Oznaka: Niš

SEĆANJE: Dobri duh Vilinog grada – IVAN FELKER (1950–2024), vajar i nacionalni radnik

gledista.drustvoknjizevnika.com

U noći 24. aprila, od strahovitih povreda zadobijenih udarcem automobila na pešačkom prelazu, u centralnoj niškoj ulici Generala Milojka Lešjanina, u 74. godini života, preminuo je Ivan Felker, poznati niški i srpski vajar, čovek široke duše i srca, vrstan pedagog, i po svom vajarskom delu – nacionalni radnik, u onom pravom smislu te arhaične reči: iz prošlosti za sadašnjost!

Ivan Felker (1950-2024)

Svakoga dana, bez obzira na svoje godine, a bio je vitalan u svakom pogledu, prelazio je ulicu na istom pešačkom prelazu kod džamije, uglavnom u isto vreme – između sedam i osam časova, žureći ka svom ateljeu u Niškoj tvrđavi, tik pored ulaza u današnju Gradsku baštu. Tog jutra nije stigao: zanemelo je njegovo vajarsko dleto!

Bio je umetnik – vajar nacionalnog romantizma, koji je precizno kao crtač iz svoje snažne vajarske imaginacije izvlačio duh, karakter i psihološke nijanse za bronzane portrete brojnih likova iz srpske istorije, rasute po zemlji Srbiji, i tamo daleko, u Americi posebno, na radost naše dijaspore.

Ne mnogobrojna, ali respektivna branša srpskih vajara, majstora gline, kamena, drveta i železa, izgubila je njegovim odlaskom kolegu – par excellence!

Ivan Felker rođen je u Nišu 1. februara 1950. godine, u staroj niškoj građanskoj porodici, koja je poznata i danas, u poslednjoj oazi starih Niševljana. I ne, ne misli se ovde na stanovnike živopisnog svrljiškog seoceta, nego su se u putopisnoj književnosti upravo ovom rečju – Niševljani, oslovljavale stare Nišlije u 19. i u prvoj polovini 20. veka.

Iz porodice je poneo u vaspitanju skromnost kao vrlinu, kao nijansu stare građanske etikecije, i talenat kojim se legitimisao u tokovima savremene srpske umetnosti. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1976. godine, sa odlikom – prosečnom ocenom 9,27; postao je član Udruženja likovnih umetnika Srbije 1978. godine.

Učestvovao je na više grupnih i priredio brojne samostalne izložbe. Ostavio je iza sebe značajan broj vajarskih dela u Srbiji i širom sveta, a za svoj umetnički rad poneo je više priznanja i nagrada.

Palata pravde u Nišu biće mesto na kojem će se, verujemo, zadovoljiti pravda, usled nasilno prekinutog života ovog velikog Niševljana, ispod čijih ruku je nastao dobar deo rekonstruisane plastike, pre poslednje obnove ovog starog niškog zdanja.

I priča se ovde ne završava, jer su njegove zlatne ruke rekonstruisale i elemente stare Pelikanove zgrade na Vili Gorča, u niškoj Obrenovićevoj ulici, kao i grb Kraljevine Jugoslavije na današnjoj zgradi Univerziteta u Nišu.

Stari grb, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i danas je pored njegovog ateljea, jer je smatrao da je umetničko delo večno, iznad svakog sistema i epohe!

Ivan Felker je autor skulpture Rad u Mariboru, u Aranđelovcu na simpozijumu Mermer i zvuci vajao je skulpturu Izvor, Dvoglavog orla u Soko Banji, česmu Puž u niškom parku Čair, ali i brojna poprsja u srpskom parku u Klivlendu u Sjedinjenim Američkim Državama, poput Kralja Petra, Stevana Stojanovića Mokranjca, Vuka Stefanovića Karadžića, Mileve Marić, Milutina Milankovića i Nadežde Petrović. Autor je spomen-ploče Milevi Marić Ajnštajn koja je postavljena u Cirihu u Švajcarskoj. Iz značajnog opusa izdvaja se i njegovo delo Srpski vojnik na Mokroj Gori.

Ivan Felker ostavio je iza sebe možda najprepoznatljivije umetničko delo, nesumnjivo brend grada, čiju fotografiju mnogi iz Niša ponesu za uspomenu – vajarsku kompoziciju, bajkovitu scenu razgovora ovejanih Nišlija: likova iz znamenite niške proze „Ivkova slava“ (objavljene 1895. u Srpskom pregledu), lovdžije Kalče i Stevana Sremca, njegovog povesničara. Naravno, i pas Čapa je deo ove scene, koji znatiželjno i zbunjeno sluša Kalčine lovdžijske priče… i sve to dočarano u bronzi majstorskom rukom Ivana Felkera.

Vajari dobro znaju koliko je zahtevno izvesti ovakvu kompoziciju, i zasigurno, po mišljenju struke, to je veliki domet u srpskom vajarstvu.

Spomenik je otkriven 2006. godine na dan Svete Petke, krsne slave gradske opštine Medijana, čije je tadašnje opštinsko veće, na čelu sa predsednikom Dragoslavom Ćirkovićem, omogućilo realizaciju kompozicije, kao i projekat kulturne akcije obeležavanja toponima Starog Niša u Sremčevim delima.

Rad na spomeniku je započet po ideji niškog glumca Mlađe Nedeljkovića, a realizovan je u sklopu građanske inicijative kustosa legata Stevana Sremca i Branka Miljkovića niškog Narodnog muzeja, čijim idejnim konceptom je i uobličen kompletan projekat NIŠ – GRAD OTVORENI MUZEJ: Obeležavanje toponima iz dela Stevana Sremca, te su izvedene i spomen-ploče autora Ivana Felkera: na česmi na Trgu Stevana Sremca na ulazu u Kazandžijsko sokače, sve četiri ploče, zatim ploča na mestu gde je bila niška Sremčeva mehana Marger, i ploča za Ivkovu kuću, gde se slavila čuvena slava Ivka Jorgandžije.

Po gradskom vajarskom opusu, Ivan Felker se svrstao u red znamenitih vajara kojima je Niš bio u srcu i duši: Radeta Stanković, Milovan Krstić, Slavko Miletić, Dragan Nikolić, Aleksandar Šakić, Nikola Antov, Vasja Perevalov, Zvonimir Kostić Palanski (pesnik i vajar), Miroljub Kostić Kole, Vlada Ašanin, Mile Simić i čudesni Nebojša Mitrić, autor spomenika Branku Miljkoviću, princu pesnika.

Negujući baštinu ove tradicije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša pokrenuće zvaničnu inicijativu da se tokom 2025. godine, kada se bude obeležavalo 170 godina od rođenja Stevana Sremca, postavi i prigodno obeležje, upravo na Trgu Stevana Sremca, u znak sećanja na vajara Ivana Felkera, kao i spomen-ploča na mestu gde se nalazila Kalčina kujundžijska radionica.

Osim ovoga, Društvo će predložiti i postavljanje spomen-ploče u ulici gde je živeo i radio Mihajlo Golubović, književnik i pisac Kalčinih priča, kao i izradu bronzanog portreta zaslužnog Nišlije, konzula, doajena srpskog novinarstva, književnika i nacionalnog radnika za oslobođenje Kosova i Metohije, Todora Stankovića, čiji se očuvani gipsani model, autora Slavka Miletića, čuva u niškom Narodnom muzeju.

IVAN FELKER, umetnička biografija

1. Samostalne izložbe

1980.    

  • Beograd, Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta

1982.

  • Niš, SALON 77
  • Niš, IZLOŽBENI SALON EI
  • Aleksinac, Dom kulture
  • Zaječar, Narodni muzej

1985.

  • Leskovac, Dom kulture

2. Grupne izložbe

1977.

  • Niš, Likovni umetnici Niša

1978.

  • Zemun, Otvoreni Oktobarski salon

1979.

  • Beograd, 61. Izložba ULUS-a
  • Beograd, 30 godina Fakulteta primenjenih umetnosti
  • Beograd, Majska izložba ULUPUDS-a
  • Beograd, 20. Oktobarski salon
  • Rijeka, Jugoslovensko bijenale mladih
  • Niš, Aprilski susret
  • Niš, Primenjena umetnost i dizajn

1980.

  • Beograd, 21. Oktobarski salon
  • Beograd, Novoprimljeni članovi ULUS-a
  • Beograd, Majska izložba ULUPUDS-a
  • Niš, Likovni umetnici Niša

1981.

  • Beograd, 22. Oktobarski salon
  • Beograd, 65. Izložba ULUS-a
  • Beograd, NOB u delima likovnih umetnika Jugoslavije
  • Pančevo, 1. Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture
  • Rijeka, Jugoslovensko bijenale mladih
  • Niš, Društvo likovnih umetnika Niša
  • Niš, Primenjena umetnost i dizajn

1982.

  • Beograd, 23. Oktobarski salon
  • Beograd, 67. Izložba ULUS-a
  • Zagreb, Velika Gorica, „GALŽENICA“
  • Mostar, ULUS – NIŠ
  • Niš, ULUS – NIŠ
  • Niš, Izložba likovne kolonije „Sićevo 82.“
  • Budimpešta, Lođ, Poznanj – Mlada jugoslovenska umetnost
  • Nikšić, 4. Septembarski salon mladih

1983.

  • Beograd, 24. Oktobarski salon
  • Beograd, 69. Izložba ULUS-a
  • Pančevo, 2. Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture
  • Jugoslovenske skulpture
  • Murska Sobota, 6. Jugoslovensko bijenale male plastike
  • Ljubljana, Izbor sa 6. bijenala male plastike
  • Tuzla, 5. Izložba jugoslovenskog portreta
  • Nikšić, 5. Septembarski salon mladih
  • Kragujevac, 69. Izložba ULUS-a
  • Beograd, JNA u delima likovnih umetnika

1984.

  • Beograd, Izložba ULUS-a
  • Beograd, 25. Oktobarski salon
  • Niš, ULUS

1985.

  • Beograd, Prolećna izložba ULUS-a
  • Beograd, 26. Oktobarski salon
  • Pančevo, 3. Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture

1986.

  • Beograd, Prolećna izložba ULUS-a
  • Beograd, 27. Oktobarski salon
  • Niš, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša

1987.

  • Beograd, Prolećna izložba ULUS-a
  • Niš, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša
  • Pančevo, 4. Pančevačka izložba jugoslovenske skulpture

1988.

  • Niš, Trnovo, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša
  • Beograd, Jesenja izložba ULUS-a

1989.

  • Niš, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša

1990.

  • Niš, Izložba ULUS-a

1993.

  • Niš, Prolećna izložba likovnih umetnika Niša
  • Beograd, Bijenale crteža i male plastike
  • Beograd, Grad – magični univerzum
  • Beograd, Jesenja izložba ULUS-a

1994, 1995, 1996.

  • Niš, Izložbe ULUS-a

2008.

  • Gornji Milanovac, Međunarodni bijenale umetnosti minijature

2010.

  • Gornji Milanovac, Međunarodni bijenale umetnosti minijature

2010.

  • Majdanpek, Umetnost u minijaturi

2014.

  • Gornji Milanovac, 12. Međunarodni bijenale minijature

2023.

  • Niš, Likovni umetnici Niša

3. Izvedena dela

1978.

  • Ruše, Maribor, Skulptura: RAD

1985.

  • Aranđelovac, Simpozijum „Mermer i zvuci“, Skulptura: IZVOR

1991.

  • Sokobanja, Skulptura: DVOGLAVI ORAO

1995.

  • Niš, Park Čair, Česma: PUŽ

2006.

  • Niš, Skulptura: STEVAN SREMAC I KALČA

2008.

  • Mokra Gora, Spomenik: SRPSKI VOJNIK IZ VELIKOG RATA

2009.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: KRALJ PETAR PRVI KARAĐORĐEVIĆ
  • Švajcarska, Cirih, Spomen-ploča: MILEVA MARIĆ – AJNŠTAJN

2011.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC

2015.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ

2016.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: MILEVA MARIĆ

2017.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: MILUTIN MILANKOVIĆ

2018.

  • SAD, Klivlend, Srpski park, Portret: NADEŽDA PETROVIĆ

4. Rekonstrukcije plastike:

  • Niš, Rekonstrukcija grba Kraljevine Jugoslavije na zgradi Univerziteta
  • Niš, Rekonstrukcija plastike na fasadi „Pelikanove zgrade“ u sklopu TC „Gorča“
  • Niš, Rekonstrukcija plastike na zgradi Palate pravde

4. Nagrade i priznanja

1981.

  • Godišnja nagrada ULUPUDS-a

1982.

  • Druga nagrada Sićevačke kolonije

1993.

  • Prva nagrada na likovnoj izložbi umetnika Niša (Klasik)

2010.

  • Prva nagrada za Nacionalna priznanja: „MAJKA SRBIJA“

2010.

  • Prva nagrada za Nacionalna priznanja:
  1. „SLOBODAN JOVANOVIĆ“
  2. „VUK KARADŽIĆ“

2010.

  • Prva nagrada za skulpturu na Međunarodnoj izložbi „Umetnost u minijaturi“ u Majdanpeku

2012.

  • Prva nagrada za nakit na Međunarodnoj izložbi minijature i nakita u Majdanpeku
Miljan Nedeljković ©

Redakcija GLEDIŠTA © 2024

Ljuba Stanojević: PUNO PRAZNIH REČI, NEUBEDLJIVIH KONSTATACIJA, STILSKIH I JEZIČKIH GREŠAKA

gledista.drustvoknjizevnika.com
Ljuba Stanojević (1927-2005)

KNJIŽEVNI RAD U NIŠU PRVIH GODINA POSLE OSLOBOĐENJA

Prvi put objavljeno u časopisu Gledišta 1961. godine

Današnje književno društvo Nestor Žučni u Nišu ima za sobom dosta dug put i prilično bogatu tradiciju. Osnovano odmah po oslobođenju grada, ono je počelo da okuplja sve one koji su i dotad aktivno stvarali ili su bili posebno zainteresovani problemima literature.

Njegov osnovni zadatak bio je, kako se kaže u tadašnjem pravilniku, da omogući svim književnim radnicima, bilo starijim, bilo početnicima, da u okviru društva (odnosno Literarnog kluba, kako se onda zvao) ispolje svoje vrednosti i samim tim deluju na sredinu u kojoj žive i rade.

Takozvane zatvorene književne večeri, kojima su po pravilu prisustvovali svi članovi, i diskusija posle čitanja radova, bile su osnovna forma rada Kluba. Te književne večeri održavale su se obično u prostorijama stare Narodne biblioteke pored Nišave.

Docnije, kada je Biblioteka preseljena u nove prostorije, članovi Kluba sastajali su se bilo u njoj, bilo u prostorijama Kluba u tadašnjoj Lešjaninovoj ulici, bilo u Domu prosvetnih radnika.

Na tim, manje-više radnim sastancima članovi Kluba čitali su svoje pesme, pripovetke, eseje, pa se posle vodila diskusija po njima. Većina radova koji su se tada čitali danas nije sačuvano što je, svakako, šteta jer bi oni, i pored svoje često sasvim oskudne književne vrednosti, mogli da posluže kao solidna svedočanstva o jednom vremenu i naporima tadašnjih niških pisaca da odraze svoje doba.

Pored sastanaka u užem smislu, priređivane su s vremena na vreme i šire, javne književne večeri na kojima su čitani najkvalitetniji radovi članova Kluba. Interesantno je istaći da su te javne književne večeri skoro uvek bile dobro posećene.

One su, bez obzira na kvalitet pročitanih radova, ostavljale priličan trag u tadašnjem kulturnom i javnom životu grada. Sačuvano je nekoliko dokumenata, zapisnika i priloga koji su tada čitani. To su obično bile pesme o nasmejanim udarnicima koji sa pesmom na usnama hitaju na gradilište, o kolicima i vagonetima, o lokomotivama i fabričkim dimnjacima. Ljubavnih pesama i pesama o prirodi gotovo nije ni bilo, a da ne govorimo o takozvanim ličnim, subjektivnim preokupacijama. To je, uostalom, bila manje-više opšta pojava i niški pesnici i pripovedači nisu u tom pogledu bili nikakav izuzetak.

Časopis Naš put čiji se prvi broj pojavio početkom 1948. godine, delovao je u početku kao značajan podsticaj. On je uspeo da okupi priličan broj mlađih i starijih pisaca, umetnika, pa i kulturnih, naučnih i javnih radnika koji su na njegovim stranicama ostavili puno dragocenih svedočanstava o tom periodu kulturnog razvoja grada na Nišavi. Osim pesama i pripovedaka, kojih je u svakom broju bilo po nekoliko, objavljeno je i dosta priloga iz novije i ranije istorije grada. Bilo je i dosta članaka i napisa o radu Narodnog pozorišta, Biblioteke, Saveza kulturno prosvetnih društava i drugih ustanova i institucija.

U dvobroju za maj i juni 1948. godine uvedena je i stalna omladinska rubrika u kojoj su štampani radovi pisaca početnika. Oni su, uzgred budi rečeno, imali svoje posebne literarne sekcije – bilo po školama i preduzećima, bilo po kulturno-umetničkim društvima, kojih je bilo daleko više nego danas.

Očito je da je časopis Naš put imao nameru da ne samo okupi što veći broj saradnika pisaca, nego i da registruje sve značajnije događaje, da ih na neki način zabeleži i tako sačuva od zaborava.

Ali ako u malo oštrijoj svetlosti pogledamo danas sve te pesme, pripovetke, reportaže, članke, pada nam odmah u oči da je dobra namera bila iznad stvarnih mogućnosti da se od časopisa napravi nešto trajnije i značajnije.

Pođimo najpre od pesama. Njih ima najviše. U onih desetak brojeva Našeg puta, koliko je ukupno za dve godine izašlo, objavljeno je oko pedeset pesama, koje su skoro sve bez izuzetaka, idejno-političke sadržine. To se, rekli smo, može opravdati s obzirom na opšti karakter naše tadašnje poezije, ali zaista su retki lepi, umetnički doživljeni stihovi. Sve su to mahom gole, neproduhovljene parole, gromki pokliči o omladini koja „stvara život bolji po narodnoj volji“ (R. Bojić – Kolone), o „brazdama dubokim traktorom uzoranih njiva“ (D. Miljković – Želja), o grafikonima, dimnjacima i „svetlosti sunčanog dana u radu koji ne prestaje za ostvarenje Plana“ itd. itd.

Isto je i sa pričama. I u njima je puno praznih reči, neubedljivih konstatacija, stilskih i jezičkih grešaka svake vrste. Ako bismo po literarnim prilozima iz Našeg puta sudili o ondašnjim književnih snagama u Nišu, zaključak bi bio prilično mršav.

O tome, pored ostalog, govori i činjenica da nijedan od tadašnjih saradnika časopisa nije postigao ništa značajnije na opšte jugoslovenskom literarnom planu.

Ulica Ljubisava Ljube Stanojevića u Niškoj gradskoj opštini Crveni Krst

Pa ipak, i ovakav kakav je bio, časopis Naš put odigrao vidnu ulogu. On je okupio i ujedinio postojeće radnike na književnom polju i delovao je kao podsticaj bez obzira na to što je ima prilično labilnu uređivačku liniju i saradničku podršku.

Da je on stvarno delovao konstruktivno u odnosu na okupljanje i povezivanje postojećih književnih snaga govori i činjenica da se posle njegovog gašenja gotovo sasvim ugasio i rad Literarnog kluba. Čitave dve godine, sve do jeseni 1952. godine, niški pisci nisu imali svoje stalno organizaciono sređeno Društvo.

Tek tada, a naročito posle pojave časopisa Gledišta (čiji je prvi broj izašao oktobra 1953. godine) rad je ponovo oživeo.

za GLEDIŠTA napisao Ljuba Stanojević

Slaviša Nikolin Živković: ŽIVOT JE KRUG OKO SVETA

gledista.drustvoknjizevnika.com

Samoća je opijum pripovedača, takav su soj duša, da osluškujući tišinu napuštaju svoje duhove, dozvoljavaju dušama, da same u tišini postanu tišina. No, dovoljno je da česma kaplje, da astmatični sused dobije napad, dovoljno je najzad da na tren poželi takt Sibelijusa i stravično pitanje samoće, sva nadmoć njegove duše nad njegovim razuzdanim duhom bude dovedena do sečiva kataklizme.

Franc Kafka (1883-1924)
Sto četrdeset godina od rođenja Franca Kafke (1883-1924)

Tako pišu pripovedači za koje ja znam, zapravo voleo bih da tako žive svaki pojedinačni trenutak svojih egzistencija, jer tako ja pišem, tako silno želim da upravo tako pišem. Sve što volimo pretpostavljamo da nam je blisko na početku i kraju.

Racionalan čovek, onaj koji ne čini razliku između duha i duše, postavio bi jednostavno pitanje: o čemu se zapravo radi? Želeći da to izbegnem, pišem priču, iz jednostavnog razloga, ne umem da odgovaram na racionalno postavljena pitanja. Pitam se, na šta bi to ličilo i da pokušam sa odgovorom, radi se o snu, Francu Kafki, gospodinu Leopoldu Leviju, psu Klausu, nastavnici Magdi, parabelumima, topovima, tenkovima, incestu, Junskom ratu, lepoj Arapkinji.

Ko zna, možda je i to priča, ali ne moja, svakako ne moja. To bi predstavljalo logički tačan iskaz, zadovoljio bih duh doturenom hranom činjenica, ali bi dušica kunjala, ta torokuša, lepojka, taj jednostavni cvet. Priča koja zahteva ovoliki uvod, postoji jedino zbog pisca, nažalost, ali je tako, želim da je ispričam već dugo vremena, nosim je u sebi, kao unutrašnji ruksak, po sopstvenom shvatanju iz prilično nedefinisanih potreba i u veoma sumnjivom dvopolnom obliku.

Ne postoji biće kojem bih je ispričao, taj neverovatan, ali mehanički prikaz trojstva u kojem egzistira par suprotnosti, da, muškarac-žena, gospodin Leopold Levi viši finansijski inspektor sreza Niša i njegova supruga Magda, moja nastavnica matematike, ali postoji još neko, postoji pas Klaus, postojim ja, nemo opsesivno derište, svi akteri razišli su se, nestali, preselili se u jedan drugačiji sistem vremena i u jednu izmenjenu dimenziju prostora.

Na dva pola jedne tangente, stvarno tuđ prostor smrti i otuđenja ulazi i u moju dušu koja postoji kroz priče. Postoje toliki načini da se nešto iskaže, ali je samo jedan važeći. Tačan. Pričljiv. Istinit. Već nekoliko noći i dana ja okončavam (priče su prištevi duše) odnos priče i moje duše, stvar sa duhom krenula je naopako. Hteo ne hteo prepustio sam Mogadonu (1,3-dihidro-7-nitro-5-fenil- 2X-1,4-benzodiazepin-2-ona) da me veže, ali je Mogadonu neznana hemija spajajućih spisateljskih duš-duhova.

Mogadon me pitao, kako bi priču ispričao Franc Kafka. Zatim me pitao zbog čega imam potrebu da pričam okolo kako volim Franca Kafku, a nikada sebi ne postavljam pitanje kako bi on ispričao moje priče. Rekao sam: Mogadone, radi svoj posao. I lepo sam usnio. Lepo je ne… dvoseklih metafora.

Usnio Franca Kafku. Možda u Mogadonu postoji neka namerna hemijska supstanca koja te onemogućuje da, opet je sve išlo razdvojeno, duša i duh, kao razvedeni muž i žena u sudskoj čekaonici. Sunce i Mesec, brat i sestra, sjedinjeni pitanjem, mogućim ostvarenjem jedne priče, ali nisu mogli odjednom, nije se dalo ruku pod ruku pred Franca, tako da je prvo (ko?) pitao: – Je li Franc, kako bi ti ispričao priču o gospodinu i gospođi Levi koji imaju čudnog psa.

Stajao sam pred robnom kućom “Beograd”, bilo je 16.02, čekao sam Kafku. Kao i obično, njegovo radno vreme u Niškoj kreditnoj banci završavalo se u 16.00č. Činjenica koja me silno obradovala bila je što robna kuća nije bila stvarna robna kuća, nisam imao svest šta bi stvarna zgrada robne kuće mogla da predstavlja, ali robna kuća u mogadonskom snu nalazila se u trafici, i stvarno je to bila robna kuća, mislim unutrašnjost robne kuće, nijedan sprat nije nedostajao, čak su i pokretne stepenice bile tu. Gledao sam na sat, nije imao brojeve već slova. Franc se pojavio u 16.08, što je zapravo bilo GH OU. Nosio je na sebi crno odelo, siv šešir i duboke crvene jahaće čizme.

Kasnim – pitao je. – Kasniš – odgovorio sam i jedan pored drugog ušli smo u trafiku – robnu kuću. – I šta sad – pitao je – zbog čega si me opet zvao u nevreme. Dobro znaš koliko posla imam pred četvoromesečni bilans.

– Imam problema s pričom, hoću da znam kako bi je ti napisao.

– Zašto bih ja pisao tvoje priče?

– Franc, ja jedino želim da saznam kako bi je ti napisao, da priču uradim drugačije. Znaš, ova priča ima sedam verzija, ni jednu ne mogu smatrati svojom.

– Hajdemo na pokretne stepenice – predložio je.

Prvo je stao on, zatim je jedan stepenik ostao prazan, pa sam uskočio ja. U tom sam trenutku primetio da na leđima, u kaputu, ima rupu, u obliku ljudske šake i da mu se vide leđa. Pružio sam ruku i osetio njegovo hladno meso. Nije se okrenuo, samo je kazao: – Svaka priča ima sedam tuđinskih verzija i osmu, crnu i nečitljivu, koju možemo, uslovno, smatrati svojom.

Ta je beskonačna, nedovršena i samo sni mogu pokazati gde je početak pisanja i zaleđeno srce priče. Uostalom, zbog čega ti sve ovo govorim o osmim verzijama, ja nikada nisam imao potrebu da krenem od prve.

Tek sam tada shvatio da stepenice nigde ne završavaju. Peli smo se i peli.

Vidiš šta si učinio. Nemoćan da izađeš na kraj s klupčadima, ne uspevajući da ne izmešaš istinu i laž ti si me odvukao od posla. A šef, a zamenik šefa? I gle, šta je sa ovim stepenicama?

– Šta je s ovim stepenicama – ponovio sam glasnije.

Franc se lupio po butini. – Kako šta je, izdrao se – pa to je osma verzija. Ja iskačem – kazao je – iskočiću za dvadeset sekundi. I znaš – nastavio je mirnim glasom – postojali su ljudi koji su živeli u Pragu, a nikada nisu prošetali praškim ulicama. Prema tome, sasvim je razumljivo što postoje pisci koji ne dozvoljavaju svome srcu da se doledi.

– Šta to znači Franc?

– Da je nemoguće razdvajati dušu i duh u pričama koje nosimo kao Krst,

– Šta – hteo sam da pitam, ali je već bilo kasno. Skočio je na gondolu s kožnom galanterijom, a prodavačica ga je hitro prekrila koferima.

Kuća gospodina Leopolda Levija, ipak će uvek biti gospode pored sve izveštačene drugarske neposrednosti drugoratnih metamorfoza, nalazi se tik pod našim balkonom. Sva je prilika da je glavni projektant imao i te kakvih razloga da Leviju uskrati popodnevno sunce. Ali svako zlo ima svoje dobro, kažem ja, te sam skoro dve godine maminim pozorišnim dvogledom posmatrao život te kuće. Bio sam od onih dečaka koji vide i ono što se ne vidi, zapravo video sam uglavnom ono što se nije videlo, da budem precizniji. Naprosto, privlačnost nekih bića dovoljna je da o njima saznaš sve što poželiš. Da li je zaista tako, dragi čitaoče, ti koji pripovedačevim voajerizmom zadovoljavaš svoju žeđ za znanjem.

Naše kuće se nisu posećivale. Levi je odlazio doktoru Jungvalteru dok je žena doktora Jungvaltera imala zajedničku krojačicu s mojom mamom. Tako se, kako već kod žena biva, saznalo da je gospodin Leopold rezervni pukovnik predratne Jugoslovenske vojske, veliki stručnjak za topove, haubice, pasionirani zaljubljenik u ružno naoružanje.

Preko žena tata mu je prodao, u ono vreme za debele pare, dva parabelumama specijalne izrade, koje je tokom 1944, oduzeo jedan, oberštaumfireru Mileru Horcu iz Ulma, streljanom u Našicama iste večeri zbog nedokazanog zločinačkog ubistva neke čegarske porodice. Drugi pištolj, oduzeo je kapetanu Jirgenu Peteru Leu, o kojem sam kasnije saznao da drži prodavnicu slikarskog materijala u Lincu.

Za novac od pištolja, mama je odmah kupila kinesku komodu od Uprave duševne bolnice, a koju je koristio dok je u njoj boravio eks-kralj Đorđe Karađorđević. Uverio sam se u verodostojnost bivšeg vlasnika kada sam u tajnom pretincu pronašao nacrte za tri rečne šalupe, a baka mi je kasnije, dok je s pokojnim Karađorđevićem izdržavala banju, pričala o njegovoj opsednutosti Dunavom i brodovima. Ja sam se, mnogo kasnije, domogao i njegove naslonjače koju sam dobio od L.A. za četiri grama heroina.

Kuća, koja i dan-danas postoji, građena je od crvenog kamena koji je danas nemoguće naći. Baka mi je govorila da je taj kamen videla kao devojka iznad Gornjeg Dušnika, ali je kasnije pocmeo. Komšiluk je o Levijevima mislio mnogo šta. Pre svega, sve je počelo upravo zbog tih pištolja i rastinja. Milicija je često navraćala, mislim da su prebrojavali oružje i pokatkad uzimali što im se sviđa, i to mi nikada nije bilo jasno, da li je moguće da su ga sumnjičili za povremena ubistva ili šta ja znam. Ono s drvećem postalo mi je razumljivo mnogo kasnije. Levi je vezivao tegove o grane drveća, tako da je ceo vrt išao nadole. Svi su se zgražavali. A kako je lepo kada drveće shvati da može da raste i nadole. Ta njihova kuća oduvek mi je izgledala kao da u njoj ne živi niko. Sem jednog prozora, posvuda su bile prašnjave žaluzine.

Zatekao sam jednom tatu kako ga posmatra dok sam sa psom odlazio ka Tvrđavi, trgnuo se i samo kazao: – U njemu nema straha!

Baka, koja je uvek pomno čula zetove reči, kazala je: – U jevrejinu više ne može biti mesta za strah, u njima postoji nešto što zamenjuje strah.

– Ovog je i to napustilo – odgovorio je tata.

To je stravična kuća – kazala je mama – ni za kakve pare ne bih kročila unutra.

Od kada znam za sebe Levija su svi zvali Pukovnik. Mislim da je bio zadovoljan što ga zovu Pukovnikom. Sećam se da mi je Dušan Kos, nastavnik hemije i kolega gospođe Levi, koji je sa njim bio u logoru Osvećim, kazao za vreme jedne šetnje Čairom, kako pukovnik Levi nijedan paket koji je dobio od svojih ili od UNRE nije podigao. Takav čovek me je potpuno zaokupio.

U sobu je prvo ušao Pukovnik. Pas se nije video u prvi mah. Stajao je korak iza čoveka i zurio kroz prozor. Činilo se da im je dosadno. Pukovnik je zapalio cigaretu i seo u naslonjaču. Pas je legao na prostirku pored njegovih čizama, ali je i dalje gledao kroz prozor. Čovek se nije micao. Njegovo telo, ono što se naslućivalo ispod široke uniforme, činilo se drvenim i neosetljivim.

Pas je bio crn i čudan. I ako su bili vrlo blizu bratstva razlikovali su se, ne po krvi ili naravi, nego u kretanju i čvrstini nepomičnosti. Čoveku su se pomerate usne i cigareta, pas se nije micao. Žena koju su ljudi zvali Pukovnica, poznata u varoši po dvojici pukovnika, jer su i psa zvali Pukovnik, ušla je i donela hranu.

Zapravo hrana je bila za psa. Njena svetlucava haljina načas se izgubila, a zatim se vratila noseći čoveku pribor za čaj. Za čoveka koji je izgledao gluvonem ljudi su govorili da je zao iz zadovoljstva. Po njihovom mišljenju pas je bio opak po naređenju, Mada ni oni koji su se usuđivali da to kažu, nisu ozbiljno mislili, jer dvojica Pukovnika ne samo da su bili daleko od toga da bi dozvolili bilo kakav sud, već su držali otvorene oči, što je značilo da gvozdena zavesa ne samo da skriva njihov privatni život već isključuje svaku mogućnost osećanja, bilo kojeg, sem straha koji su sejali.

Čovek se nije micao. Razmišljao je o tome kako su ljudi nepravični i glupi. Sve ono što oni nisu smeli da misle o njemu, mislio je on, umesto njih. Ali kada je kao protivtežu mislio svoju misao, pojmio je istinu da zadovoljstvo nikada nije imao. Ni on, a ni pas. Žena bila nevažna, O ženskom zadovoljstvu nije vredelo razmišljati.

Po običaju, parabelum je bio na stočiću. Kao i mnogo puta ranije uzeo ga je i uperio u psa. Ovaj se lenjo okrenuo, uperivši pogled koji ne gleda – ne u pištolj, ne u čoveka, već kroz njih – ispitujući konture ništavila i dosade. Nije nikad treptao, a to nije bila jedina sličnost sa zmijom. Lagano je ustao i izašao ne osvrćući se na čoveka, sigurno kao da je i sam čovek. Pukovnik je ostao u stolici. Okrenuo je pištolj ka sebi i cev stavio u usta. Povukao je oroz dok mu je u drugom kraju ustiju dogorevala cigareta.

Žena je ušla u spavaću sobu. Tamo je već bio pas. Ležao je pred ogledalom gledajući se u oči. Izgledalo je da ga fascinira vlastiti pogled; stvarno je izgledao čudno s tim zmijskim očima, mada čovek ne bi mogao sa sigurnošću da kaže da li su crne ili staklene. Žena se spustila na pod, okrenuvši leđa ogledalu. Doga je imala crnu, sjajnu dlaku. Dugački ožiljci na slabinama izgledali su kao vez. Žena mu je milovala brazde. Pas nijednom nije zadrhtao. Zatim su se otvorila vrata. Čovek nije ušao, nije čak ni progovorio. Samo je stajao. Pas je ustao da bi mu se pridružo. Dvojica pukovnika spremna kao i uvek za ritual zbog kog su živeli, čovek kamdžijom u ruci i u paradnoj uniformi, pas lenj i velik, čovečan u svojoj lepoti, neprirodan zbog onog što je znao. Koračajući naporedo izašli su iz kuće. Žena je ugasila svetlo i počela da plače.

Pukovnici se uputiše na reku. Svake su noći šetali obalom do mesta gde su ritual završavali borbom. Iznenada bi čovek počeo da zavija kao vuk, istog trena doga bi ga napadala. Pas je znao da je parabelum uvek prazan, da jedini metak koji postoji u kući nije namenjen njemu. Ali je bič od goveđe žile bio stravično oružje. Čovek je bio nizak, snažan i nalik jazavcu. Prikovanog pogleda u oči psa izgledalo je da plače, doga je gledala u štitnike na čovekovim rukama.

Pas je napadao smišljeno, određujući pravac ujeda prema mržnji koja je plamtela u čovekovim očima, ili suzama koje su se sakupljale na njegovim jagodicama. Pas nije napadao čovekov vrat i genitalije. Čovek je zauzvrat vodio računa da ne ošine psa preko lica. Obojica su znala da žena sad plače u mračnoj sobi. I čovek i pas grozili su se povratka u kuću, jer ono što je nekada davalo smisla obojici bio je sada samo patrljak mesečine, bačen u reku, od koga su i ribe okretale glavu. Grad je spavao i nije slutio urlikanje. Da su i znali da treba da slušaju, zasigurno ne bi prepoznali pukovnike.

Čovek je zavijao kao vuk, pas je režao i lajao kao pas, ljudima su izgledali demonski. Tako nisu mogli da znaju da su to oni. I pored toga, ljudski jezik, usta bez zuba i mere, naterala su psa i čoveka da se kolju u tmini pored vode koja je odnosila bol, ali je uvreda, laž i samoća ostajala kao jedini dokaz, jedini razlog borbe i poštovanja.

Pas je ugasio pogled kada je video da je čovek izvadio sat. Spustio se na tlo da oliže ranjenu šapu. Čovek mu je stavio lanac. Krenuli su kući i ne pogledavši se, noseći istu sliku, istu bol, ali ne pokazujući da je bol bol, a slika, ona tuga zbog koje su se ljudi sklanjali sa njihovog puta.

Žena je još plakala.

Čovek i pas prođoše pored nje i ne osvrnuvši se. Ušli su u kupatilo i oprali se. Pas je posmatrao čovekovu ruku pun poverenja.

Njih dvojica su spavali u istoj sobi. Žena nije ni jednom punih šest godina ušla u tu odaju. I dalje je plakala iako se odavno pomirila sa sudbinom koja ju je očekivala. Dobro je znala da, onog trenutka kad uvreda bude vraćena, jedan od pukovnika ostaje živ. Tada će ona doći na red. A kazna stiže polako, kada je sudija i dželat onaj koji je bio voljen, koji je to možda još, i ne može predstavljati ništa do pakao. Žena se pridržavala rituala, nije stavljala otrov u čaj i hranu.

Pukovnik je nestao 1965. iz grada. Nastavnica Magda ubrzo nakon toga otišla je u invalidsku penziju, navukavši i onu jednu nespuštenu žaluzinu. Živela je na jogurtu i karfiolu koje joj je donosio ludi Antonije, nekadašnji centarfor BSK-a, a posle rata zbog veze s nekim Belim orlovima, poslušno čairsko potrčkalo.

O Pukovniku sam ponovo saznao, zapravo ponovo sam ga video u TV dnevniku, u jednoj kratkoj sekvenci kako akreditovanim novinarima pokazuje upravo izvedenu operaciju u kojoj je njegova tenkovska brigada izbila na Suecki kanal.

Tata je kazao: – To je samo slika na televiziji.

Taj čovek nikada ne bi ratovao.

Rekao sam: – Tata, to je čika Levi i on mora da ratuje, Tada sam od oca dobio jedan šamar, rekao je besno – Štene, nikada se ne mora ratovati.

Ono čega se Kafka odricao, ja sam prihvatio, shvatio sam, čoveče ako si ljubitelj osmih verzija čega se stideti, 1978. godine, u antikvarijatu u Knez Mihajlovoj sreo sam devojku koju sam zapazio jer je kupila četiri primerka Zohara i odmah na licu mesta napisala četiri posvete. Zvala se Kefer i bila je na proputovanju kroz Beograd. Išla je ujaku u Mostar.

Vodili smo ljubav u hotelu Balkan, soba 206, i ja sam, budući da je dolazila iz države koju sam voleo, ispričao o Pukovniku. – Ah – rekla je – taj jastreb Leopold Levi. Zatim smo se posvađali, ona je otišla u drugi hotel. Razlog svađe ipak nije bio dovoljan, u suštini ja cenim antimilitariskinje, da ne završimo osmi koitus, onaj jedini i pravi. Ali ne u Beogradu, već u Mostaru na reci čije ime nikada neću izbrisati. Buna. To će uvek biti reka koju ću sanjati. Buna.

Kefer mi je ispričala strašnu Pukovnikovu sudbinu. Usmrćen, u snu preklan od Klausa, a ceo Kibbuz Tiferet zgrožen je bio izvitoperenošću ljubavi. Tako je lepo biti normalan, tako je dobro biti u granicama ljubavi i mržnje, govorili su susedi. Klaus ga je zaklao i pojeo, bar je tako pisao Jerusalim post. – Ima mnoštvo razloga za ubijanje, ali je uvek jedan presudan – kazao sam. – Da – odgovorila je Kefer – istina se zove Marifa Hašidi, mlada palestinska devojka koju su obojica zavoleli pod pogrešnim uticajem psećeg Merkura i ljudskog Saturna.

iz trezora GLEDIŠTA piše: Slaviša Nikolin Živković

Đorđe Matić: NEMA PISANJA BEZ ČITANJA!

gledista.drustvoknjizevnika.com

Pesnik i esejista Đorđe Matić iz Zagreba, boravio je prvi put na jugu Srbije u Sićevačkoj klisuri, tokom međunarodne 32. Književne kolonije Sićevo, ali i u Biblioteci STEVAN SREMAC u Nišu gde je zabeležen razgovor: NEMA PISANJA BEZ ČITANJA!

Đorđe Matić – Dizajn Miljan Nedeljković

Program međunarodne 32. Književne kolonije Sićevo, održan u sredu 13. septembra 2023. godine na dan Svetih Novomučenika Jasenovačkih. Govori: Đorđe Matić, pesnik i esejista; Razgovara: Dalibor Popović Pop; Dobacuje: Velibor Petković

Premijera samo na TRI TAČKE GLEDIŠTA

Učesnici Trideset druge Književne kolonije Sićevo: Zoran Živković (Beograd), Đorđe Matić (Zagreb), Danica Vukićević (Beograd), Laura Barna (Beograd), Bojan Džodan (Beograd), Vojislav Pantić (Beograd), Aleksandar Petrović (Beograd), Nikola Marković (Niš)

Nagrada Ramonda serbika za višegodišnje stvaralaštvo koje je ostavilo poseban pečat u istoriji savremene književnosti dodeljena srpskom piscu, esejisti, prevodiocu, izdavaču, uredniku, scenaristi, profesoru dr Zoranu Živkoviću.

Podsećamo, međunarodna Književna kolonija Sićevo je autentička književna manifestacija, jedna od najstarijih takvog umetničkog oblika u Evropi. Pokretač kolonije bio je niški književnik i prevodilac dr Mika Ignjatović, a utemeljivači članovi Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i tadašnja Kulturno prosvetna zajednica.

Prepoznajući njen značaj, Skupština Grada Niša 2005. godine donosi pravilnik po kojem Književna kolonija Sićevo prerasta u javnu gradsku manifestaciju čiji je osnivač i generalni pokrovitelj Grad Niš, a organizator Niški kulturni centar.

Vojislav Pantić i Nikola Marković

Poslednjih decenije suorganizatori kolonije su članovi Društva književnika i književnih prevodilaca Niša i Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ Niš, uz saradnju sa svim gradskim institucijama kulture: Narodni muzej Niš, Galerija savremenih likovnih umetnosti Niš, a posebnu pažnju svim gostima posveti domaćinski gradska Opština Niška Banja.

Pokrovitelj Književne kolonije Sićevo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.

književna kolonija Sićevo

Kratkometražni film međunarodna 32. Književne kolonija Sićevo – Producent: Goran Stanković; Snimatelj: Miroslav Mitić; Montaža: Emil Keser; Produkcija: GLEDIŠTA

međunarodna 32. Književna kolonija Sićevo

Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša, kao temeljna organizacija niškog književnog staleža, baštini tradiciju društva koje je pre sedamdeset godina osnovano u Nišu. U danima značajnog jubileja Društvo je, prisećajući se svog ranijeg naziva, osnovalo internet knjižaru «Nestor Žučni» da otrgne zaboravu stvaralaštvo Proke Jovkića, prvog srpsko-američkog pesnika.

Redakcija GLEDIŠTA

Stanislav Vinaver: AKO SE REČENICE NE IZGOVORE KAKO TREBA, ONE GUBE OD SVOJE UBEDLJIVOSTI, ZNAČAJA, VAŽNOSTI!

gledista.drustvoknjizevnika.com
Stanislav Vinaver i nekadašnji enterijer Narodnog pozorišta u Nišu

Štampano u prvom broju časopisa GLEDIŠTA oktobra 1953. godine u Nišu

Tražite od mene, u vezi sa svojom anketom o pozorištu, da vam nešto kažem o potrebi ili izlišnosti savremenoga repertoara. Mislim da je savremeni repertoar neophodan, pa makar bio i slab i preslab.

Život se stalno menja, a govorni akcenti i govorna melodija dobijaju stalno nove odbleske i odsjaje. Ono što se nekad moćno naglašavalo, gubi od naglaska u sadašnjem govoru, i obratno: što je nekada izgledalo sporedno, dobija snagu i značaj. Zato je veliki savremeni pesnik Eliot tražio: da se ponova približimo prostonarodnom govoru.

Zašto, upitajmo se opet i opet? Zato, što je ova ubedljivost u boji glasa, u treperenju glasa, u akcentima, u ritmu, u zastancima. Neka je misao i neka je osećaj već i ne znam kako određen i razgovetan, ipak, ako se rečenice ne izgovore kako treba, one gube od svoje ubedljivosti, značaja, važnosti.

A jezik, kao nosilac ubedljivosti, raspolaže akcentima, ritmovima i zastancima, ne samo na predvidljiv način, nego i na način posve nepredvidljiv.

Svako doba ima svoju jezičnu ubedljivost. Stvari koje su nekada bile naglašene nada sve, u modernoj rečenici dobijaju sasvim drugu zvučnu ulogu. Ubedljivost menja svoj ritam: nešto se kruni tokom vremena, nešto se iznova saznaje.

Zato se moramo držati živoga jezika, jer samo on omogućava da budemo ubedljivi i izraziti, pa i svesni i razumljivi.

Jezik se stalno obnavlja, a još najmanje u pojedinim rečima i izrazima. On se obnavlja tonom, prelivima, skokovima, nijansama, kolebanjima, i svakojakim zvučnim pokretima, koji nisu popisani, ni u gramatike upisani, ali koji su gvozdeni zakoni svakoga razdoblja.

Zato treba obnoviti čak i stare prevode. Veća je muka sa starim tekstovima. Smeju li se menjati? Ako ih bukvalno ne menjamo, ipak naše današnje fraziranje posve im menja smer, pravac i snagu.

Da bi se sačuvao duh ubedljivosti pojedinih pisaca, mora se pribeći novim jezičnim naglasima i preglasima. To mi činimo čak i nagonski.

Potrebno je da smo savremeni: da bismo mogli da se služimo kako treba savremenim jezikom. Srpski književni jezik neobično se promenio u toku poslednjeg stoleća. Više no ijedan književni jezik sadašnje Evrope. Taj jezik danas, izražava najtananije slutnje, a ne samo drevne epske zamahe!

On to ne postiže novim rečnikom, koliko novom govornom melodijom. Zakoni tih promena očevidni su. Gramatičari ih nisu utvrdili, nisu ni sanjali o tom da ih utvrde. Taj naš novi jezik, ta naša nova melodija — dramatični su.

Oni zanemaruju izlišne naglaske, i svode ih na najmanju meru. Oni odbacuju sve izlišne dužine.

Arhaični naš čovek, od pre sto godina, ne bi uopšte razumeo sadašnji govor — ma da bi, naravno, razumeo pojedine reči koje su ostale iste. Duša našega govora promenila se. Ona je modernija. Ona je tananija. Ona je ozarena modernim težnjama i snovima. Ona ima drugu perspektivu, druge odnose u rečenici.

Pogledaj dokumentarni film VINAVER
Režija – Petar M. Teslić
Proizvodnja – Televizija Beograd 1991.

Za to se negovanje novijeg repertoara — izraženog, neminovno, na sadašnjem našem dramskom i užurbanom jeziku, – nameće: ne samo kao potreba vremena, već i kao nešto neminovno u svakom pogledu: mi moramo da budemo doslovni svetu u kome živimo, i sebi samima.

Možda bi neko rekao i ovo: ako je težište problema u novom govoru, u novoj govornoj melodiji, Onda — uzeti stare tekstove i stari repertoar, pa ih preraditi u novom duhu.

Taj recept važi samo donekle, jer naš novi jezik, naša nova govorna melodija više pristaju uz moderni život, izražen modernim repertoarom, u kome nema arhaičnih zaokreta i okoliša.

Za GLEDIŠTA piše: Stanislav Vinaver

Miroljub Todorović: 3AVIČAJ I POEZIJA

gledista.drustvoknjizevnika.com
Niš, Obrenovićeva ulica, polovinom 20. veka

Moje niške godine

Rođen sam u Skoplju 1940. godine, ali, na neki način, Niš osećam kao svoj rodni grad. Zašto? Propašću stare Jugoslavije 1941, moja porodica je iz Skoplja, kao srpska, proterana u Srbiju. Prva stanica na njihovom izbegličkom putu bio je Niš gde su se izvesno vreme zadržali. Naravno, ja grad iz tog vremena ne pamtim, ali su ga moji zauvek upamtili kao mesto spasa i dobrodošlice i to preneli na mene.

Nešto kasnije živeli smo u Ražnju, a onda u Novom Pazaru. Tokom 1942. prelazimo u velikomoravsko mesto Ćićevac, gde ćemo sa kraćim prekidima (selidbe u susedna sela Obrež i Lučinu 1946-1950), živeti više od jedne decenije — do 1954. Te godine, tokom leta, ponovo se vraćamo u Niš. Ovaj povratak, koji nije ostao bez trauma, osetio sam kao povratak u odavno prosanjani i pomalo izgubljeni rodni grad.

Moja majka prodala je kuću u Skoplju[1] i kupila u Nišu u Mačvanskoj ulici broj 10, kod Sreza. Od cele kuće imali smo samo sobu, kuhinju i špajz. Dvorište je bilo zajedničko, neveliko, a ispod prozora sobe rastao je grm rane majske ruže sa malim jarko-crvenim i opojno mirisnim cvetovima, od kojih je svake godine pravljeno slatko čiji ukus i dandanas osećam u ustima.

Upisao sam se u peti razred Više mešovite gimnazije „Stevan Sremac“, jezici: ruski (koji sam i ranije učio) i francuski. Razredni starešina u petom i sedmom bio nam je profesor ruskog Stevan Kobeljev. Stalno nas je grdio, ali, u stvari, bio je mek i, na onaj iz literature već znani ruski način, duševan čovek. U šestom i osmom vodila nas je Dušanka Stojanović, matematičarka. Nju sam zapamtio kao nezainteresovanu, verovatno ophrvanu sopstvenim nevoljama, i pomalo hladnu.

Društvo u gimnaziji bilo je šareno, profesori strogi. Odličnih učenika, bar u našem razredu, gotovo da nije ni bilo. Dosta se ponavljalo, pa bi se svake godine u odeljenju našlo nekoliko zanimljivih prinova. U petom razredu, zbog trojke iz francuskog, bio sam vrlo dobar. Predavala mi je Milica Ivanović i jednom prilikom uhvatila dok sam, tokom pismenog zadatka, ispod klupe iz pripremljenog papira, „proveravao“ zamršene francuske glagolske oblike. Jedva sam izvukao živu glavu.

Šesti razred položio sam sa odličnim, ali mi je zato vladanje bilo samo vrlo dobro. Na završetku školske godine, koliko se sećam, u opštem oduševljenju, pobacali smo inventar (klupe i ostalo) kroz prozor i onda za taj čin bili kolektivno kažnjeni. U sedmom i osmom razredu opet sam bio vrlo dobar, dok sam veliku maturu položio sa odličnim uspehom. Tom prilikom dobio sam, kao nagradu, roman Brkići iz Bara, Novaka Simića, hrvatskog pisca (u Povijesti hrvatske književnosti I. Frangeša označen kao „Srbin iz Bosne“), inače, mog rođaka po majci.

U gimnaziji najbolje su mi išli srpski, istorija i filozofija, dok sam najteže izlazio na kraj sa fiskulturom. Dovodio sam do besa nastavnika telesnog vaspitanja ne mogavši pristojno da preskočim „konja“ i odbijajući da izvedem čuveni kolut napred i kolut nazad.

Iz Ćićevca u Niš pristigao sam već kao „pisac“.[2] Imao sam jednu ili dve sveščice sa stihovima i crtežima, puno proznih skica, zapisa i beleški, objavljenu pesmu u beogradskom dečijem listu Pionir,[3] čak i kritički intoniran odgovor redakcije lista Zmaj[4] na pesme i prozne priloge koje sam im slao.

U Nišu je literarni zamajac dobio novo ubrzanje. Pretpostavljam da je dolazak iz seoske i palanačke sredine u veliki grad (Niš je sa pedesetak hiljada stanovnika, u ono vreme u Srbiji i Jugoslaviji, predstavljao znatnu urbanu celinu), bio za mene preloman i nagao pa sam pravi psihološki izlaz, u tom malom košmaru, pronašao u intenzivnom pisanju. Teme su bile vezane za prethodne godine provedene po mestima oko Velike Morave.

Tako su sećanja, autobiografske i dnevničke beleške prerasle u pravu sagu o detinjstvu i dečaštvu, letnjim doživljajima kraj reke, plivanju, pecanju, krađi voća, zimskom sankanju, jazavcima, lisicama, zmijama, seoskim pričama o vampirima i drugim dogodovštinama.[5]

Početkom 1955. u dečijem listu Zmaj[6] objavljujem pesmu Voz pod imenom svoje sestre Nadežde Todorović, učenice VII razreda osmoljetke „Vožd Karađorđe“. Pesmu sam poslao pod sestrinim imenom jer sam se plašio da me sada, već kao gimnazijalca, list neće prihvatiti kao saradnika.

U gimnaziji na pisanje podsticao me je profesor srpskog Milan Anđelković. Poklonio mi je nekoliko brojeva niškog časopisa Gledišta i nagradio za jedan tematski rad o Jovanu Steriji Popoviću.

Iz časopisa Gledišta trajno su mi se urezali u pamćenje (koje je, inače, kada su u pitanju pesme, i moje i tuđe, veoma slabo), stihovi Dobrivoja Jevtića, tada mladog niškog pesnika: Niz dlaku mačke/silazi dan. Za mene, koji sam doskora pisao, kako su urednici Zmaja to u svojoj belešci naglasili, pod jakim uticajem naših pesničkih klasika, posebno Vojislava Ilića, ovakvi stihovi predstavljali su veliko iznenađenje.

Nekako u to vreme počeo sam intenzivno da igram šah. Sa Dragutinom Šahovićem, koga smo zvali Šota, budućim velemajstorom, smenjivaću se na sedmoj i osmoj tabli ŠK „Trgovačkog“, putujući i igrajući za klub od Prokuplja do Negotina. Dogurao sam, mislim, do druge kategorije a onda prestao. Literatura je prevagnula.

Glavnu ulogu u niškom kulturnom životu tada igralo je pozorište. Sve se vrtelo oko njega. A u pozorištu opet, ako se ne varam, što skandalima, što ulogama, bila je zapažena Kaja Grganović. Nisam voleo pozorište. Ni tada, ni sada. Sve mi se u njemu činilo prenaglašeno i izveštačeno, a tome su posebno doprinela prenemaganja tragetkinja tipa Kaje Grganović.

Većinu iz moje generacije nisu nešto posebno privlačile čak ni one popularne predstave sa Kalčom, ni Sremčeva legendarna Ivkova slava. Više smo voleli filmove u bioskopima: „Istra“, „Pionir“, „Park“ i šetnju niškim korzom. Dosta se čitalo. Pored lektire, uglavnom, klasici. Sećam se dobro kako je u Narodnoj biblioteci, nama srednjoškolcima, oko izbora onoga što ćemo čitati, svesrdno pomagao pesnik Veljko Vidaković.

Pored beletristike, još ranije, zainteresovao sam se za naučno-popularnu literaturu. Jedna od prvih knjiga takve vrste sa kojom sam se sreo bila je 300.000 kilometara u sekundi (Beograd, 1949).[7] Kasnije sledila je Zagonetka života V. Safonova (Zagreb, 1948), pa Darvinovo Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta (Beograd, 1951), Jedan, dva, tri… do beskonačnosti Džordža Gamova (Beograd, 1955), Život na drugim svetovima Ser Harolda Spensera Džonsa (Beograd, 1957), pa Putovanje ka dalekim svetovima K. A. Giljzina (Rad, 1959) i mnoge druge, slične. To me je odvelo i do naučne fantastike u kojoj, priznajem, i danas mogu da uživam.

Posle dečijih, u Pioniru i Zmaju, prve „ozbiljne“ pesme objavio sam u niškim Gledištima. Na nečiju preporuku odneo sam pesme Savi Penčiću profesoru ruskog jezika u gimnaziji „Svetozar Marković“. Sava je bio član redakcije časopisa Gledišta. Lepo me je primio, ohrabrio i dao niz saveta tako potrebnih mladom čoveku koji tek ulazi u literaturu. Pesme su se pojavile u broju januar-februar 1958. Bio sam učenik osmog razreda gimnazije sa gomilom svezaka ispunjenih stihovima i pomalo nesigurnom reputacijom pesnika u širem porodičnom krugu i među školskim drugovima i prijateljima.

Objavljivanje u Gledištima značilo je mnogo, pre svega kao potvrda da ono u šta je uložena magična i snažna pubertetska energija nije bilo uzaludno, a onda i kao podstrek za dalji, ozbiljniji rad. O mladalačkoj i stvaralačkoj taštini i da ne govorim.

U istom broju Gledišta prozu objavljuju: Rade Nikolić, Nikola Meljanicki, Zorica Mijajlović (moja generacijska ispisnica iz gimnazije „Stevan Sremac“) i Dragoljub Janković; poeziju: Đoka Popović, Velizar Pešić, Veljko Vidaković, Staniša Stanković, Biljana Milić, Radoslav Radenković, Miroslav Stamenković, Dušan Belča, Simon Milčić, Radovan Kovačević, Vlada Stojšin i Blagoje Glozić; eseje: Miodrag Petrović i Ljuba Stanojević, a prikaze: Sava Penčić i Radomir Rajković.

I sledeća Gledišta, trobroj mart-april-maj, donose jednu moju pesmu pod naslovom Balada. U ovom broju sjajnu prozu Ogromna igra kao život, na uvodnom mestu objavljuje Svetomir (Sveta) Janković, moj dobar prijatelj, književni sabrat i gimnazijski drug, najtalentovaniji pisac naše generacije, a, verovatno, jedan od najtalentovanijih prozaista iz niškog književnog kruga, uopšte.

Ovaj književnik i prevodilac (preminuo u Nemačkoj pre nekoliko godina), na žalost, sticajem nesrećnih životnih okolnosti, nije našoj literaturi dao ono što je, po izuzetnoj snazi svoga prirodnog dara, mogao dati.

Te i naredne 1959. godine u Narodnim novinama objavljujem čitavu seriju od petnaestak pesama za decu, a po junaku jedne od njih dobijam prepoznatljiv nadimak na niškoj štrafti.

Godina 1959, prelomna je u mom književnom stvaralaštvu. Znanja dobijena ranijim praćenjem naučne i naučno-popularne literature sve se više kristalizuju u naum o mogućnosti jedne sinteze umetnosti (poezije) i egzaktnih nauka. Tako se rađa ideja o scijentizmu, prvobitnom toku signalizma.[8] Preko knjiga Marsela Rejmona Od Bodlera do nadrealizma (Sarajevo, 1958) i Mišela Sefora Apstraktna umjetnost (Zagreb, 1959) upoznajem se i sa istorijskom avangardom, čiji uticaj počinje da biva sve evidentniji u mom delu.

Krajem oktobra 1961. godine doživljavam tešku porodičnu tragediju. Umire mi sestra, svršena učenica srednje muzičke škole u Nišu, posle duge i opake bolesti, u devetnaestoj godini života. Njenu preranu smrt traumatično sam i teško podneo. Taj događaj itekako utiče na moj dalji život i rad jer presudno doprinosi konačnoj i neopozivoj odluci da se potpuno i bez ostatka okrenem stvaralaštvu (književnosti i umetnosti), kao jedino mogućem načinu da se koliko toliko popravi (ili, čak, možda, prevlada), „tragična pozicija čoveka u kosmosu“.[9]

Objavljujem dosta pesama, posebno u zavičajnim Gledištima, Glasu omladine i Narodnim novinama. Početkom 1961. pripremam i prvu zbirku pod naslovom Konjic ljeljen i sa preporukom Save Penčića nudim kruševačkoj Bagdali. Bagdala je prihvata i uvrštava u svoj izdavački plan za 1962. godinu.

Na zahtev redakcije prvobitni karakter zbirke, koja je bila sačinjena od pesama nastalih na inspirativnim izvorima Biblije i lirske narodne poezije, menjam i ubacujem pesme iz drugog znatno drugačijeg rukopisa koji sam pripremio pod naslovom Galaksije. Ove scijentističke (ili atomističke pesme, kako sam ih ponekad nazivao), postale su karakteristične za period mog stvaralaštva s početka šezdesetih godina.

Na žalost nesporazum sa izdavačem nastaje kada redakcija, zbog finansijskih razloga i teškoća, pokušava da mi zbirku svede na plaketu od svega 24 strane. Tu, konačno, odustajem od njenog objavljivanja.

Prva knjiga štampana mi je tri godine kasnije u Nišu. To je poema Planeta na kojoj je rad započet 1960. a kulminirao 1963. godine. Delovi ove poeme svoju obimniju i ozbiljniju prezentaciju doživljavaju u antologiji niških pesnika Pohvala vatri koju su 1964. sačinili i objavili Sava Penčić i Veselin Ilić.

Planeta se u Maloj biblioteci poezija (uređivali su je: Dimitrije Milenković, Dobrivoje Jevtić i Dragoljub Janković), u izdanju Književnog društva „Nestor Žučni“, pojavljuje krajem 1965. godine. U to vreme bio sam u vojsci u Zagrebu i nestrpljivo, i pomalo nervozno, iščekivao da dugo najavljivana poema konačno napusti štampariju i nađe se u mojim rukama. To se, najzad, i dogodilo.

Jednog hladnog i maglovitog kasnojesenjeg, ili, možda, već zimskog dana, ležao sam u zagrebačkoj garnizonoj ambulanti, pritešnjen reumatičnim i išijadičnim bolovima, kada se, sa paketom tek odštampane knjige, na vratima bolničke sobe, pojavio Vice Petrović.

Za objavljivanje Planete, pored Save Penčića, svakako, najviše mogu da zahvalim Veselinu Iliću. Ovaj kritičar, vrsni teoretičari sociolog kulture, čije će ime zlatnim slovima biti zabeleženo u niškoj kulturnoj istoriji, već više decenija prati moj rad i pruža mu nesvakidašnju podršku.

Od objavljivanja pesama u Glasu omladine početkom šezdesetih godina, preko unošenja u antologiju niških pesnika (1964), presudnog uticaja u štampanju prve knjige (1965), polemike sa nadobudnim beogradskim kritičarem, koji će posle promeniti svoje ogovaranje Planete za 360 stepeni, dodeljivanja sredstava za prvi broj Internacionalne revije Signal i pisanja dragocenih eseja o mojoj poeziji i signalizmu, već skoro četrdeset godina uživam u ovom stvaralačkom prijateljstvu za koje ne znam kako sam ga i čime zaslužio.

Ne treba smetnuti s uma i činjenicu da je u srpskoj kulturi pojam avangarde za moje ime i moj rad prvi vezao upravo Veselin Ilić. Njegov tekst Avangardni pesnik Miroljub Todorović[10] imao je proročki značaj i umnogome uticao na moju dalju pesničku sudbinu.

Planeta je u niškoj kulturnoj sredini dočekana sa velikom dobrodošlicom. U tome je, svakako, prednjačio veoma afirmativan prikaz Miodraga Petrovića u Narodnim novinama,[11] ali i Miroslava Markovića u Glasu omladine,[12]  kao i pomenuti tekst Veselina Ilića u Gradini.

Centar Niša, pogled na Tvrđavu, polovinom 20. veka

Godina 1966. je godina moga rastanka sa Nišem i konačnog prelaska (preseljenja) u Beograd. Kuća u Mačvanskoj 10 je prodata, a za taj novac kupljen je mali stan u Dobrinjskoj ulici u centru Beograda gde ću sledeće tri decenije nastaviti da se suočavam i rvem sa neizvesnim i nemerljivim silama literature i umetnosti. Prijateljske veze sa zavičajnim Nišem, međutim, nikada nisu prekinute.

Naprotiv, one su, rekao bih, postale još čvršće saradnjom u časopisu, Narodnim novinama, izložbom crteža i signalističke poezije u Likovnom salonu, književnim večerima, objavljivanjem više knjiga u Gradini (Putovanje u Zvezdaliju, 1971, Naravno mleko plamen pčela, 1972, Signalizam, 1979) i Prosveti (Vidov dan, 1989, Glasna Gatalinka, 1994, Planeta, 1995), kao i u zajedničkim publikacijama sa piscima niškog književnog kruga, kome, po svemu što sam ovde kazao, i sam, nesumnjivo, pripadam.

fusnote:

[1] U Skoplju, ako se izuzme period između 1940. i 1941, bio sam samo dva puta u životu: par dana sredinom 1954, neposredno pre prodaje kuće i 1975, u prolazu, vraćajući se sa Struških večeri poezije.

[2] Počeo sam da pišem rano, još u devetoj godini. U literarnim ambicijama svesrdno me je podsticala i pomagala majka, koja mi je bila i prvi čitalac, učitelj i savetodavac. Tu bezrezervnu podršku, koja mi je bila posebno dragocena u trenucima sumnji, kolebanja i bezmalo odustajanja od literature, imao sam do kraja njenog dugog života.

[3] Pionir od 19. novembra 1953. godine. Pesma nosi naziv U poznu jesen.

[4] Zmaj od 1. septembra 1954, u rubrici Odgovori redakcije.

[5] Od 18. novembra 1954. do 4. juna 1955. napisano je ukupno 413 strana autobiografskih zapisa i sećanja pod opštim nazivom Detinjstvo i dečaštvo u tri sveske: Sećanja iz Ćićevca, Dani iz Obreža i Dani iz Lučine. Poslednja sveska ostala je nezavršena. Tu je još i Dnevnik sa Golije (leto 1955), započeti roman Dečaci sa reke, itd.

[6] Zmaj od 1. februara 1955.

[7] Ovu knjigu dobila je moja sestra Nadežda (Nadica) Todorović kao odličan učenik II razreda osnovne škole u Lučini 4. juna 1950. godine.

[8] Da ova ideja nije proistekla samo iz proučavanja pomenute literature, već da je svoje inspirativno vrelo imala i u samoj atmosferi grada Niša, koji se upravo tih godina formira kao moćan elektronski centar u zemlji, ukazaće kasnije neki kritičari. Jedan od njih, Veselin Ilić to veoma plastično prikazuje:

„Ćutljiv dečak Miroljub Todorović maštao je o čudnoj moći pesnika da savlada pesmu u godinama kada je Niš doživljavao višestruki privredni bum, koji je useljavao u svakodnevnu govornu komunikaciju niškog radnika i intelektualca reči elektronika i kibernetika, kada su postajale obične, konvencionalne, demistifikovane reči za svakog radnika Elektronske industrije; s njima se sretao na radnom mestu, ulici. Poslednji dani gimnazijalca Miroljuba Todorovića su i dani prvih prodora čoveka u kosmos i leta Jurija Gagarina. Vreme formiranja pesničke ličnosti Miroljuba Todorovića, je vreme podviga nauke i čovekovog stvaralačkog trijumfa.“

(U tekstu: Avangardni pesnik Miroljub Todorović, Gradina broj 2,1967).

[9] Opsednutost smrću uočljiva je u čitavom mom delu počev od Planete čija dva poslednja stiha iz uvodne pesme glase: kretao sam ka odgonetkama/zamršenih formula Smrti pa do najnovijih pesama i zbirki.

Sestri sam posebno posvetio ciklus pesama Izazivanje smrti, Gledišta broj 1, 1963, Niš; zbirku pesama Naravno mleko plamen pčela, Gradina, Niš, 1972 i haiku venac Sestrin grob u zbirci Glasna Gatalinka, Prosveta, Niš, 1994.

[10] Posle toga Ilić je objavio još sledeće tekstove:

  • Na avangardnim stazama umetnosti, 68 list mladih broj 15,19. juni 1969.
  • Jezik i poezija, Književna reč broj 143,25. april 1980.
  • Avangarda, jezik i poezija, pogovor u knjizi M. Todorovića Čorba od mozga, Beograd, 1982, str. 193-211.
  • Poezija i avangarda, Književna kritika broj 2,1984, str. 39-52.
  • Poezija i avangarda, u knjizi: Mitologija, ideologija i umetnost, Beograd, 1987, str. 165-183.
  • Duh signalizma – duh avangarde, Mostovi, broj 100,1987.
  • O duhu avangardne umetnosti kod Srba, Stremljenja broj 7-8,1989, str. 117-126.
  • Poetika srpskog signalizma, Savremenik broj 1-2-3, 1990, str. 228-240.
  • Ludička ontologija avangardne poezije, u knjizi: Mit i stvaranje, Prosveta, Niš, 1990, str. 203-221.

[11] Petrović: Pokušaj pomirenja poezije i nauke, Narodne novine, 29. januar 1966.

Petrović svoj prikaz završava sledećim rečima: „U svojim najkreativnijim trenucima Todorović, bujno metaforičan i sa nečim od prizvuka mita, ostvaruje veoma lepu poetsku meru i kvalifikovano otvara za poeziju jedan problem koji traži rešenje već dve hiljade godina. Novi zvuk u srpskoj poeziji. Van svake sumnje.“

[12] Miroslav Marković: Ispisivanje novih oblika, Glas omladine, mart 1966.

Za GLEDIŠTA piše: Miroljub Todorović

Dragana Mašović: O JEDNOM PESNIČKOM SKOKU

gledista.drustvoknjizevnika.com
Društvo književnika Niša u Mostaru © Gledišta

U Mostaru sam volela jedan… Mostar.

Jao, kad bih znala…

                                             Ali, ne znam.

Od tog Mostara, ostalo je malo toga, porodičnog bar. Moj deda koji je pio, celog života, mostarsku Žilavku. Moja tetka preko čijeg lica bi prešla, na samo par trenutaka, senka jednog davnog prosca, koga je odbila na zahtev svoje majke, predaleko je taj Mostar, sine, majka će te se mnogo poželeti.

Moji drugovi, nesuđeni piloti. I sve tako, fragmenti, iskidani, ostavljeni su na volju da opstaju kao vinjete, ili da se, možda i prisilom, uvuku u pamćenje umreženi u mesta, priče, slike, ali i stvari koje se nisu nikada dogodile.

Među njima, našao bi se i neki kišni Mostar Pere Zupca, i neki Šantićev, zanet lepotom, i neki razgledničavi Mostar, kakav mi se često vraća, ušuškan u mirisne bašte, sa mostom iznad reke… ludo.

Ipak. 

Fragment je, u biti, dvojak: znak je razaranja, ali i znak očuvanja: u oba slučaja on podseća na gubitke, stradanja, pokidane veze. Bodlerovski rečeno, kao šešir, on može da ukaže na oblik glave koja ga je nosila. A može i da, nenošen, oblikuje glavu koje nema.

Slično važi i za fotografiju: ona može da zabeleži neki bitan momenat, i tako pomogne sećanju, ali može da bude moćan podsetnik na našu urođenu sklonost zaboravu. Tada ona ume da prikrije, zatamni neku prošlost kad nastupi trenutak u kome se ta prošlost, stvarna, pamti samo kroz fotografiju.

Društvo književnika Niša u Mostaru © Gledišta

Tako se i dogodilo da su se otvorile arhive i pronašle fotografije jednog davnog druženja, niških i mostarskih pisaca i prevodilaca, snimljene u Mostaru pre skoro pola veka (iz ranih osamdesetih). Otvorili su se, delimično, i neki lični albumi u duši, ali, opet, kao fragmenti.

Teško ih je sklopiti u neku uverljivu konstrukciju, u narativ o prijateljstvu između dva grada, narativ koji je izgoreo u plamenu umiranja države koja ih je povezivala – ja danas ne čujem da se mnogo druže, kao nekad, literati iz Mostara, i Skoplja, i Niša, i tako redom.

Zato nema narativa: samo ovih slika na kojima sam ja, umišljeni postdiplomac, i pesnik-profesor Safet Sarić, sa onima kojih više nema: Alijom Kebom, kao i Sašom Hadži-Tančićem, Mikom Ignjatovićem, Stefanom Nikolovim, Miletom Ostojićem, Blagojem Glozićem.

Na mostu, na vrelu, izbledele slike lišene su onog toplog, drugarskog, koje smo podelili sa Mostarcima u redovnim godišnjim razmenama.

Nema ni boemskog: u noći kada su đaci doveli svog profesora, pesnika, i popeli ga na sto da nam recituje, gromoglasno, mi, Nišlije, nismo odstupili ni za dlaku: i mi smo svog pesnika popeli na drugi sto, da i on zagrmi.

Eh, kad biste znali kako su tada grmeli pesnici, pre nego što su nastupila vremena kada je grmelo sve drugo, ruševno i strašnije. I razdvojilo niško i mostarsko prijateljstvo, nadam se, ipak, ne zauvek. Zato su ove slike podsećanje na gubitak, na nestanak, izvedene, kako bi rekao Jejts, iz svoje mračne noći.

Među njima, mogu još uvek da čujem zvuk jedne čudne pesme, bar jednog njenog stiha. Nastala je na predivnom mestu, na vrelu Bune, u veselom razgovoru. Jedan od nas, Blagoje Glozić, žurno je nešto pisao i brisao dok smo se mi sladili jeguljama, ne sluteći šta nam sprema.

A spremao je stihove. Recitovao ih je tada, recitovao ih je nad vrelom, i nad rekom, i na mostu, i za stolom, i na stolici, i za recepcijom, i nasred ulice, svuda gde je trebalo ostaviti pesnički trag za slučaj da dođe, ah, nastavak onih toplih vremena. Pesnik je govorio, narod je uživao. Tada.

Društvo književnika Niša u Mostaru © Gledišta

Poslednji put, sećam se kao da je juče bilo, na železničkoj stanici. Naši mostarski prijatelji stajali su na peronu, a mi smo se već uvukli u kupe i samo još čas, jedan čas, naginjali kroz prozor dok je Blagoje recitovao, na opšte veselje prisutnih:

A Neretva, Neretva je ludo

A kakva je, takva je u skoku.

Nije važno, mislila sam tada, kao i sada, koje je ludilo izvuklo Neretvu iz korita i podiglo je u skok, za razliku od uobičajene prakse. Uredno je ozvučilo stare fotografije i, kao ništa drugo posle decenija sumornih dešavanja, mračnih noći i pogubljenih, spaljenih ili prašnjavih arhiva, izmamilo mi osmeh na lice.

Jeste, bar se to zaista dogodilo. Taj ludi, taj ludo pesnički skok.

Za GLEDIŠTA piše: Dragana Mašović