Televizija Arhive · GLEDIŠTA

Malo je stvaralaca koji su uspeli da televiziju, kao medij često osuđen na prolaznost, pretvore u prostor trajne kulturne vrednosti. Boris Miljković nije samo ispunjavao programske šeme; on je gradio novu arhitekturu vizuelnog mišljenja.

Njegov značaj se zato ne dokazuje pukim nabrajanjem nagrada ili zvanja. U kontekstu srpske televizije, on je tačka preloma – autor koji je ovaj medij iz oblasti zanata preveo u oblast čiste umetnosti. On nije samo jedan od najvećih, već etalon. Mera.

Ubeđen sam da ta mera nije nastala iz njegove želje za dominacijom, već iz duboke samospoznaje. Iz uverenja da televizija nije puki prenos očima vidljive stvarnosti, nego njeno tumačenje; da slika nije dekor, nego misao; i da javni servis ima smisla samo ako ima kulturnu kičmu.

TELEVIZIJA KAO PROSTOR SLOBODE I STAVA

Miljkovićevo obrazovanje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu nije ga odvelo u autorsku samodovoljnost, već u odgovornost. Moj lični utisak jeste da njegovo stvaralaštvo, bilo kao reditelja, autora, kreativnog direktora ili esejiste televizije, uvek polazi od istog pitanja: šta ovaj medij duguje zajednici u kojoj postoji?

Važno je, međutim, podsetiti da Boris Miljković nije stvaralac koji se pojavio naknadno ili niotkuda, u zrelim godinama, već jedan od onih koji su još osamdesetih godina učestvovali u oblikovanju novog i muzičkog i talasa jugoslovenske televizije.

Još kroz autorske i koautorske emisije poput Rokenrolera i Niko kao ja, on je pokazao da televiziju razume kao prostor slobode i stava, a ne kao puki programski servis. Ta, nazovimo ih, rana iskustva nisu bila epizoda, nego dragocena, čvrsta građa kojom će kasnije biti popločan „Put u budućnost”, i sve ono po čemu ga danas prepoznajem kao meru.

TELEVIZIJA KAO JEZIK, NE KAO FORMAT

Kad se govori o njegovom opusu, lično izdvajam serijal „Put u budućnost”. S razlogom. Taj serijal nije samo istorija likovne umetnosti na jugoslovenskom kulturnom prostoru, nego je izuzetna pokazna vežba toga šta dokumentarna televizija može da bude kad joj se pristupi kao jeziku, a ne kao formatu.

Miljković ne prepričava epohe. On ih gradi. Arhiv, glas, muzika, tišina – sve je u funkciji priče koja ne podilazi ni ne isključuje. Gledalac nije učenik pred katedrom, on je saputnik. Upravo u tome leži razlika između informativnog programa i kulturne televizije.

„Put u budućnost” pokazuje da je umetnost posle Drugog svetskog rata bila više od stila i estetike – bila je prostor slobode, sukoba i rizika. Miljković ne mitologizuje. On razume i tim razumevanjem otvara prostor da i nove generacije danas promišljaju sopstveno vreme.

„Put u budućnost” je pokazao šta televizija može da bude kada misli, a ne samo da informiše.

TELEVIZIJA KAO ČUVAR PAMĆENJA

Drugo veliko delo njegovog stvaralaštva, opet za mene lično, predstavljaju dve emisije posvećene Srbima iz Srema, današnje Hrvatske i šire. Verovatno i najosetljiviji deo njegovog opusa, jer tu nema zaštitne distance istorije umetnosti. Tu je sve sasvim lično.

Ipak, upravo tu Miljković pokazuje najveću autorsku zrelost. Nema viška emocije, nema političke retorike, nema prizivanja krivice. Postoji samo uporno, dostojanstveno beleženje trajanja: jezika, običaja, pamćenja. Televizija kao mesto sabiranja, a ne razdvajanja.

Ove emisije ne leče istoriju, ali neguju pamćenje. I to je meni više nego dovoljno da na trenutke doživim taj prostor kao svoj, da se poistovetim sa sremskom ravnicom.

Tiho i dostojanstveno svedočanstvo o trajanju identiteta bez političke retorike i bez patetike. Televizija kao prostor pamćenja, a ne podela.

KREATIVNI DIREKTOR KOJI JE RAZUMEO SMISAO FORME

Kao kreativni direktor RTS-a, Miljković je uradio nešto što se retko priznaje kao autorski čin: oblikovao je vizuelni identitet javnog servisa kao kulturni stav. Redizajn nije bio kozmetika, bio je poruka da javna televizija mora da izgleda dostojno vremena u kom živi.

U tome se vidi kontinuitet: isti onaj autor koji u dokumentarcu brine o ritmu, tonu i značenju, brine i o grafici, najavi, špici. Za Miljkovića ne postoje „sporedni” elementi. Sve je tekst i sve je važno.

Vizuelni identitet javnog servisa pokazuje da forma nije ukras, već jasna poruka o odgovornosti medija prema vremenu u kom postoji.

ZAŠTO JESTE NAJVEĆI

U zaključku, ako nazovem Borisa Miljkovića najvećim televizijskim stvaraocem ne udeljujem kompliment. Navodim činjenicu. On je autor koji je televiziju shvatio ozbiljno u kulturi koja često ne shvata ni sebe. Autor koji nije bežao od institucije, ali je u njoj uspeo da ostane slobodan. Stvaralac koji zna da je tišina važnija od govora, a odgovornost preča od uticaja.

Zato, moja priča nije hvalospev, već lični zapis zahvalnosti. Za televiziju koja je mogla da bude više i ponekad, ponajviše zahvaljujući njemu, to i jeste – Nit koja nas povezuje.

Piše Dalibor POPOVIĆ POP