О језику који је почео да мисли уместо нас: КО ГОВОРИ КАД ТИ ПРОГОВОРИШ?

31. јул 2026.31. јул 2026. гледишта.срб

Постоје речи које временом престану да буду само речи. Постану лозинке једног доба. Изговарају се по инерцији, умножавају се у медијима, законима, стратегијама, пројектним апликацијама и јавним расправама, све док више нико не осети потребу да се запита шта заправо значе. Такву судбину, судбину неоспорене догме, доживела је и синтагма „цивилно друштво”.

ДУГ ИСТОРИЈАТ ЈЕДНОГ ПОЈМА

На први поглед, све ово делује као спор око једне речи. Али речи нису неутралне ознаке. Оне одређују оквир у којем разумемо стварност. Кад се промени реч, понекад се неприметно промени и оно што сматрамо природним. Зато историја једног појма није само језичка занимљивост него и историја начина на који једно друштво мисли о себи.

Хегел је у бüргерлицхе Геселлсцхафт видео простор између породице и државе, у којем човек делује као грађанин, привредник, власник, члан удружења и носилац сопствених интереса. Маркс ће тај исти појам подвргнути темељној критици, али му неће одузети његов историјски значај. Токвил ће, посматрајући америчко друштво, уочити да се слобода не одржава снагом државе, већ навиком грађана да се добровољно удружују. Грамши ће у грађанском друштву препознати простор у којем се обликује културна хегемонија, много пре него што она постане политичка власт.

И српска политичка мисао познавала је ову тему. Слободан Јовановић је, пишући о држави, политичким институцијама и развоју јавног живота, указивао да слободно друштво не почива само на уставним формама, већ пре свега на зрелости грађана, њиховој политичкој култури и способности да изван државног апарата стварају сопствене облике јавног живота.

Сви они који су промишљали ово питање разликовали су се у готово свему. У једном нису. Сви су мислили о грађанину. Истина је да европске језичке традиције нису у потпуности сагласне у терминологији. Немачка политичка филозофија говори о бüргерлицхе Геселлсцхафт – дословно, грађанском друштву. Француски користи социéтé цивиле, енглески цивил социетy, али сви ти изрази воде порекло од латинских речи цивис и цивитас.

Управо зато било би погрешно француско или енглеско цивил механички поистоветити са српским придевом „цивилан”, који је у нашем језику пре свега означио онога ко није војник. У европској политичкој традицији тежиште овог појма није на супротности између цивила и војника, већ на положају грађанина као носиоца права, слобода и јавне одговорности.

КАД ПРЕВОДИЛАЦ ПРЕСТАНЕ ДА МИСЛИ

Деведесетих година, заједно са убрзаним превођењем англоамеричке политиколошке, правне и социолошке литературе, у српски јавни простор ушао је читав низ нових појмова. Заједно са институцијама, пројектима и програмима стизао је и њихов речник. Мало ко је тада имао времена, воље или знања да се запита да ли српски језик већ поседује сопствене, смисаоно прецизније изразе.

Тако је и цивил социетy готово без отпора преведено као „цивилно друштво”. Сам превод временом је постао толико уобичајен да се ретко ко више питао да ли у српском постоји реч која би верније пренела изворни појам. Наизглед, ништа спорно. Али управо у том „наизглед” крије се читава прича. Енглески придев цивил развијао се у оквиру другачије језичке и правне традиције. Српска реч „цивилан”, међутим, у свакодневном говору има далеко уже значење. Она најчешће означава човека који није војник, полицајац или припадник оружаних структура силе.

Отуда и суштинска разлика: Цивил је супротност војнику. Грађанин је супротност поданику. Те две речи не отварају исти свет. Кад кажемо „цивилно друштво”, пред нама се лако појављује слика простора који је само изван војне сфере. Када кажемо „грађанско друштво”, говоримо о заједници слободних људи који имају права, обавезе и свест о општем добру. Добар преводилац никада не преводи само речи. Он преводи појмове. Зато питање није безначајно: ако српски језик већ има реч која верно носи дух европске политичке традиције, због чега смо је тако лако потиснули?

СЕМАНТИЧКА ИНФЛАЦИЈА

Језик има једну необичну особину. Оно што се довољно дуго понавља временом престаје да се преиспитује. Тако су многи изрази ушли у наш јавни живот. Не зато што су били најбољи, него једноставно отуда што су постали најчешћи.

Конкурсна документација, пројектни обрасци, извештаји међународних организација, медијски приручници и административни речници постепено су створили читав један новоговор који више нико није преводио. Он се једноставно преписивао. У том процесу догодило се још нешто. Појам који је у европској политичкој традицији означавао широк простор друштвеног живота независног од државе, код нас је постепено почео да се поистовећује са једним његовим делом – невладиним организацијама. Тако је и сама идеја постала ужа од речи која ју је некада носила.

Проблем није у томе што је неко једном употребио израз „цивилно друштво“. Проблем настаје онда кад три деценије готово нико од папагаја не осети потребу да провери да ли постоји бољи, природнији и смисаоно доследнији израз. Тада навика почиње да заузима место мишљења.

ПРЕВОЂЕЊЕ ИЛИ ПОТЧИЊАВАЊЕ

Свака култура препознаје се по начину на који прима туђе идеје. Једна их механички пресликава. Друга их преводи. Трећа их стваралачки преиспитује. Највећи европски мислиоци нису градили своје појмове прелиставајући туђе речнике. Они су их ковали унутар сопствених језика, знајући да се мисао не може преселити из једне културе у другу као комад намештаја. Она мора да пусти корен.

Зато преводилачка и преписивачка лењост никад није само језички проблем. Она временом постаје културна навика. Она производи уверење да је довољно преузети страну терминологију како би се преузела и сама идеја.

А идеје никада не путују тако. Оне увек траже нови језик.

ПОВРАТАК ГРАЂАНИНУ

Неко ће рећи да је све ово спор око једне речи. Историја европске мисли говори другачије.

Највеће интелектуалне промене често су отпочињале управо онда кад је неко поставио питање које је свима другима изгледало сувишно. Јер речи нису само ознаке. Оне су начин на који видимо свет.

Грађанско друштво није бирократска категорија. Оно није производ конкурса, грантова, пројектних циклуса или административних процедура. Оно постоји онолико колико постоје грађани који осећају да је заједница и њихова лична одговорност, а не искључиво обавеза државе.

Зато је инсистирање на речи „грађанско” много више од лексичког избора. То је подсетник да су у средишту политичког живота људи, а не институције; одговорност, а не процедура; заједница, а не бирократија.

ЗА КРАЈ ЈЕДНЕ СЕЗОНЕ

Летњи предах јесте прилика за одмор. Међутим, он је прилика да се човек удаљи у себи од свакодневице и поново чује сопствени језик.

Можда је зато застајање пред једном једином речју добар начин да затворимо још једну уредничку сезону. Не зато што ће овај текст преко ноћи променити јавни речник, већ зато што ће, можда, код понекога поново пробудити навику да пита зашто једну ствар називамо баш тим именом.

Језик не служи само да бисмо њиме описивали свет. Он одлучује и о томе какав ћемо свет уопште бити способни да видимо. Народ који престане да преиспитује речи којима именује стварност, временом престаје да преиспитује и саму стварност.

А ако смо овим есејем бар код једног читаоца пробудили сумњу пред изразом који се деценијама изговарао без размишљања, онда је овај разговор имао сврху. Са том надом остављамо вам лето, добре књиге и довољно тишине да поново чујете свој језик. Јер језик који не преиспитујемо лако постаје језик који говори уместо нас. Читамо се на јесен.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Иван Матејевић: **КО ТО ТАМО РЕЧИ ТВОРИ?**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

· књижевност

· уметност

· друштвена питања

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Међународни дан жена и девојака у науци: СРПКИЊЕ У ЛИНГВИСТИЦИ И КЊИЖЕВНОСТИ

11. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Међународни дан жена и девојака у науци, који се обележава данас, 11. фебруара, представља глобални подсетник на кључну улогу жена у напретку науке и иновација. Установљен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, овај дан истиче потребу за родном равноправношћу у научним областима где су жене често недовољно заступљене. У Србији се овај датум обележава разним догађајима, укључујући дебате и радионице на универзитетима, где се промовише учешће девојака у науци.

Иако се фокус често ставља на СТЕМ дисциплине (наука, технологија, инжењерство и математика), хуманистичке науке попут лингвистике и књижевности подједнако су важне. Оне нуде увид у језик, културу и идентитет, а Српкиње су у овим областима оставиле неизбрисив траг. Ставићемо фокус на њихов допринос, од историјских до савремених, са циљем да осветлимо њихову улогу у обликовању српске науке и културе.

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО МОДЕРНОГ ДОБА

Српска историја богата је примерима жена које су се бавиле науком и културом упркос увреженом мишљењу о патријархалним ограничењима. У средњем веку, Јелена Анжујска, супруга краља Уроша И, оснива прву женску школу у Србији, што је био темељни корак у образовању жена.

Она је такође била прва српска краљица која је постала светитељка, а њено стваралаштво је поставило темеље за свеобухватније учешће жена у грађењу културе. Још једна кључна фигура је монахиња Јефимија – Јелена Мрњавчевић, прва српска књижевница којој је упамћено име. Њена дела попут „Туге за младенцем Угљешом” и „Похвале кнезу Лазару” представљају врхунац средњовековне српске и европске књижевности, комбинујући духовност и поезију. Јефимија није само писала, она је остварила и огроман утицај на политику и образовање, помажући кнегињи Милици након битке на Косову пољу.

У 19. веку, жене у Србији почињу да се истичу у књижевности као нови симбол еманципације. Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894), ћерка Вука Стефановића Караџића, била је сликарка и књижевница која је значајно допринела очувању српског фолклора. Као предводница међу српским песникињама и једна од првих ратних извештача, Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) оставила је дубок траг у епохи романтизма својом надахнутом поезијом.

Драгиња Драга Гавриловић (1853–1917) прва је запамћена жена романописац у српској књижевности. Њено стваралаштво означило је почетак борбе за права жена, а поред литературе, залагала се за женско образовање. Јелена Димитријевић (1862–1945) била је путописац и песникиња чија дела истражују женску перспективу у различитим културама. Њено најпознатије дело за Нишлије свакако јесте Писма из Ниша о харемима.

ЛИНГВИСТИКА И САВРЕМЕНЕ ФИГУРЕ

У лингвистици су се жене укључиле нешто касније, али са епохалним доприносима. У 20. веку, Милка Ивић (1923–2011) била је истакнута српска лингвисткиња, професорка на универзитету и академик. Рођена у Београду, студирала је филологију, а њен научни рад имао је фокус на синтакси и општој лингвистици. Њена књига „Правци у лингвистици” постала је незаобилазан уџбеник широм света. Милка је била супруга познатог српског лингвисте Павла Ивића, а својом научном бриљантношћу постала је узор за генерације жена у науци.

Данас је српска лингвистика обогаћена стваралаштвом жена које комбинују традицију са модерним приступима. Рајна Драгићевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, специјализована је за лексикологију и лексикографију. Њена књига „Огледи из српске дериватологије” истражује творбену семантику, доприносећи разумевању српског језика у савременом контексту. Свој рад је посветила професорки Даринки Гортан Премк, још једној зачетници у српској лексикографији.

Посебно место у савременој српској науци о језику и књижевности заузимају и сараднице нашег часописа са Филозофског факултета у Нишу попут Данијеле Костадиновић, Снежане Божић и Јелене С. Младеновић. Којима посвећујемо овај чланак и које су право надахнуће за све ове редове.

Истраживања показују да су жене у српској штампи мање заступљене од мушкараца, али да њихов допринос у науци расте. На Филолошком факултету у Београду жене чине већину студената, а иницијативе попут „Жене у науци” додатно подстичу њихово учешће у истраживањима.

ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ОБЛИКОВАЛЕ СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ

У књижевности жене доминирају модерном српском сценом. Исидора Секулић (1877–1958) била је прва жена академик у Србији. Њена дела попут „Сапутника” и „Писама из Норвешке” комбинују есејистику и прозу, истражујући идентитет и културу. Десанка Максимовић (1898–1993) легендарна је песникиња чија поезија, попут збирке „Тражим помиловање”, одражава дубоки хуманизам.

У другој половини 20. века и почетком 21. века женски ауторски глас постаје један од носећих у српској прози. Савремене књижевнице попут Светлане Велмар-Јанковић (1933–2014) пишу о историји и идентитету, док ауторке попут Милене Марковић истражују широку лепезу тема кроз савремени израз.

Питање које се често поставља јесте да ли су у обавезној лектири жене довољно заступљене. Иако су Јефимија, Исидора и Десанка присутне, ова слика се полако мења кроз нове антологије и школске програме.

На данашњи Међународни дан жена и девојака у науци, осврћемо се и на наслеђе британске научнице Џејн Гудол!

ИЗАЗОВИ И БУДУЋНОСТ

Упркос напретку, жене у Србији се и даље суочавају са изазовима као што су стереотипи и изазови усклађивања каријере и породичног живота. Истраживања показују да су жене понекад мање цитиране у науци, иако у хуманистици чине већину истраживача. Министарство науке, технолошког развоја и иновација Србије подржава иницијативе за родну равноправност, а овај Међународни дан подсећа на потребу за континуираном подршком девојкама.

Иако су многе препреке и даље присутне, све већи број жена које предводе истраживачке тимове и катедре показује да је промена трајна и дубока.

Будућност је обећавајућа са све више жена на водећим позицијама у институтима и на факултетима, Српкиње ће наставити да обликују науку. Оне нису само учеснице, него и лидерке које инспиришу нове генерације. На концу, Српкиње у лингвистици и књижевности су стуб српске културе. Овај дан је прилика да их славимо и подржимо будуће научнице.