanom kahve mogao lakše uzeti život, nego najbolji kaurin oštrom sabljom. Zato te smatram svojim najvjernijim slugom. Iz tvojih ruku se hranim i od tebe tražim da si vazda gospodski obučen i uređen, a bićeš dobro nagrađen za svoj rad.

– Ne dao Bog. Milost velikom proroku Muhamedu. O čemu jutros pričaš, gospodaru. Tišti li te nešto, čestiti ago te o tome jutros sa mnom, ubogim, tebi pokornim izmećarom, ovako divaniš.

– Hamide, ne voli niko dobra čoeka, bogata još manje, a junaka najmanje, pa meni ne prijeti samo opasnost i ne bojim se od onih za koje znam da su mi neprijatelji, od njih sam na oprezu i vazda spreman da im uzvratim udarac, no me strah od ovih što sam njima okružen i što mi se prave prijatelji. Hamide, i rođeni brat, a da ne pričam za ostale begove hercego-vačke, rado bi zaposjeli ove moje kule, pojahali moje konje i pripasali moju sablju, opljačkali stada, prega-zili moje oranice i ovcama zabijeljeli moje livade, ali, Hamide, jedan je Alah na nebu, a jedan je ovakav aga na Hercegovinu, ako bog da biću brzo i vezir ove naše zemlje.

– Čestiti efendijo, zna premilostivi Alah ti si svojim junaštvom i vjerom u uzvišenog Proroka zamiritao da jednoga dana postaneš sultan naše silne carevine, ali kao što reče da sam imao alavije, možda bih i ja bio na nekoj većoj dužnosti, zato i ja tebi kažem, ti imaš velike zasluge samo ako imadeš alavije da ti svemogući bude naklonjen.

– Hamide, na tebe se niko ne obazire, pa se svi u divanhani opušte, dobro pazi šta ko od sluga i poganih kaura, pa i nevjernih begovskih sinova o meni zbori. Noćas sam sanjao da sam neđe sablju zaturio, a sluge me okružile, bih da ustanem da je potražim, a ne mogu sobom mrdnuti. Kad se ti odnekud pojavi, ostali se razbježaše. Ne znam nađe li mi ti sablju, ali znam da se ne pojavi da bi me taj san udavio, no se srećom u taj mah probudih okupan u znoju.

– Znaju snovi, ago, da budu teški, a nekad čoek grdno namjesti kušin i tvrdo zaspi pa mu utrne vrat i glava kao da nije njegova, te počne košmarne snove sniti koji nemaju značaja ni uticaja na njegov život.

 – Sipaj mi još jednu kahvu. Sipaj i sebi i uzmi lokum. Bujrum! Zasladi malo usta. Ne boj se. Pričam jutros s tobom ka sebi ravnim. Imam potrebu da s nekim otvoreno pričam. Sa nekim ko je shvatio da ovaj život nije vječan i ko ne traži mnogo od njega, kao što si ti izgleda shvatio, lakše ga može predeverati i mirnije se kroz njega provući.

– Čestiti ago, nemoj me jutros zastiđiati, đe ja, ubogi najamnik i sluga, mogu biti ravan sa velikim efendijom kao što si ti.

– Ispričaću ti nešto o čemu, iz ara, ne pričam ni sa kim ko mi je ravan, ili je blizu meni. Kao dijete sam ostao bez oca sa sirotom majkom, koja se mučila da me prehrani i podigne na noge. Mnogo sam ja, Hamide, kao mali predeverao dok sam izdurao, ali sam od malih nogu bio pun života. Imao sam u sebi muški damar, pa sve što imam stekao sam na sablju: i ime i imanje, i ugled i slavu. Junaštvom sam stigao od fukare do efendije. Rano sam shvatio da je čoeku najteže raščistiti sam sa sobom. Ako to uspije onda mu je lako s drugima. Već sa pet godina nijesam dozvoljavao ni starijim od sebe da me nipodaštavaju. Sirota majka, sto puta se isplakala zbog mojih nestašluka. Dosta je jada ubilo. I dan-danas ona stalno strepi za moj život i vjeruj mi, Hamide, žalije bi mi zbog nje bilo poginuti, nego zbog sebe. Odnekud je stigla, ne zna ni ona odkud i udali su je za mog, odavno Allahrahmetli baba, Ibrahima.

– Džaba mi pričaš, efendija, kad ja, možda, ništa od toga ne mogu naučiti. Ako ti imaš kakvog haira od toga, čestiti aga, pričaj, meni ne smeta, rado ću te slušati, ali ja nijesam sposoban da uzmem stvar u svoje ruke i preokrenem nešto ni u svoju, a kamoli u tvoju korist.

– Niko se naučen nije rodio, a niko nije toliko tup da ne može nešto naučiti, no ti Hamide, nikada ništa nijesi preduzeo da se izdigneš iznad običnog roba. Samo te tvoja čast i tvoje poštenje spašava te si stekao moje veliko povjerenje, pa te smatram kao člana moje porodice. Znam ja, moj Hamide, da mi se svi iz straha, a ne iz poštovanja do zemlje klanjaju. To samo ludom čoeku može da godi. Crno je to poštovanje i ta ljubav koju ti neko iz straha pruža, taj će ti lako život uzeti kao komarcu, čim ga zapadne. Ali ja sam tu đe jesam, sluge moraju biti đe jesu, žene đe im je mjesto, a raja pokorna svome gospodaru. Da bi sve to bilo tako za to se gine ako treba, moj Hamide. Ja znam da ti misliš kako tvoj gospodar Ismail bezbrižno uživa u ovome životu.

– Živiš u izobilju, efendijo. Ništa ti ne fali u ovolikom bogatstvu.

– Tačno! Nijesam gladan, ni žedan, ma nijesi ni ti kod mene, ali ne brineš kao ja kako će se ovo s krvlju stečeno sačuvati.

Aga zastade, pa prošara pogledom po odaji:

– Donesi mi onu sablju, Hamide!

Hamidu ne bi baš milo: – Šta će mu sad sablja? Sablja ga božija ubila – pitao se dok je ustajao. Nevoljno je pruži agi. Ovaj je dohvati za balčak i naglo izvuče iz korica. Ona bljesnu sjajem, a on joj obuhvati brid palcem i kažiprstom, lijeve ruke, pa prevuče od dna do vrha, cijelom dužinom preko njene, skoro metar duge, oštrice i podignu je uvis. Hamidu zaigraše oči, zalupa srce, a aga držeći je visoko iznad njegove glave:

– Ovo je, Hamide, moje ralo i moja motika, moja kosa i moja beleđija – dok je govorio vrati je u korice.

– Učini mi se, ili se varam, da ti, Hamide, nešto streknu od ove sablje.

– Ne streknuh čestiti efendija. Ja znam da ti držiš do svoje riječi, a maloprije si rekao da mi s tobom neće biti nikakve zledi.

– Rekao sam, pa što strecaš, jadan bio. Zato od tebe nikad ništa ne može biti više od vjernog sluge. I vjera, Hamide, a kamoli vjernost ograničava čoekovu slobodu. Obezbjeđujem ti da živiš u svijetu slobodnih ljudi, koju si sam izabrao. Danas je neđelja. U petak, Hamide, idem na put. Ti ideš sa mnom.

– Kud idemo, efendijo?

– Idem u Drobnjake da pokupim harače, pa ti ponovo pritvrđujem, ne daj nikome osim tebe da mi sprema hranu. Nešto me strah da me ko sa čime ne otruje, a ubit me ne može niko. Kad se vratimo nagradiću te dobro.

– Oće li tamo biti boja, efendijo?

– Neće! Drobnjački kneževi su mi garantovali sigurnost, ali ti ovo govorim za svaki slučaj. Glavu junaku može okinuti samo junak, a junaka može otrovati svaka kukavica od koje se ne nada.

– Je li ti sve jasno? Tvoj zadatak je samo da brineš o kuhinji i da svako jelo prije mene probaš.

– Razumio sam, čestiti efendijo.

– Idi sad i nemoj nekome pričati o ovome što smo se dogovorili. Ako ispoštuješ sve kako treba neće ti kod age ništa faliti. Ako što malo primijetim da ne radiš kao što sam ti rekao, svoje glave se nećeš nanositi. Slobodan si!

Hamid brzo pokupi fildžane i ibrik, pa se idući ponovo natraške, pošto za sobom zatvori vrata izgubi u mračni hodnik. Idući niz skale mislio je:

– Crna je ova moja sloboda. U ovakvoj slobodi je prigušena užasna stvarnost skrivenog ropstva. Ovako neodlučan i nesposoban da bilo šta promijenim u životu vezan sam sindžirima straha i nemam drugog izbora osim da budem odan i poslušan sluga svome gospodaru. Ne budem li tako radio svjestan sam da će mi glava odlećeti ka kokotu, pod onom sabljom, koja i onako stalno visi nada mnom. Ja imam svoje misli, ali moram misliti aginom glavom. Moj pristup životu je ograničen. Ovakva sloboda ne pripada ljudima koji znaju i vladaju sobom. Zaludu znam i ja ko sam i šta sam. Znam da sam dobar, ali ovo vrijeme je tirjansko. Niko nikome ne vjeruje. Na ovom dunjaluku se svako svakoga boji. Ne zna se ko je vuk, a ko jagnje. Znam da nikom tuđa nesreća ne donosi mir u duši, ma koliko bio veliki i moćan. Do ovoga dana sam zavidio svome gospodaru. Mislio sam da je onako silan, sa životom u izobilju srećan, ali danas sam shvatio da je to samo jedna velika varka u kojoj i on sam živi. No sve ovo što sam danas saznao ne vrijedi ništa, kad ništa ne mogu promijeniti ni kod age ni u sebi, jer ljudi se teško mijenjaju. Svi bježe u crnu pogibiju zavaravanja samih sebe, skrivajući se u laži koju sami o sebi smisle, pa na kraju ubijede i sebe da je to nepobitna istina. Znam da pobjegnu u okrilje sopstvene zablude. Sad sam otkrio agine prohtjeve, bjesove i strahove. Nosiću se s njima, kao što se nosim sa svojim tugama, snovima, svojim nesanicama i svojom samoćom, iako sam okružen ovolikim brojem insana.

---

---

---

PROČITAJ JOŠ

---

ODABERI VIŠE

---