Dragi g. Bukovski, zašto nikada ne pišete o politici ili dešavanjima u svetu?
„Dragi M. K. zašto bih, da li se događa nešto novo pod kapom nebeskom?
– svi znaju da je đavo odneo šalu.“
Čarls Bukovski (1920-1994)
Naše divljanje tinja kao tihi požar, dok posmatramo dlake na tepihu – pitajući se šta je, dođavola, pošlo po zlu kad su digli u vazduh tramvaj pun žele bombona sa posterom mornara Popaja.
To je jedino bitno: dobar san je nestao, a kada on nestane, sve nestaje. Ostalo su besmislene igre za generale i biznismene, a kad smo već kod toga – vidim da je još jedan američki bombarder pun hidrogenskih bombi ponovo pao sa neba – OVOG puta u more dok je NAVODNO štitio moj život.
Stejt department kaže da su hidrogenske bombe bile „nenaoružane“ šta god to značilo. Dalje čitamo kako je jedna od hidrogenskih bombi (izgubljena) pukla i širila radioaktivno sranje svuda dok je navodno štitila mene, IAKO ja nisam ni tražio zaštitu. Razlika između demokratije i diktature je u tome što u diktaturi ne moraš da gubiš vreme na glasanje.
Vratimo se na slučaj hidrogenske bombe – pre izvesnog vremena isto se dogodilo kod obala ŠPANIJE. (oni me svuda štite.) bombe su opet nestale – živahne male igračke. trebalo im je tri meseca – ako se dobro sećam – da pronađu i izvade tu poslednju bombu. Možda je to trajalo tri nedelje, ali ljudima u tom primorskom gradu sigurno se činilo kao večnost. Ta poslednja bomba – prokleta stvar se zaglavila na ivici peščane dine duboko dole u moru.
I svaki put kada su pokušali da je izvuku, tako nežno i pažljivo, ona bi se otkačila i otišla još dalje niz dinu.
U međuvremenu, svi siromašni ljudi u tom primorskom gradu prevrtali su se u svojim krevetima noću, pitajući se da li će ih dignuti u vazduh, zahvaljujući zvezdama i prugama. Naravno, američki Stejt department je izdao saopštenje da hidrogenska bomba nema detonacioni fitilj, ali u međuvremenu su bogati zapalili u druge krajeve, a američke mornare i meštane izjedala je nervoza.
(Na kraju krajeva, ako te stvari ne mogu da eksplodiraju, zašto su ih uopšte vozali unaokolo? mogli su da voze i salamu tešku dve tone. fitilj znači „varnica“ ili „okidač“, a „varnica“ može doći odasvud, a „okidač“ predstavlja „potres“ ili bilo koju sličnu akciju koja će aktivirati mehanizam za paljenje. SADA je terminologija „nenaoružana“ što zvuči bezbednije, ali svodi se na istu stvar.)
U svakom slučaju, pokušali su da pokupe bombu, ali stvar kao da je imala svoj vlastiti um. Onda je došlo nekoliko podvodnih oluja i naša dražesna mala bomba je bežala sve dalje i dalje niz dinu.
More je veoma duboko, mnogo dublje od našeg rukovodstva.
Na kraju, specijalna oprema je konstruisana samo da izvuče bombu i stvar je izvučena iz mora. Palomares. Da, tu se dogodilo: Palomares. I znate šta su uradili sledeće? Američka mornarica je održala KONCERT U PARKU u tom gradu u čast pronalaska bombe – ako stvar nije bila opasna, baš su se razveselili. Da, i mornari su svirali muziku i svi su se okupili u velikom seksualnom i duhovnom oslobađanju.
Šta se dogodilo sa bombom koju su izvukli iz mora, ne znam, niko (osim nekolicine) ne zna, a bend je nastavio da svira dok je hiljadu tona radioaktivnog španskog površinskog sloja tla poslato u Ejken, Južnu Karolinu, u zapečaćenim kontejnerima.
Kladim se da je kirija jeftina u Ejkenu, Južnoj Karolini. Tako da sada naše bombe plivaju i tonu, hladne i „nenaoružane“ oko Islanda.
A šta da radite kada su ljudi okupirani lošom vešću? Lako, usmerite njihove misli na nešto drugo. Mogu da razmišljaju samo o jednoj stvari. Na primer, naslov od 23. januara 1968: B-52 PADA KOD GRENLANDA SA HIDROGENSKIM BOMBAMA; DANCI NERVOZNI. Danci nervozni? Oh, brate mili!
Bilo kako bilo, odjednom, 24. januara, naslov: SEVERNA KOREJA ZAPLENILA BROD AMERIČKE RATNE MORNARICE.
Oh, brate mili, patriotizam se vratio! Ta prljava đubrad! Mislio sam da je TAJ rat završen! ah ha, vidim – CRVENI! Korejske marionete!
Ispod fotografije piše nešto ovako – američki obaveštajni brod Pueblo – nekadašnji vojni teretni brod, a sada jedan od tajnih špijunskih brodova ratne mornarice opremljen elektronskom opremom za nadzor i okeanografskom opremom, primoran je da uđe u luku Vonsan kod obala Severne Koreje. Ti prokleti crvendaći, uvek prave neka sranja!
Ali JESAM primetio da se priča o izgubljenoj hidrogenskoj bombi polako gura pod tepih: „Otkrivena radijacija na mestu pada B-52; Veruje se da se bomba raspukla.“
Rečeno nam je da su predsednika probudili između dva i dva i trideset ujutru i obavestili o zapleni Puebla. Pretpostavljam da je ponovo zaspao.
SAD kažu da je Pueblo bio u međunarodnim vodama; Korejci kažu da je brod bio u teritorijalnim vodama. Jedna zemlja laže, druga ne. Onda se čovek zapita, čemu služi špijunski brod u međunarodnim vodama?
To je kao da nosite kišni mantil dok sunce sija. Što bliže priđete, to vaši instrumenti bolje snimaju.
Naslov: 26. januar 1968: SAD POZIVA 14,700 REZERVISTA VAZDUHOPLOVSTVA. Izgubljene hidrogenske bombe kod Islanda su potpuno nestale iz štampe kao da se nikad nisu ni dogodile.
U međuvremenu: Senator Džon K. Stenis rekao je da je odluka gospodina Džonsona (poziv vazduhoplovnim rezervistima) „neophodna i opravdana“ i dodao sledeće: „Nadam se da neće oklevati da mobilizuje i kopnene rezervne komponente.“
Senator Ričard B. Rasel: „Na kraju krajeva, ova zemlja mora vratiti brod i zarobljenu posadu. Naposletku, veliki ratovi su počeli i zbog mnogo manjih incidenata nego što je ovaj.“
Predsednik Predstavničkog doma Džon V. Makormak: „Američki narod mora da shvati da komunizam još uvek teži svetskoj dominaciji. Premalo se pažnje posvećuje tome.“
Da je Adolf Hitler živ, uživao bi u današnjoj slici sveta. Šta ima da se kaže o politici i svetskim stvarima? Kriza u Berlinu, kubanska kriza, špijunski avioni, špijunski brodovi, Vijetnam, Koreja, izgubljene hidrogenske bombe, neredi u američkim gradovima, glad u Indiji, čistke u Kini? Ima li dobrih i loših?
Nekih koji uvek lažu, nekih koji nikad ne lažu? Ima li dobrih vlada i loših vlada?
Ne, postoje samo loše vlade i još grđe vlade.
Da li ćemo ugledati bljesak i i osetiti vrelinu koja će nas razneti jedne noći dok se budemo tucali ili srali ili čitali neki strip ili lepili sličice u album?
Iznenadna smrt nije ništa novo, a nije ni masovna iznenadna smrt. Ali mi smo unapredili proizvod; imali smo vekove znanja, kulture i otkrića od kojih smo napravili nešto; biblioteke su zatrpane knjigama; velika slika se prodaje za stotine hiljada dolara; medicina presađuje ljudsko srce; ne možete razaznati ludaka od zdravog na ulici, i odjednom ponovo otkrivamo da su naši životi u rukama idiota.
Bombe možda neće nikada da padnu; bombe bi možda ipak mogle da padnu. Eci, peci, pec.
A sada, oprostićete mi, dragi čitaoci, vraćam se kurvama, konjima i piću, dok još ima vremena. Ako ove stvari izazivaju smrt, onda je daleko manje uvredljivo biti odgovoran za svoju sopstvenu smrt, nego za drugu vrstu koja dolazi ukrašena frazama o slobodi i demokratiji i ljudskosti i/ili svim tim sranjima.
Prva objava, 12:30. prvo piće, sad. A kurve će uvek biti tu negde. Klara, Peni, Alis, Džo – eci, peci, pec.
Opšte mesto pisanja o putovanju započinje prvim korakom nakon kojeg slede, u zavisnosti od upornosti i kapaciteta, još taman onoliko koraka koliko treba. Da stignemo. Do kraja. Ili je to novi početak, pokazaće se.
Gde smo sada, kuda smo pošli, ili je ipak bolje da sve ovo napišem u jednini?!
Ove godine navršava se peta godina zaredom kako sam preuzeo odgovornost da budem predsednik Društva književnika i književnih prevodilaca Niša. Ne tako slavan jubilej, ali prema svecu i tropar, rekao bih uvek nedovoljno zadovoljan i nimalo lažno skroman.
Pet godina smo bez Sigme, navršava se prva godina bez Gage Mašović, a o dvojici bardova našeg Društva stižu mi potresne vesti i neću da ih imenujem, iako sam mislima sa njima.
Gde smo sada?
Imao sam pravu sreću da ovaj mandat padne u vreme obeležavanja nekoliko važnih jubileja. Sedamdeset godina Društva i isto toliko od izlaska prvog broja Gledišta. Obeležili smo pre par godina i jubilej Književne kolonije Sićevo i krajem prošle, ali i početkom ove – devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jednog od naših najistaknutijih članova.
Tokom 2023. godine navršila se i sedamdeseta godišnjica od rođenja Slaviše Živkovića Šake, a naše Društvo ove godine raspisuje osmi konkurs i upravo radi na sređivanju rukopisa sedmog laureata. Nagrada je nakon plovidbe od Niša, preko Nikšića i Beograda opet doplovila na obalu Nišave gde suvereno vlada sa epitetom gradska.
Govoreći još malo u brojkama, od osnivanja portala našeg Društva do danas, društvoknjiževnika.srb posetilo je više od pedeset hiljada čitalaca. U proseku za pet godina postojanja desetak hiljada godišnje. Lepo za portal koji neguje isključivo lepe reči. Otud, držaću se u nastavku ove ispovesti uglavnom samo slova.
Roman Ognjena Avlijaša „Vinograd Mehmed-bega“ postao je naše prvo bestseler izdanje, a usledilo je zatim ono u šta je malo ko verovao – dva hit izdanja poezije: Aleksandar Vojinović „Svrake, vrane, gavrani“ i Jovana Bajagić „Muve“.
Iz naše izdavačke kuće pojavilo se i jedno bibliofilsko izdanje. O ovoj knjizi profesor Goran Maksimović između ostalog zapisuje: „Knjiga koja se nalazi pred čitaocima predstavlja presjek savremenog trenutka u jednom dijelu književnog života u Nišu, vezanog prevashodno za rad „Društva književnika i književnih prevodilaca Niša“, a drugim svojim dijelom u odjeljku „Sećanja“, predočava leksikon imena i dominantni ljetopis književnog života u gradu Nišu u posljednjih sedamdesetak godina, pa i u čitavom prethodnom stoljeću. Kao takva svakako će biti izazov za raznolika čitanja i analizu bio-bibliografskih činjenica kako pojedinačnih stvaralačkih opusa, tako i sagledavanja cjelovite slike književnog života, a samim tim i inicijalni podsticaj za nova čitanja i vrednovanja književne prošlosti i sadašnjosti u gradu Nišu i na prostoru jugoistočne Srbije.“
Pored biblioteke „Slaviša Nikolin Živković“, pod našim krovom raste još nekoliko njih: Društvo uglednih stvaralaca, Sigma, Naš put i najmlađa među njima – bibliteka Kod u kojoj je objavljeno, po prvi put u prevodu, testamentarno delo Aca Šopova „Drvo na bregu“, klasika makedonske književnosti u prepevu naše Danijele Kostadinović.
Kuda smo pošli?
Iznoseći svoj „ekspoze“ na izbornoj Skupštini, rekao sam 2019. godine da će naše Društvo izboriti reprezentativni status kod Ministarstva kulture. Još uvek nije, ali borba traje i ove godine smo prešli ne malo važan stepenik – deset godina administrativnog postojanja u kontinuitetu, nakon poslednje obavezne preregistracije.
Još jedno od važnih pitanja je postavljeno tamo gde treba, a to je rešavanje decenijskog problema da naše Društvo još uvek nema reprezentativne prostorije. Obezbeđivanje prostora bez naknade, makar na jedan grejs period, gde bi započeli sa prikupljanjem muzeološke građe, predstavljanjem značajnih književnih imena u kulturnoj istoriji, ali i za prostor naše sada samo onlajn knjižare „Nestor Žučni“, kao i za buduće programe i okupljanja.
Svojevrsni Književni muzej bio bi partnerski postojećim institucijama, a s obzirom na to da su u toku razgovori sa našim najstarijim članovima oko poklona i budućih legata za stalnu muzejsku postavku, u ovom trenutku već imamo radne tematske celine:
Niš 1879 – 1945 / GRAĐANSKI PERIOD
Niš 1945 – 2000 / PERIOD SOCIJALIZMA
Niš 2000- 2024 / PERIOD TRANZICIJE
Konkretan primer i prva ličnost za muzeološku obradu jeste Slaviša Nikolin Živković, iako u ovom trenutku postoji gradska književna nagrada Niša sa njegovim imenom, o njemu malo ko zna više od toga sem da je kultni pisac.
Počeli smo sa pripremom programa za obeležavanje 170. godišnjice od rođenja Stevana Sremca, a nakon spomen ploče Slobodanu Stojadinoviću Čudeu, koju smo otkrili na osnovnoj školi u Kamenici, ove godine pripremamo i za Ljubu Stanojevića, koji je sa temom poezije Branka Miljkovića bio prvi doktorant književnosti posle drugog svetskog rata u Nišu. Ovu spomen tablu, oblikom istovetnu onoj iz Kamenice, otkrićemo na jesen u Miljkovcu na osnovnoj školi.
Ličnu kartu Društva od osnivanja krase imena: Masuka, Branko Miljković, Ljuba Stanojević. Veljko Vidaković, Vidosav Vice Petrović, Luka Prošić preko Dimitrija Milenkovića, Dobrivoja Jeftića, Miroljuba Todorovića, Nedeljka Bogdanovića, Tihomira Nešića, Nadežde Lainović, Ivanke Kosanić, Minje Ilijeve do generacije stvaralaca poput Stane Dinić Skočajić, Irine Antanasijević, Gorana Stankovića, Zvonka Karanovića, Branislava Jankovića, Željka Mitića pa sve do onih najmlađih.
A ono po čemu se naše Društvo posebno ističe jesu i vrsni prevodioci i brojni teoretičari književnosti – širok obuhvat društva kreativnih ljudi od afirmisanih pojedinaca iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, lingvistike, sociologije, muzelologije, teatra i drugog. Pogledajte samo pobrojano ovde imena svih nas. Meni je zaista ukazana ogromna čast.
Zašto bih sve ovo da napišem u jednini?
Igra slučaja je htela da nakon prve godine uđemo u naredne dve koje su doslovno preskočene usled proglašenja pandemije. Naizgled u stalnom kontaktu mobilnim telefonima i sa bezbroj internet aplikacija i društvenih mreža, otuđili smo se, ne pamtim kad nas je na jednom mestu bilo kao u godinama pre korone. Od osnivanja do danas bilo nas je sto četrdeset sedam ukupno, a u Društvu je trenutno osamdesetoro nas.
Sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa niškog Gospodina Arsenija, pre dve godine naše Društvo počelo je sa proslavljanjem Svetog Dositeja Ispovednika Niškog, svoje Krsne slave. Želim da verujem da će sa prostorijama doći i taj trenutak da nas makar za slavu vidim sve na okupu.
U prošlonedeljnom tekstu na portalu Gledišta, Branislav Nušić u svojoj priči zapisuje reči: „U samoj redakciji podela rada bila je ovakva: uvodne članke pisao sam ja; telegrame pisao sam ja; podlistak pisao sam opet ja; „malo šale“ pisao sam takođe ja; „pogled po svetu“ kao i „trgovinu i obrt“ pisao sam ja, i najposle „oglase“ pisao sam opet ja. Jednom reči, ja sam bio svoj najglavniji saradnik.”
Ne znam zašto sam se prepoznao u njima, ako ne iz razloga što svedoče istinu, nego kad ste već sa čitanjem dovde došli, osnovano pretpostavljam da i sami pišete, pošaljite nam na imejl: gledista@drustvoknjizevnika.com jedan od svojih zapisa, hajde da diskutujemo u javnosti, a Redakcija predlaže tri tačke dnevnog reda – sveobuhvatne teme za slobodno pisanje: Književnost, umetnost i društvena pitanja. Izvolite i hvala!
Navršava se 170. godišnjica od rođenja Mihajla Idvorskog Pupina i 150. od njegovog dolaskana tlo Severne Amerike, ali i ravno 100 godina od kako je postao prvi Srbin ovenčan Pulicerovom nagradom. Ovu značajnu nagradu dodelio mu je Univerzitet Kolumbija za delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Povodom ovih značajnih jubileja prenosimo odlomak knjige iz prvog poglavlja: „Šta sam ja doneo Americi?“.
Svoje autobiografsko delo Pupin posvećuje majci, a pišući predgovor knjizi zapisuje: „Podvući ću ovde samo tu okolnost, da izvesni psihološki razlozi potkrepljuju moje mišljenje: da ima prilika koje padaju u oči useljeniku, dok umiču pogledu sinova neke zemlje. Ko vidi, taj i veruje. Neka govori onaj koji ima vere, samo ako ima neku isporuku.“
Englesko izdalje knjige izašlo je u Nju Jorku 1924. pod naslovom „From immigrant to inventor“. Sa engleskog je preveo i štampao M. Jevtić u Velikom Bečkereku 1929. godine u izdanju Matice srpske.
Mihajlo Idvorski Pupin (1854-1935)
Kada sam se, pre četrdeset i osam godina, iskrcao u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. Moj udes u novoj, meni potpuno stranoj zemlji, ne bi bio ništa drukči da sam, mesto pet centi, sobom doneo i pet stotina dolara. Mladi useljenik, kao što sam tada bio ja, nije ni u stanju da nađe svoj pravi put u ovoj zemlji dok ne potroši sav novac koji je doneo.
Ja sam doneo pet centi i to sam odmah potrošio na jedan komad pite od šljiva, što u stvari nije ni bila prava pita od šljiva: u njoj su bile same koštice, a ni traga od šljiva. A da sam doneo pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, ali, možda, opet na take podvale, dok bi borba koja me je očekivala ostala ista.
Iskrcati se u Kasl Gardenu bez pare u špagu, nije baš tako velika nesreća za mladog useljenika. Uopšte, za momka koji se odlučio da sam sebi krči put ka samostalnom životu, nije nikakva nesreća biti bez novaca, samo ako on ima u sebi dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.
Useljenik, koji je vičan i potpuno upućen u raznim veštinama i zanatima, i telesno sposoban da izdrži sve teškoće napornog rada, s pravom zaslužuje naročitu pažnju. A što može dati onaj mladi useljenik, koji nema ni pare, koji nije vičan niti kakvoj veštini, niti ima kakav zanat, niti pak poznaje jezik zemlje u koju je došao? Svakako ništa.
I ja bih bio vraćen natrag da su i tada, pre četrdeset i osam godina, postojali ovi sadašnji zakonski propisi o useljivanju. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad useljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije nego sve one stvari koje danas propisuje zakon o useljivanju.
Da li sam ja, kada sam se 1874. iskrcao na Kasl Gardenu, doneo koju od ovih drugih stvari? Pokušaću da na to pitanje odgovorim kratkom pričom o mom životu pre moga dolaska u ovu zemlju.
Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je jedno malo selo koje se nalazi no strani glavnog puta u pokrajini Banatu, koji je pre pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je znatniji deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Na Mirovnoj Konferenciji u Parizu 1919. godine, tu pokrajinu su tražili Rumuni. Ni oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju Banata u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i gospodin Lansing poznavali su me lično, pa kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam ja rodom Banaćanin, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.
U Idvoru niko nikad nije živeo osim Srba. A stanovnici Idvora bili su od uvek zemljoradnici. U vreme moga detinjstva, većina je bila nepismena. Pa i otac moj i majka moja nisu znali ni čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: što je mogao dečko od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez para u džepu, doneti Americi, ako bi se našlo zakonsko mogućnosti da se on u nju useli?
Ali ja sam tada verovao da ja nosim Americi toliko blago da će mi se dozvoliti iskrcavanje, pa sam se ne malo iznenadio kad primetih da niko na mene ni glave ne osvrte, kada sam ovde stigao.
Idvorski Srbi, od nezapamćenih vremena, smatrali su se za braću Srbima u Srbiji, koji se nalaze samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana jasno se može iz Idvora videti i Avala, brdo više Beograda u Srbiji. Ovo plavo brdo, koje je za mene u to doba imalo na sebi nečeg volšebnog, izgledalo je kao da uvek podseća banatske Srbe: kako Srbi iz Srbije na njih stalno motre okom punim nežne pažnje.
U vreme moga detinjstva, Idvor je spadao u takozvanu Vojnu Granicu u Austriji. A ta Vojna Granica ima svoju zanimljivu istoriju. Sve do početka osamnaestog stoleća osmanlijske najezde su stalno uznemiravale Austrijsku Carevinu. S vremena na vreme, osmanlijska vojska bi prelazila južnu granicu, koju su činili Dunav i Sava, i upadala duboko u austrijske pokrajine.
Koncem šesnaestoga veka, one su doprle čak i do samog Beča, i pretile su da postanu ozbiljna opasnost i po celu Evropu, da nije poljski kralj Sobijeski pritekao u pomoć i spasao Beč. Tada je austrijski car Leopold Prvi pozvao Čarnojevića, srpskog pećskog Patrijarha, iz Stare Srbije, da se sa trideset i pet hiljada odabranih srpskih porodica iz Stare Srbije preseli u austrijske zemlje severno od Dunava i Save, da čuvaju te granice.
I ti su se Srbi za čitava tri stoleća tukli sa Turcima, i u tim borbama došli do velike veštine u ovom načinu ratovanja. Godine 1690. Patrijarh se preseli sa ovim odabranim porodicama u Austriju i nastani se na uskom pojasu zemlje na severnim obalama ove dve reke. Tu su stvorili organizaciju koja se kasnije prozvala austrijskom Vojnom Granicom.
Po predanju, i moje rodno mesto Idvor 6ilo je osnovano 1690, ali ne na istom mestu na kome se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici, koja se nalazi malo severnije od sadašnjeg sela. Banat predstavlja pravu ravnicu, ali je reka Tamiš, blizu Idvora, prokopala jednu majušnu klisuru, i na jednoj od uzvišica kraj te klisure nalazilo se staro naselje Idvora, vezano jednom uskom prevlakom sa novim naseljem.
To prvo mesto za naselje izabrano je zbog toga što je pružalo više povoljnih strategijskih preimućstava za odbranu od neprijateljskih upada. Prvi naseljenici su živeli u podzemnim stanovima, koje neprijatelj nije mogao raspoznati iz daljine. Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u vreme moga detinjstva dok sam, pre pedeset godina, išao u školu u Idvoru.
Gde je prva crkva bila, tu se danas diže stub od cigalja, a na njemu stoji jedan krst. U jednom urezu sa strane bila je ikona Bogorodice sa detetom Isusom, pred kojom je goreo žižak natopljen u zejtinu. Po predanju, taj plamen se nije nikad gasio. Predanje je govorilo i to: da bi se litijom koju bi tu priredio dobri svet u Idvoru pouzdano mogla otkloniti svaka nedaća, koja bi selu pretila, kao suša i kuga.
I ja sam često bio na tim litijama i uvek, kada bih se nalazio u tom napuštenom selištu, dobijao sam utisak kao da se nalazim na svetom zemljištu. Sveto zemljište radi toga što je tu prolivana hrišćanska krv u vreme borba hrišćanskih Srba iz Idvora sa osvajačima. Svaka poseta tom starom selu osvežavala bi priče o junacima, kojim su se moji seljani toliko ponosili.
Ovaj skromni seljački svet u Idvoru bio je oskudan u zemaljskom blagu, ali je obilovao u predanjima o svojoj starini. I danas, kada mi pred oči izađe slika detinjstva u ovom selu Idvoru, vidim da je glavni posao duhovnog života seoskog sveta u tome da održava i neguje stara predanja. Spoznaja o tim predanjima bila je tom svetu potrebna i dovoljna da bi razumeo svoj položaj u svetu i u Austrijskom Carstvu.
Kada se moj narod, pod Patrijarhom Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio se u Vojnoj Granici, zaključio je tačno određeni ugovor sa carem Leopoldom Prvim. I taj ugovor je ubeležen u jednom austrijskom državnom spisu, koji se zove „Privilegije.“ Po tom starom ugovoru, Srbi u Vojnoj Granici imali su prava na duhovnu, privrednu i političku samoupravu.
Njihova neotuđiva svojina bila je zemlja, koja im je tim ugovorom predata. U našem selu, mi smo sami izdržavali svoju školu i svoju crkvu, i svako selo biralo je svoju upravu. Na čelu sela bio je knez, ili poglavar, obično koji plećat seljak. Moj otac bio je knez nekoliko puta.
Vladike i narod birali su svoje duhovne i svetovne poglavice, Patrijarha i Vojvodu, svetovnog i vojnog poglavara. Mi smo bili slobodni, nezavisni vlasnici zemlje. Za te „privilegije“, narod je preuzeo na sebe obavezu: da brani južne granice od osmanlijske najezde.
Ali kad je naš narod, pod vrhovnim zapovedništvom princa Evgenija Savojskog, u početku osamnaestog stoleća, pomogao da se Turci proteraju preko Dunava, i kada je car otkrio sjajne ratničke sposobnosti Srba iz Vojne Granice, podstakao je da se prvobitne odredbe „Privilegija“ preudese tako kao da su se srpski Graničari obavezali i na to: da brane austrijsko carstvo od svih njegovih neprijatelja.
Tako su Srbi iz Vojne Granice branili caricu Mariju Tereziju od Fridriha Velikog, branili su cara Franju od Napoleona, branili su cara Ferdinanda od pobunjenih Madžara 1848. i 1849; a 1859. i 1866. oni su branili Austriju i od Italije. Junački podvizi Idvoraca u vreme ovih ratova bili su osnova za mnoga predanja u Idvoru, sačuvana u mnogim pričama i zanosnim pesmama.
Čitanje i pisanje slabo je cvetalo tih dana u Idvoru, ali je pesništvo bilo u punom jeku. Veran starim običajima srpske rase, narod u Idvoru, dugih zimskih noći, održavao je svoja sela. Kao dečko, bio sam na mnogim od tih sela u kući moga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi, koja je bila deo peći, napravljena od istog materijala kao i peć, obično od ćerpiča, pa namalterisana i okrečena. Pušilo bi se i pričalo.
Starci su ličili na senatore, koje je neka viša sila odredila da budu čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj njihovih nogu sedeli su mlađi ljudi, na stoličicama, a pred svakim od njih stojala bi kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih klipova od kukuruza. To bi im bio posao to celo veče. A uz zidove, na niskim stolicama, sedele bi starije seljanke. Predu vunu, lan i kudelju.
Mlade žene obično šiju i vezu. Kao materinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i prisluškujem mudrolije i bajke, koje bi tekle sa usana staraca, a ponekad i mlađih ljudi, kada bi od staraca došli do reči. S vremena na vreme, zapevale bi mlade žene po neku pesmu o kome od poslednjih događaja.
Kada bi, na primer, koji od staraca završio kaku priču o Kara-Đorđu i njegovim istorijskim borbama sa Turcima, žene bi zapevale pesme u kojoj se slave Kara-Đorđe, hrabri vojvoda Hajduk Veljko, koji je sa jednom šakom Srbijanaca branio Negotin od jedne velike turske vojske pod Mula-pašom. Ova hrabra četa, kako je pesma opisuje, podseća na onu malu četu starih Grka na Termopilima.
Neki od staraca na ovom selu bili su u Napoleonovim ratovima. Sećali su se dobro i priča, koje su slušali od svojih otaca o austrijskim ratovima sa Fridrihom Velikim tokom osamnaestog stoleća. Sredovečni ljudi bili su u borbama za vreme mađarske Bune, a mlađi su tek prošli kroz ratove u Italiji 1859. i 1866.
Jedan starac bio je u bitci kod Asperna, kada je Austrija tukla Napoleona. Imao je jedno veliko carsko odlikovanje, radi koga je bio osobito gord. Išao je i u Rusiju, sa jednom austrijskom divizijom za vreme Napoleonovog pohoda 1812. godine. Zvao se: Baba Batikin, a u selu su držali da je bio vidovit i da je mogao da proriče, jer je imao neobično jako pamćenje i izvanredan pripovedački dar.
A govorio je kao guslar, srpski minstrel. Nije on pričao tako živo samo o onome što se događalo u Austriji i Rusiji za vreme Napoleonskih Ratova, u kojima je i sam bio, nego je očaravao svoje slušaoce i pričama o austrijskim pohodama protiv Fridriha Velikog, o kojima mu je pričao njegov otac po svom povratku sa bojnih polja u Šleziji.
Ja se vrlo dobro sećam njegovih priča o Kara-Đorđu, koga je on lično poznavao. Zvao ga je Velikim Voždom, vođom srbijanskih seljaka, i nikad se ne bi umorio pričajući o njegovim junačkim borbama sa Turcima u početku devetnaestog stoleća. I ove priče o Kara-Đorđu, na ovim poselima, uvek bi izazvale više oduševljenja nego sve njegove druge zanosne priče.
Pred kraj sela, Baba Batikin bi izdeklamovao po koju od starih srpskih junačkih pesama, a mnogo ih je znao na pamet. Kada bi te pesme deklamovao, njegovo suho i naborano lice ozarivala bi neka naročita svetlost. I kako ga se danas sećam, to lice otkrivalo je lice vidovitog čoveka.
I danas još pred očima mi je slika njegove ćelave glave sa divnim čelom, nadstrešenim nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale duboko utonule oči, svetleći kao sjajni mesec kroz četine staroga bora. On je učio svet u Idvoru istoriji srpskoga naroda od bitke na Kosovom Polju, 1389. godine, pa sve do Kara-Đorđa. On je u Idvoru u životu održavao stara srpska predanja. On je bio i moj prvi i najbolji učitelj istorije.
Mlađi ljudi pričali bi priče iz austrijskog pohoda na Italiju, slaveći podvige ljudi iz Idvora u tim borbama. Naročito se mnogo pričalo o bitci kod Kustoce, u kojoj su Graničari skoro satrli italijanske armije, a to zbog toga što su u tim bitkama uzeli učešća ljudi koji su se tek povratili iz Italije.
Ali se sećam vrlo dobro da je svaki od njih sa najvećom hvalom govorio o Garibaldiju, vođi italijanskog naroda u borbi za oslobođenje. Zvali su ga italijanskim Kara-Đorđem. I sećam se da je u kući moga oca, gde su se održavala ova sela, bila jedna Garibaldijeva slika u boji, sa njegovom crvenom košuljom i šeširem okićenim perjem.
Ta je slika visila pored „ikone,“ slike našeg sveca. S druge strane „ikone“, bila je slika ruskog cara, koji je tek nekoliko godina pre toga bio oslobodio ruske robove. U istoj sobi, na jednom naročito istaknutom mestu, sama za sebe, visila je slika Kara-Đorđeva, vođe srpskog ustanka. A posle 1869. tu više nije bilo slike austrijskog cara.
Junačke srpske pesme, koje je pevao Baba Batikin, slavile su velikog narodnog junaka, Kraljevića Marka. Njegovi megdani bili su megdani snažnog i hrabrog čoveka, koji brani slabe i potištene. I ako je bio kraljevskog porekla, Marko se nikad nije borio da osvaja zemlju i gradove. Kako ga guslar slika, Kraljević Marko bio je pravi zatočnik prava i pravde.
U to vreme se taman bio završio građanski rat u Americi. I kad god bi Baba Batikin spomenuo ime Linkolnovo, pomišljao sam da je to američki Kraljević Marko. Utisci sa ovih sela bili su duševna hrana koja je u mojoj duši oživela i održala osećanje: da je borba za pravo, pravdu i slobodu najplemenitija i najuzvišenija stvar na ovom svetu.
I samo ljubav prema slobodi, pravici i pravdi podstakla je Srbe iz Vojne Granice da ostave svoja stara ognjišta u Staroj Srbiji i odsele u Austriju, gde su rado pristali da žive i u podzemnim kućama i veru se kao puzavci, samo da bi uživali blagodati političke slobode.
„Privilegijama“ bila je Graničarima zajamčena ta sloboda, a za tu svoju slobodu oni su bili uvek gotovi da se bore za austrijskog cara na svima bojištima. Vernost caru bila je osnovna vrlina Graničara. I ta vernost bila je jača i od divljenja koje su osećali prema Garibaldiju 1866. Tako je došlo do austrijske pobede kod Kustoce.
Austrijski car, kao čuvar njihove slobode, uživao je počasno mesto pored ljudi kao što su bili Kraljević Marko, Kara-Đorđe, Car Aleksandar Oslobodilac, Linkoln i Garibaldi. Ova su imena bila upisana u „Knjizi Slave“ u Idvoru. Ali, kada je 1869., car ukinuo Vojnu Granicu i njen narod izručio Madžarima, Graničari su osetili da su izdani i da je car pogazio svoju reč, datu njima, a upisanu u „Privilegijama.“
I danas se sećam kako mi je otac rekao jednoga dana: „Ti ne smeš služiti cara. Car je pogazio svoju reč; u očima Graničara, on je izdajica! Graničari preziru čoveka koji svoju reč ne drži.“ Iz tog razloga, u kući moga oca nije bilo slike austrijskog cara posle 1869.
Kada mi danas na um dođu oni dani, osećam, kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički postupak austrijskog cara 1869. bio početak konca austrijske carevine. On je bio začetak narodnosnog pokreta u carstvu Franje Josifa Habzburškog. Ljubav naroda prema zemlji u kojoj su živeli počela je da jenjava, dok se, najzad, nije sasvim ugasila. A kad ta ljubav zamre, mora umreti i država. Taj sam nauk naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.
Učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene učini tako dubok utisak kao što su ga činili ovi ljudi na selima. Ovo su bili ljudi koji su kretali u svet i uzeli živog učešća u svetskim borbama. Čitanje, pisanje, računanje, sve to mi se činilo kao sredstvo za mučenje, koje je moj učitelj izmislio samo za to da bi što više uskratio moju slobodu, i to baš onda kada sam se već dogovorio sa mojim drugovima da što igramo i da se zabavljamo. Po mom tadanjem shvatanju, taj moj učitelj nije imao ni pojma o svetu.
Istorija nauke RTS: Mihajlo Pupin
Ali me je majka uskoro ubedila da sam bio na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila: kako je uvek osećala kao da je slepa kod očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da, krene dalje od atara našeg sela.
Kako se danas sećam, ona bi mi o tome na ovaj način govorila: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na ovim našim poselima, moraš potražiti još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. Znanje, to su zlatne lestvice koje nas vode u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz ovaj svet i vodi nas u život budućnosti, pun neuvele slave.“
Povodom Vaskrsa, najradosnijeg hrišćanskog praznika, prenosimo nekoliko poučnih stranica teksta iz knjige:„Vladika Maksim: ATANASIJE – JEDAN ŽIVOTOPIS“
Iako su navodi iz sledećeg odlomka vezani za događaje s kraja dvadesetog veka, oni ne gube na aktuelnosti i u današnjim društveno-političkim prilikama. Priređujući ovu knjigu, autor je vodio računa o verodostojnosti teksta. Citati i dijalozi u knjizi su autentični i zasnivaju se na zabeleženim iskazima njenog junaka, izjavama njegovih sagovornika, očevidaca, ili njihovih zapisa.
Nije išao u bezobalnu kritiku komunizma, pa je znao da koriguje mišljenje i o komunistima i o „prosvetiteljima“ i slično: „Poslednjih nekoliko meseci sve više dolazim do zaključka da jedno od osnovnih zala hrišćana, bilo na kom položaju, od vernika do vladike, jeste da misli da je nepogrešiv.Takav će se odmah staviti u stav odbrane da brani sebe, umesto da sagleda i kaže: „Jeste, tu sam pogrešio“, ili: „Tačno je to“. Naravno, ne znači to neki kompleks. Nego tada tačno može da sagleda šta je učinio dobro i dokle je to bio stvarno izraz njegovog raspoloženja, a kad i u čemu nije uspeo.“
U ovoj knjizi sabrani su mnogi znakovi i putokazi koji prate duhovno veoma živopisan put Vladike Atanasija Hercegovačkog, kao i mnogobrojni detalji koji ocrtavaju njegov portret.
Za razliku od mnogih koji su rat na prostoru druge Jugoslavije opisivali kao „verski sukob”, Vladika Hercegovački je imao dijametralno suprotno mišljenje, nazivajući to propagandnom igrom:
Ja to ne bih nazvao verskim ratom. Pazite, uglavnom su ga bezbožnici poveli. Ovaj rat je posledica komunizma. Komunistima je najlakše da sve svale na versku podelu, na Vatikan, na sukob Pravoslavlja i Rimokatolicizma, ili Pravoslavlja i Islama, i onda su oni nevini i čisti.
Oni su glavni tvorci zla u svetu u poslednjih 70 godina. Ja to govorim s punom savesti i odgovornosti. Ne mogu sad odjednom, „puj-pike, ne važi“. I kad sam nekima rekao – otelo mi se, ne želim nikoga da vređam – da su bili „komunjare“, oni se vređaju, kao da mi sada treba da se izvinjavamo njima što su oni bili „komunjare“, a mi nismo.
To im je od nečiste savesti. Nijedan komunista se nije izvinio Srpskom narodu za zla koja je počinio. Sramota je da u 20. veku govorimo o verskom ratu. Ima verskih elemenata, naravno. U Srpskom narodu je živo prisutna Pravoslavna vera. Braneći sebe, on brani veru, braneći veru, on brani sebe, ali ne treba zaboraviti da su, recimo, u Lici komunisti govorili, odmah posle rata, Srbima: „Zato su vas klali ovde, zato što ste bili pravoslavni. Da nije bilo vere koja vas je delila, ne bi vas klali.“
A onda su posle ukinuli veru i najviše je Ličana bilo bezbožnika. Oni su odbacili svoju veru da bi se tek sada prisetili vere i rekli: „Pa, nas su komunisti prevarili, evo opet hoće da nas kolju, a sad ne bi bilo razloga. Sad, eto, nismo verovali ni u šta“. Tako da je to jedna podla igra i podla propaganda. – Posebno su ga gnevili indiferentni intelektualci, koji su sa udobnog rastojanja „hladnokrvno“ osuđivali borbu za život.
U našoj drami, tragediji i golgoti Srpskog naroda, jedan beogradski intelektualac kaže: „Neću da se podam emocijama da ne povredim integritet intelektualca“. E pa, hvala mu lepo na tom integritetu, ako u ovoj patnji našoj on može da ostane gospodin, koga možeš da skuvaš, i da ne ostane ništa; da bude, što kažu Grci, kao skuvana bundeva. Kako može Srpska majka kojoj ustaše, uhvativši dva sina, predlažu da joj zakolju jednoga, a jednoga oslobode, ali ona da kaže kojega, kako takva majka može biti racionalna?“
A da su ovi dani bili ispunjeni, kao i kod Makaveja, i „zlom domaćim“, rečito govori sledeći primer o kome je svedočio očevidac Grigorije:
Sjećam se jedne večeri, kad su u manastir došla dva dobrovoljca, neki Rusi, Bog zna ko su zapravo bili. Vladika Atanasije je bio bolestan, a oni pijani hoće da pucaju u manastiru, kao u čast ne znam ni ja čega. Rekao sam im: „Ljudi, ovdje se ne puca, ne damo da se u portu ulazi sa oružjem“.
Oni su bili pijani, pa sam htio da budem kao tolerantan. Oni vele: „Dobro, nećemo!“ – i počnu da pucaju. Pijani ljudi. I vladika, onako bolestan, istrča niz stepenice i povika: „Zašto im dozvoljavaš da tu pucaju. Ti si šmokljan!“ – A ja mu kažem: „Stani, čovječe, ubiće te!“
Jedva sam ga zadržao na stepenicama kad je potrčao prema njima bili su pijani, ubili bi ga. Ali, ne, on je kasnije samo išao po manastiru i govorio: „Ti si šmokljan, neću da živim sa šmokljanima, meni ne treba šmokljan u ovako teško vreme, na ovako teškom mestu“. Meni se srce cijepalo. Onda je on meni rekao kako je i Adam bio šmokljan, pa ga je Bog istjerao iz Raja. I kaže mi: „Spakuj svoje stvari, ne trebaš mi, idi u Ostrog.“
To se nije desilo jednom, nego bar pet puta. Nisam pristajao, nisam odustajao, on bi se brzo smilovao, takav je čovjek. Sutradan su ponovo došli ti nesrećni dobrovoljci, njih petnaestak, predstavio nam se neki pukovnik, kaže da je iz formacija vojvode Vojislava Šešelja. Vidimo mi, obični pljačkaši, hoće da nam daju neku rimokatoličku Bibliju, koju su očito iz crkve ukrali.
Vladika izađe ispred manastira i oni počeše da se svađaju. Glavama se dodiruju i svađaju se, urlaju. Vladika viče kako su oni bruka srpska i da oni nisu srpska vojska, nego da su bašibozuk, da su obični kokošari, pljačkaši, i da im je najbolje da idu odakle su i došli, da nam ne trebaju ni za šta, da samo brukaju srpsko ime, itd.
Jedan od njih repetira pušku, drugom ispadoše bombe, treći viče: „Sad ćemo da ih skinemo, da vidimo jesu li Turci“. Ja se tu nešto bunim, borim se, vladika ne da da idem ispred njega, stalno se bori, i s njima i sa mnom. I onda, na moje veliko zaprepaštenje, oni polako uzeše svoje stvari i otidoše psujući nam oca, majku, crkvu, Boga.
Zbog ovakvih i drugih sličnih primera, Hercegovački Vladika nije kovao svoj narod u zvezde („Nisu svi Srbi za raj“, govorio je na Radio Nevesinju leta 1993. godine). Znao je i za njegove vrline, ali i za tamne strane. Njegova reč je bila ponajviše proročka. Našavši se 5. maja 1992. godine na parastos u Manastiru Vavedenje, Atanasije je rekao:
„Srbi pod ovakvom političkom i vojnom komandom čine zločine. Posle borbe, koliko znamo, u Zvorniku je pobijeno oko 400 Muslimana, a čuje se da je i u Foči toga bilo. Nije srpski običaj da se posle borbe ubija, pljačka, a čini se da nećemo izaći iz ovog rata čista obraza, pa makar je to trebalo i po cenu naših većih žrtava.“
Bez ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, Atanasije sedi, dok iza njega na zidu lebdi lik Ave Justina, i sam kuca izveštaje, akta i pisma: istovremeno sastavlja pastirske poslanice i odgovore. Pišući čistim, negovanim jezikom i stilom episkopa, oca i duhovnika, on je u napomenama u knjizi o Makavejima napisao:
„Srpskih zlodela u ovom ratu ima, bilo ih je, više nego ranije, ali je najveći broj tih slučajeva komunistički recidiv, a komunistički ideolozi i oficiri prvi su i započeli ta zla i u Krajini i u BiH. Bogu hvala, ima i časnog srpskog pokajanja za učinjeno zlo.“
Otuda nisu bili u pravu neki beogradski intelektualci koji su prozivali Atanasija zbog tobožnjeg nereagovanja zbog progona Muslimana. Atanasije je o tome otvoreno govorio:
„Ima, moram da kažem, izvesnih koji su nam naneli ljagu i ne verujem da će ona biti sasvim sprana daljim junaštvom i čojstvom naših boraca. Na primer, prilikom prvog i drugog izgona Muslimana. Bilo je odlazaka, ali i izgona. Izgazili su nogama jednog mladića Srbina što je ustao u odbranu svog prijatelja Muslimana.“
Kada je u ranije pomenutom „Intervjuu gledalaca“ na Studiju B, 12. marta 1992. godine (nekoliko meseci pre prelaska na Hercegovačku katedru) bio upitan zašto je započinjan rat, on je rekao:
Pitajte one kao što su Milošević, Adžić i drugi, šta su mislili kada su započinjali rat. A to je bio ne samo prljav rat, nego takav rat da smo ostali i poraženih obraza koje ćemo teško oprati, osim časnih izuzetaka. (…) Sad su svi odjednom ispali mirotvorci. A, u stvari su kapitulanti, pred avnojevskim granicama. Pred avnojevskom grobnicom ovog naroda.
Izdali su Srbe u Makedoniji, nekoliko stotina hiljada. Izdali su Srbe u Krajini, Srbe u Crnoj Gori, Srbe u BiH. Šta će biti sa Srbima na Kosovu, severnoj Bačkoj… Mešanje Crkve u politiku u ovom slučaju je borba za egzistencijalno pitanje našeg naroda. Nama je sve gore.
Krajine su izdate u momentu kada je gospodin Milošević priznao avnojevske granice Hrvatske, Krajine su u Hrvatskoj… Šta će biti sa Bosnom, šta će biti sa tom katastrofalnom Armijom?
Prazni se kasarna u Čapljini. Isprazniće se uskoro u Visokom i Bugojnu. Ginu od iste vojske i večeras u Bogovađi. Neka mi objasne tovarničku katastrofu, izdaju zapadne slavonije. Kada poljski avioni bombarduju kolone izbeglica. Početkom 1993. godine, tadašnji predsednik Jugoslavije tražio je od Vladike Hercegovačkog da mu razjasni šta se radi, tamo u Hercegovini“ (konkretno u Trebinju).
Atanasije je odgovorio u sebi svojstvenom maniru: „Gospodin predsednik je u jednoj svojoj izjavi, ne tako davno, rekao da mi iz Crkve ne treba da se bavimo politikom. Zašto gospodin predsednik sada mene pita o ovoj ne jedinoj sramoti nanetoj srpskom narodu odozgo, sa Dedinja, Pala i Trebinja?“
Odgovor predsednika Ćosića usledio je 16. februara 1993. godine koji je rekao da sramotu srpskom narodu ne nanosi samo njegova politička vlast sa Dedinja, Pala i Trebinja, nego i crkvena vlast iz vladičanskih dvorova i domova.“
Atanasije je odmah odgovorio, dajući sagovorniku do znanja, da je njegovo pismo shvatio kao „samoodbranu, ironijom i moralističkim dociranjem nekadašnjeg komesara“. Podsetivši ga na njegove partizanske i komunističke dane, optužio ga je „zbog katastrofalne politike vlasti“, kao i zbog podrške koju je pružio Miloševiću da „produži komunističku tiraniju, verovatno do potpunog pokopa Srpskog naroda u avnojevsku grobnicu, iz koje nema Vaskrsa…“
O izdajstvu, Trebinje 1995. godine
Isti Vladika je aprila 1994. godine prebacio Božidaru Vučureviću, tadašnjem gradonačelniku Trebinja: „Ako izigravate demokratu onda vas pitam zašto ste uopšte progonili muslimane i rimokatolike iz Trebinja i ostale Hercegovine…“
Vladika Atanasije je i Vuku Draškoviću prebacio zbog podrške Vens-Ovenovom planu (1993. godine) čime bi se Srbi u BiH stavili „pod zatvorski protektorat Zapada“. Ovaj plan je bio poslednji plan za ujedinjenu Bosnu i Hercegovinu, a potonji mirovni planovi su predviđali podelu države.
Predsednik Karadžić je, posle pritisaka, pristao da potpiše sporazum, ali pod uslovom da ga ratifikuje Narodna Skupština Republike Srpske. Slobodan Milošević je na sastanku sa Ovenom u Beogradu 24. aprila 1993. prihvatio plan, uz pretnju većim sankcijama Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Skupština Republike Srpske ga je odbacila sa 96 odsto glasova. Po Atanasiju, prihvatanje plana je značilo podršku Miloševiću, „srpskom tirjaninu sa Dedinja“, koji Srpski narod „davi kao zmija žabu i tera da potpišemo sve ono što nam zapadni krojači naših sudbina na Balkanu određuju i nameću“ („Pismo Vuku Draškoviću u zatvoru“ i „Otvoreno pismo Vuku Draškoviću posle zatvora“).
Treba reći da je srpska strana prihvatala sve planove, osim Vens-Ovenovog, jer on nije predviđao postojanje Republike Srpske, koja je bila uslov da Srbi kao konstitutivan narod sa vekovnim trajanjem u BiH pristanu na njeno izdvajanje iz Jugoslavije. U svom odgovoru Drašković je, objašnjavajući zašto je bio za Vens-Ovenov plan, napisao: „Taj plan je, koliko-toliko, sprečavao legalizaciju etničkog čišćenja i bio solidna osnova za neke nove, ljudske, prilaze i mostove.“
Kako god razumeli sadržaj i ton gornje prepiske, ostaje činjenica da je Atanasije bio akter sa terena koji je mogao bolje i dublje od svojih sagovornika iz Beograda da proceni šta je realnije rešenje za njegov narod. I zato je proročki predvideo, i to još tokom juna 1992. godine, izdaju Srpskog naroda u Krajinama od strane jugoslovenske vlasti.
Ovaj milosrdni arhijerej je morao da odgovara i na srpske prigovore – ne samo iz Srbije nego i iz same Hercegovine kako, tobože, pomaže i one koji nisu Srbi (a zna se da je delio pomoć svima na teritoriji pod kontrolom srpskih snaga).
Jedan, makar bio dobar borac, jednom mi je rekao: „Kako ste vi davali ustašama u Kotezima pakete?“ Rekoh: „Nećeš valjda ti meni reći kome ću ja da dam. Jesam dao i – daću! Ti ljudi su sad kod nas, ljudi su, a posebno, čuo sam da i našima daju na drugoj strani. Šta bi ti hteo, da budemo neljudi? Nemoj, to je sramota tvoja.“
Ima, dakle, takvih pojedinaca, i nemojmo da mislimo da su sada svi Srbi pravo dupke za raj. Ja ne znam da li ću u raj, imam nezgodan jezik, osoran sam i imam mnogo, sigurno, ogrešenja i svojih ličnih i prema Bogu i prema ovome narodu, i prema borcima.
Navedimo ovde i Atanasijevo Pismo novinama „Duga“ (br. 496, od 27. 2. do 12. 3. ’93), koje se tiče članka u kome je novinarka Ljiljana Habjanović Đurović, pišući o Vojislavu Šešelju, iznela, kako je Atanasije napisao „notorne laži“ koje je, navodno, čula iz Hercegovine.
Ne ulazeći u celu tu priču o Šešelju i oko Šešelja, jer imam preča posla, pišem Vam ipak ovo pismo želeći da skinem sramotu nanetu ovim neodgovornim napisom u „Dugi“ srpskim borcima Hercegovine, koji su, po toj malignoj priči vaše novinarke i njenih anonimnih došaptača, navodno, „iz srušenih katoličkih crkava i manastira u Hercegovini pokupili sve knjige i zapise i predali ih ocu Atanasiju i oni se sada nalaze u Tvrdošu“.
Gospodine Uredniče, srpski borci u Hercegovini, bar ovi koji se bore od kako nas je izdala Ju armija i kad smo ostali sami, nisu rušili ni pljačkali nijednu katoličku crkvu ili manastir u Hercegovini.
Naprotiv, upravo su hrvatske ustaše okupirale i porušile preko 20 naših srpskih pravoslavnih crkava i manastira. Zapanjujuća je pokvarenost takvih ljudi, i nesavesnost ovakvih novinara, da od srpske nesreće prave svoj jeftin politički kapital u trvenju sa sebi sličnim unesrećiteljima Srpskog naroda.
Atanasijevo pismo „Duga“ nije objavila, ali je to skraćeno učinio „Nin“ 19. marta 1994. godine.
Poznato je da je 1994. godine Milošević stavio Srbima iz Republike Srpske blokadu na Drini, jer nisu prihvatili plan Kontakt grupe (BiH je trebalo da se podeli tako što bi Republici Srpskoj pripalo 49% teritorija, a hrvatsko-muslimanskoj federaciji 51%).
Muslimani i Hrvati su plan prihvatili, dok su ga Srbi, koji su držali oko 70% BiH, odbacili posle sprovedenog referenduma. Predloženom planu se posebno protivila Srpska Pravoslavna Crkva. Na zasedanju Skupštine Republike Srpske u julu 1994. godine, na kome se odlučivalo o prihvatanju ovog mirovnog plana, Vladika Atanasije je rekao da Crkva ne može ponovo pristati na „desetkovanje Srpskog naroda.“
Tim povodom, 5. jula 1994. godine, Episkopski savet SPC u BiH je uputio „Apel srpskom narodu i svetskoj javnosti.“ Posle toga su usledile Miloševićeve reperkusije.
Ludi Milošević zatvorio granicu. Ne možemo da dođemo mi iz Bosne jer ga nismo poslušali. Ipak smo na Rači na Drini nekako prolazili. Ali, recimo u Ljuboviji nisam mogao. Ja sam se razvikao: „Komunjare, kažite onoj komunjari da ja odavde do mog kraja u Valjevu mogu da se bacim kamenjem, a on ne da da prođem!“ A jedan kaže: „Ja sam Valjevac, nisam taki“. Odbrusio sam mu: „Nisam ni Valjevac, otpiši me.“ A jedan kaže: „Nemoj da vređaš!“, „Hoću da vređam, jer on vređa moj narod.“
Išao je Mitropolit Nikolaj, a za njim Longin i Nikanor drugim kolima. Jadni Nikolaj vozio. I traži onaj karte. A Nikolaj dao dokumenta sa imenom „Gojko Mrđa.“ Onaj gleda ne zna, ima tamo na spisku. „Koje je vaše ime?“ – „Patrijarh Pavle“. Tek sad ne mogu da se snađu oni. ,,A da li ti nisi Atanasije?“ Zbog toga je kasnije odlučeno da možemo imati Episkopska savetovanja, tj. da se okupe episkopi i da rešavaju na terenu, šta da radimo, odsekao nas, i rešavamo dogovorom.
Čitaocu je jasno da je za Atanasija glavni krivac za tragičnu jugoslovensku dramu bio komunizam. (Uostalom, ni Jugoslaviju nije cenio, često govoreći: „Jugoslavija, svaka pa i ova treća, tzv. „Savezna, grobnica je Srpskog naroda“).
Smatrao je, takođe, da je najveća greška Međunarodne zajednice bila u izjednačavanju srpskog naroda i njegove komunističke vlasti. Jasnoćom duhovnog prozrenja sagledao je posledice bogobornog ateizma. Zbog toga, kada su neki hteli da ga predlože za Oktobarsku nagradu grada Beograda, pa mu je to dojavljeno, rekao je: „Spremio sam bio sedam kratkih odgovora i razloga da odbijem, a prvi je glasio da Beograd 20. oktobra nije oslobođen.“
Zbog toga je i u ratu govorio: „Naš Srpski narod, do pojave bezbožnih komunista, partizanskih komesara i vođa, kojima ništa sveto nije bilo, nikada nije uzimao ništa od tuđih svetinja, čak ništa ni sa poginulog neprijateljskog vojnika, osim možda oružja i zastave kao trofeja.
U ovom sadašnjem ratu, nažalost, najpre su komunistički oficiri počeli svakovrsne pljačke po Krajini, pa i na Dubrovačkom i Mostarskom ratištu, a onda su se na njih ugledali i pojedinci iz paravojnih grupa i grupica, koji su pokušali da ukaljaju lik čestitih srpskih boraca i ratnika, vojskovođa i vojnika.
Upravo je nesreća komunizma Srbe načinila „dežurnim krivcem“ u međunarodnoj i javnoj sferi. A kako se to prenelo i na naivne pojedince na Zapadu svedoči jedan događaj u Švajcarskoj.
Jeromonah Atanasije, na reci Jordan, avgusta 1972. godine
Septembra 1992. godine organizovan je u Sen Galenu susret srpskog Patrijarha sa zagrebačkim Kardinalom i sa Reis-ulemom sarajevskim (koji nije došao). Izabran je taj grad zbog toga što u nesrećnoj Jugoslaviji nije bio moguć susret i razgovor verskih lidera. Atanasije je bio u pratnji Patrijarha Pavla.
Tada smo u Cirihu menjali avion, i čekajući na aerodromu ja sam se s jednim detetom igrao, po običaju. „J’ai trois ans et demi, j’ai un oiseau…“ (Imam tri i po godine, imam jednu ptičicu…). Dete je osmehom reagovalo, kao svako dete, ali nismo mogli da uspostavimo tešnji kontakt, jer ono nije znalo francuski.
Tada mama njegova reče: „Ono ne govori francuski, nego nemački“ (Cirih je germanofoni grad). Dotle je sve bilo dobro. A onda će gospođa pitati: „A ko ste vi?“ Malo dalje bio je Patrijarh i još naših vladika. – „Srbi“, kažem ja. – „Uuu!“ trgla se gospođa naglo unazad, valjda od nekog straha. Ja sam na to reagovao kao čovek, rekavši: „Gospođo, čuvajte se, je suis un anthropofague!“ (Ja sam ljudožder!). Gospođa je videla da je preterala, pa veli: „Nije dobro za vas što ste Srbi!“ – „Hvala lepo, gospođo, ali ni za vas to nije dobro!“
Kad sam svojevremeno otišao u Beograd nisam to učinio vođen željom da tamo postanem slavan i priznat pisac, što će reći željom koja je u tu čaršiju odvela mnoge domaće subjekte, jer mi tad uopšte na um nije padala tako suluda i pokvarena misao da bih i ja jednog dana mogao završit u književnosti, ali jednom sam se, bazajući Čuburom, neoprezno prepustio mišljenju, ne sluteći da je to početak moje neumitne propasti.
NAPOMENA: Sledi „Istinita pripovijest o jednom dubokom i iskrenom prijateljstvu“ Elisa Bektaša u prevodu sa humskog na srpski jezik.
Jedino što sebi danas mogu ponuditi kao utjehu, i jedino čime mogu laskati svojoj sujeti, jeste to što sam učinio sve da ne postanem slavan i priznat u Beogradu, a i bilo gdje drugo, no bilo je nemoguće izbjeći neumitnu sudbinu koja je htjela da postanem pisac, ali eto ne tužim se i ne kukam jer je u mom sistemu vrijednosti ipak bolje biti pisac, nego biti slavan i priznat.
Ako ništa drugo, pisac uživa veću slobodu i nema nad glavom imperativ da vazda glumi nekakvu veličinu i društveni uzor, niti se mora upinjati da vlastite gadaluke i poganluke predstavi publici kao nekakvu plemenitost, već može jednostavno kazati – da, to su moji gadaluci i poganluci i šta vas boli kurac za to.
Ti počeci mog mišljenja bili su mučni i bolni kao i svaki početak, tim više što ja pojma nisam imao šta mi se dešava i kroz kakve preobražaje prolazim, te sam stoga znao osjećati da mi je čitav nebeski svod na plećima i da od takvog tereta mogu bukvalno nestati. Evo, ovako, samo puc prstima i čovjek nestane i nema ga.
To mišljenje je onda počelo postajati prepreka između mene i drugih pojava u mom životu, kako živih tako i neživih, i što je više vremena prolazilo to su te prepreke postajale sve teže za savlađivanje, a na kraju su to bile dugačke linije eskarpi i kontraeskarpi te kombinovana minska polja velike gustine i dubine.
Zbog svega toga ja sam se počeo odavati samoći, misleći da ću u njoj naći podesno sklonište, ali ta je samoća bila samo razvojna faza u procesu preobražaja u pisca što ja tad nikako nisam mogo znati, iako sam dobro pamtio Ekinovu misao da je poezija u stvari samoća.
A kako dođavola da tu misao povežem sa sobom u tom času, kad tad nisam imao nijednu pjesmu, niti priču napisanu, izuzev jednog soneta iz srednjoškolskih dana, koji mi je služio za kurčenje i razmetanje i koji nije kurcu valjao ko poetsko svjedočanstvo, pa je iz tog razloga taj sonet bio omiljen među košpama.
Jedini ahbab s kojim sam u to svoje beogradsko doba mogao provoditi vrijeme bez osjećanja uzaludnosti i potrošenosti bio je šutljivi i odmjereni gospodin u zrelim godinama koji je živio odmah ispod Kalemegdana. Tačnije, živio je u zoološkom vrtu, i vama sad možda izgleda čudno to da neko živi u zoološkom vrtu, ali eto u njegovom slučaju to ipak nije bilo čudno jer je taj gospodin bio vuk.
Ja inače ne volim zoološke vrtove i smatram ih opominjućim dokazom hinjave ljudske prirode, koja u kavezu vidi problem tek kad nju neko metne u kavez, no jednog sam sunčanog dana ušao u taj zoološki vrt, pojma nemajući zašto, i kao omađijan sam išao sve dok mi nešto iznutra nije reklo da stanem.
A stao sam baš ispred kaveza sa vukom koji je lijeno izašao iz one svoje rupe, udno tog njegovog staništa, pa prišao šipkama i pogledao me pravo u oči, a onda se propeo na zadnje noge i gurnuo prednju šapu kroz šipke ko biva da se rukujemo. To rukovanje označilo je početak jednog, ne toliko dugog, koliko dubokog i iskrenog prijateljstva, i otad sam povremeno znao otići do zoološkog vrta i posjetiti svog prijatelja s kojim sam vodio iskrene i neuvijene razgovore o suštinskim pitanjima.
Vi ćete mene sad pitati kako sam mogao razgovarat s vukom kad ne znam vučji jezik, a to me pitate jer ste već zaboravili šta sam vam kazao na samom početku. A kazao sam vam da sam u to doba počeo misliti, a čovjek koji misli i vuk vazda se mogu razumjeti na način koji će vam odmah postati jasan čim i sami počnete misliti.
Jednog od tih mislećih dana naglo me spopao neobičan i neugodan osjećaj da sam ja u stvari izgubljen usred pustinje i da je sve to oko mene samo fatamorgana. I kao da užas takve pomisli nije bio dovoljan još me spopao i nezemaljski strah da možda ipak nisam u pravu i da to oko mene nije fatamorgana već zapravo java.
Tako rastrgan između izgubljenosti u pustinji i straha da oko mene nema privida sam otišao posjetiti svog ahbaba vuka, koji je odmah shvatio šta me muči pa mi je pružio šapu, a onda je i vrh njuške gurnuo kroz šipke i zagledao se u mene onim svojim očima, koje su nekim čudom uspjele ostati na slobodi, za razliku od ostatka njegovog tijela, pa mi je ovako kazao:
– Nemoj mi se tu prenemagati već izdrži muški taj teret za koji si sam kriv. Da nisi bio neoprezan ne bi te mišljenje zaskočilo i bio bi odgovoran i razuman građanin koji ne razgovara sa divljim zvijerima. A ako misliš da je tebi teško onda se zapitaj kako je meni. Kao da nije dovoljno to što su me metnuli u ovaj kavez, već je taj kavez morao biti baš u Beogradu, pa svaki dan moram gledati ovu neodgojenu žgepčad što se krevelji, i koja će sebe smatrati vrijednima, mada nikad nisu ulovili srndaća u planini, niti su zavijali na pun mjesec, ali će zato zavijati na sve oko sebe, počev od parova na ponudi kladionice pa do komšija.
Misliš da je meni lako što ja moram biti u ovom kavezu, mada bi oni sa svojim zavijanjem bili znatno zanimljiviji za normalne posjetioce ovog vrta, ali onda se podsjetim, ta otkud ovdje normalni posjetioci. Eno pogledaj ono bublavo žgepče što mu mater upravo govori da je njeno pametno zlato.
Mali kreten već sad zna za koga navija i to će znanje biti jedino koje će imati tokom čitavog svog života, kog će provesti ubijeđen da zna sve o sebi, i tek će na samrtnoj postelji shvatiti da je sve bilo laž, i da je možda i ta smrt koja mu prilazi laž, a najgore će mu biti kad pomisli da je laž i to što mu sin govori da je njegov klub dobio utakmicu tog dana.
Znaš li koliko ja takvih sudbina ovdje vidim svakog dana? Znaš li koliko je ponižavajuće gledati svježu hranu kako se smuca ovuda i krevelji se životinjama baš kao da životinje ne znaju ko su, a ovi što se krevelje kao da znaju za sebe ko su?
Ti si tek počeo misliti i barem se možeš nadati da ćeš jednom dočekati svoju propast i postati pisac, a onda se više nećeš morati mučiti sa dvojbama i slutnjama koje te sad muče jer su pisci ljudska govna koja uvijek nađu načina da sebe opravdaju pred sobom samima, a ja ću zauvijek ostati vuk što je inače jedna divna stvar, ali u mom slučaju je nepodnošljiva jer sam ja vuk u kavezu.
A kakve sam sreće još ću dočekati da budem vuk zatočen u zemlji kojom vlada vučić. Vi ljudi ste možda i navikli da vam vladaju najgori među vama, ali kod nas životinja se zna neki red i jedino gdje taj red ne postoji to je u ovim zoološkim vrtovima koji su plod vašeg bolesnog i izopačenog doživljaja pojma reda.
– Ako su čeljadi tako beznadežan slučaj, upitah svog ahbaba, kako to da onda pričaš sa mnom?
– Ti si drugačiji, odgovori vuk, u tebi ima nešto vučje i divlje. I koliko god pokušavao to zatomiti vazda će naći načina da izbije na površinu, makar samo u vidu bljeska u očima. Zato će druga čeljad za tebe vazda govoriti da si lud i mahnit, ali nemoj da te to pogađa jer mufloni ne mogu drugačije protumačiti to što izbija iz tebe.
– Hvala ti na ovim riječima, rekoh mu ganut, ohrabrio si me njima.
– Nemoj se pretjerano uzoholiti, opomenu me moj prijatelj, tačno je da u tebi ima nešto vučje, ali otiđi do onog dolje kaveza sa šimpanzama pa će ti i one reći da u tebi ima nešto majmunsko i to će takođe biti istina.
Snažan proljetni pljusak sa grmljavinom naglo je prekinuo taj razgovor između mene i mog ahbaba vuka, a poslije toga smo se vidjeli još nekoliko puta i vodili manje dramatične razgovore. Onda se završio moj boravak u Beogradu, za kog ni dan danas ne znam da li je bio priviđenje u pustinji ili je bio stvarnost što je još užasnija mogućnost, no ne za mene, koji više nisam tamo, već za Beograd.
Prolazile su godine, a ja sam sve rjeđe i rjeđe pomišljao na svog šutljivog i gospodstvenog prijatelja vuka i na važne razgovore što smo ih vodili pred njegovim kavezom u kalemegdanskom zoološkom vrtu. Danas više ne znam ni da li je moj prijatelj još uvijek živ niti se želim raspitivati o tome.
No nedavno sam ga se sjetio kad sam čitav jedan dan potrošio na razmišljanje o stvarnosti koja me ovdje okružuje, a nakon što sam razmišljanje priveo kraju – naglas sam se obratio svom dragom prijatelju, nadajući se da će me on ipak čuti jer vukovi imaju čudne sposobnosti, pa i tu da čuju ono što je izgovoreno daleko od njih. A rekao sam mu ovo:
– Kad si mi govorio o muci svog zatočenja u kavezu ja sam ti vjerovao, dragi moj prijatelju, ali tek te danas odista razumijem. Danas i sam u iskustvu nosim to stanje zatočenja, dok oko mene hodaju kreature koje kroz život nose samo jedno pouzdano znanje i to ono o klubu za koji navijaju. To što me nisu metnuli u kavez kao tebe ne čini nikakvu razliku jer me samo nisu metnuli u kavez od čeličnih šipki.
Danas se kavezi prave i od riječi, dragi moj prijatelju. Znaj da se radujem ponovnom susretu pa makar to bio samo susret bljeskova ludila iz naših očiju gore među sazviježđima ili susret naših davnih zavijanja na mjesec koja još uvijek jašu gorske vjetrove i jahaće ih do kraja vremena.
Izvod iz poglavlja „Skroziranje lifta kroz sociološki durbin (Azbučnik)“ nove knjige profesora dr Dragoljuba B. Đorđevića: Lift nije igračka – Sociološka kazivanja o Liftu (u, ispred, iza i okolo njega), u izdanju Prometeja iz Novog Sada i Mašinskog fakulteta u Nišu.
Naslovna stranica knjige: Lift nije igračka (2023)
No hajde za trenutak da obrišemo ovo zamagljeno staklo ispred nas, sprečava nas da vidimo put pred nama.
Nebojša Radić
Delo iz oblasti humanistike definiše njegova tema i ozbiljnost kojom se njoj pristupa, a ne autorska intencija da pisanje o njoj zvuči manje zastrašujuće neupućenom uhu.
Jelena Loma
Oteže se uvodno razmatranje.[1] Konačno, liftovi; počnimo da se vozimo – čas gore, čas dole. I posmatramo šta se dešava unutar njih, ispred i iza, okolo, levo i desno.
Žalim za tim što nemam sociološku snagu jednog E. Gofmana iliti Đ. Šušnjića, mog profesora na niškom studiju sociologije, kojom bi prodornije savladao i istražio (i izložio rezultate) pojavu – lift kao najmanja sociološka laboratorija. Šta je tu je! Umesto pravdanja, taman posla i uzmicanja pred preprekama, treba otpočeti s rabotom. Vreme je da uveličavajuću srču malčice izoštrim kako bih se bolje usmerio na problem, vodeći se porukom Josifa Brodskog (Bródskiй): „Čovek je ono što gleda.“ O penjalu nadalje ne pričam oklevajući.
Moj će zadatak čitaoče biti da Te provedem kroz čitavu azbuku, odvedem od slova A do slova Š, a na tebi je da proceniš koliko ti je putovanje prijalo i da li si na njemu nešto spoznao.[2]
Liftovski azbučnik donekle jeste razvezane strukture. Pod svakim slovom spremio sam po tri crtice – ukupno devedeset. Treba čitati unutar redova, ali i između njih. Nego, pođimo redom.
A
About Elevators(jun 2020)[3] U napisu: „Osamnaest interesantnih činjenica o liftovima“[4] – skinutom sa interneta, koncizno, da se sažetije ne može iskazati, jasno piše:
„Kladimo se da ne razmišljate mnogo o liftovima u vašim životima: ipak, oni ispunjavaju izuzetno važnu svrhu u našoj svakodnevici. Liftovi su imali veliki uticaj na savremenu arhitekturu i projektovanje. Zahvaljujući inovacijama ovog prevoznog sistema, u mogućnosti smo da prolazimo brzo kroz brojne spratove bez obzira na težinu, menjajući tako način na koji se krećemo kroz zgrade koje posećujemo svakog dana.
Pomislite samo na liftove sa kojima se stalno srećete kad idete kod lekara, u tržne centre, na posao, u školu ili određena mesta tokom vaših odmora. Sa preko 900.000 trenutno funkcionalnih liftova samo u ovoj zemlji, računica kaže da imamo jedan lift na 344 korisnika. Kretanje gore i dole pomoću lifta ili pokretnih stepenica može da bude deo vaše dnevne rutine, ali evo 18 zanimljivih činjenica o liftovima za koje smatramo da će promeniti način na koji mislite o ovim mašinama.
Lift u Sent Luisu – Ilustracija GLEDIŠTA – foto: npr.org – Joe Raedle/Getty Images
1. Amerika trenutno ima preko 700.000 liftova.
2. Liftovi su statistički najbezbednije prevozno sredstvo.
3. Liftovi su 20 puta bezbedniji od pokretnih stepenica.
4. U rimskom Koloseumu, preko 200 robova je ručno pokretalo 24 lifta.
5. Uprkos strahu od zaglavljivanja ili slobodnog pada u liftu, vožnja liftom je zapravo bezbednija od vožnje automobilom. Prosečno 26 ljudi pogine svake godine u nesrećama sa liftovima (i to uglavnom tehničari koji rade na liftu, a ne putnici) dok 26 ljudi pogine svakog sata u saobraćajnim nesrećama.
6. Prosečni korisnik se liftom vozi četiri puta na dan.
7. Prvi lift sa ručnom kontrolom za korisnike ugrađen je u njujorškom Meriotu.
8. Svaka tri dana, liftovi prenesu broj putnika jednak populaciji na zemlji (Every three days, elevators carry the equivalent of the Earth’s population).
9. Najviša nadmorska visina koju jedan žičani lift može da dostigne iznosi oko 520 metara.
lift Banlong u Kini – Ilustracija GLEDIŠTA
10. Svaki lift drži nekoliko kablova, a svaki od tih kablova je sam dovoljan da bezbedno prenosi ceo lift i putnike u njemu.
11. Dugme za zatvaranje vrata u liftu je zapravo placebo dugme, napravljeno da putnicima pruži iluziju o kontroli tokom njihovog putovanja liftom. Od 1990. godine naovamo proizvođači liftova su uklonili funkciju za zatvaranje vrata iz skoro svih liftova zbog automatskog zatvaranja.
12. Svaka tri dana, liftovi prenesu broj putnika jednak populaciji na zemlji (In every three days elevators carry equivalent of entire Earth’s population).[5]
13. Prvi lift u javnoj zgradi postavljen je u jednoj devetospratnici u Njujorku
14. Izumitelj savremenog lifta, Eliša Grejas Otne (Otis), onovao je kompaniju koja i danas snabdeva većinu liftova.
15. Prvi zapis o liftu potiče iz trećeg veka pre nove ere u Grčkoj. Izumitelj tog jednostavnog lifta bio je matematičar Arhimed.
Ilustracija GLEDIŠTA
16. Muzika u liftovima se pojavila dvadesetih godina prošlog veka kako bi umirila uplašene putnike koji su se po prvi put vozili liftom.
17. Neki od najpoznatijih liftova su lift u Ulaznom luku u Sent Luisu (čija kabina putuje kroz luk), lift Santa Žusga u Lisabonu (jedan od prvih liftova na parni pogon), lift Laserda u Salvadoru (jedan od najprometnijih liftova na svetu). Tajpej 101 (liftovi na raketni pogon!) lift Banlong u Kini (smatra se za najveći lift na otvorenom), lift Luvr u Francuskoj (čija je kabina otvorena) i lift u hotelu Luksor u Las Vegasu (koji putuje pod uglom od 39 stepeni).
18. S obzirom na to da se taj broj smatra izuzetno nesrećnim u mnogim zemljama, mnoge zgrade uklanjaju 13. sprat sa svojih planova spratova. Kompanija Otis liftovi (Otis Elevator Company) procenjuje da oko 85% zgrada sa njihovim liftovima nema dugme sa brojem 13.“
Komentar teksta je izlišan. Ne odolevam da na samom početku ne potcrtam kako je on samodovoljan da me odbrani od eventualnih spočitavanja sociološke sabraće o tome da je pojava zvana liftom sociološki bezvredna i da su zaludni napori da joj se obezbedi dostojno mesto u istraživanjima.
Aboridžini (avgust 2021). Tek je druga crtica, a moram da ilustrujem primer rasizma prema domorodačkom narodu u dalekoj Australiji uz pomoć svedočenja našeg iseljenika Predraga Vučinića. Unutrašnost podizača i ono ispred njega samo su prostor za iskazivanja neljudskosti. Gospodin Vučinić piše:
Moje komšije Aboridžini
U Melburnu sam živeo u desetospratnoj zgradi namenjenoj za socijalne slučajeve. Tu su uglavnom stanovali namćorasti penzioneri, među koje i sebe ubrajam. I jedna porodica Aboridžina. Glava ove porodice je bio komšija Tomas, a uz njega supruga ili partnerka Lin i dvoje sitne dece.
Tomas i Lin su konzumirali narkotike, on „teške“, a ona „lake“. Deca su jela uglavnom čokoladne krofne. Deo porodice bio je i pas, veliki i ružan, kojeg smo se svi plašili i zaobilazili u širokom luku. Noćne svađe ove porodice su bile neshvatljivo glasne, Policija je dolazila da ih umiruje i hapsi, ali su se oni i sa njima raspravljali.
Apeli penzionera da se Aboridžini oteraju iz zgrade nisu uspevali.
U goste su im često dolazili drugi sunarodnici, to je njihov običaj – ma gde bio ako imaš svog Aboridžina tu ti je prenoćište obezbeđeno.
Imao sam priliku i čast da posetim njihovu „jazbinu“. Tako nešto nisam nikada video, kao da je bačena ručna bomba, a slegla se prašina…
Porodica je često vreme provodila ležeći ispod drveta ispred zgrade. Tu su voleli i da spavaju.
Tada sam radio kao raznosač kolača po restoranima i uvek mi je ostajalo krofni punih šećera napunjenih pekmezom i svaki dan sam ih davao njihovoj deci. Tomas i supruga nisu ništa jeli.
U ovu lepu zgradu je često dolazio i moj sin tinejdžer Stefan. I on se sprijateljio sa neobičnim komšijama. Jedini je smeo da sa njihovim psom uđe u lift.
Ostale komšije su me odmah opomenule na nenormalno ponašanje deteta koje se sa „Aboridžinima pozdravljalo i veselo pričalo“. I tako su tekli dani u mom Diznilendu, deca su svaki dan dolazila po krofne, lepo su se i ugojila jer verujem da nisu mnogo više od tih krofni ni jela.
Elem, jedne večeri ispred lifta sretnem komšiju Tomasa. Pita me da li je Stefan stigao u Tutaniju. Meni je bilo jako smešno, zamisli Tutanija, suzdržah se od smeha i kažem mu da je stigao. On me zamoli da ga pozdravim.
Nazovem Stefana koji je tada već mesec dana bio u Švajcarskoj i kažem mu da sam sreo Tomasa i da me je pitao da li je u Tutaniji. Obojica smo se nasmejali, a onda mu rekoh da ga je pozdravio. Sin je zaćutao, a zatim mi kazao da je on jedini koji ga je pozdravio. Moj sin Stefan u Melburnu ima i tetku i teču, i strinu i babu, bratiće i sestričine, drugove iz škole i kluba… (Vučinić, 2021:21; kurziv dodat).
Koještarije! Nije nego da australijanski penzioneri imaju tapiju na socijalne stanove. Zahtevajući da se aboridžinska familija – koju ne bi trebalo „amnestirati“ zbog sitnih sagrešenja – prinudno iseli, zar se ne pitaju na čijoj su zemlji zgrade podignute i kakva su sve zlodela učinili njihovi preci (oni ih nastavljaju u blažoj formi) prema starosedeocima.
Zar „protestantski humanizam“ ide dotle da je sumnjiv svako ko stupi u razgovor sa njima pred penjalom – kamoli da se skupa u njemu provoza. Aboridžin Tomas je ljudskošću uzvratio na punovredan odnos Srbina Stefana, i to kada se ona zagubila i kod njegove svojte (tetke, teče, strine, babe, bratiće, sestri- čine…).
I šta sad, kakva tu priča o liftu, kučetu, čokoladnim krofnama, opojnim tvarima, umirovljenicima, protestantima…? Reč je išla o Australcima i njihovom rasizmu spram Aboridžina.
Onome ko želi da se iscrpnije upozna sa tužnom sudbinom Aboridžina preporučujem možda najuputniju knjigu o tome Aboriginal Australians: A history since 1788 (Broome, 2010).
Ne prođoše ni celih šest meseci od ispisivanja crtice „Aboridžini“ kad Novak Đoković, naša dika, dožive njihovu sudbinu koju je Aleksandar Apostolovski maestralno opisao u kolumni „Kako je Nole postao Aboridžin“ (2022:6): „Ako mu ipak zabrane da igra, iako je potpuno zdrav i ne servira viruse, postaće jasno da je dekretom odlučeno da Novak mora da se odstrani iz sveta tenisa. Srbin će tako postati Aboridžin, veliki ratnik koga su stavili u rezervat…
Za uljeza mondenskog sporta najveća nagrada bila bi da ga istrebljeno pleme starosedelaca Australije, slavni narod Aboridžina, proglasi za velikog poglavicu!
Zaigraj njihov ratnički ples, Novače!“
Napis potpisujem s gorčinom u ustima.
Ilustracija GLEDIŠTA – Novak Đoković u Melburnu
Akademici (maj 2022). Piše mi prijatelj P. Georgievski: ,,Pročitao sam tvoj tekst na temu lift[6], na prvi pogled tema nebitna, a dao si slojevitu psihološko-sociološku analizu malograđanštine i degradacije načina života u, pre svega, tridesetogodišnjem tranzicijskom periodu društava i država koji su nastali na krševinama bivše nam zajedničke Države. I ja mogu da ti ispričam dva slučaja oko teme „lift“.
Prvi slučaj. U 1986. godini Filozofski fakultet u Skoplju organizovao je ekskurziju za nastavnike u tadašnjoj „Severnoj Grčkoj“; od 1988, kada su uvideli grčki zvaničnici da će se Jugoslavija raspasti, taj njihov deo nazvali su „Makedonijom“, odnosno „Centralnim delom Makedonije“, da bi mogli da traže promenu imena Republike Makedonije.
Kada smo obišli nekoliko mesta, stigli smo autobusom u mesto zvano Platamona, gde je pre polaska Filozofski fakultet rezervisao prenoćište u jednom hotelu koji je imao lift. Četvoro starijih profesora, i među njima jedan akademik, ušli su u lift, ja i još dvoje kolega sačekali smo da oni izađu iz lifta i mi da ga pozovemo i idemo u sobe koje smo dobili na recepciji.
Nakon izvesnog vremena ponovo su ovi profesori s prtljagom sišli na prizemlje odakle su ušli u lift. Ja ih pitam zbog čega ste sišli sa prtljagom dole. Oni u jedan glas odgovaraju: „Na spratu gde smo trebali da izađemo i idemo u sobe koje smo dobili lift nema vrata“, a jedan od njih kaže: „Daj ponovo da idemo da se penjamo, možda smo pogrešili sprat. Oni su ponovo uključili dugme za peti sprat, ali opet su Sišli na prizemlje“. Nanovo kažu: „Nema vrata za izlazak iz lifta“.
Ja sam shvatio u čemu je problem i reknem profesorima: „Mogu li ja da uđem u lift i da vidim da li stvarno nema vrata za izlaz iz lifta, što je nemoguće.“. Oni su se saglasili, i ja uđem i penjamo se do petog sprata – i oni kažu: „Petre, vidiš da nema vrata. A zašto su oni tako smatrali? Zbog toga što, kada su ulazili u ikoji lift u zgradama u Skoplju, lica su im odmah bila okrenuta prama vratima. Ja njima velim: „Profesori, okrenite se suprotno vratima u koja ste ušli i videćete vrata iz koja možete izaći. Kad su to uradili, jedan od njih je promrmljao: „Ama smo glupi!“
Kada sam to ispričao jednom drugom profesoru, poznatom istoričaru Hristu Andonov-Poljanskom, koji je isto bio s nama na ekskurziji, počeo je da se smeje i rekao mi je: „Zašto si im to pokazao, nek se vozikaju liftom čitav dan!“[7]
Jasno k’o dan da su trećedobaši, stariji ljudi – ne starci – posebno akademici koji su po pravilu vrlo stari, konzervativni, labavo prilagodljivi na novotarije, i izbegavaju ih. I sve to nije strašno dok ne ide dotle da, zbog odbojnosti prema novinama, oni ne žele da se bar upoznaju sa njima i kada pritreba pitaju mlađe kako se koriste. Nema tu mesta stidu. Akademik i univerzitetski nastavnici makar su priznali da su ispali smešni – „Nismo znali da postoji ovakav tip liftova!“
Nisu jedini, jer izumiteljstvo začas menja način upotrebe određenog pomagala na koji smo se privikli decenijama i postaje rutina. Ako nam neko ne pokaže novi red stvari, pa ga još lično i ne isprobamo, eto idealne prilike da se obrukamo i pred sobom, što manje boli, i pred drugima, što se teško prima.
Tako je, radi primera, vrhunski novinar „Politike“, dopisnik iz SAD i sa Bliskog istoka, prvi put zapao na Daleki istok, boravio u luksuznom južnokorejskom hotelu i „nastradao“. Nalazeći se u visokorobotizovanoj zemlji u kojoj je sve na dugme, zaboravi da je i puštanje vode u vece šolji posle male/velike nužde na senzore.
Na nesreću, oni su smešteni ispod šolje bez uputstva na engleskom jeziku, i eto ti belaja: globtroter pritisnu pogrešno dugme, šiknu velika količina vode, poplavi kupatilo i čitavu sobu, okupa celog žurnalistu i jedinu mu belu košulju…
Te večeri niti je mogao da siđe do recepcije i teleksom se javi redakciji, niti je izašao van da uživa u čarima Seula. A trebalo je da se presrami, samo da zvrcne telefon i pita recepcionera za savet.
Nije se presramno, stoga prošao i daleko gore od novindžije početkom dvehiljaditih, petooktobarski ministar (i nepromeniv do pre kojeg leta) jer je čitavu noć džonjao ispred skupocenog apartmana u visokopozicioniranom vašingtonskom hotelu. Bila ga je sramota da skokne do lobija, ili da zakuca na vrata članova srpske delegacije, i umoli da mu otključaju sobu, jer kakvog li malera? – dobio je karticu, a ne klasičan ključ. Hvala bogu da stranski hoteli imaju debele tepihe po hodnicima, pa je državni sluga mogao koliko-toliko da odremka u sedećem položaju pred odajama.
Uvek postoji prvi put u manipulacijama liftom i toaletom, karticom za bravu ili pojasom na avionskom sedištu… Proste su to veštine i ne iskaju bogzna kakve mudrolije.
Autorska posveta na prvim stranicama knjige: „Baba Gili i deda Stevanu, koji su me nezmerno voleli i štitili.“ – Preuzmite prvih 20 stranica ovde, a poručite svoj primerak ovde.
fusnote:
[1] Štono zapovedi Sergej Dovlatov (Dovlatov): „Ali, predgovor se otegao Počnimo. Neka ovo bude početak” (Dovlatov, 2020a:11).
[2] Oponašam reči Dejana Stojiljkovića: „Posao pisca je da vas odvede od tačke A do tačke B, a na vama je da procenite koliko vam je to putovanje prijalo i da li ste na njemu nešto naučili.“ (Stojiljković, 2021:3).
[3] Ubuduće iza naslova svake crtice ide mesec i godina završetka.
[4] „18 Interesting Facts About Elevators“, by Elpro | Jun 25, 2018. u prevod sam intervenisao nekolikim interpunkcijskim znacima.
[5] Stavka 12 ponavlja osmu, samo malo drugačije počinje rečenica, koja u originalu nije ni gramatički potpuno ispravna – tvrdi prevodilac Miloš Tasić. Nedoumicu izaziva i različita brojka elevatora u SAD, ali tako je u originalu koji ne želimo menjati.
[6] Misli na članak: Đorđević, Dragoljub B. 2019v. Sociološko kazivanje o liftu (u, ispred, iza i okolo njega) izvodi iz azbučnika. Sociološka luča XIII (2):46-69.
[7] From: Petre Georgievski [mailto:petgeorg@ukim.edu.mk] Sent: Thursday, December 02, 2021 1:16 AM To: Dragoljub B. Djordjevic Subject: RE: Brka predlaže; kurziv dodat
Objavljivanje na portalu GLEDIŠTA odobrio: prof. dr Dragoljub B. Đorđević
KNJIŽEVNI RAD U NIŠU PRVIH GODINA POSLE OSLOBOĐENJA
Prvi put objavljeno u časopisu Gledišta 1961. godine
Današnje književno društvo Nestor Žučni u Nišu ima za sobom dosta dug put i prilično bogatu tradiciju. Osnovano odmah po oslobođenju grada, ono je počelo da okuplja sve one koji su i dotad aktivno stvarali ili su bili posebno zainteresovani problemima literature.
Njegov osnovni zadatak bio je, kako se kaže u tadašnjem pravilniku, da omogući svim književnim radnicima, bilo starijim, bilo početnicima, da u okviru društva (odnosno Literarnog kluba, kako se onda zvao) ispolje svoje vrednosti i samim tim deluju na sredinu u kojoj žive i rade.
Takozvane zatvorene književne večeri, kojima su po pravilu prisustvovali svi članovi, i diskusija posle čitanja radova, bile su osnovna forma rada Kluba. Te književne večeri održavale su se obično u prostorijama stare Narodne biblioteke pored Nišave.
Docnije, kada je Biblioteka preseljena u nove prostorije, članovi Kluba sastajali su se bilo u njoj, bilo u prostorijama Kluba u tadašnjoj Lešjaninovoj ulici, bilo u Domu prosvetnih radnika.
Na tim, manje-više radnim sastancima članovi Kluba čitali su svoje pesme, pripovetke, eseje, pa se posle vodila diskusija po njima. Većina radova koji su se tada čitali danas nije sačuvano što je, svakako, šteta jer bi oni, i pored svoje često sasvim oskudne književne vrednosti, mogli da posluže kao solidna svedočanstva o jednom vremenu i naporima tadašnjih niških pisaca da odraze svoje doba.
Pored sastanaka u užem smislu, priređivane su s vremena na vreme i šire, javne književne večeri na kojima su čitani najkvalitetniji radovi članova Kluba. Interesantno je istaći da su te javne književne večeri skoro uvek bile dobro posećene.
One su, bez obzira na kvalitet pročitanih radova, ostavljale priličan trag u tadašnjem kulturnom i javnom životu grada. Sačuvano je nekoliko dokumenata, zapisnika i priloga koji su tada čitani. To su obično bile pesme o nasmejanim udarnicima koji sa pesmom na usnama hitaju na gradilište, o kolicima i vagonetima, o lokomotivama i fabričkim dimnjacima. Ljubavnih pesama i pesama o prirodi gotovo nije ni bilo, a da ne govorimo o takozvanim ličnim, subjektivnim preokupacijama. To je, uostalom, bila manje-više opšta pojava i niški pesnici i pripovedači nisu u tom pogledu bili nikakav izuzetak.
Časopis Naš put čiji se prvi broj pojavio početkom 1948. godine, delovao je u početku kao značajan podsticaj. On je uspeo da okupi priličan broj mlađih i starijih pisaca, umetnika, pa i kulturnih, naučnih i javnih radnika koji su na njegovim stranicama ostavili puno dragocenih svedočanstava o tom periodu kulturnog razvoja grada na Nišavi. Osim pesama i pripovedaka, kojih je u svakom broju bilo po nekoliko, objavljeno je i dosta priloga iz novije i ranije istorije grada. Bilo je i dosta članaka i napisa o radu Narodnog pozorišta, Biblioteke, Saveza kulturno prosvetnih društava i drugih ustanova i institucija.
U dvobroju za maj i juni 1948. godine uvedena je i stalna omladinska rubrika u kojoj su štampani radovi pisaca početnika. Oni su, uzgred budi rečeno, imali svoje posebne literarne sekcije – bilo po školama i preduzećima, bilo po kulturno-umetničkim društvima, kojih je bilo daleko više nego danas.
Očito je da je časopis Naš put imao nameru da ne samo okupi što veći broj saradnika pisaca, nego i da registruje sve značajnije događaje, da ih na neki način zabeleži i tako sačuva od zaborava.
Ali ako u malo oštrijoj svetlosti pogledamo danas sve te pesme, pripovetke, reportaže, članke, pada nam odmah u oči da je dobra namera bila iznad stvarnih mogućnosti da se od časopisa napravi nešto trajnije i značajnije.
Pođimo najpre od pesama. Njih ima najviše. U onih desetak brojeva Našeg puta, koliko je ukupno za dve godine izašlo, objavljeno je oko pedeset pesama, koje su skoro sve bez izuzetaka, idejno-političke sadržine. To se, rekli smo, može opravdati s obzirom na opšti karakter naše tadašnje poezije, ali zaista su retki lepi, umetnički doživljeni stihovi. Sve su to mahom gole, neproduhovljene parole, gromki pokliči o omladini koja „stvara život bolji po narodnoj volji“ (R. Bojić – Kolone), o „brazdama dubokim traktorom uzoranih njiva“ (D. Miljković – Želja), o grafikonima, dimnjacima i „svetlosti sunčanog dana u radu koji ne prestaje za ostvarenje Plana“ itd. itd.
Isto je i sa pričama. I u njima je puno praznih reči, neubedljivih konstatacija, stilskih i jezičkih grešaka svake vrste. Ako bismo po literarnim prilozima iz Našeg puta sudili o ondašnjim književnih snagama u Nišu, zaključak bi bio prilično mršav.
O tome, pored ostalog, govori i činjenica da nijedan od tadašnjih saradnika časopisa nije postigao ništa značajnije na opšte jugoslovenskom literarnom planu.
Ulica Ljubisava Ljube Stanojevića u Niškoj gradskoj opštini Crveni Krst
Pa ipak, i ovakav kakav je bio, časopis Naš put odigrao vidnu ulogu. On je okupio i ujedinio postojeće radnike na književnom polju i delovao je kao podsticaj bez obzira na to što je ima prilično labilnu uređivačku liniju i saradničku podršku.
Da je on stvarno delovao konstruktivno u odnosu na okupljanje i povezivanje postojećih književnih snaga govori i činjenica da se posle njegovog gašenja gotovo sasvim ugasio i rad Literarnog kluba. Čitave dve godine, sve do jeseni 1952. godine, niški pisci nisu imali svoje stalno organizaciono sređeno Društvo.
Tek tada, a naročito posle pojave časopisa Gledišta (čiji je prvi broj izašao oktobra 1953. godine) rad je ponovo oživeo.
Ep o putovanju, Mobi Dik, i danas je predmet istraživanja jer ga je nemoguće pročitati u ključu jedne književno-filozofske koncepcije; svaku mogućnost uvek prati i suprotna, subverzivna struja sumnje i neverice. Time se delo otvara i ostaje nedovršeno kao stalno pitanje konačne metafizičke slike čoveka i sveta što mu daje neprolaznu vrednost kao izazovu, nadahnuću, intelektualnom putovanju. Rad se načelno sastoji iz dva dela: jednog, u prilog otvorenosti Melvilovog dela, i drugog koji ukazuje na još jednu intentio, ovoga puta prethodnog čitaoca. Njegovi znaci na marginama nisu ništa manji inspiratori budućim čitaocima od samog dela.
„…reče Vildad ne dižući oči, a zatim nastavi da mrmlja – ‘jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.’” (103)[1]
Sred razgovora, prof. Vidosava Janković je zastala, pogledala me iskosa a izravno pitala, „Dragana, vi ne prihvatate ovo mišljenje o Melvilu, zar ne?”
Nešto mi je zastalo u grlu. Nešto sam promucala. A nešto sada pišem, mnogo godina kasnije, kao da vraćam stari dug.
STARI DUG
Nisam se mnogo opirala, tada, bar ne glasno, čitanju Melvila u formatiranim kontekstima, jednoznačnim, sa tek ponekom sumnjom, tu i tamo. Ali se zato celo moje biće, iznutra, bunilo protiv toga da mi se pročita knjiga i konačno „objasni” i da koncepcija „filozofije preko književnosti” odnosi prevagu nad „filozofijom u književnosti”, bližoj Melvilu.[2] Ova prva mogućnost, i to ne samo kada je u pitanju filozofija, već i druge, predpostojeće, već potpuno razuđene teorije – teološke, političke, kulturalne – predstavljala je oblik završenosti pa je i otimala, između ostalih, i drsku, problematičnu sagu o lovu (poteri, progonu, pogromu) na belog kita od onih, željnih da i sami sa njom, imaginativno, proputuju. To bi ih putovanje prevelo, melvilovski rečeno, iz statusa čitaoca-posmatrača, nagriženih zaludnom čežnjom za znanjima izvan horizonta, u status čitaoca-učesnika ili (sa)govornika, sposobnih da zarone u pustolovinu njegovog dela:
Volim sve ljude koji rone”, pisao je Melvil u pismu Dukinku, „svaka riba može da pliva blizu površine, ali je potrebno biti veliki kit da bi se zaronilo na dubine od pet milja i više […] (govorim o) svim skupinama misaonih ronilaca koji su, od postanka sveta, umeli da zarone i ponovo izrone zakrvavljenih očiju.(Davis – Gilman 1960: 78)
Ništa od toga nisam rekla tada ali je prof. Janković sigurno sve pročitala u mojim umornim očima: to duboko ronjenje po knjizi, i po još nekim nezavršenim čitanjima. I moj otpor prema tumačenjima da negde, tamo, postoji neki ključ, šifrarnik, neki „istiniti sadržaj” koji pakuje Melvilovo delo u referencijalni format,[3] odvodeći ga, pri tom, iz fiktivne, književne dubine u „sramni plićak” površine. Uz pomoć metode, učitelja ili gurua.
DOBA VODOLIJE: no teacher, no guru, no method
Bile su to mlade godine, godine nepripadanja. Svet i njegove opsene su se merile po distanci koju si zauzimao prema njima. Doba je bilo politički klizavo, vodolije su ronile i davile se u ratu sa rakovima i škorpijama, a Lusi odlazila na nebo, sa ili bez dijamanata. Bilo je in biti aut, jezik se oštrio na već ruševnim ideologijama, farmerice su se prirodno cepale, a u ušima je bubnjao glavni čovek osamdesetih, Van Morison i njegova poslanica U vrtu (“In the garden”, 1986).
… I OTAC
Na letnjem pljusku, ili „kad god mi (je) vlažni novembar rominja(o) u duši”, kao „biće, načisto puklo” (“a creature all in rapture”) (MORISON 1986) pod raznim pritiscima, i crnim mislima, ponavljala sam mantru o bezučiteljskom svetu, samosvojnosti i ono malo preostalog morala koji me je sprečavao da skidam ljudima šešire sa glava, na kišnim ulicama:
Ne! za učitelje, gurue, metode!
Tako je govorio Ven the Men, kako smo ga zvali. Govorio je: ovde smo samo ti i ja i priroda, „i otac u vrtu”. Ne! govorili su, davno, i buntovni, setni i odmetnuti Hotorn, i Melvil, i ti i ja, ali je pometnju, i tada, unosio „otac u vrtu”.
PESAK & TRAVA, DIVLJE & PUSTO
„Ti” i „ ja” smo lako mogli biti dva nekadašnja berkširska suseda, Hotorn i Melvil, koja su se, posle stanke od tri godine, srela jednog prohladnog dana, 12. novembra 1856, kako zapisuje Hotorn u svom dnevniku, i pošla u „prilično dugu šetnju” obalom Irskog mora, kraj Sautporta: „Pesak i trava. Divlje i pusto. Jak vetar. Dobar razgovor”. (PARKER 2005: 300) Melvil je u to vreme zaposlen u američkom konzulatu u Liverpulu, i, kako svedoči dnevnik, izgleda kao i obično „sem što je malo bleđi i možda malo tužniji” (PARKER 2005: 300) – „zapušten,[4] brbljiv, dvosmislen” (PARKER 2005: 300):
Spustili smo se u jedno udubljenje među peščanim dinama (štiteći se od jakog, hladnog vetra) i zapalili cigarete. Melvil je, kao i uvek, započeo da raspravlja o Proviđenju i budućnosti, i svemu što leži van domašaja ljudskog razumevanja, i obavestio me je da je on ‘poprilično rešen na samouništenje’; ali još uvek ne izgleda kao da ga je to predviđanje umirilo; i, mislim, neće se on ni smiriti dok se ne domogne kakvog definitivnog uverenja. Čudno koliko istrajava – a istrajavao je od kada sam ga upoznao, a verovatno i dugo pre toga – u lutanjima tamo-amo po ovim pustarama, jednako sumoran kao ove peščane dine između kojih smo sedeli. On ne može niti da veruje niti da se oseća udobno u svom neverovanju; a previše je pošten ili hrabar, a da ne pokuša da čini jedno ili drugo. Kad bi bio religiozan čovek, bio bi jedan od najiskrenije religioznih i smernih; on je vrlo uzvišene i plemenite prirode i mnogo vredniji besmrtnosti od većine nas. (PARKER 2005: 300)
Ali, religiozan, nije bio. Ni učitelj, ni guru. Kao u malopređašnjim stihovima, u njemu su se čovek, priroda, ali i „otac u vrtu”, prelili u skup filozofskih i teoloških pojmova koje je, kako navodi Parker, preveo u miltonovske reči: „zacrtana sudbina, slobodna volja, apsolutno predznanje” a zapisao u svom dnevniku od 13. oktobra 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” prema Parkeru 2005: 300). A onda ih je, opet, preveo u veliko okeansko putovanje, epsku fantaziju, kojom je razbio i poslednji bastion jednoznačne, zatvorene, totalitarne, „crne” misli – metod – a ostavio knjigu, otvorenu.
IZMEĐU UBEĐENJA I SUMNJI
Melvilov otpor prema metodu, odnosno, sistematizovanoj misli kao potki oko koje bi se plelo književno delo, na taj način koherentno i kompaktno, mogao se delimično pripisati njegovoj negativnoj sposobnosti, odnosno, kako je definisao Kits, sposobnosti „da živi u neizvesnostima, misterijama, sumnjama a bez ikakvog iritirajućeg potezanja za činjenicama i razumom”, zadovoljan „sa polu-znanjima”. (Keats 1818). S tim što je Melvil i te kako potezao za činjenicama, i te kako potezao za razumom a isuviše bio daleko od zadovoljstva poluznanjima. Sasvim suprotno: njegovi likovi u epu o potrazi za belim kitom daleko su od malodušnosti, kompromisa ili samozadovoljnog kvajetizma; oni su otvoreni prema svim iskustvima (ma kako pretećim po njihova uverenja ili čak živote) u potrazi za horizontom kognicije, za celovitim, apsolutnim istinama, od pripovedača Ismaila do glavnog, kapetana Ahava, uz hor raznoraznih glasova sa kopna i sa mora. Oni predstavljaju plejadu stavova, epistemioloških pozicija, od zdravorazumskih do posvećeno-fanatičnih.
I svaki od njih ima svoju tezu a većina i anti-tezu, upravo kako pokazuje Dejvid Evans, kao što i sam Melvil, u međuprostoru između vere i neverice, oscilira u narativnim potezima, ironijskim i samosvesnim digresijama, žanrovskim preklapanjima, mešanju književnih vrsta i podvrsta, i, uopšte, u talasanjima o kojima piše Hotorn. Rastrzan između uverenja i sumnje, između potrebe za pripadanjem i nemogućnosti prihvatanja tog pripadanja, on jedino uspeva da uspostavi ravnotežu u zauzetim gledištima tako da niko, od grdosije kita do opsednutog kapetana, od uljudnog kanibala Kvikvega do prizemne posade, ne odnese prevagu nad svetom koji, ako tone, tone u celosti, ostavljajući za sobom jedino priču o svom (samo)uništenju.
Da sumnja ostaje otvorena i da se ne može pripisati čak ni jednom prepoznatljivom filozofskom pravcu kao što je skepticizam (iako i on rezonira u delu, kroz likove, esejističke komentare i evokacije značajnih predstavnika), Evans pokazuje mnogim primerima odsustva „gurua i metoda”: njihovo mesto zauzimaju inverzije, kontrasti, višesmislenosti, oscilacije.
Pod inverzijom se u Melvilovom delu podrazumeva preokretanje tradicionalnih uverenja i postupaka; na taj način, oneobičava se svet njegovog dela i svet izvan njega, izbačen iz udobnog ležišta navika, mentalnih, kulturalnih.[5] Upravo kako je, ocenjujući način na koji se hrišćanski nauk našao upleten u apokaliptičnu Melvilovu sagu, zaključio jedan kritičar:
Melvil je bio veliki biblijski neskripturalni pisac. Sve je moguće, a zaista je i uloga čitaočevog puta da to i očekuje, to izvrnuto, okrenuto naopačke, pokidano i rekonstruisano u svoje suprotno ogledalo. U Melvilovim rukama sve biblijsko što se uopšte može doživeti – sasvim sigurno i hoće. (Cady 1983: 33–35)
IZBAČENI IZ LEŽIŠTA
Jedan takav preokret, da pomenemo, jeste i novo određenje koncepta „kopna” i „okeana”. Po iskustvenoj, kulturalnoj navici, kopno je znak spasa, spasenja, i prateće sigurnosti, udobnosti, stabilnosti. Suprotno tome, okean je neprekidno kretanje, nesigurnost, neizvesnost: ne čudi da su drevni bogovi pokazivali svoje pravo lice tek na talasima. U Mobi Diku je suprotno: kopno je izdajničko i robovsko, stagnacija, konformizam, materijalizam i lažna sigurnost, život u neznanju i duhovnoj oskudici: bogatstvo se otvara tek na pučini (ili, melvilovski, u „beskopnenosti”), gde se iskušavaju ne samo božje moći nego i ljudske, i, možda, krije ili ne, neka pretpostavljena, konačna istina. Ona je, u biti, na strani okeana jer se „na pučini nalazi najviša istina, gde obale nema, gde je beskrajnost kao bog” (137). Što na čas vraća na arhetipsku sliku vrta, tebe i mene i prirode… i oca koji jeste i nije beskrajnost, prisutnost i odsustvo.
Sličan preokret doživljava i simbolizam boja, promena njihovih asocijativnih značenja: belo je, od davnina, simbol nevinosti, čistote, dobrote, u zapadnoj kulturi. Kod Melvila se belim boji veliki kit, ultimativna misterija, kojoj se može pripisati krajnje dobro ili, verovatnije, zlo ali koja, na kraju, odnosi sa sobom sve aktere velikog lova, pa i sam brod (uz jedinog preživelog, spašenog zahvaljujući crnom dobrom čoveku).[6] Belo je, i u drugim njegovim delima, iako kulturno dominantno, opako a crno nedovoljno poznato ali uglavnom dobro. Ništa manje nisu probitačne inverzije božanskog i đavolskog, kada, primera radi, kapetan Ahav krsti harpun, umočen u … krv, u ime đavola a ne boga.[7]
Ovi primeri su dobro poznati, uz mnoštvo drugih, koji nalažu stalnu budnost u čitanju dela (ništa manje od pozornosti mornara-osmatrača na visokom jarbolu), kao i njegovu protejsku prirodu. Nju usložnjava i ono što Džonatan Krimins naziva „obrascem inverzija” kada se žanrovi „gnjezde” jedni u drugima kako bi destabilizovali naraciju i omeli je da se usidri u jednu jedinu koncepciju.
Otud se u delu prepliću, pre svega, fikcionalni i nefikcionalni žanrovi, a zatim esej i drama (tragedija), romansa i roman, ali i propovedi, naučni elaborati, elementi gotike i fantastike, i sl. Slično se mešaju i stilovi: od diskursa mornara, mornarske (i opšte) svakodnevice preko izravnog izlaganja do visoke retorike, lirskih izliva, deskriptivnih izveštavanja, idiomatske proze, fantastičnih projekcija ali i komentara na aktualne događaje i pisanja.
U svom tom komešanju, destabilizuje se „svet broda” („svet kopna”) samosvesnim komentarima, oneobičavajućim metaforama, iznenađujućim poređenjima, duhovitim opaskama i stalnom ironijom – kao da sam pripovedač, Ismail, podriva svoje stvaranje, i, poput Penelope, razgrađuje ono što gradi. No method.
Sličnu ulogu imaju i kontrasti – da unesu sumnju, podriju isključivosti, uključujući i one u samoj naraciji, i da, istovremeno sa konstrukcijom, izvrše auto-destrukciju. Opštem utisku subverzivnosti doprinosi i jačina kontrasta, distanca između suprotstavljenih ekstrema.
Tako se kontrastriraju epistemiološke pozicije koje likovi zauzimaju; na jednom kraju je hubristički, prkosni Ahav, sa tvrdnjom da istina „ne poznaje granice” i da mu je istina belog kita i te kako dostupna, u njegovoj (anti)herojskoj opsesiji, dok je, na drugom kraju, Ismailov mnogo ponizniji stav, „Ne poznajem ja njega, niti ću ga ikad znati” (459). Drugim rečima, na jednom kraju je izdvojeni i asketski vođa, Ahav, preteča monomanijakalnih lidera 20. veka, a na drugom posada u homosocijalnoj mreži, sa svojom putenošću, energijom, vitalnošću i solidarnošću, žudna da zadovolji svoje „obilnije, dnevne apetite” (261).
Oscilacije u pisanju, pokazuje Evans, očite su u širokom luku, od šekspirovskih solilokvija kapetana Ahava, do smirenog, poigravajućeg Ismailovog diskursa (ili, kako Melvil navodi u jednoj potonjoj metapesmi, od „ludačkog krešenda” do „tužnih nota”).[8]
Čitanje takvog teksta je, nastavlja Evans, nalik na plovidbu mornara po uzburkanom moru, mornara koji se upinje da se uhvati za nešto dok mu paluba izmiče pod nogama – što je nalik na stanje samog Melvila u Hotornovom opisu. Slična slika važi i za druge vidove dela, „bipolarne”, kako ih kritičari nazivaju ističući ekstremne promene raspoloženja, ekstremne stilske i žanrovske promene, od „dezintegracije do koherencije”,[9] od „depresije do manijakalne uzavrelosti”.[10]
Ovi i drugi brojni primeri ukazuju da Melvilovo delo prožimaju suprotstavljene tendencije, a da je tako stvorena dramska tenzija, u biti, „negativna”, rečeno Kitsovim jezikom i stoga – misteriozna, izazovna. Ali, čak i ovakav pregled „bipolarnih” crta kao potvrde njegove „neskripturalnosti” već je sam po sebi podložan sumnji i daljoj analizi – ako smo, primera radi, ukazali na inverziju belog i crnog, ili boga i đavola, onda je teško zatvoriti ovu ocenu, upakovati je u kritički format a prenebregnuti opise koji remete binarnu matricu pa se, u jukstapoziciji, nalaze i satanske i Hristove odlike u prikazu Ahava, i sl. Takvim kombinacijama, višesmislenostima, obiluje delo i potvrđuje Kitsovu pretpostavku o multivalentnoj istini.[11]
OD GVOŽĐA DO PERJA
Da je osciliranje među ekstremima svojstveno romantičarima na- glasio je i Kits u jednom pismu svom prijatelju, Bendžaminu Bejliju, iz 1818. (na godinu pre Melvilovog rođenja):
Dve najdominantnije misli u ljudskom umu su dva pola njegovog sveta oko kojih se on okreće pa je, za njega, sve ili južno ili severno njihovim posredstvom – Mi smo samo na tri koraka daleko od perja do gvožđa. A sad, moj dragi prijatelju, moram ti jednom zauvek reći da nemam nijednu ideju istine o ijednoj od mojih misli – ja nikada neću biti logičar jer ne marim da budem u pravu, kad završim sa polemisanjem i kad sam u pravom filozofskom raspoloženju. (KEATS 1818)
Kao i Kitsa, i Melvila zatičemo na razmeđi polova, u nekom polukoraku, kako je ukazao Hotorn, vere i sumnje, ili, kako je ukazao Emerson, istine i opuštanja.
IZMEĐU ISTINE I OPUŠTANJA
Slično je izrazio i Emerson, u eseju „Intelekt”:
Bog nudi svakom umu izbor između istine i odmora. Birajte šta vam drago, oba ne možete imati. Između njih, kao klatno, čovek oscilira. Onaj u kome dominira ljubav prema opuštanju […] dobija odmor, komoditet i ugled; ali on zatvara vrata istine. Onaj u kome dominira ljubav prema istini, taj će se truditi da bude daleko od svih sidrišta i taj će ploviti. (Emerson 1841)
A ta je plovidba, za Melvilove čeznutljive posmatrače okeana koje nagriza nervoza „opuštanja i komoditeta” i koji bi je rado zamenili za pustolovine daleko od sidrišta, jednaka čitanju, sa olovkom u ruci, sličnog tragača, raspetog između želje za sigurnošću dekodiranog teksta i neizvesnosti nikad dovršenog ili, čak, prekinutog putovanja.
NAVIGACIONI POKAZIVAČI
Heteroglosna i palimpsetska priroda Mobi Dika kao da je stvorena za velika čitalačka putovanja; ako se tome dodaju samosubverzije, podrivanja privremeno uspostavljenih značenja i slični znaci lebdenja između mogućnosti, dobija se šlegelovski spoj imanja i nemanja sistema, jedinstvo potpuno disparitetnih elemenata koji, u tom sjedinjavanju, indukuju kreativnu, produktivnu tenziju.
To je, ujedno, vid romantičarske ironije koja se, u estetskom smislu, iskazuje u „želji za celovitim umetničkim delom, ali i ironijskim napuštanjem dela u trenucima parodijske disolucije”. (CRITcHLEY 2004: 135)
Taj dvosmerni poriv, ka samostvaranju i samodestrukciji, metaforično je ilustrovao i sam Melvil, u poglavlju „Jedan venjak u Arsacidama” kada bog-tvorac poprima oblik tkača, sa plodnom zemljom kao razbojem i na njemu raskošnim ćilimom „gde su brkovi sa lijana sačinjavali potku i osnovu, a bujno cveće šare” – u toj nabujaloj lepoti, bog-tkač, nevidljivi, ne može da drži tkanje pod kontrolom: „čunak leti, šare iskaču i dalje sa razboja; izrađeni ćilim kao bujni potok stalno juri dalje” (543). Pa i Ismail, u tom isprepletanom haosu, i kad uzme klupče kanapa i krene da luta po kosturu mrtvoga kita, među „njegovim mnogobrojnim krivinama, zasenčenim nizovima stubova, i po njegovim lugovima” (544), na kraju utvrdi da „ničega tamo nije bilo sem kostiju” (544). Zato i čitanje o njegovom putovanju, i lutanje kroz lavirint reči, ne poseduje nikakav sveobuhvatni sistem. Umesto njega, na kraju čitalac/kritičar, raspolaže samo „dimenzijama kostura”, ili, kako ih naziva Evans, navigacionim pokazivačima dok se kreće između uticaja, književnih i filozofskih, Melvilovog dela – a pritom zna da nijedna njegova kritička misao ne može biti krajnja ili neotuđiva.
FLUIDNO DELO I NJEGOVI NAMERNICI
Čitaočeva plovidba (ili ruta) je vođena samo pokazivačima, i to ne samo u jednom izdanju već, kao što to biva, po rečima Džona Brajanta, u takozvanim „fluidnim tekstovima”, u mnogobrojnim „materijalnim verzijama” (uključujući brojne prevode), i u rasponu od samih događaja o kojima se pripoveda preko višemesečne pustolovine pisanja do pustolovine čitanja – a tu poslednju prolazi sam čitalac, korak po korak, zajedno sa glavnim junacima. I svi oni, učesnici u književnom fenomenu, mogu imati slobodu navigacije, između zadatih znakova, odnosno, slobodu interpretacije.
Na nju je, međutim, upozorio Eko, dižući glas protiv izvesnih neverovatnih, neodgovarajućih ili čak potpuno nemogućih interpretacija teksta (koje Eko čak, u ekstremnim slučajevima smatra paranoidnim preteranim interpretacijama (BONDANELLA 1997:129).
Upravo kako je i ukazao u svojim Tanerovim predavanjima: „Ja prihvatam stav da tekst može imati veći broj smisla. Ali odbijam stav da tekst može imati svaki smisao” (BONDANELLA 1997: 130).
Sa grehom tzv. preterane interpretacije sreću se profesori književnosti u svojoj nastavnoj praksi, na kursevima čitanja i tumačenja književnosti, skoro svaki dan. Bore se i sa sobom i sa svojim sagovornicima protiv „učitavanja”, izvođenja preširokih hipotetičkih referenci ili čitanja teksta kroz sebe i u odnosu na sebe. Samim tim se trude da navedu i sebe i druge da potvrdu o svom mišljenju, pre svega, nalaze u pojedinostima u tekstu.
Danas, međutim, znamo da je svako čitanje metatekstualno i vodi u takozvanu „preteranu” interpretaciju. A nju, pak, Harold Blum vidi kao kreativnu. To paralelno postojanje „sebe” i dela, i paralelno odvijanje svojih misli i glasova u delu, i njihovo susretanje, povezivanje ili razdvajanje, za Bluma su odličja kreativnosti uspostavljene međutekstualne veze: ti se tekstovi međusobno nadahnjuju i njihovo preplitanje vodi u novu, inovativnu, svežu obradu.
Međutim, između te dve polarnosti, Ekoove osude preteranosti i Blumove pohvale sažimanja stvarnosti „sebe” i fiktivnosti dela, mogu se naći još neki glasovi u vrtu, ispražnjenom od metode, gurua i učitelja.
GLASOVI U VRTU
U međuprostoru, između autora, čitaoca i dela, može se pojaviti još neko. Može se naći, u pred-elektronsko vreme, u štampanom formatu, neki njegov znak. Kao što nepismeni Kvikveg ostavlja svoj znak, na telu Mobi Dika. U američkom izdanju, to je pokrstica x a u starijem, srpskom, to je beskonačnost, ∞ (117).
Sa sličnim znacima, rasutim po knjigama, upisanim perom ili olovkom, otvaraju se još neka putovanja, sa nekim drugim tumačima. Kao i svi drugi, i ovi slepi putnici, putuju i čitaju (se). Nazovimo ih Prethodni Čitaoci. A njihovo čitanje ispisala je…olovka.[12]
… I OTAC
Godine 1969. beogradska Narodna knjiga izdala je Melvilovog Mobi Dika u prevodu Milana S. Nedića, a sa predgovorom Vidosave Janković. Iste godine, moj otac je kupio tu knjigu, krenuo da njome putuje, ali je, na početku tog i bukvalno nedovršenog putovanja, otišao, iz vrta, zauvek.
Moj otac ili Otac (ti, ja, anti-Ahav, Ahav, Jona, Jov, bog, đavo), za mene, u ranom detinjstvu, bio je ništa manja tajna od one koja je proganjala Melvila, i još neke. A kada sam, mnogo godina kasnije, otvorila knjigu i, neočekivano, pronašla njegove znake, krenula sam da čitam na dva nivoa: Melvilovo delo i čitaoca Melvilovog dela, njegovo podvlačenje crvenom olovkom, tankom, stidljivom i čak, jedva vidljivom, po kojoj je moja nemilosrdna, profesorska, crna, udarala iz sve snage.
Snage izvežbane na čitanjima Drugih Prethodnika, tajne azbuke prof. Brankice Pacić i još tajnijeg kodnog sistema prof. Vučkovića. Ti moji kapetani, moj otac, profesori, zauzeli su međuzvezdani prostor a ostavili navigacione pokazivače: upitnike, upadice, pribeleške, umetnute papiriće, čak, da se lako okrenu na času, ili pročitaju u gluvo doba noći, kad ne pomaže ništa – a pomaže. Sve su to bila virtualna izdanja jedne ili više knjiga, one Melvilove, ili o Melvilu, ili o sebi, tu, u Melvilu. Nikad završena ili, bolje, u stalnom nastajanju.
Deo iz teksta– Blago oca Radovana: o nezavršenim čitanjima Melvilovog „Mobi Dika” / Dragana R. Mašović // Da baštinimo večnost svekoliku / [ed. Aleksandra V. Jovanović, Milica Spremić Končar, Sergej Macura, Aleksandra Vukotić]. – ISBN 978-86-6153-551-2. – (2019), p. 221–240.
Sahrana prof. dr Dragane Mašović će se obaviti u utorak, 5. 12. 2023. godine na Novom groblju u Beogradu u 13 časova. Okupljanje ožalošćenih je u 12 časova, a opelo u 12.30 časova. Komemoracija povodom smrti poštovane i drage koleginice biće održana u sredu, 6. decembra 2023. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu sa početkom u 12 sati, u amfiteatru 21.
fusnote:
[1] Svi navodi iz Mobi Dika iz izdanja datih u literaturi i u tekstu. Moto je, u samom delu, preuzet iz Novog Zaveta u kome se pominje na više mesta, recimo, u Jevanđelju po Mateju, gl. 6. Takođe, svi prevodi u radu su autorkini sem ako nije drugačije navedeno.
[2] Tačnije, „filozofija u književnosti” podrazumeva da je predmet filozofske namene dato književno tumačenje u smislu zamišljenog, umetnički stvorenog sveta, „od- nos u kome je filozofija podređena nameri i funkciji književnosti pa se, shodno tome, aspekt definisan kao filozofski (…) može identifikovati kao integralni deo, ili, kao delimični konstituent estetske vrednosti.” Na drugoj strani, „filozofija preko književnosti” upućuje na „upotrebu imaginativnih književnih formi kao sredstava izlaganja radi što efikasnije komunikacije filozofskih koncepcija već u potpunosti razrađenih”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).
[3] Referirajući na razmišljanje (Stenlija) Kavela o tome kako književnost i filozofija usmeravaju pažnju na ista fundamentalna pitanja, Gibson tvrdi da kognitivna dimenzija književnosti leži u „njenoj sposobnosti da deluje na istine koje već posedujemo”. Fikcionalni narativ možda nema sposobnost da iznosti argumente zasnovane na vanknjiževnim istinama ali može da iskazuje „obrasce isticanja, vrednosti i značaja” pokazujući nam šta je to što se „stavlja na kocku“ ako zauzmemo određen intelektualni stav”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)
[4] Piše Hotorn, „On je osoba vrlo džentlmentskih poriva u svakom pogledu sem što je pomalo heterodoksan u pogledu čiste odeće”. (PARKER 2005: 300)
[5] Među mnogim radovima koji ukazuju na destabilizaciju tradicionalnih narativa posebno mesto zauzimaju biblijski motivi, očigledni u manjim strukturama dela (propovedi oca Mepla) ali i na širem planu romana, posebno priča o Jovu (čija je inverzija priča o Ahavu ili anti-Jovu) (videti Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) i priča o Joni.
[6] Kao najvažnija, danas, i s obzirom na stanje savremenog sveta, jeste Melvilova inverzija tadašnjeg i viševekovnog uvreženog odnosa prema Drugom, oličenom u Kvikvegu čija plemenitost nadilazi uskogrudost belog čoveka. Pripovedač Ismail, skeptičan prema naravi belih hrišćana, zaključuje već na prvim stranicama romana da je „bolje spavati sa treznim kanibalom nego sa pijanim hrišćaninom” (40).
[7] „Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – besno zaurla Ahav kad gadno gvože prljeći stade gutati krv pri krštenju”. (590)
[8] Herman Melvil, „Eolska harfa” („The Aeolian Harp”), u stihovima: „Počuj harfu u jauku prozora /Pod udarima vetrova sa mora:/ Kako vrišti u ludom krešendu/Pa umire u notama tužnim!”
[9] Džon Brajant je pisao o „flip-flop” kretanju u Melvilovoj prozi, između dezintegracije i koherencije, (BRYANT 1993: 184, 200).
[10] Komentar Džona Apdajka u kome se dalje kaže da su oscilacije zapravo „puls koji se može osetiti u hrabrim izlivima njegove proze” (UPDIKE 1997: xiii).
[11] Možda na ovom mestu treba dodati i brojne odlike mikrostruktura stila koja zamagljuju polaritete, prebacuju, da kažemo jezikom romantičara, „veo” preko izravnih slika, jezikom čija je sintaksa zbunjujuća i neretko nadrealna, stvarajući atmosferu sanjalačku i tajanstvenu; uz more arhaizama, latinizama, neologizama, posebno imeničke reči sa sufiksom „ness” (bezobalnost, bezkopnenost); zatim, pripovedanje obiluje tropima, a nisu retke ni oksimoronske konstrukcije u karakterizaciji (Ahav je, tako „dobar čovek koji psuje” (106) a Kvikveg „čist ljudožder koji prijatno izgleda” (40) dok je za kapetana Pilega Ahav „sjajan, bezbožan čovek što na boga liči” (105).
[12] Putovanja knjiga u raznim izdanjima, u raznim kulturama, a prema važećim zvezdanim konstalacijama, navela su prof. Mladena Jovanovića da me upozori, u vreme mog rada na Fokneru: „Pazite, polako sa Foknerom i Avesalomom. Možda ne znate, tada je Fokner dobio naliv pero i punio ga naizmenično plavim, pa zelenim, pa crnim mastilom a da ga nije pažljivo brisao – samo ga je punio i pisao – pa se na rukopisu knjige vide promene boje, u nijansama. Zato, oprezno!” Štampa je to izjednačila, izbrisala te nijanse. Za dobar deo sveta, Fokner je ostao jednobojan, tamo gde se poigravao. Tu i tamo, ipak, jednobojnost su razbile boje, njegovih čitalaca.
Stanislav Vinaver i nekadašnji enterijer Narodnog pozorišta u Nišu
Štampano u prvom broju časopisa GLEDIŠTA oktobra 1953. godine u Nišu
Tražite od mene, u vezi sa svojom anketom o pozorištu, da vam nešto kažem o potrebi ili izlišnosti savremenoga repertoara. Mislim da je savremeni repertoar neophodan, pa makar bio i slab i preslab.
Život se stalno menja, a govorni akcenti i govorna melodija dobijaju stalno nove odbleske i odsjaje. Ono što se nekad moćno naglašavalo, gubi od naglaska u sadašnjem govoru, i obratno: što je nekada izgledalo sporedno, dobija snagu i značaj. Zato je veliki savremeni pesnik Eliot tražio: da se ponova približimo prostonarodnom govoru.
Zašto, upitajmo se opet i opet? Zato, što je ova ubedljivost u boji glasa, u treperenju glasa, u akcentima, u ritmu, u zastancima. Neka je misao i neka je osećaj već i ne znam kako određen i razgovetan, ipak, ako se rečenice ne izgovore kako treba, one gube od svoje ubedljivosti, značaja, važnosti.
A jezik, kao nosilac ubedljivosti, raspolaže akcentima, ritmovima i zastancima, ne samo na predvidljiv način, nego i na način posve nepredvidljiv.
Svako doba ima svoju jezičnu ubedljivost. Stvari koje su nekada bile naglašene nada sve, u modernoj rečenici dobijaju sasvim drugu zvučnu ulogu. Ubedljivost menja svoj ritam: nešto se kruni tokom vremena, nešto se iznova saznaje.
Zato se moramo držati živoga jezika, jer samo on omogućava da budemo ubedljivi i izraziti, pa i svesni i razumljivi.
Jezik se stalno obnavlja, a još najmanje u pojedinim rečima i izrazima. On se obnavlja tonom, prelivima, skokovima, nijansama, kolebanjima, i svakojakim zvučnim pokretima, koji nisu popisani, ni u gramatike upisani, ali koji su gvozdeni zakoni svakoga razdoblja.
Zato treba obnoviti čak i stare prevode. Veća je muka sa starim tekstovima. Smeju li se menjati? Ako ih bukvalno ne menjamo, ipak naše današnje fraziranje posve im menja smer, pravac i snagu.
Da bi se sačuvao duh ubedljivosti pojedinih pisaca, mora se pribeći novim jezičnim naglasima i preglasima. To mi činimo čak i nagonski.
Potrebno je da smo savremeni: da bismo mogli da se služimo kako treba savremenim jezikom. Srpski književni jezik neobično se promenio u toku poslednjeg stoleća. Više no ijedan književni jezik sadašnje Evrope. Taj jezik danas, izražava najtananije slutnje, a ne samo drevne epske zamahe!
On to ne postiže novim rečnikom, koliko novom govornom melodijom. Zakoni tih promena očevidni su. Gramatičari ih nisu utvrdili, nisu ni sanjali o tom da ih utvrde. Taj naš novi jezik, ta naša nova melodija — dramatični su.
Oni zanemaruju izlišne naglaske, i svode ih na najmanju meru. Oni odbacuju sve izlišne dužine.
Arhaični naš čovek, od pre sto godina, ne bi uopšte razumeo sadašnji govor — ma da bi, naravno, razumeo pojedine reči koje su ostale iste. Duša našega govora promenila se. Ona je modernija. Ona je tananija. Ona je ozarena modernim težnjama i snovima. Ona ima drugu perspektivu, druge odnose u rečenici.
Pogledaj dokumentarni film VINAVER Režija – Petar M. Teslić Proizvodnja – Televizija Beograd 1991.
Za to se negovanje novijeg repertoara — izraženog, neminovno, na sadašnjem našem dramskom i užurbanom jeziku, – nameće: ne samo kao potreba vremena, već i kao nešto neminovno u svakom pogledu: mi moramo da budemo doslovni svetu u kome živimo, i sebi samima.
Možda bi neko rekao i ovo: ako je težište problema u novom govoru, u novoj govornoj melodiji, Onda — uzeti stare tekstove i stari repertoar, pa ih preraditi u novom duhu.
Taj recept važi samo donekle, jer naš novi jezik, naša nova govorna melodija više pristaju uz moderni život, izražen modernim repertoarom, u kome nema arhaičnih zaokreta i okoliša.
Miroslavljevo jevanđelje – najstariji spomenik srpske pismenosti i kulturno nasleđe sveta
Ne tako davno, ili kako se u poslednje vreme govori – onomad, na facebook (fejzbuk – ne znam novu srpsku reč koja će zameniti ovu odvratnu englesku), pročitah neke nove reči srpskog jezika koje bi trebalo da zamene odomaćene tuđice.
Komentari su bili vrlo nepovoljni, a onda se setih da je to rezultat takmičenja u organizaciji sajta Mala biblioteka iz Londona za najlepšu srpsku reč. Takmičenje je počelo u maju i trajalo do 15. septembra. Rezultati takmičenja mi nisu poznati, a znam da su ponuđene vredne nagrade. Prva nagrada je 600 evra, 400 druga i 200 treća.
Svaki takmičar je mogao da predloži do pet reči i pretpostavljam da je dosta ljudi učestvovalo u takmičenju, a mogao je da učestvuje svako, nije bilo ograničenja (ili kako kažu limita). Cilj takmičenja je stvaranje srpskih reči koje bi zamenile tuđice, ili strane reči kako se još kaže, a sve to zarad očuvanja jezika.
I to nije originalna pojava. Nije samo srpski jezik opterećen takvim problemima, mišljanja sam da i ostali jezici trpe uticaje nekih drugih, pa se onda bore na ovaj način. Taj problem s upotrebom stranih reči ili tuđica je možda sada izraženiji, ali je vekovni i društveno je uslovljen, pa za njegovo rešavanje treba uložiti mnogo napora i truda i krenuti od početka.
A početak je ……….. Skoro da se ne vidi.
Kreativno jezičko razviće se javlja kod dece oko treće godine. Dete tada počinje da naziva predmete i pojave logikom koja je svojstvena deci. Tako da će dete radijator nazivati grejatorom, jer njemu reč radijator ne znači ništa, a pošto on greje zašto ne bi bio grejator. To kreativno jezičko razviće traje sve dok dete ne pođe u predškolke ustanove. Od tada pa na dalje, ispravljaće ga ukoliko ne bude govorilo onako kako je uobičajeno.
Uostalom, ako u prodavnici potražite grejator, prodavac vas neće razumeti. To nas dovodi do normiranja jezika. I srpski jezik, kao i svi jezici je normiran. Za osnovu srpskog književnog jezika uzet je narodni govor. To još za Vuka, i dovelo nas u povoljnu poziciju da svi možemo da govorimo književnim jezikom, ukoliko upoznamo njegove zakonitosti. A te zakonitosti se izučavaju u školama.
U našem slučaju, osnovna škola je obavezna, besplatna i sasvim dovoljna da se ovlada književnim jezikom, pogotovo što je za njegovu osnovu uzet narodni govor. Sada ipak mora da obratimo pažnju na društvenu uslovljenost jezika. Uči se da je jezik živa materija, što je apsolutno tačno, i on se prilagođava sadašnjosti. Nazivi pojedinih predmeta su upotrebljivi u jednom jeziku dok je i predmet u upotrebi.
To naravno ne važi samo za predmete, ako danas pitate šta ili ko je abadžija teško da ćete dobiti odgovor. Tako smo mi dobijali različite reči iz različitih jezika. Srpski jezik je, kao većina evropskih, reči izvlačio iz grčkog i latinskog, ali je pretrpeo i veliki uticaj turskog, pa onda ugarskog, germanskog i na kraju engleskog. Nije uvek bilo lako naći zamene za te strane reči koje su se odomaćile u našem jeziku, kao što nije lako ni danas, potvrđuje nam takmičenje za najlepšu srpsku reč.
Uočimo samo reč šrafciger, nemačka reč za poznatu alatku. Odvijač bi bila nekakva srpska zamena, koja nije baš u potpunosti dobra, jer ovaj alat odvija, ali i zavija. Onda, zavijati je glagol, koji može da znači određene zvukove kojim se oglašavaju psi, vukovi… može da se koristi i kad se neki predmet obavije nečim, ili kada šrafimo, odnosno zavijamo, nešto, pa onda dođemo do toga da ni šraf nije srpska reč, da li treba da ga zovemo zavijač u slučaju kada zavijamo, kako ćemo ga onda nazivati kada ga odvijamo. Nikako. Odvićemo ga odvijačem bez imenovanja.
S rečima i jezikom je prilično komplikovano. Nekada smo imali verziju srpsko-hrvatskog, a Hrvati hrvatsko-srpskog. U udžbeniku za srpsko-hrvatski jezik za osmi razred osnovne škole, pisalo je da je hrvatsko-srpska varijanta jezika bila očuvanija. To jeste tačno. Hrvati su frižider zvali hladnjakom, što je potpuno logično, a frižider je u srpskom još uvek aktuelna reč, mada nije srpska.
Tisuća se upotrebljava u ruskom jeziku, koji je slovenski, a hiljada je u srpskom? Ta očuvanost hrvatsko-srpskog je trajala sve do raspada SFRJ. Odvajanje jezika obično prethodi ratovima. Onda je novo-hrvatski postao najneočuvanija varijanta, kojoj smo se smejali i još uvek se smejemo, ali postoji velika verovatnoća da i oni nama počnu da se smeju, ako već nisu. U tom trenutku mi zadržavamo našu varijantu, izbacivši samo ono – hrvatski.
Dakle, sada taj srpski jezik počinje da trpi društvene uticaje koji bi trebalo da budu napredna kretanja. Dolazi do promene u izdavaštvu. Gube se do tada nacionalne izdavačke kuće, sa obavezno zapošljenim lektorima, recenzentima, urednicima i svim onim ljudima koji su važni za očuvanje jezika. Javlja se veliki broj „pisaca“. Objavljuje se bez ikakve kontrole, sa ogromnom tolerancijom napisanog – bez obzira na pravopis i jezičke norme.
Jezik književnog dela, zarad boljeg opisivanja, a pre svega slikovitijeg govora likova, dozvoljava upotrebu dijalekata koji nisu obuhvaćeni književnim jezikom, ali i tu ne treba anarhično i samovoljno nastupiti. Događaju se promene i u medijima, koji takođe više ne upošljavaju lektore i stručnjake za jezik, pa slušamo spikere koji prave materijalne greške, a o akcentima da ne govorimo. Političari, odnosno deo njih koje, uz napor, uspemo da razumemo, takođe utiču na utemeljivanje jezika kod mladih ljudi. Estradu ću preskočiti zbog očuvanja mentalnog zdravlja, ali njen pogubni utacaj na jezik je možda najprisutniji.
Sve to, sada kada povežemo, stvari stoje ovako: mladi ljudi se bolje služe engleskim, nego srpskim. Tamo gde se oni informišu i obrazuju (uglavnom na internetu) govori se (pretežno) engleski. Složenost ovog problema je velika. Reči koje srpski jezik nudi nisu uvek najadekvatnije, pa samim tim ne mogu da budu prihvaćene. Kompjuter nazivamo računarom, što nije baš najpravilnije, zato što se na njemu radi mnogo više od računanja. Zaista je teško naći pogodnu zamenu. U tome jeste problem.
Ako spajimo dve reči, kako bismo dobili pogodan pojam za ono što hoćemo da nazovemo, kao u nemačkom jeziku, ispadamo smešni, jer srpski jezik nije tako postavljen. Imamo primer u takmičenju za najbolju srpsku reč: beznemož – bez čega se ne može. Razumem da svaki jezik teži skraćivanju, zbog lakšeg sporazumevanja, pogotovo je to važno sada u ovom brzom tempu življenja, ali to ne treba da bude po svaku cenu.
Hladovinarenje bi, po novim tvorcima srpske leksike, trebalo da bude sklanjanje u hlad, hladovinu posle sunčanja ili bilo kakvog boravka na suncu. Reč je sačinjena od imenice hlad i glagolskog oblika (pretpostavljam) vinarenje. Ovaj oblik je možda izveden od dela vina iz reči hladovina, a možda i preporučuje ispijanje vina kada se ode u hlad posle boravka na suncu. Ja bih preporučio bevandu ili špricer, mada i to nisu srpske reči, ali jedino one označavaju pića koja je bolje piti nakon odlaska u hlad.
Kad su u pitanju nazivi pića, još uvek ne shvatam nameštaj kao porudžbinu špricera u kafani, ili komplet za porudžbinu kafe s ratlukom i kiselom (mineralnom) vodom, a može i obična. Ili reč duhoklonuće, koja bi trebalo da zameni depresiju. U osnovi ima logike u prevodu i daje predstavu onog što se događa, samo što bismo onda morali da izmenimo čitav medicinski rečnik, pa koronu da nazovemo kugom, tek onda niko neće znati o čemu se radi.
Mene reč duhoklonuće podseća na reč dušegupka, koja ima drugo značenje, ali bi možda mogla da se upotrebi za neke stadijume depresije. Ovako možemo unedogled, bez ikakvog rešenja problema i sa još većim šansama za gubitak jezika. Očuvanje jezika je ozbiljna stvar. Da bismo mogli da ga imamo u obliku koji će biti srpski, onda to kao obavezu mora da uzmu na sebe stručnjaci, i krenu od onih koji sada imaju tri godine.
Ne možemo to rešiti nikakvim konkursima za najbolju srpsku reč, ma kolike nagrade bile neće očuvati jezik. Možda bi trebalo da vidimo kako to rešavaju oni od tri i nešto više godina. Naš jezik je jako bogat, slikovit i duhovit. Napadnimo engleski s neprevodivim srpskim.
Reči i izrazi koji dolaze iz naroda i samo naš narod ih koristi i odlično razume, pripadaju žargonu i imaju značenje sentenci, koje su bile najbolje jezičke tvorevine u latinskom, neka budu naše oružje u odbrani srpskog jezika. Tako da određena duševna stanja, pa i depresiju možemo nazvati izduvan balon, što znači i čoveka koga prolazi ljutnja, što opet može da se poveže s depresijom, jer je to oboljenje kad se naljutite na sebe.
Ima puno ovakvih primera. Možda oni mogu da nam pomognu. Navešću samo neke izreke iz knjige Besan vo i gliste u kupusu, Dimitrija O. Golemovića, koje govore o bogatstvu i duhovnosti srpskog jezika:
Idi mi dođi mi – nešto nesigurno.
Obrni-okreni – promena ugla gledanja ne menja suštinu.
Ogrejan suncem – čovek kome su neprilike nestale.
Svanulo mu – neko ko je rešio veliki problem.
Roditi mečku – neko ko se namučio nešto da uradi.
Neće da zove – ne možemo da nađemo neku stvar.
Isti trošak – činjenje više stvari u isto vreme radi uštede vremena.
Za sve pare – sve što je planirano ispunjeno je.
Žuta minuta – stanje iznerviranosti kada više ne može da se izdrži, prelazi se u nekontrolisane radnje i agresiju, sinonim za prekipelo.
Puca mi prsluk – baš me briga za nekoga ili nešto.
Dar s neba – dobijeno nešto što nije očekivano.
Gluva kučka – neko ko je dezorjentisan.
Ćao đaci – označava okončanu situaciju.
Truba – označava čovek koji priča gluposti ili kada nešto nije dobro, kada je bezvredno ako kažemo da je neko rastrubio onda znači da je raspričao.
Nije nego – osporavanje nečije neopravdane, odnosno preterane tvrdnje ili postupak sinonim za svašta ili koješta.
Odsečen pupak – mesto na kome se provodi mnogo vremena.
Razgaćiti se – trenutak odmora posle napornog posla.
Svilen – nežan, duševan, prefinjen ali i neotporan, nije dobro biti svilen jer pokazuje nemoć i nemogućnost da se odgovori poverenom zadatku.
Rogovi u vreći – međusobno neslaganje – „Slažu se kao pas i mačka“.
Okrenuti drugi list – rešenost da se nešto promeni u životu.
Nož u leđa – vrlo loše je učinjeno iz potaje.
Obelodaniti – razotkriti.
Skresati u brk – reći bez uvajanja i ulepšavanja, direktno.
Ako prođe, prođe – manja prevara, za koju neće biti velika šteta ako ne uspe.
Namazan – lukava, snalažljiva osoba.
Trapađoza – trapava, nespretna ženska osoba .
Švajcarski sat – tačnost u izvršenju nekog posla.
Alfa i omega – posedovanje izuzetnih duhovnih sposobnosti.
Šatro – tobože, kobajagi. Šatro Pera, Mika, Laza.
Zdrav si – pozdrav kao dobar dan, pomoz bog, zdravo.
Ove izreke žive dugo u našem jeziku i još su u upotrebi, što je dovoljna činjenica koja govori o kvalitetu, a takvih primera koji zadaju velike probleme prevodiocima ima dosta: Smeje se ko lud na brašno. Čabrirati. Mrtvo puvalo. Košta ga kao Svetog Petra kajgana.
Nećemo moći izrekama da suzbijemo prodor anglistike u naš jezik, niti ćemo mlade privoleti srpskom i stvoriti od njih borce za očuvanje maternjeg jezika i kulturne baštine, čiji je on temelj, ali bar imamo nešto što je samo naše i svojstveno samo srpskom jeziku. Od nečeg se mora krenuti. Srpski jezik neće uništiti veliki broj engleskih reči koje su našle svoje mesto u našem jeziku. Naš jezik će uništiti smanjeni kvalitet obrazovanja, mediji na kojima su neobrazovani, neuki i agresivni i društvene okolnosti u kojima smo se zatekli.
Jezik je zaista živa materija. Odnosimo se prema njemu kao prema sebi bliskom. Volimo ga i zaštitimo.
Za GLEDIŠTA piše: Ivan Matejević
Politika privatnosti
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
