Категорија: · Књижевност

 

Иво Андрић – СТАНИТЕ НА СВАКУ РЕЧ ЦЕЛОМ ТЕЖИНОМ, ИСПИТАЈТЕ ЊЕНУ “НОСИВОСТ”

gledista.drustvoknjizevnika.com

Судбина писца је таква да мора стално да се бави појединостима, ситним послом са најужим могућим видиком. Ма како било обимно и богато и разнолико дело које писац ради, ма колико да иду y висину и y ширину његови планови, његов рад остаје прикован за појединост, за један призор, једну личност, једну реч. А чим писац покуша да ради „на широко“, имајући y виду целину, са отвореним, слободним видиком пред очима, све се замути и оплића, одједном стану да се кваре и губе и појединости и целина.

Иво Андрић, обојила вештачка интелигенција

Чим се врати опет поједином призору, појединој речи и реченици и почне њих да обрађује и дотерује, он осети како се јединство и целина његовог дела невидљиво, али осетно склапају и ведре, расту и усавршавају са сваким потезом пера. А кад дело буде једном завршено, онда се оно ионако одвоји од пишчеве свести и добије за њега ново значење, посве другачије од онога које је имало док је рад трајао. Могло би се рећи да дело за писца умре оног дана кад га он заврши. После, остаје књига.

Главна снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене y њој, налазе се y једној доброј мисли, једној верној слици. Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.

У сваком опису или призору, без обзира на њихову дужину, они могу бити од три реченице или три стране, има увек једна једина фраза на којој тај опис цео почива, а која је у њему изгубљена и невидљива као оплођујућа семенка. Писац мисли често данима, недељама како да један психички покрет или један необичан призор изрази и прикаже. Он сам их добро осећа и јасно види, али не зна, што је главно, како да их учини читаоцу приступачним, разумљивим и видљивим. Са своје тачке гледања, он разабире све јасно и живо, али чим пређе на читаочеву страну и погледа: цела слика постаје мутна, нелогична и распада се у збркане појединости. То може дуго да мучи и обесхрабрује писца, али ако остане веран напору своје мисли и раду своје маште, он ће у једном обасјаном тренутку наћи оно неколико речи, повезаних јасним смислом. А после тога, све постаје лако, јасно и једноставно, реч се ниже на реч а реченица уклапа y реченицу. Одједном цела слика стоји пред читаоцем (јер је о њему реч!), стварна, жива и природна, онаква каква једино и може да буде. За читаоца је цео тај текст једновит и сливен сав из једног комада, али писац при сваком пречитавању осети и позна оне две–три надахнуте речи. Он их види (и само он!) као мали узидани динамо који оживљује и покреће целокупну мртву масу реченица и ставовa.

Има доста дана, често и читавих недеља, кад мало радим и стварно ништа не урадим, кад ми се чини да никад ништа добро ни паметно нисам написао и да никад више нећу ни написати.

*

Погледајте око себе људе који раде; и да не узимамо сложеније занате и послове за пример, погледајте, рецимо, човека који весла или који копа. Колико вештине, стрпљења и истрајности њему треба! Па зар је наш посао испод његовог?

Невоља је само што у нашем раду ни добра воља ни свестан напор не одлучују у оној мери у којој је то случај код радника или веслача.

*

На крају, и најбољи писац може у читаоцу да изазове само оне сензације које читалац већ носи у себи, а није их дотле био свестан, односно да отвори пред читаоцем само оне видике које је читалац способан да сагледа.

*

За некога су речи круте, непрозирне и непомичне ствари, као камење поред пута, а за некога прозирне, разнобојне, лаке и променљиве, као кристали, роса и облаци.

*

За једну мало већу приповетку, a често и за врло кратку, потребни су често огроман напор и велико стрпљење. Сваки покушај да се ствар сврши олако и брзо доводи до неуспеха и разочарања. Случај је исти као да је у питању гомила камења коју треба пренети на друго, мање или више удаљено место. Само стрпљиво и полагано, камен по камен, може се извршити тај посао. А од јуриша, као ни од лукавства, ту нема користи.

Рад маште, тежак и опасан, увек и у свему, више него што се то обично мисли, има једну нарочито незгодну и опасну страну. – После дужег и јачег рада живци дођу у нарочито стање које није замор, а јесте изнуреност. Тј. човеку се не седи и не спава; сав је устрептао, жељан је разговора, светлости и разоноде. Ако уметник у тим тренуцима не нађе бар нешто од тога што цело његово биће тражи, онда му се дешава да пада у чамотињу и депресију у којој време изгледа бескрајно, а земља пустиња.

То су мучни и опасни тренуци кад човек пада као авион који губи брзину.

*

Сваки пут се поново уверавам да се ниједна иоле већа прича не може писати у једном потезу, као писмо добром пријатељу, него све парче по парче, од појединости до појединости, од призора до призора и од запажања до запажања. И без реда неког, него час с краја, час c почетка, а час из средине приче. За то је потребно времена и стрпљења. Потребно је целу своју снагу и сву пажњу посветити свакој тој појединости, и радити је не мислећи ни на оно што јој претходи ни на оно што долази иза ње, као да само она постоји.

*

На свашта сам се у животу жалио, као што то већина људи чини (слабих људи!), на ситне болести и недаће, на стотине тешкоћа које сви сваког дана сусрећемо на свом путу. На све сам се жалио, као што то чине и други, некад мање некад више него други, али на једно се никад пожалио нисам, на велику, сталну тешкоћу коју имам код писања приповедака. А то ми је била и остала највећа и најтежа ствар у животу.

Код описа ствари, људи или догађаја, треба оперисати само суштинама. Преко облика и њихових мена, али само суштинама. Треба говорити из средишта ствари које се описују: не са површине, још мање са тачке гледишта читаоца, него из сржи онога што сте изабрали за предмет и што читалац треба да види, схвати и осети. – У писцу постоји и често се јавља посве људска, сувише људска тежња да напусти своје усамљено, тешко и мрачно место са којег говори и да пређе на другу, лаку страну, да бар за тренутак погледа свој предмет очима читаоца. Свако такво дезертерство свети се, јер одмах у том тренутку „прича умире“ и враџбина губи своју моћ. Нестаје чуда и његових обожавалаца. Остаје само то тешко сазнање и велики напор да се писац врати на своје незавидно место.

Највећа и најчуднија прича то је писац сам. (Он је ватра, а све што пише, то су само искре. Ватра, али под условом да остане y стварима и да говори из њих не учествујући у њиховој површној и променљивој игри и не имајући свога дела ни у чему.)

*

Сваке ноћи ја лежем у постељу уморан од дана који је прошао, забринут за онај који ће сутра сванути, измирен са сазнањем да сам сиромах, да ми је дано мало дана и добара, мало радости и још мање способности да се радујем. Још никад нисам заспао без мисли да је покривач на мени позајмљен и да ми је и сама топлина постеље у којој сам дата само кратко на уживање. Али то ме није никад спречило да слатко заспим и добро спавам. То ме никад није испунило ни жалошћу ни горчином ни завишћу. Напротив, увиђајући како је y мене свега мало и како је све кратко и оскудно, ја сам често и дуго мислио на друге људе и крајеве, где има изобиља и радости и где све траје, обилује и претиче. Тако сам, као незаслужену награду, имао у исто време и непролазно богатство света и мој кратак, штур и оскудан живот који ми је мио.

*

Не може се лако ни кратко казати шта је то што догађају који описујемо даје убедљивост и веродостојност и онај нарочити печат по коме га читалац прима као стварност, познаје, усваја и памти.

То није ни научна тачност, ни верност описа до ситница, ни поузданост података, ни сликовитост говора, ни лепота стила. Напротив, има реченица, ставова и написа којима све то недостаје а који по нечем убеђују, заносе и „плене“ читаоца и остају у његовом сећању као трајни психолошки, историјски и људски документи, док читаве књиге нестају и бледе без трага.

На пример, у сећању Проте Матеје, поред много нетачности и омашака у датумима и подацима, има таквих убедљивих и узбудљивих места.

Кад y мају месецу 1804. Срби пођу у Београд, сусретне ваљевска војска, са којом је био Прота, Карађорђа. „Ја превезем војску и топ. Војска пева и врло весела; ал кад пређе господар Црни Ђорђе, па уз параду сву војску: ,Добро дошли, браћо!ʼ поздрави, и кад га видоше и његове речи: ,Добро дошли, браћо моја, српски соколови?ʼ чуше, верујте децо да ту није војник остао, који запевао није a многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао. И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао, и тако с певањем у Остружницу 8. маја на конак дођемо“ (стр. 112).

Стварни и помало суви стил Протин није ни овде промењен. Певање је у овом случају било један важан део ратничке и политичке стварности, која је њему главно, и он га описује исто као што на другим местима описује заморне маршеве, међусобне свађе или узалудна чекања. Ни трага од литературе. Не каже се ни ко је певао, ни шта је певао, ни како је певао. Само из народног говора позајмљене слика о шумару и листку на дрвету, да би се у њој сачувао тај важан психички тренутак кад људи у колективном заносу и полету шире руке и живље се крећу, кад се груди надимају, очи сјају а уста се сама отварају и пуштају глас y незадржљивој потреби за покликом и певањем. Биолошки фактор одушевљења, борбе и победе за коју се осећа да је дозрела.

Један римски државник је рекао својим суграђанима: „О, Римљани, колико сам се дана и ноћи трудио да заслужим, да добијем похвалну реч од вас! Човек не улаже толико напора за оне које презире.“

За оне писце који тврде да презиру публику.

*

У нашим младићким књижевним распрама често су се чуле речи „Од њега неће ништа остати“, или „Ово ћe остати“ и слично. Сад се та реч не изговара. Страх од извесних речи један је од знакова старости, или старења. Не говоримо ништа, јер знамо или слутимо да ништа не остаје. Доспели смо до места са којег се то види. Све ствари само бивају, трају и нестају. Све што смо сањали и радили чини и бледи у борби са заборавом. И вечерас моја мисао допире до у времена у којима неће бити трага од нас и наших дела, да људи који се неће звати нашим именом ни говорити нашим језиком, и ту још безнадно тражи слуту мога сна или звук моје музике.

(11. XI 1938)

Писац је, кад је на своме месту, унутарњи глас ствари и тумач свих међусобних односа њихових; он им даје лик, име и право место у васиони коју сам ствара и коју ми, читаоци, вољно примамо.

*

Писац не сме да се чуди ничему. Његова мисао иде упоредо са догађајима, развија се, расте, пада, застаје. Освртање уназад, извиривање унапред, везивање оног што је било са оним што ће бити, ишчуђавање и мудровање над догађајима и поводом њих, све су то несумњиви знаци рђавог именa, тј. писца који то није и који ради посао за који нема звања, дара ни смисла. Писац нема осећања, он је осећање. Оно што се зове осећајност смрт је сваке уметности.

*

Најтачније и најдуховитије речи нису чувене међу људима, него y тишини, над жедном хартијом. Најлепши ликови и крајеви нису виђени у свету, него у самоћи, у затвореном простору без видика и сјаја. У томе и јесте изузетност мука и тешко двојство пишчева позива. Он је разапет између делања и посматрања. A како, као што смо видели не може бити ни без једног ни без другог, он у очима људи изгледа час туђ свету акције час неверан свету мисли.

*

Посматрање света и познавање живота неопходно су потребни писцу, али само као услов. У ствари, и свет и живот стварају се у добрим тренуцима, кад човек остане сам, миран и непримећен, са својом хартијом и својим даром да види и чује, затворен и нем, да одређује и распоређује, немоћан и сам, да дарује и блешти, сиромах и скроман.

Задовољства која писци могу да имају од својих дела много су ређа него што читаоци мисле, а уколико постоје, она су сасвим друге природе. Читаоци, постављени aнтиподнo од ствараоца, варају се потпуно. То је као кад би неко мислио да сунце може да ужива у лепоти сопственог заласка.

Од ретких уживања која човек има од сопственог дела то је налажење аналогија код других писаца, случајни сусрети сличних замисли и истоветних решења. Читалац то уживање не може да има, прво: јер он стоји друкчије према свим тим решењима; друго: јер он одмах помишља на позајмицу: ко је од кога узео. Само писац зна да не може бити речи о плагијату, него о дубоким и неслућеним везама и сродностима.

У мојој прози Мара милосница има једно место где Велипаша, седећи у седници меџлиса, уместо да слуша препирке и приговоре босанских бегова, гледа замишљен кроз прозор летње облаке и ослушкује . . .

Данас сам, читајући Сент–Бева, нашао овај стих

„Laissez–moi . . . écouter та blessure.“

Мислим да нема писца у коме се никад није јавила мисао: како ћу изгледати y очима читаоца после сто година? Она се јављала и y мени, али никад се то питање није односило на суштину, него увек на спољашњи облик, језик, стил, правопис. Јер, што се тиче онога што сам писао, ја сам без страха и бриге; y томе има грешних и неумесних ствари, али нема погрешних и неискрених. Али, кад су y питању те спољашње ствари, и код мене су се понекад јављале сумње и бојазни. (Кажем: понекад, јер кад би се то дешавало често, човек не би могао саставити ни две пуне реченице).

У тренутку док стављам на хартију једну реч или неки обрт, ја их одједном угледам, штампане у неком књижевном часопису, али под знаковима навода, како иронично потомство данас штампа поједине речи и ставове из Милована Видаковића или Симе Милутиновића. И видим над тим мојим речима нагнуто лице читаоца из 2038. године, са подсмешљивим, али незлобним изразом. Тада бих хтео брзо да збришем или повучем оно што сам писао, али видећи да то није могућно, нагињем се и ја и смејем се заједно са тим будућим читаоцем, тихо и безазлено, смејем се своме тексту, али у исто време и ономе што је писано сто година пре њега и што ће бити писано сто година после њега, смејем се сваком писму и свакој написаној речи и изразу, и сваком читаоцу, и сваком суду и, најпосле, сваком смеху и осмејку и држећи руку братски на рамену тог будућег читаоца примам пролазност облика као део људске борбе и судбине.

 (4. XI 1938)

Пишите брже или спорије, живље или опрезније, како вас мисао води и осећање носи, и не заустављајте се без потребе и не кидајте магију надахнутог тренутка који се можда никад неће вратити. Пишите без бедног обзира и лажног стида, са једноставном искреношћу саме природе. Пишите и знајте да вам је из океана времена дарован један трен, и y њему мисао, слика или реч која се таква више никад ни вама ни икоме другом неће јавити. Пишите слободно и несвесно, као што дишете. Али…

Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена.

Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи.

Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана. Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните. (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?) Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана.

Иво Андрић, обојила вештачка интелигенција

И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч.

Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате.

*

Кад један писац у току причања напусти тон приповедача, занемари радњу и почне да објашњава свога јунака апстрактним речима и да речима тумачи и слика његове погледе и намере који се из његових поступака не виде, то је крај уметничког стварања и напора за писца и крај уметничког уживања за читаоца. – То је исто као кад бисмо посматрали неки портрет у природној величини, заузевши најбољи положај и довољно одстојање, и кад би, и пре него што смо сабрали утиске и могли да донесемо свој суд, посматрани лик одједном оживео, напустио став који му је дао сликар, изишао из свог оквира, пришао нам, узео нас под руку и почео да са нама расправља о бојама, линијама и целокупни техници и садржини уметничког дела које смо до тог тренутка y њему посматрали и које сада, наравно, више не видимо.

Другим речима, то је неприроцно и само у себи противречно.

И. Андрић – Белешке за писца, Историја и легенда, 

Удружени издавачи, 1981. година, приредила Марија Јефтимијевић Михајловић

За ГЛЕДИШТА обрадила Редакција

Љуба Станојевић: ПУНО ПРАЗНИХ РЕЧИ, НЕУБЕДЉИВИХ КОНСТАТАЦИЈА, СТИЛСКИХ И ЈЕЗИЧКИХ ГРЕШАКА

gledista.drustvoknjizevnika.com
Љуба Станојевић (1927-2005)

КЊИЖЕВНИ РАД У НИШУ ПРВИХ ГОДИНА ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА

Први пут објављено у часопису Гледишта 1961. године

Данашње књижевно друштво Нестор Жучни у Нишу има за собом доста дуг пут и прилично богату традицију. Основано одмах по ослобођењу града, оно је почело да окупља све оне који су и дотад активно стварали или су били посебно заинтересовани проблемима литературе.

Његов основни задатак био је, како се каже у тадашњем правилнику, да омогући свим књижевним радницима, било старијим, било почетницима, да у оквиру друштва (односно Литерарног клуба, како се онда звао) испоље своје вредности и самим тим делују на средину у којој живе и раде.

Такозване затворене књижевне вечери, којима су по правилу присуствовали сви чланови, и дискусија после читања радова, биле су основна форма рада Клуба. Те књижевне вечери одржавале су се обично у просторијама старе Народне библиотеке поред Нишаве.

Доцније, када је Библиотека пресељена у нове просторије, чланови Клуба састајали су се било у њој, било у просторијама Клуба у тадашњој Лешјаниновој улици, било у Дому просветних радника.

На тим, мање-више радним састанцима чланови Клуба читали су своје песме, приповетке, есеје, па се после водила дискусија по њима. Већина радова који су се тада читали данас није сачувано што је, свакако, штета јер би они, и поред своје често сасвим оскудне књижевне вредности, могли да послуже као солидна сведочанства о једном времену и напорима тадашњих нишких писаца да одразе своје доба.

Поред састанака у ужем смислу, приређиване су с времена на време и шире, јавне књижевне вечери на којима су читани најквалитетнији радови чланова Клуба. Интересантно је истаћи да су те јавне књижевне вечери скоро увек биле добро посећене.

Оне су, без обзира на квалитет прочитаних радова, остављале приличан траг у тадашњем културном и јавном животу града. Сачувано је неколико докумената, записника и прилога који су тада читани. То су обично биле песме о насмејаним ударницима који са песмом на уснама хитају на градилиште, о колицима и вагонетима, о локомотивама и фабричким димњацима. Љубавних песама и песама о природи готово није ни било, а да не говоримо о такозваним личним, субјективним преокупацијама. То је, уосталом, била мање-више општа појава и нишки песници и приповедачи нису у том погледу били никакав изузетак.

Часопис Наш пут чији се први број појавио почетком 1948. године, деловао је у почетку као значајан подстицај. Он је успео да окупи приличан број млађих и старијих писаца, уметника, па и културних, научних и јавних радника који су на његовим страницама оставили пуно драгоцених сведочанстава о том периоду културног развоја града на Нишави. Осим песама и приповедака, којих је у сваком броју било по неколико, објављено је и доста прилога из новије и раније историје града. Било је и доста чланака и написа о раду Народног позоришта, Библиотеке, Савеза културно просветних друштава и других установа и институција.

У двоброју за мај и јуни 1948. године уведена је и стална омладинска рубрика у којој су штампани радови писаца почетника. Они су, узгред буди речено, имали своје посебне литерарне секције – било по школама и предузећима, било по културно-уметничким друштвима, којих је било далеко више него данас.

Очито је да је часопис Наш пут имао намеру да не само окупи што већи број сарадника писаца, него и да региструје све значајније догађаје, да их на неки начин забележи и тако сачува од заборава.

Али ако у мало оштријој светлости погледамо данас све те песме, приповетке, репортаже, чланке, пада нам одмах у очи да је добра намера била изнад стварних могућности да се од часописа направи нешто трајније и значајније.

Пођимо најпре од песама. Њих има највише. У оних десетак бројева Нашег пута, колико је укупно за две године изашло, објављено је око педесет песама, које су скоро све без изузетака, идејно-политичке садржине. То се, рекли смо, може оправдати с обзиром на општи карактер наше тадашње поезије, али заиста су ретки лепи, уметнички доживљени стихови. Све су то махом голе, непродуховљене пароле, громки покличи о омладини која „ствара живот бољи по народној вољи“ (Р. Бојић – Колоне), о „браздама дубоким трактором узораних њива“ (Д. Миљковић – Жеља), о графиконима, димњацима и „светлости сунчаног дана у раду који не престаје за остварење Плана“ итд. итд.

Исто је и са причама. И у њима је пуно празних речи, неубедљивих констатација, стилских и језичких грешака сваке врсте. Ако бисмо по литерарним прилозима из Нашег пута судили о ондашњим књижевних снагама у Нишу, закључак би био прилично мршав.

О томе, поред осталог, говори и чињеница да ниједан од тадашњих сарадника часописа није постигао ништа значајније на опште југословенском литерарном плану.

Улица Љубисава Љубе Станојевића у Нишкој градској општини Црвени Крст

Па ипак, и овакав какав је био, часопис Наш пут одиграо видну улогу. Он је окупио и ујединио постојеће раднике на књижевном пољу и деловао је као подстицај без обзира на то што је има прилично лабилну уређивачку линију и сарадничку подршку.

Да је он стварно деловао конструктивно у односу на окупљање и повезивање постојећих књижевних снага говори и чињеница да се после његовог гашења готово сасвим угасио и рад Литерарног клуба. Читаве две године, све до јесени 1952. године, нишки писци нису имали своје стално организационо сређено Друштво.

Тек тада, а нарочито после појаве часописа Гледишта (чији је први број изашао октобра 1953. године) рад је поново оживео.

за ГЛЕДИШТА написао Љуба Станојевић

Огњен Авлијаш: НИКО ЗАПРАВО НИЈЕ ДАО ТАЧАН ОДГОВОР ШТА СЕ ТО ТАЧНО ОДИГРАЛО СА ПЛАНЕТОМ ЗЕМЉОМ

gledista.drustvoknjizevnika.com

– О чему планираш да пишеш?

Пита ме мој пријатељ – човјек који без питања планира да помогне да се објави овај текст. Интересантно, поставља питање, чини ми се заиста, без трунке стварног интересовања. Вјерује, иако скептик по опредељењу, да ће написано вриједити залагање његовог имена за моје. Име. Или се мени бар тако чини.

Време тече пет пута спорије у најранијем свемиру

Ћутим, слагао бих кад бих рекао да ми се сто мисли врзма по глави. Не врзма се. Већ пар година врзма ми се само једна. Чини ми се, тачно од секунде када се осушило мастило на првом издању „Виноград Мехмед бега“ а ја истог тренутка ријешио да напишем нешто ново. Само један цитат из Библије.

– У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и од онога што је постало ништа није постало без ње.

Одговарам му. Баш тако, од ријечи до ријечи.

Насмија се, вели:  „Па то је пријатељу плагијат, о томе је све речено“.

Ћутим, опет!

 У праву је, али и није!

Размишљам, паметан је човјек, ванредно мудар – штавише; можда није залуд да му објашњавам. Знам ја да он добро зна да је то Јеванђеље по Јовану, или било ком другом.

Или било ком другом.

Све је круг, и све се понаваља – у скоро па идеално планираним цикличним круговима. Ипак, покушаћу и њему, и вама који читате ова слова, а понајвише себи да објасним – како слиједи.

– Знаш Драгане, моја сестра од ујака ме прије који дан замолила – мјесец и који дан – више, заправо (да не будем једини који лаже од ликова у овом тексту) да сачиним кратак видео прилог за гимназију „28. Јуни“. Видео прилог за гимназијалце. Видео прилог, у којем ће писац (јелте) средњошколцима да објасни зашто је неопходно да читају. Да писац, у мутну предњу камеру „Самсунга“, претходно необрисану и замрљану од остатака на брзину поједених ћевапа у кајмаку, дакле доручка оскрнављеног скроловањем по инстаграму (да се нешто не пропусти), у пар ријечи које неће трајати дуже од два минута покуша  пластично приближити како је читање пријеко потребно средњошколцима за њихово младо ментално здравље. Заправо, за њихово образовање, тачније.

Бар сам тако схватио. Дакле, Ја – који у том тренутку, своје вријеме за одмор на послу, између два судска списа,  трошим на опскурну радњу провјере стања животних   догађаја објављених на интернет профилима људи које не познајем, треба да дјеци која то исто свакодневно чине објасним неопходност потребе за читањем људи, који описују друге људе, словима, а не сликама. Тежак задатак, с обзиром на моју лицемерност.

Водим телефонски разговор са Драганом, обичан – није видео позив, па не могу да оцјеним да ли ћутање са друге стране жице представља згранутост оним што је управо чуо, досаду, смарање или љубопитљивост у вези  онога што му управо изговорих. Није дуго трајало,  ћутање.  На срећу. Одговори ми човјек:

– Ма пиши о чему хоћеш, само напиши тих двијехиљадеиседамсто карактера. Ако можеш.

Брзо сам му одговорио

– Могу, у тренингу сам, пишем трећи роман.

Јеботе, као да се роман пише у теретани.

Е, ту скапирах сву поцијепаност разума која ми се дешава између моја  два романа. Новог и будућег. Последњег којег сам написао и издао у вријеме короне,  док су нас држали свезане у боксове са брњицама на устима. Маскама на лицу, које су чини ми се мање служиле  да нас заштите од онога што би могло да нам се деси када удахнемо опогањен ваздух, а више служиле  због тога да нам се не би десило да изговоримо нешто што би излазило изван оквира мејнстрим прихватљивог, чиме би нарушили наручени феритејл саосјећајности за другога – заправо шарени, украсни папир којим смо  умотали бригу насталу из страха за сопствену гузицу. И новог романа, који пишем након што смо преживјели ту апокалиптичну пошаст са екрана, праћену сахрањивањем познатих у лименим сандуцима, са позивима на свједочење упокојењу скинутих са респиратора, позивницама које су Боже ме прости имале ВИП ознаке.

Сад већ морам да објасним разлику између њих, између два романа. Романа који је већ  одавно издат и оног који је у порођајним мукама. Романа написаног и романа који је у поступку стварања, оба  писана од истог писца али различитог човјека. Не ласкајте себи, то нећу чинити ни због себе, ни због вас који ово читате,  чиним ово због гимназијалаца којима сам намјерио да пошаљем овај текст, након што можда буде објављен, као извињење због обећаног а  непослатог , суштински језивог обраћања непознатог средовјечног човјека који се кези у предњу камеру свог мобилног телефона и јавља им се као какав лоше даулендован Зевс са висина виралног Олимпа. Кратког видео уредка у којем им писац држи предавање, зашто је читање штива његовог и њему сличних добро за њихове младе душе.

За почетак, можда ће покоји/а од гимназијалаца који буду читали или слушали читање овог текста из чисте знатижење изгуглати појмове Зевс-а или Олимп-а па након читања или слушања о истима,  на тај начин открити чудесни свијет старогрчке митологије за коју су Марвелови филмови пичкин дим (наравно да уживам у пројектованој слици ваше професорице српског језика док чита ове редове, и њених образа засутих руменилом због прочитаног простаклука, с тим што ипак не треба да заборавите да су њен и мој задатак исти, а то је –  да вас  натјерамо да као у хладну воду зароните у море слова и нађете смисао у читању, заборављајући бар на тренутак да вас скроловање неће одвести у дубине).

У чему је разлика између та два моја романа. Разлика је у ријечима, и реченицама. И због тога сам Драгану изрецитовао, на почетку мог разговора, а његовог врбовања, реченице из Библије. Ипак је она највећи бестселер на свијету, са сјајним словним пастелним пејсажима, ономатопејама и метафорама. Свим оним чудима, малим или великим, које су красиле књижевност, док ју је имао ко читати. Наслоњен на тај бестселер, на његову заправо апдејтовану верзију од људи названу „Нови завјет“ написан је мој издати роман „Виноград Мехмед бега“, пун је приче о опроштању, љубави, самоспознаји, природи и Богу, њеном створитељу. Он ми је и свједок, да сам га писао искрено. Али је ипак то роман анахроности, старих архаичних ријечи које требају да читаоцу омогуће да домашта и намашта негдашње вријеме. Такве романе је, уколико те створитељ бар мало поспе магичним прахом по раменима, лако писати. Вјероватно лако и читати.

С друге стране, роман који пишем је другојачији. Љубоморно ћу наравно сачувати његову садржину, јер се роман ипак мора продати, али ћу дати ипак мали хинт. Пишем о људима сутрашњости, о ономе што нас чека, или бар мислим да нас чека гледајући кроз наочаре онога што чини данас освједочену суштину људских образаца и односа пројектујући оно што нам сутра куца на врата. А људи будућности су врло прости, и огледају се у емотиконима. За тренутак оставите по страни овај текст који читате, одгурните његову електронску, писану, или верзију коју вам други читају. Уђите у свијет својих малих виралних помагала, отворите вибер, инстаграм или твитер и прочитајте последњу поруку коју сте послали својим пријатељима или сте је од њих добили.

Саберите број емотикона, скраћеница, ватфк шкртих енглеских изведеница, а у ствари вавилонских ријечи које сте послали или примили. Поставите себи питање, шта се дешава  ако сви на свијету од Арктика до Антарктика разумију ваше дописивање, без обзира на матерњи језик којим се поштапају. Затим те емотиконе и скраћенице  подијелите са бројем оних из прочитаног текста које су граматички правилне и смислене, изван непосредног односа са оним са којим се дописујете. Резултат ће бити поражавајући за смисленост. Поражавајући, и то  не за вас, већ за све нас. Роман који пишем темељи се на таквим ријечима, новим ријечима, скраћеницама. Чини се као немогућа мисија, зар не. Па ипак, управо за такву сам се одлучио. Јер шта је живот него изазов, бескрајно чикање самог себе да добациш преко својих граница. 

На почетку беше реч. А шта ће бити на крају.

Заиста, шта ће се десити са нама када дођемо у моментум којем тако, брзином свјелости журимо. Дубоко сам убјеђен да ћемо изгубити језик. Наиме, након што смо са скраћеница, прешли на говорне поруке послате у вожњи на семафору који се црвени, јер нас мрзи да куцамо, па потом говорне поруке замјенили емотиконима, па сузили и тако упрошћене емотиконе на срце, палац горе или доле, насмијану жуту округлу главу, са сузама од смијеха, бијеса или од туге, шта ће нас сачекати на ћошку будућности. Аксиом је да међусобно нећемо комунуцирати. Ко буде проговорио, смараће, биће траш, отпадник у раљама кринџа. Кад већ не разговарамо, неће бити потребе ни да се виђамо.

Један видео позив мијења све. Ако већ не причамо, нема никакве потребе ни да оплемењујемо свој језик, па ћемо стога престати да читамо. Чему читање. Радњу нам може скратити и сажети лагани исјечак на тик-току. Увод у радњу и епилог је губљење времена. Престаћемо да водимо рачуна о нашем изгледу, неће бити битно због здравља јер ће гојазност, закрчења артерија, холастерол и стрије на почетку рјешавати медицински захвати. После тога ће доћи шарене пилуле, или вакцине против гојазности – ванредна ствар. Да би се допали другима ту су већ разни филтери, а у будућности, сами ћемо пројектовати аватаре, умјесто нас аватари ће држати за прсте на првим састанцима и трести од узбуђења. Или сам оптимиста, можда састанака и неће бити. Бум – трас, готово!

Звучи ли вам прегрубо?

Отворите своју последњу виралну конверзације.

Пишем овај текст, непосредно након што сам дошао са славе, и већ ми се дријема. Пријатељ слави Светог Николу, шаран је био одличан али за мрву маснији, бијело вино слатко, сасвим довољно да завара за двије чаше више од дозвољеног, обара ме први сан или још горе, међусан….

……..Нико заправо није дао тачан одговор шта се то тачно одиграло са планетом Земљом у првој половини двадесет и првог вијека. Све је почело полако, са локалним сукобима, без јасно повучене црте ко је кога подржавао у тим локалним чаркама. Тек за мање од десетак година један наизглед споља уређен систем, у којем су биле јасно дефинисане границе између држава, распао се пред очима становника плаве планете у парампарчад. Све је мирисало на апокалипсу толико пута најављивану у свим светим књигама. Нервозни прсти још нервознијих свјетских лидера тапкали су по тастерима оружја за масовно уништење.

Владао је општи страх. Ратове су пратиле  епидемије које су се понављале на сваких пет година. У поређењу са кугом, по смртности значајно мање опасне, свој данак су наплаћивале редовно, што у броју људских живота, што у паничном страху који их је пратио. Истеком прве године епидемије, по правилу би се појавио чудотворни лијек, вакцина, таблета, сируп, било шта што је модерна фармација пружала као одговор. Престанак епидемије и болести био је звиждук за наставак ратова. У круг. Без престанка. Скоро двије деценије.

У том систему, који је наизглед још функционисао, и гдје су државе, колико-толико пружале гаранцију обичним грађанима право на заштиту живота и имовине, зачудо, ваљда због тог привида, није било социјалних и егзистенцијалних бунтова. Полако, и скоро систематично, становништво се навикавало на ванредно стање. Сваки дан је почињао са катастрофичним вијестима на неком од меридијана, тако да се људски мозак, релативно брзо навикао да га не може згрозити баш никаква вијест. Размишљало се површно, од дана до дана без великих планова.

Ратове и болест није пратила немаштина и глад у већим размјерама. Некако се увијек, по правилу на неуралгичним тачкама појављивала рука спаса, кроз помоћ међународних корпорација које су кроз очи обичног грађана, без обзира на ванредне профите које су остваривале баш кроз вођење ратова и дивљање епидемија, биле виђене као спасиоци. Парадокс је да оне те профите нису ни прикривале, дапаче, врло су отворено објављивале податке.  О свему су уредно обавјештавале, о приходима, о расходима, новцу утрошеном на маркетинг, на крају без трунке прикривања у билансима су приказивале колико их коштају политичари.

Нико више није преиспитивао да ли је одређени податак тачан или не. Све што је улазило на очи, јер су уши одавно престале да буду рецептор информације, прихватано је здраво за готово. Теорије завјере су постале аксиоми. Рат је од медијског спектакла какав је био деведесетих двадесетог вијека, постао интерактивна игрица за обичан свијет. Они који нису ратовали, навијали су за зараћене стране као на кошаркашким и фудбалским утакмицама. Све док нису сами у том зачараном кругу постајали учесници рата, а они за које су навијали, преузимали улогу навијача. Статистика је била све. Број пројектила, метри преко ноћи помјерене линије између зараћених страна, уништени авиони и дронови, све је жарило очи обичног навијача.  Мртви, рањени и протјерани били су број на крају колоне.

Небитан број. О њима се при крају престало и писати, јер нису доносили одговарајући број кликова на нету. Нема клика, нема профита, избачено из рубрике. Демократија је цвјетала. На изборима, који су одржавани на сваком кутку планете, чак и на онима на којима се почетком другог миленијума није могло ни замислити да ће се одржати, биране су комплетне будале. Као да су се грађани сваке државе утркивали да изаберу што већег идиота. Бирократија се није мијењала. Она је само дочекивала и испраћала. Идиоте. Стид је нестао. Морал је постао растегљив попут жвакаће гуме.

Вјерске вође су мецене тражиле у међународним корпорацијама, славећи их као свеце, излечитеље, месије. Богомоље су затваране, рушене, рентиране.  У Бога се вјеровало, по потреби. Индивидуалној. Број новорођенчади се рапидно смањивао. Апсурдно, не због ратова или болести, чак не ни због страха да се дјеци не би могла пружити сигурна будућност. Дјеца се нису рађала јер су постајала терет свакодневнице. Превише досадна, напорна, на концу незахвална. Узимала су превише слободног времена просјечном човјеку. Нису давала ништа заузврат.

Почетком четрдесетих година, двадесет и првог вијека, због великог слома папирног новца, нарочито јуана, изазваног неконтролисаним штампањем  без стварног покрића, а ради заштите криптовалута и чувања свјетског тржишта, дотадашњих шест великих међународних корпорација, извршило је укрупњавање капитала и капацитета на начин да су се ујединиле у двије велике, суперкорпорације. Јужну и Сјеверну. Без јасне географске границе, попут леопардове коже, али са јасно повученим корпорацијским управљањем и различитом криптовалутом као основом обрачуна унутар њих. У рано прољеће 2044. године, у марту мјесецу, дошло је до „изненадног“ избијања епидемије вируса названог „Секмет“, који је нападао мождану кору малог мозга а преносио се непосредним додиром људске коже од људску кожу, и то само кожом горњих екстремитета. Од вируса су умирали само они са А крвном групом, али су прениосици могли бити сви.

Срећници који нису имали А крвну групу, уколико су имали теже клиничко стање, остајали су након прележаног вируса са трајним тиковима горњих екстремитета, док су они са лакшом клиничком сликом након пар дана од прележаног вируса постајали здрави али не и имуни. Као одговор на вирус, научници запослени у међународним корпорацијама, врло брзо су пронашли вакцину која се у основи темељила на хемијској компоненти пронађеној у кори кивија. Зачудо, кад су се раније појављивале овакве епидемије, ратна стања, како је то до тада био случај, нису обустављана. Напротив, појачала су се. Русија, која је већ раније, након рата у Украјини и повлачења војске САД и званичног распада НАТО пакта насталог једностраним повлачењем Америке из савеза, окупирала Пољску, Румунију и Бугарску, извела је изненадан напад малим тактичким нуклеарним ракетама на Турску, највећу савезницу Кине. Као одговор на тај напад, Кина је прешла нову границу са Русијом код Јакутска и незадрживо кренула даље на Сјевер. У рат се умјешао највећи руски савезник на том дијелу свијета, Јапан, гађајући кинеске носаче авиона у Охотском мору.

Европа није ратовала, стара дама је била стара, уморна и углавном ненасељена. Распад пензионог система и фондова, оне који су преживјели велики слом натјерало је да се преселе јужније, у Африку, јер су са својом личном уштеђевином због значајно мањих трошкова живота, могли пристојно да живе све до смрти. Како је наталитет у Европи већ у двадесетим годинама значајно пао а до четрдесетих потпуно нестао, Европа као континент (како је у двадесетом вијеку сама себи тепала) без већих природних богатстава и испражњена од становништва више ником није била интересантна.

С друге стране Атлантика након што су се САД подијелиле на Источне Америчке државе и Западну унију Америке, фактички без испуцаног метка и уз цивилизован договор, након двадесет година благостања и проспаритета, изненада је дошло до напада Источне на Западну услед неочекиване анексије од стране Источних Америчких држава на територије некадашње Аргентине на коју је Западна Америка полагала право. Чудном руком случајности у новембру мјесецу 2044. године сви председици великих сила који су изабрани на изборима, углавном одржаним током 2042. године  нису били носиоци А крвне групе. И сви су преболовали „Секмет“. Није било познато да ли су због тога трпили последице, и да ли су услед наведеног имали тикове у рукама или прстима.

У јавности се подгријавала сумња да би вође Јапана, Кине, Русије, Источне Америчке државе, Западне уније Америке, Сједињених арапских калифата, Индоирака, могле са контролисаног тактичког нуклеарног оружја прећи на општенуклеарни рат. Зебња се увукла у сваког становника Земље. Непрестано су челници Јужне и Сјеверне корпорације позивали на мир, разум и уздржаност. Узалуд. Напетост је свакодневно расла. Стање неиздрживог дочекивања неминовности је било непрекидно. Све до краја новембра. Због неконтролисаног тика прстију председника Западне уније Америке над црвеним тастером нуклеарног арсенала умало је довело да Кина буде сравњена са земљом за двије минуте а остатак планете вјероватно да нестане у страшним мукама од последица великог нуклеарног рата за мање мјесец дана.

Иако се никад није сазнало како и од кога,  у јавност су процурјели детаљи инцидента, који су изазвали панику, и по први пут у двадесетпрвом вијеку на планети Земљи  довели до општих демонстрација на улицама свих свјетских метропола. Руља је била незадржива и пријетио је општи хаос. Свијет се клацкао на рубу пропасти. Срећом, мудри људи из Управе Јужне и Сјеверне корпорације, реаговали су хитно и одлучно.

Портале и интернет ставили су под своју пуну контролу. За ноћ су са интернета нестале све могуће и немогуће теорије завјере. Моментално је проглашена доспјелост кредита свим свјетским силама. Државе су банкротирале у року од десет дана. Ратови су престали за мање од двадесет дана уз мања тињајућа жаришта, гдје се пушкарало док конвенционална муниција није сасвим потрошена а ново снадбјевање онемогућено. Лидери свјетских сила, похапшени су и интернирани на Нови Зеланд.

Поглед на планету Земља

Нукеларни арсенал прикупљен је  и закључан у два мегаподземна складишта у власништву корпорација. Завладао је мир. Свјетски мир. Коначно. Током  наредне двије деценије, становници земље подстицани су да напусте своје куће и станове и пређу да живе у огромним новим градовима, у „клоксићима“ – малим собастановима, чији корисници су у њима имали све што је појединцу било довољно за срећан живот. Нису морали да брину ни о чему. О њима су бринули други.  Благостање је било видно.

Будим се. Вино ме баш преузело. Сутра је други дан славе. Мораћу опрезније да пијем.

за ГЛЕДИШТА пише: Огњен Авлијаш

Славиша Николин Живковић: ЖИВОТ ЈЕ КРУГ ОКО СВЕТА

gledista.drustvoknjizevnika.com

Самоћа је опијум приповедача, такав су сој душа, да ослушкујући тишину напуштају своје духове, дозвољавају душама, да саме у тишини постану тишина. Но, довољно је да чесма капље, да астматични сусед добије напад, довољно је најзад да на трен пожели такт Сибелијуса и стравично питање самоће, сва надмоћ његове душе над његовим разузданим духом буде доведена до сечива катаклизме.

Франц Кафка (1883-1924)
Сто четрдесет година од рођења Франца Кафке (1883-1924)

Тако пишу приповедачи за које ја знам, заправо волео бих да тако живе сваки појединачни тренутак својих егзистенција, јер тако ја пишем, тако силно желим да управо тако пишем. Све што волимо претпостављамо да нам је блиско на почетку и крају.

Рационалан човек, онај који не чини разлику између духа и душе, поставио би једноставно питање: о чему се заправо ради? Желећи да то избегнем, пишем причу, из једноставног разлога, не умем да одговарам на рационално постављена питања. Питам се, на шта би то личило и да покушам са одговором, ради се о сну, Францу Кафки, господину Леополду Левију, псу Клаусу, наставници Магди, парабелумима, топовима, тенковима, инцесту, Јунском рату, лепој Арапкињи.

Ко зна, можда је и то прича, али не моја, свакако не моја. То би представљало логички тачан исказ, задовољио бих дух дотуреном храном чињеница, али би душица куњала, та торокуша, лепојка, тај једноставни цвет. Прича која захтева оволики увод, постоји једино због писца, нажалост, али је тако, желим да је испричам већ дуго времена, носим је у себи, као унутрашњи руксак, по сопственом схватању из прилично недефинисаних потреба и у веома сумњивом двополном облику.

Не постоји биће којем бих је испричао, тај невероватан, али механички приказ тројства у којем егзистира пар супротности, да, мушкарац-жена, господин Леополд Леви виши финансијски инспектор среза Ниша и његова супруга Магда, моја наставница математике, али постоји још неко, постоји пас Клаус, постојим ја, немо опсесивно дериште, сви актери разишли су се, нестали, преселили се у један другачији систем времена и у једну измењену димензију простора.

На два пола једне тангенте, стварно туђ простор смрти и отуђења улази и у моју душу која постоји кроз приче. Постоје толики начини да се нешто искаже, али је само један важећи. Тачан. Причљив. Истинит. Већ неколико ноћи и дана ја окончавам (приче су приштеви душе) однос приче и моје душе, ствар са духом кренула је наопако. Хтео не хтео препустио сам Могадону (1,3-дихидро-7-нитро-5-фенил- 2X-1,4-бензодиазепин-2-она) да ме веже, али је Могадону незнана хемија спајајућих списатељских душ-духова.

Могадон ме питао, како би причу испричао Франц Кафка. Затим ме питао због чега имам потребу да причам около како волим Франца Кафку, а никада себи не постављам питање како би он испричао моје приче. Рекао сам: Могадоне, ради свој посао. И лепо сам уснио. Лепо је не… двосеклих метафора.

Уснио Франца Кафку. Можда у Могадону постоји нека намерна хемијска супстанца која те онемогућује да, опет је све ишло раздвојено, душа и дух, као разведени муж и жена у судској чекаоници. Сунце и Месец, брат и сестра, сједињени питањем, могућим остварењем једне приче, али нису могли одједном, није се дало руку под руку пред Франца, тако да је прво (ко?) питао: – Је ли Франц, како би ти испричао причу о господину и госпођи Леви који имају чудног пса.

Стајао сам пред робном кућом “Београд”, било је 16.02, чекао сам Кафку. Као и обично, његово радно време у Нишкој кредитној банци завршавало се у 16.00ч. Чињеница која ме силно обрадовала била је што робна кућа није била стварна робна кућа, нисам имао свест шта би стварна зграда робне куће могла да представља, али робна кућа у могадонском сну налазила се у трафици, и стварно је то била робна кућа, мислим унутрашњост робне куће, ниједан спрат није недостајао, чак су и покретне степенице биле ту. Гледао сам на сат, није имао бројеве већ слова. Франц се појавио у 16.08, што је заправо било ГХ ОУ. Носио је на себи црно одело, сив шешир и дубоке црвене јахаће чизме.

Касним – питао је. – Касниш – одговорио сам и један поред другог ушли смо у трафику – робну кућу. – И шта сад – питао је – због чега си ме опет звао у невреме. Добро знаш колико посла имам пред четворомесечни биланс.

– Имам проблема с причом, хоћу да знам како би је ти написао.

– Зашто бих ја писао твоје приче?

– Франц, ја једино желим да сазнам како би је ти написао, да причу урадим другачије. Знаш, ова прича има седам верзија, ни једну не могу сматрати својом.

– Хајдемо на покретне степенице – предложио је.

Прво је стао он, затим је један степеник остао празан, па сам ускочио ја. У том сам тренутку приметио да на леђима, у капуту, има рупу, у облику људске шаке и да му се виде леђа. Пружио сам руку и осетио његово хладно месо. Није се окренуо, само је казао: – Свака прича има седам туђинских верзија и осму, црну и нечитљиву, коју можемо, условно, сматрати својом.

Та је бесконачна, недовршена и само сни могу показати где је почетак писања и залеђено срце приче. Уосталом, због чега ти све ово говорим о осмим верзијама, ја никада нисам имао потребу да кренем од прве.

Тек сам тада схватио да степенице нигде не завршавају. Пели смо се и пели.

Видиш шта си учинио. Немоћан да изађеш на крај с клупчадима, не успевајући да не измешаш истину и лаж ти си ме одвукао од посла. А шеф, а заменик шефа? И гле, шта је са овим степеницама?

– Шта је с овим степеницама – поновио сам гласније.

Франц се лупио по бутини. – Како шта је, издрао се – па то је осма верзија. Ја искачем – казао је – искочићу за двадесет секунди. И знаш – наставио је мирним гласом – постојали су људи који су живели у Прагу, а никада нису прошетали прашким улицама. Према томе, сасвим је разумљиво што постоје писци који не дозвољавају своме срцу да се доледи.

– Шта то значи Франц?

– Да је немогуће раздвајати душу и дух у причама које носимо као Крст,

– Шта – хтео сам да питам, али је већ било касно. Скочио је на гондолу с кожном галантеријом, а продавачица га је хитро прекрила коферима.

Кућа господина Леополда Левија, ипак ће увек бити господе поред све извештачене другарске непосредности другоратних метаморфоза, налази се тик под нашим балконом. Сва је прилика да је главни пројектант имао и те каквих разлога да Левију ускрати поподневно сунце. Али свако зло има своје добро, кажем ја, те сам скоро две године маминим позоришним двогледом посматрао живот те куће. Био сам од оних дечака који виде и оно што се не види, заправо видео сам углавном оно што се није видело, да будем прецизнији. Напросто, привлачност неких бића довољна је да о њима сазнаш све што пожелиш. Да ли је заиста тако, драги читаоче, ти који приповедачевим воајеризмом задовољаваш своју жеђ за знањем.

Наше куће се нису посећивале. Леви је одлазио доктору Јунгвалтеру док је жена доктора Јунгвалтера имала заједничку кројачицу с мојом мамом. Тако се, како већ код жена бива, сазнало да је господин Леополд резервни пуковник предратне Југословенске војске, велики стручњак за топове, хаубице, пасионирани заљубљеник у ружно наоружање.

Преко жена тата му је продао, у оно време за дебеле паре, два парабелумама специјалне израде, које је током 1944, одузео један, оберштаумфиреру Милеру Хорцу из Улма, стрељаном у Нашицама исте вечери због недоказаног злочиначког убиства неке чегарске породице. Други пиштољ, одузео је капетану Јиргену Петеру Леу, о којем сам касније сазнао да држи продавницу сликарског материјала у Линцу.

За новац од пиштоља, мама је одмах купила кинеску комоду од Управе душевне болнице, а коју је користио док је у њој боравио екс-краљ Ђорђе Карађорђевић. Уверио сам се у веродостојност бившег власника када сам у тајном претинцу пронашао нацрте за три речне шалупе, а бака ми је касније, док је с покојним Карађорђевићем издржавала бању, причала о његовој опседнутости Дунавом и бродовима. Ја сам се, много касније, домогао и његове наслоњаче коју сам добио од Л.А. за четири грама хероина.

Кућа, која и дан-данас постоји, грађена је од црвеног камена који је данас немогуће наћи. Бака ми је говорила да је тај камен видела као девојка изнад Горњег Душника, али је касније поцмео. Комшилук је о Левијевима мислио много шта. Пре свега, све је почело управо због тих пиштоља и растиња. Милиција је често навраћала, мислим да су пребројавали оружје и покаткад узимали што им се свиђа, и то ми никада није било јасно, да ли је могуће да су га сумњичили за повремена убиства или шта ја знам. Оно с дрвећем постало ми је разумљиво много касније. Леви је везивао тегове о гране дрвећа, тако да је цео врт ишао надоле. Сви су се згражавали. А како је лепо када дрвеће схвати да може да расте и надоле. Та њихова кућа одувек ми је изгледала као да у њој не живи нико. Сем једног прозора, посвуда су биле прашњаве жалузине.

Затекао сам једном тату како га посматра док сам са псом одлазио ка Тврђави, тргнуо се и само казао: – У њему нема страха!

Бака, која је увек помно чула зетове речи, казала је: – У јеврејину више не може бити места за страх, у њима постоји нешто што замењује страх.

– Овог је и то напустило – одговорио је тата.

То је стравична кућа – казала је мама – ни за какве паре не бих крочила унутра.

Од када знам за себе Левија су сви звали Пуковник. Мислим да је био задовољан што га зову Пуковником. Сећам се да ми је Душан Кос, наставник хемије и колега госпође Леви, који је са њим био у логору Освећим, казао за време једне шетње Чаиром, како пуковник Леви ниједан пакет који је добио од својих или од УНРЕ није подигао. Такав човек ме је потпуно заокупио.

У собу је прво ушао Пуковник. Пас се није видео у први мах. Стајао је корак иза човека и зурио кроз прозор. Чинило се да им је досадно. Пуковник је запалио цигарету и сео у наслоњачу. Пас је легао на простирку поред његових чизама, али је и даље гледао кроз прозор. Човек се није мицао. Његово тело, оно што се наслућивало испод широке униформе, чинило се дрвеним и неосетљивим.

Пас је био црн и чудан. И ако су били врло близу братства разликовали су се, не по крви или нарави, него у кретању и чврстини непомичности. Човеку су се померате усне и цигарета, пас се није мицао. Жена коју су људи звали Пуковница, позната у вароши по двојици пуковника, јер су и пса звали Пуковник, ушла је и донела храну.

Заправо храна је била за пса. Њена светлуцава хаљина начас се изгубила, а затим се вратила носећи човеку прибор за чај. За човека који је изгледао глувонем људи су говорили да је зао из задовољства. По њиховом мишљењу пас је био опак по наређењу, Мада ни они који су се усуђивали да то кажу, нису озбиљно мислили, јер двојица Пуковника не само да су били далеко од тога да би дозволили било какав суд, већ су држали отворене очи, што је значило да гвоздена завеса не само да скрива њихов приватни живот већ искључује сваку могућност осећања, било којег, сем страха који су сејали.

Човек се није мицао. Размишљао је о томе како су људи неправични и глупи. Све оно што они нису смели да мисле о њему, мислио је он, уместо њих. Али када је као противтежу мислио своју мисао, појмио је истину да задовољство никада није имао. Ни он, а ни пас. Жена била неважна, О женском задовољству није вредело размишљати.

По обичају, парабелум је био на сточићу. Као и много пута раније узео га је и уперио у пса. Овај се лењо окренуо, уперивши поглед који не гледа – не у пиштољ, не у човека, већ кроз њих – испитујући контуре ништавила и досаде. Није никад трептао, а то није била једина сличност са змијом. Лагано је устао и изашао не осврћући се на човека, сигурно као да је и сам човек. Пуковник је остао у столици. Окренуо је пиштољ ка себи и цев ставио у уста. Повукао је ороз док му је у другом крају устију догоревала цигарета.

Жена је ушла у спаваћу собу. Тамо је већ био пас. Лежао је пред огледалом гледајући се у очи. Изгледало је да га фасцинира властити поглед; стварно је изгледао чудно с тим змијским очима, мада човек не би могао са сигурношћу да каже да ли су црне или стаклене. Жена се спустила на под, окренувши леђа огледалу. Дога је имала црну, сјајну длаку. Дугачки ожиљци на слабинама изгледали су као вез. Жена му је миловала бразде. Пас ниједном није задрхтао. Затим су се отворила врата. Човек није ушао, није чак ни проговорио. Само је стајао. Пас је устао да би му се придружо. Двојица пуковника спремна као и увек за ритуал због ког су живели, човек камџијом у руци и у парадној униформи, пас лењ и велик, човечан у својој лепоти, неприродан због оног што је знао. Корачајући напоредо изашли су из куће. Жена је угасила светло и почела да плаче.

Пуковници се упутише на реку. Сваке су ноћи шетали обалом до места где су ритуал завршавали борбом. Изненада би човек почео да завија као вук, истог трена дога би га нападала. Пас је знао да је парабелум увек празан, да једини метак који постоји у кући није намењен њему. Али је бич од говеђе жиле био стравично оружје. Човек је био низак, снажан и налик јазавцу. Прикованог погледа у очи пса изгледало је да плаче, дога је гледала у штитнике на човековим рукама.

Пас је нападао смишљено, одређујући правац уједа према мржњи која је пламтела у човековим очима, или сузама које су се сакупљале на његовим јагодицама. Пас није нападао човеков врат и гениталије. Човек је заузврат водио рачуна да не ошине пса преко лица. Обојица су знала да жена сад плаче у мрачној соби. И човек и пас грозили су се повратка у кућу, јер оно што је некада давало смисла обојици био је сада само патрљак месечине, бачен у реку, од кога су и рибе окретале главу. Град је спавао и није слутио урликање. Да су и знали да треба да слушају, засигурно не би препознали пуковнике.

Човек је завијао као вук, пас је режао и лајао као пас, људима су изгледали демонски. Тако нису могли да знају да су то они. И поред тога, људски језик, уста без зуба и мере, натерала су пса и човека да се кољу у тмини поред воде која је односила бол, али је увреда, лаж и самоћа остајала као једини доказ, једини разлог борбе и поштовања.

Пас је угасио поглед када је видео да је човек извадио сат. Спустио се на тло да олиже рањену шапу. Човек му је ставио ланац. Кренули су кући и не погледавши се, носећи исту слику, исту бол, али не показујући да је бол бол, а слика, она туга због које су се људи склањали са њиховог пута.

Жена је још плакала.

Човек и пас прођоше поред ње и не осврнувши се. Ушли су у купатило и опрали се. Пас је посматрао човекову руку пун поверења.

Њих двојица су спавали у истој соби. Жена није ни једном пуних шест година ушла у ту одају. И даље је плакала иако се одавно помирила са судбином која ју је очекивала. Добро је знала да, оног тренутка кад увреда буде враћена, један од пуковника остаје жив. Тада ће она доћи на ред. А казна стиже полако, када је судија и џелат онај који је био вољен, који је то можда још, и не може представљати ништа до пакао. Жена се придржавала ритуала, није стављала отров у чај и храну.

Пуковник је нестао 1965. из града. Наставница Магда убрзо након тога отишла је у инвалидску пензију, навукавши и ону једну неспуштену жалузину. Живела је на јогурту и карфиолу које јој је доносио луди Антоније, некадашњи центарфор БСК-а, а после рата због везе с неким Белим орловима, послушно чаирско потрчкало.

О Пуковнику сам поново сазнао, заправо поново сам га видео у ТВ дневнику, у једној краткој секвенци како акредитованим новинарима показује управо изведену операцију у којој је његова тенковска бригада избила на Суецки канал.

Тата је казао: – То је само слика на телевизији.

Тај човек никада не би ратовао.

Рекао сам: – Тата, то је чика Леви и он мора да ратује, Тада сам од оца добио један шамар, рекао је бесно – Штене, никада се не мора ратовати.

Оно чега се Кафка одрицао, ја сам прихватио, схватио сам, човече ако си љубитељ осмих верзија чега се стидети, 1978. године, у антикваријату у Кнез Михајловој срео сам девојку коју сам запазио јер је купила четири примерка Зохара и одмах на лицу места написала четири посвете. Звала се Кефер и била је на пропутовању кроз Београд. Ишла је ујаку у Мостар.

Водили смо љубав у хотелу Балкан, соба 206, и ја сам, будући да је долазила из државе коју сам волео, испричао о Пуковнику. – Ах – рекла је – тај јастреб Леополд Леви. Затим смо се посвађали, она је отишла у други хотел. Разлог свађе ипак није био довољан, у суштини ја ценим антимилитарискиње, да не завршимо осми коитус, онај једини и прави. Али не у Београду, већ у Мостару на реци чије име никада нећу избрисати. Буна. То ће увек бити река коју ћу сањати. Буна.

Кефер ми је испричала страшну Пуковникову судбину. Усмрћен, у сну преклан од Клауса, а цео Kibbuz Tiferet згрожен је био извитопереношћу љубави. Тако је лепо бити нормалан, тако је добро бити у границама љубави и мржње, говорили су суседи. Клаус га је заклао и појео, бар је тако писао Jerusalim post. – Има мноштво разлога за убијање, али је увек један пресудан – казао сам. – Да – одговорила је Кефер – истина се зове Марифа Хашиди, млада палестинска девојка коју су обојица заволели под погрешним утицајем псећег Меркура и људског Сатурна.

из трезора ГЛЕДИШТА пише: Славиша Николин Живковић

Драгана Машовић: БЛАГО ОЦА РАДОВАНА: О НЕЗАВРШЕНИМ ЧИТАЊИМА МЕЛВИЛОВОГ МОБИ ДИКА

gledista.drustvoknjizevnika.com

Еп о путовању, Моби Дик, и данас је предмет истраживања јер га је немогуће прочитати у кључу једне књижевно-филозофске концепције; сваку могућност увек прати и супротна, субверзивна струја сумње и неверице. Тиме се дело отвара и остаје недовршено као стално питање коначне метафизичке слике човека и света што му даје непролазну вредност као изазову, надахнућу, интелектуалном путовању. Рад се начелно састоји из два дела: једног, у прилог отворености Мелвиловог дела, и другог који указује на још једну интентио, овога пута претходног читаоца. Његови знаци на маргинама нису ништа мањи инспиратори будућим читаоцима од самог дела.

„…рече Вилдад не дижући очи, а затим настави да мрмља – ‘јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.’” (103)[1]

Сред разговора, проф. Видосава Јанковић је застала, погледала ме искоса а изравно питала, „Драгана, ви не прихватате ово мишљење о Мелвилу, зар не?”

Нешто ми је застало у грлу. Нешто сам промуцала. А нешто сада пишем, много година касније, као да враћам стари дуг.

СТАРИ ДУГ

Нисам се много опирала, тада, бар не гласно, читању Мелвила у форматираним контекстима, једнозначним, са тек понеком сумњом, ту и тамо. Али се зато цело моје биће, изнутра, бунило против тога да ми се прочита књига и коначно „објасни” и да концепција „филозофије преко књижевности” односи превагу над „филозофијом у књижевности”, ближој Мелвилу.[2] Ова прва могућност, и то не само када је у питању филозофија, већ и друге, предпостојеће, већ потпуно разуђене теорије – теолошке, политичке, културалне – представљала је облик завршености па је и отимала, између осталих, и дрску, проблематичну сагу о лову (потери, прогону, погрому) на белог кита од оних, жељних да и сами са њом, имагинативно, пропутују. То би их путовање превело, мелвиловски речено, из статуса читаоца-посматрача, нагрижених залудном чежњом за знањима изван хоризонта, у статус читаоца-учесника или (са)говорника, способних да зароне у пустоловину његовог дела:

Волим све људе који роне”, писао је Мелвил у писму Дукинку, „свака риба може да плива близу површине, али је потребно бити велики кит да би се заронило на дубине од пет миља и више […] (говорим о) свим скупинама мисаоних ронилаца који су, од постанка света, умели да зароне и поново изроне закрвављених очију. (Davis – Gilman 1960: 78)

Ништа од тога нисам рекла тада али је проф. Јанковић сигурно све прочитала у мојим уморним очима: то дубоко роњење по књизи, и по још неким незавршеним читањима. И мој отпор према тумачењима да негде, тамо, постоји неки кључ, шифрарник, неки „истинити садржај” који пакује Мелвилово дело у референцијални формат,[3] одводећи га, при том, из фиктивне, књижевне дубине у „срамни плићак” површине. Уз помоћ методе, учитеља или гуруа.

ДОБА ВОДОЛИЈЕ: no teacher, no guru, no method

Биле су то младе године, године неприпадања. Свет и његове опсене су се мериле по дистанци коју си заузимао према њима. Доба је било политички клизаво, водолије су рониле и давиле се у рату са раковима и шкорпијама, а Луси одлазила на небо, са или без дијаманата. Било је ин бити аут, језик се оштрио на већ рушевним идеологијама, фармерице су се природно цепале, а у ушима је бубњао главни човек осамдесетих, Ван Морисон и његова посланица У врту (“In the garden”, 1986).

… И ОТАЦ

На летњем пљуску, или „кад год ми (је) влажни новембар ромиња(о) у души”, као „биће, начисто пукло” (“a creature all in rapture”) (МОРИСОН 1986) под разним притисцима, и црним мислима, понављала сам мантру о безучитељском свету, самосвојности и оно мало преосталог морала који ме је спречавао да скидам људима шешире са глава, на кишним улицама:

Не! за учитеље, гуруе, методе!

Тако је говорио Ven the Men, како смо га звали. Говорио је: овде смо само ти и ја и природа, „и отац у врту”. Не! говорили су, давно, и бунтовни, сетни и одметнути Хоторн, и Мелвил, и ти и ја, али је пометњу, и тада, уносио „отац у врту”.

ПЕСАК & ТРАВА, ДИВЉЕ & ПУСТО

„Ти” и „ ја” смо лако могли бити два некадашња беркширска суседа, Хоторн и Мелвил, која су се, после станке од три године, срела једног прохладног дана, 12. новембра 1856, како записује Хоторн у свом дневнику, и пошла у „прилично дугу шетњу” обалом Ирског мора, крај Саутпорта: „Песак и трава. Дивље и пусто. Јак ветар. Добар разговор”. (ПАРКЕР 2005: 300) Мелвил је у то време запослен у америчком конзулату у Ливерпулу, и, како сведочи дневник, изгледа као и обично „сем што је мало блеђи и можда мало тужнији” (ПАРКЕР 2005: 300) – „запуштен,[4] брбљив, двосмислен” (ПАРКЕР 2005: 300):

Спустили смо се у једно удубљење међу пешчаним динама (штитећи се од јаког, хладног ветра) и запалили цигарете. Мелвил је, као и увек, започео да расправља о Провиђењу и будућности, и свему што лежи ван домашаја људског разумевања, и обавестио ме је да је он ‘поприлично решен на самоуништење’; али још увек не изгледа као да га је то предвиђање умирило; и, мислим, неће се он ни смирити док се не домогне каквог дефинитивног уверења. Чудно колико истрајава – а истрајавао је од када сам га упознао, а вероватно и дуго пре тога – у лутањима тамо-амо по овим пустарама, једнако суморан као ове пешчане дине између којих смо седели. Он не може нити да верује нити да се осећа удобно у свом неверовању; а превише је поштен или храбар, а да не покуша да чини једно или друго. Кад би био религиозан човек, био би један од најискреније религиозних и смерних; он је врло узвишене и племените природе и много вреднији бесмртности од већине нас. (ПАРКЕР 2005: 300)

Али, религиозан, није био. Ни учитељ, ни гуру. Као у малопређашњим стиховима, у њему су се човек, природа, али и „отац у врту”, прелили у скуп филозофских и теолошких појмова које је, како наводи Паркер, превео у милтоновске речи: „зацртана судбина, слободна воља, апсолутно предзнање” а записао у свом дневнику од 13. октобра 1849 (“Fixed Fate, Free-will, foreknowledge absolute” према Паркеру 2005: 300). А онда их је, опет, превео у велико океанско путовање, епску фантазију, којом је разбио и последњи бастион једнозначне, затворене, тоталитарне, „црне” мисли – метод – а оставио књигу, отворену.

ИЗМЕЂУ УБЕЂЕЊА И СУМЊИ

Мелвилов отпор према методу, односно, систематизованој мисли као потки око које би се плело књижевно дело, на тај начин кохерентно и компактно, могао се делимично приписати његовој негативној способности, односно, како је дефинисао Китс, способности „да живи у неизвесностима, мистеријама, сумњама а без икаквог иритирајућег потезања за чињеницама и разумом”, задовољан „са полу-знањима”. (Keats 1818). С тим што је Мелвил и те како потезао за чињеницама, и те како потезао за разумом а исувише био далеко од задовољства полузнањима. Сасвим супротно: његови ликови у епу о потрази за белим китом далеко су од малодушности, компромиса или самозадовољног квајетизма; они су отворени према свим искуствима (ма како претећим по њихова уверења или чак животе) у потрази за хоризонтом когниције, за целовитим, апсолутним истинама, од приповедача Исмаила до главног, капетана Ахава, уз хор разноразних гласова са копна и са мора. Они представљају плејаду ставова, епистемиолошких позиција, од здраворазумских до посвећено-фанатичних.

И сваки од њих има своју тезу а већина и анти-тезу, управо како показује Дејвид Еванс, као што и сам Мелвил, у међупростору између вере и неверице, осцилира у наративним потезима, иронијским и самосвесним дигресијама, жанровским преклапањима, мешању књижевних врста и подврста, и, уопште, у таласањима о којима пише Хоторн. Растрзан између уверења и сумње, између потребе за припадањем и немогућности прихватања тог припадања, он једино успева да успостави равнотежу у заузетим гледиштима тако да нико, од грдосије кита до опседнутог капетана, од уљудног канибала Квиквега до приземне посаде, не однесе превагу над светом који, ако тоне, тоне у целости, остављајући за собом једино причу о свом (само)уништењу.

Да сумња остаје отворена и да се не може приписати чак ни једном препознатљивом филозофском правцу као што је скептицизам (иако и он резонира у делу, кроз ликове, есејистичке коментаре и евокације значајних представника), Еванс показује многим примерима одсуства „гуруа и метода”: њихово место заузимају инверзије, контрасти, вишесмислености, осцилације.

Под инверзијом се у Мелвиловом делу подразумева преокретање традиционалних уверења и поступака; на тај начин, онеобичава се свет његовог дела и свет изван њега, избачен из удобног лежишта навика, менталних, културалних.[5] Управо како је, оцењујући начин на који се хришћански наук нашао уплетен у апокалиптичну Мелвилову сагу, закључио један критичар:

Мелвил је био велики библијски нескриптурални писац. Све је могуће, а заиста је и улога читаочевог пута да то и очекује, то изврнуто, окренуто наопачке, покидано и реконструисано у своје супротно огледало. У Мелвиловим рукама све библијско што се уопште може доживети – сасвим сигурно и хоће. (Cady 1983: 33–35)

ИЗБАЧЕНИ ИЗ ЛЕЖИШТА

Један такав преокрет, да поменемо, јесте и ново одређење концепта „копна” и „океана”. По искуственој, културалној навици, копно је знак спаса, спасења, и пратеће сигурности, удобности, стабилности. Супротно томе, океан је непрекидно кретање, несигурност, неизвесност: не чуди да су древни богови показивали своје право лице тек на таласима. У Моби Дику је супротно: копно је издајничко и робовско, стагнација, конформизам, материјализам и лажна сигурност, живот у незнању и духовној оскудици: богатство се отвара тек на пучини (или, мелвиловски, у „бескопнености”), где се искушавају не само божје моћи него и људске, и, можда, крије или не, нека претпостављена, коначна истина. Она је, у бити, на страни океана јер се „на пучини налази највиша истина, где обале нема, где је бескрајност као бог” (137). Што на час враћа на архетипску слику врта, тебе и мене и природе… и оца који јесте и није бескрајност, присутност и одсуство.

Сличан преокрет доживљава и симболизам боја, промена њихових асоцијативних значења: бело је, од давнина, симбол невиности, чистоте, доброте, у западној култури. Код Мелвила се белим боји велики кит, ултимативна мистерија, којој се може приписати крајње добро или, вероватније, зло али која, на крају, односи са собом све актере великог лова, па и сам брод (уз јединог преживелог, спашеног захваљујући црном добром човеку).[6] Бело је, и у другим његовим делима, иако културно доминантно, опако а црно недовољно познато али углавном добро. Ништа мање нису пробитачне инверзије божанског и ђаволског, када, примера ради, капетан Ахав крсти харпун, умочен у … крв, у име ђавола а не бога.[7]

Ови примери су добро познати, уз мноштво других, који налажу сталну будност у читању дела (ништа мање од позорности морнара-осматрача на високом јарболу), као и његову протејску природу. Њу усложњава и оно што Џонатан Криминс назива „обрасцем инверзија” када се жанрови „гњезде” једни у другима како би дестабилизовали нарацију и омели је да се усидри у једну једину концепцију.

Отуд се у делу преплићу, пре свега, фикционални и нефикционални жанрови, а затим есеј и драма (трагедија), романса и роман, али и проповеди, научни елаборати, елементи готике и фантастике, и сл. Слично се мешају и стилови: од дискурса морнара, морнарске (и опште) свакодневице преко изравног излагања до високе реторике, лирских излива, дескриптивних извештавања, идиоматске прозе, фантастичних пројекција али и коментара на актуалне догађаје и писања.

У свом том комешању, дестабилизује се „свет брода” („свет копна”) самосвесним коментарима, онеобичавајућим метафорама, изненађујућим поређењима, духовитим опаскама и сталном иронијом – као да сам приповедач, Исмаил, подрива своје стварање, и, попут Пенелопе, разграђује оно што гради. No method.

Сличну улогу имају и контрасти – да унесу сумњу, подрију искључивости, укључујући и оне у самој нарацији, и да, истовремено са конструкцијом, изврше ауто-деструкцију. Општем утиску субверзивности доприноси и јачина контраста, дистанца између супротстављених екстрема.

Тако се контрастрирају епистемиолошке позиције које ликови заузимају; на једном крају је хубристички, пркосни Ахав, са тврдњом да истина „не познаје границе” и да му је истина белог кита и те како доступна, у његовој (анти)херојској опсесији, док је, на другом крају, Исмаилов много понизнији став, „Не познајем ја њега, нити ћу га икад знати” (459). Другим речима, на једном крају је издвојени и аскетски вођа, Ахав, претеча мономанијакалних лидера 20. века, а на другом посада у хомосоцијалној мрежи, са својом путеношћу, енергијом, виталношћу и солидарношћу, жудна да задовољи своје „обилније, дневне апетите” (261).

Осцилације у писању, показује Еванс, очите су у широком луку, од шекспировских солилоквија капетана Ахава, до смиреног, поигравајућег Исмаиловог дискурса (или, како Мелвил наводи у једној потоњој метапесми, од „лудачког крешенда” до „тужних нота”).[8]

Читање таквог текста је, наставља Еванс, налик на пловидбу морнара по узбурканом мору, морнара који се упиње да се ухвати за нешто док му палуба измиче под ногама – што је налик на стање самог Мелвила у Хоторновом опису. Слична слика важи и за друге видове дела, „биполарне”, како их критичари називају истичући екстремне промене расположења, екстремне стилске и жанровске промене, од „дезинтеграције до кохеренције”,[9] од „депресије до манијакалне узаврелости”.[10]

Ови и други бројни примери указују да Мелвилово дело прожимају супротстављене тенденције, а да је тако створена драмска тензија, у бити, „негативна”, речено Китсовим језиком и стога – мистериозна, изазовна. Али, чак и овакав преглед „биполарних” црта као потврде његове „нескриптуралности” већ је сам по себи подложан сумњи и даљој анализи – ако смо, примера ради, указали на инверзију белог и црног, или бога и ђавола, онда је тешко затворити ову оцену, упаковати је у критички формат а пренебрегнути описе који ремете бинарну матрицу па се, у јукстапозицији, налазе и сатанске и Христове одлике у приказу Ахава, и сл. Таквим комбинацијама, вишесмисленостима, обилује дело и потврђује Китсову претпоставку о мултивалентној истини.[11]

ОД ГВОЖЂА ДО ПЕРЈА

Да је осцилирање међу екстремима својствено романтичарима на- гласио је и Китс у једном писму свом пријатељу, Бенџамину Бејлију, из 1818. (на годину пре Мелвиловог рођења):

Две најдоминантније мисли у људском уму су два пола његовог света око којих се он окреће па је, за њега, све или јужно или северно њиховим посредством – Ми смо само на три корака далеко од перја до гвожђа. А сад, мој драги пријатељу, морам ти једном заувек рећи да немам ниједну идеју истине о иједној од мојих мисли – ја никада нећу бити логичар јер не марим да будем у праву, кад завршим са полемисањем и кад сам у правом филозофском расположењу. (KEATS 1818)

Као и Китса, и Мелвила затичемо на размеђи полова, у неком полукораку, како је указао Хоторн, вере и сумње, или, како је указао Емерсон, истине и опуштања.

ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ОПУШТАЊА

Слично је изразио и Емерсон, у есеју „Интелект”:

Бог нуди сваком уму избор између истине и одмора. Бирајте шта вам драго, оба не можете имати. Између њих, као клатно, човек осцилира. Онај у коме доминира љубав према опуштању […] добија одмор, комодитет и углед; али он затвара врата истине. Онај у коме доминира љубав према истини, тај ће се трудити да буде далеко од свих сидришта и тај ће пловити. (Emerson 1841)

А та је пловидба, за Мелвилове чезнутљиве посматраче океана које нагриза нервоза „опуштања и комодитета” и који би је радо заменили за пустоловине далеко од сидришта, једнака читању, са оловком у руци, сличног трагача, распетог између жеље за сигурношћу декодираног текста и неизвесности никад довршеног или, чак, прекинутог путовања.

НАВИГАЦИОНИ ПОКАЗИВАЧИ

Хетероглосна и палимпсетска природа Моби Дика као да је створена за велика читалачка путовања; ако се томе додају самосубверзије, подривања привремено успостављених значења и слични знаци лебдења између могућности, добија се шлегеловски спој имања и немања система, јединство потпуно диспаритетних елемената који, у том сједињавању, индукују креативну, продуктивну тензију.

То је, уједно, вид романтичарске ироније која се, у естетском смислу, исказује у „жељи за целовитим уметничким делом, али и иронијским напуштањем дела у тренуцима пародијске дисолуције”. (CRITcHLEY 2004: 135)

Тај двосмерни порив, ка самостварању и самодеструкцији, метафорично је илустровао и сам Мелвил, у поглављу „Један вењак у Арсацидама” када бог-творац поприма облик ткача, са плодном земљом као разбојем и на њему раскошним ћилимом „где су бркови са лијана сачињавали потку и основу, а бујно цвеће шаре” – у тој набујалој лепоти, бог-ткач, невидљиви, не може да држи ткање под контролом: „чунак лети, шаре искачу и даље са разбоја; израђени ћилим као бујни поток стално јури даље” (543). Па и Исмаил, у том испреплетаном хаосу, и кад узме клупче канапа и крене да лута по костуру мртвога кита, међу „његовим многобројним кривинама, засенченим низовима стубова, и по његовим луговима” (544), на крају утврди да „ничега тамо није било сем костију” (544). Зато и читање о његовом путовању, и лутање кроз лавиринт речи, не поседује никакав свеобухватни систем. Уместо њега, на крају читалац/критичар, располаже само „димензијама костура”, или, како их назива Еванс, навигационим показивачима док се креће између утицаја, књижевних и филозофских, Мелвиловог дела – а притом зна да ниједна његова критичка мисао не може бити крајња или неотуђива.

ФЛУИДНО ДЕЛО И ЊЕГОВИ НАМЕРНИЦИ

Читаочева пловидба (или рута) је вођена само показивачима, и то не само у једном издању већ, као што то бива, по речима Џона Брајанта, у такозваним „флуидним текстовима”, у многобројним „материјалним верзијама” (укључујући бројне преводе), и у распону од самих догађаја о којима се приповеда преко вишемесечне пустоловине писања до пустоловине читања – а ту последњу пролази сам читалац, корак по корак, заједно са главним јунацима. И сви они, учесници у књижевном феномену, могу имати слободу навигације, између задатих знакова, односно, слободу интерпретације.

На њу је, међутим, упозорио Еко, дижући глас против извесних невероватних, неодговарајућих или чак потпуно немогућих интерпретација текста (које Еко чак, у екстремним случајевима сматра параноидним претераним интерпретацијама (BONDANELLA 1997:129).

Управо како је и указао у својим Танеровим предавањима: „Ја прихватам став да текст може имати већи број смисла. Али одбијам став да текст може имати сваки смисао” (BONDANELLA 1997: 130).

Са грехом тзв. претеране интерпретације срећу се професори књижевности у својој наставној пракси, на курсевима читања и тумачења књижевности, скоро сваки дан. Боре се и са собом и са својим саговорницима против „учитавања”, извођења прешироких хипотетичких референци или читања текста кроз себе и у односу на себе. Самим тим се труде да наведу и себе и друге да потврду о свом мишљењу, пре свега, налазе у појединостима у тексту.

Данас, међутим, знамо да је свако читање метатекстуално и води у такозвану „претерану” интерпретацију. А њу, пак, Харолд Блум види као креативну. То паралелно постојање „себе” и дела, и паралелно одвијање својих мисли и гласова у делу, и њихово сусретање, повезивање или раздвајање, за Блума су одличја креативности успостављене међутекстуалне везе: ти се текстови међусобно надахњују и њихово преплитање води у нову, иновативну, свежу обраду.

Међутим, између те две поларности, Екоове осуде претераности и Блумове похвале сажимања стварности „себе” и фиктивности дела, могу се наћи још неки гласови у врту, испражњеном од методе, гуруа и учитеља.

ГЛАСОВИ У ВРТУ

У међупростору, између аутора, читаоца и дела, може се појавити још неко. Може се наћи, у пред-електронско време, у штампаном формату, неки његов знак. Као што неписмени Квиквег оставља свој знак, на телу Моби Дика. У америчком издању, то је покрстица x а у старијем, српском, то је бесконачност, ∞ (117).

Са сличним знацима, расутим по књигама, уписаним пером или оловком, отварају се још нека путовања, са неким другим тумачима. Као и сви други, и ови слепи путници, путују и читају (се). Назовимо их Претходни Читаоци. А њихово читање исписала је…оловка.[12]

… И ОТАЦ

Године 1969. београдска Народна књига издала је Мелвиловог Моби Дика у преводу Милана С. Недића, а са предговором Видосаве Јанковић. Исте године, мој отац је купио ту књигу, кренуо да њоме путује, али је, на почетку тог и буквално недовршеног путовања, отишао, из врта, заувек.

Мој отац или Отац (ти, ја, анти-Ахав, Ахав, Јона, Јов, бог, ђаво), за мене, у раном детињству, био је ништа мања тајна од оне која је прогањала Мелвила, и још неке. А када сам, много година касније, отворила књигу и, неочекивано, пронашла његове знаке, кренула сам да читам на два нивоа: Мелвилово дело и читаоца Мелвиловог дела, његово подвлачење црвеном оловком, танком, стидљивом и чак, једва видљивом, по којој је моја немилосрдна, професорска, црна, ударала из све снаге.

Снаге извежбане на читањима Других Претходника, тајне азбуке проф. Бранкице Пацић и још тајнијег кодног система проф. Вучковића. Ти моји капетани, мој отац, професори, заузели су међузвездани простор а оставили навигационе показиваче: упитнике, упадице, прибелешке, уметнуте папириће, чак, да се лако окрену на часу, или прочитају у глуво доба ноћи, кад не помаже ништа – а помаже. Све су то била виртуална издања једне или више књига, оне Мелвилове, или о Мелвилу, или о себи, ту, у Мелвилу. Никад завршена или, боље, у сталном настајању.

Део из текста – Благо оца Радована: о незавршеним читањима Мелвиловог „Моби Дика” / Драгана Р. Машовић // Да баштинимо вечност свеколику / [ед. Александра В. Јовановић, Милица Спремић Кончар, Сергеј Мацура, Александра Вукотић]. – ИСБН 978-86-6153-551-2. – (2019), п. 221–240.

Сахрана проф. др Драгане Машовић ће се обавити у уторак, 5. 12. 2023. године на Новом гробљу у Београду у 13 часова. Окупљање ожалошћених је у 12 часова, а опело у 12.30 часова. Комеморација поводом смрти поштоване и драге колегинице биће одржана у среду, 6. децембра 2023. године на Филозофском факултету у Нишу са почетком у 12 сати, у амфитеатру 21.

фусноте:

[1] Сви наводи из Моби Дика из издања датих у литератури и у тексту. Мото је, у самом делу, преузет из Новог Завета у коме се помиње на више места, рецимо, у Јеванђељу по Матеју, гл. 6. Такође, сви преводи у раду су ауторкини сем ако није другачије наведено.

[2] Тачније, „филозофија у књижевности” подразумева да је предмет филозофске намене дато књижевно тумачење у смислу замишљеног, уметнички створеног света, „од- нос у коме је филозофија подређена намери и функцији књижевности па се, сходно томе, аспект дефинисан као филозофски (…) може идентификовати као интегрални део, или, као делимични конституент естетске вредности.” На другој страни, „филозофија преко књижевности” упућује на „употребу имагинативних књижевних форми као средстава излагања ради што ефикасније комуникације филозофских концепција већ у потпуности разрађених”. (Lamarque – Olsen, 1994: 391–392).

[3] Реферирајући на размишљање (Стенлија) Кавела о томе како књижевност и филозофија усмеравају пажњу на иста фундаментална питања, Гибсон тврди да когнитивна димензија књижевности лежи у „њеној способности да делује на истине које већ поседујемо”. Фикционални наратив можда нема способност да изности аргументе засноване на ванкњижевним истинама али може да исказује „обрасце истицања, вредности и значаја” показујући нам шта је то што се „ставља на коцку“ ако заузмемо одређен интелектуални став”. (Evans 2013). Navodi iz Gibsona (Gibson 2007: 102)

[4] Пише Хоторн, „Он је особа врло џентлментских порива у сваком погледу сем што је помало хетеродоксан у погледу чисте одеће”. (ПАРКЕР 2005: 300)

[5] Међу многим радовима који указују на дестабилизацију традиционалних наратива посебно место заузимају библијски мотиви, очигледни у мањим структурама дела (проповеди оца Мепла) али и на ширем плану романа, посебно прича о Јову (чија је инверзија прича о Ахаву или анти-Јову) (видети Schippe, Stetson, 2006; Paffenroth, 2004) и прича о Јони.

[6] Као најважнија, данас, и с обзиром на стање савременог света, јесте Мелвилова инверзија тадашњег и вишевековног увреженог односа према Другом, оличеном у Квиквегу чија племенитост надилази ускогрудост белог човека. Приповедач Исмаил, скептичан према нарави белих хришћана, закључује већ на првим страницама романа да је „боље спавати са трезним канибалом него са пијаним хришћанином” (40).

[7] „Ego non baptismo te in nomine Patris, sed in nomine diaboli – бесно заурла Ахав кад гадно гвоже прљећи стаде гутати крв при крштењу”. (590)

[8] Херман Мелвил, „Еолска харфа” („The Aeolian Harp”), у стиховима: „Почуј харфу у јауку прозора /Под ударима ветрова са мора:/ Како вришти у лудом крешенду/Па умире у нотама тужним!”

[9] Џон Брајант је писао о „флип-флоп” кретању у Мелвиловој прози, између дезинтеграције и кохеренције, (BRYANT 1993: 184, 200).

[10] Коментар Џона Апдајка у коме се даље каже да су осцилације заправо „пулс који се може осетити у храбрим изливима његове прозе” (UPDIKE 1997: xiii).

[11] Можда на овом месту треба додати и бројне одлике микроструктура стила која замагљују поларитете, пребацују, да кажемо језиком романтичара, „вео” преко изравних слика, језиком чија је синтакса збуњујућа и неретко надреална, стварајући атмосферу сањалачку и тајанствену; уз море архаизама, латинизама, неологизама, посебно именичке речи са суфиксом „ness” (безобалност, безкопненост); затим, приповедање обилује тропима, а нису ретке ни оксиморонске конструкције у карактеризацији (Ахав је, тако „добар човек који псује” (106) а Квиквег „чист људождер који пријатно изгледа” (40) док је за капетана Пилега Ахав „сјајан, безбожан човек што на бога личи” (105).

[12] Путовања књига у разним издањима, у разним културама, а према важећим звезданим консталацијама, навела су проф. Младена Јовановића да ме упозори, у време мог рада на Фокнеру: „Пазите, полако са Фокнером и Авесаломом. Можда не знате, тада је Фокнер добио налив перо и пунио га наизменично плавим, па зеленим, па црним мастилом а да га није пажљиво брисао – само га је пунио и писао – па се на рукопису књиге виде промене боје, у нијансама. Зато, опрезно!” Штампа је то изједначила, избрисала те нијансе. За добар део света, Фокнер је остао једнобојан, тамо где се поигравао. Ту и тамо, ипак, једнобојност су разбиле боје, његових читалаца.

IN MEMORIAM: проф. др Драгана Машовић (1955-2023)

Премијера краткометражног филма: МЕЂУНАРОДНА 32. КЊИЖЕВНА КОЛОНИЈА СИЋЕВО

gledista.drustvoknjizevnika.com

Књижевна кретања, у недељу 17. септембра, означила су да је завршена међународна 32. Књижевна колонија Сићево која је 2023. године почела у уторак 12. септембра у живописним пределима Сићевачке клисуре.

Међународна 32. Књижевна колонија Сићево – дизан: Миљан Недељаковић

Посебно место у оквиру овогодишњег садржаја заузели су Књижевни концерт у Основној школи Радоје Домановић, омаж Надежди Петровић поводом 150 година од рођења на самом отварању, разговор о Вештачкој интелигенцији испод трема зграде колоније у Сићеву, представљање свих учесника у градској библиотеци, обилазак нишких културно-историјских споменика, али и додела престижне књижевне Награде Рамонда сербика, за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене књижевности, ове године уручено српском писцу професору др Зорану Живковићу.

Учесници Тридесет друге Књижевне колоније Сићево: Зоран Живковић (Београд), Ђорђе Матић (Загреб), Даница Вукићевић (Београд), Лаура Барна (Београд), Бојан Џодан (Београд), Војислав Пантић (Београд), Александар Петровић (Београд), Никола Марковић (Ниш)

Међународна Књижевна колонија Сићево је аутентичка књижевна манифестација, једна од најстаријих таквог уметничког облика у Европи. Покретач колоније био је нишки књижевник и преводилац др Мика Игњатовић, а утемељивачи чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и тадашња Културно просветна заједница.

Препознајући њен значај, Скупштина Града Ниша 2005. године доноси правилник по којем Књижевна колонија Сићево прераста у јавну градску манифестацију чији је оснивач и генерални покровитељ Град Ниш, а организатор Нишки културни центар.

Последњих деценије суорганизатори колоније су чланови Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша и Народна библиотека Стеван Сремац Ниш, уз сарадњу са свим градским институцијама културе: Народни музеј Ниш, Галерија савремених ликовних уметности Ниш и Општине Нишка Бања итд. Покровитељ Књижевне колоније Сићево је Министарство културе Републике Србије.

На Фестивалу нишке књижевне панораме одржаном у Дому омладине Београда у петак 24. новембра, приказан је у оквиру програма краткометражни филм са овогодишњим учесницима Књижевне колоније Сићево чији је аутор Далибор Поповић Поп, продуцент Горан Станковић, сниматељ Мирослав Митић, монтажер Емил Кесер, а снимљен је у продукција Портала ГЛЕДИШТА.

Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша, као темељна организација нишког књижевног сталежа, баштини традицију друштва које је пре седамдесет година основано у Нишу. У данима значајног јубилеја Друштво је, присећајући се свог ранијег назива, основало интернет књижару «Нестор Жучни» да отргне забораву стваралаштво Проке Јовкића, првог српско-америчког песника, који почива на нишком Старом гробљу.

Упркос провали облака у Београду и саобраћајном колапсу, трочасовни програм Фестивала нишке књижевне панораме је почео како је и најављено премијером краткометражног поетског филма: Дистрофија блуз – дневник (не)обичног живота. Након тога су се ређале тачке програма у којима су учествовали: Звонко Карановић, Дејан Илијић, Александар Костадиновић, Ханс Пити Орли, Иван Цветановић и Далибор Поповић Поп. Програму су такође присуствовали Урош Миљковић, Игор Рил, Милена Мишић Филиповић, Огњен Авлијаш, Марко Ђурић, Војислав Пантић, и многи други.

Фестивал нишке књижевне панораме
Београдска премијера поетског филма Дистрофија блуз – дневник (не)обичног живота
Александар Костадиновић, часопис ГРАДИНА
Звонко Карановић
Иван Цветановић
Далибор Поповић Поп
Дејан Илијић и Ханс Пити Орли
Урош Миљковић

Портал СИНХРО досноси тренутке исписане светлошћу из објектива Наташе Рајаковић.

На Фестивалу је премијерно приказан и краткометражни филм о међународној 32. Књижевној колонији Сићево, након чега је била приређена ретроспектива три деценије ове угледне књижевне манифестивације. Фестивалом Проповедање ватре обележен је јубилеј седамдесет година од изласка првог броја нишког књижевног часописа Гледишта, као и пуних седам деценија рада Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша.

Након премијере у Дому омладине Београда од сада доступан и на интернету

Станислав Винавер: АКО СЕ РЕЧЕНИЦЕ НЕ ИЗГОВОРЕ КАКО ТРЕБА, ОНЕ ГУБЕ ОД СВОЈЕ УБЕДЉИВОСТИ, ЗНАЧАЈА, ВАЖНОСТИ!

gledista.drustvoknjizevnika.com
Станислав Винавер и некадашњи ентеријер Народног позоришта у Нишу

Штампано у првом броју часописа ГЛЕДИШТА октобра 1953. године у Нишу

Тражите од мене, у вези са својом анкетом о позоришту, да вам нешто кажем о потреби или излишности савременога репертоара. Мислим да је савремени репертоар неопходан, па макар био и слаб и преслаб.

Живот се стално мења, а говорни акценти и говорна мелодија добијају стално нове одблеске и одсјаје. Оно што се некад моћно наглашавало, губи од нагласка у садашњем говору, и обратно: што је некада изгледало споредно, добија снагу и значај. Зато је велики савремени песник Елиот тражио: да се понова приближимо простонародном говору.

Зашто, упитајмо се опет и опет? Зато, што је ова убедљивост у боји гласа, у треперењу гласа, у акцентима, у ритму, у застанцима. Нека је мисао и нека је осећај већ и не знам како одређен и разговетан, ипак, ако се реченице не изговоре како треба, оне губе од своје убедљивости, значаја, важности.

А језик, као носилац убедљивости, располаже акцентима, ритмовима и застанцима, не само на предвидљив начин, него и на начин посве непредвидљив.

Свако доба има своју језичну убедљивост. Ствари које су некада биле наглашене нада све, у модерној реченици добијају сасвим другу звучну улогу. Убедљивост мења свој ритам: нешто се круни током времена, нешто се изнова сазнаје.

Зато се морамо држати живога језика, јер само он омогућава да будемо убедљиви и изразити, па и свесни и разумљиви.

Језик се стално обнавља, а још најмање у појединим речима и изразима. Он се обнавља тоном, преливима, скоковима, нијансама, колебањима, и свакојаким звучним покретима, који нису пописани, ни у граматике уписани, али који су гвоздени закони свакога раздобља.

Зато треба обновити чак и старе преводе. Већа је мука са старим текстовима. Смеју ли се мењати? Ако их буквално не мењамо, ипак наше данашње фразирање посве им мења смер, правац и снагу.

Да би се сачувао дух убедљивости појединих писаца, мора се прибећи новим језичним нагласима и прегласима. То ми чинимо чак и нагонски.

Потребно је да смо савремени: да бисмо могли да се служимо како треба савременим језиком. Српски књижевни језик необично се променио у току последњег столећа. Више но иједан књижевни језик садашње Европе. Тај језик данас, изражава најтананије слутње, а не само древне епске замахе!

Он то не постиже новим речником, колико новом говорном мелодијом. Закони тих промена очевидни су. Граматичари их нису утврдили, нису ни сањали о том да их утврде. Тај наш нови језик, та наша нова мелодија — драматични су.

Они занемарују излишне нагласке, и своде их на најмању меру. Они одбацују све излишне дужине.

Архаични наш човек, од пре сто година, не би уопште разумео садашњи говор — ма да би, наравно, разумео поједине речи које су остале исте. Душа нашега говора променила се. Она је модернија. Она је тананија. Она је озарена модерним тежњама и сновима. Она има другу перспективу, друге односе у реченици.

Погледај документарни филм ВИНАВЕР
Режија – Петар М. Теслић
Производња – Телевизија Београд 1991.

За то се неговање новијег репертоара — израженог, неминовно, на садашњем нашем драмском и ужурбаном језику, – намеће: не само као потреба времена, већ и као нешто неминовно у сваком погледу: ми морамо да будемо дословни свету у коме живимо, и себи самима.

Можда би неко рекао и ово: ако је тежиште проблема у новом говору, у новој говорној мелодији, Онда — узети старе текстове и стари репертоар, па их прерадити у новом духу.

Тај рецепт важи само донекле, јер наш нови језик, наша нова говорна мелодија више пристају уз модерни живот, изражен модерним репертоаром, у коме нема архаичних заокрета и околиша.

За ГЛЕДИШТА пише: Станислав Винавер

Вукосав Делибашић: ПОВРАТАК ИЗ ПАКЛА (Одломак)

gledista.drustvoknjizevnika.com

Одломак из рукописа романа Повратак из пакла, Вукосава Делибашића, овенчаног нишком градском књижевном наградом СЛАВИША НИКОЛИН ЖИВКОВИЋ, на конкурсу Друштва књижевника и књижевних преводилаца, за најбољи необјављени књижевни рукопис написан на српском језику 2021. године.

Увече Мирјана није могла заспати. Она је, без сумње, знала да је Мрдеља Војину смјестио робију. Док је била дјевојка, он се стално мотао око ње. Мучио се и удварао, а она га је енергично одбијала. Неколика дана након вјеридбе срео је и отворено јој рекао: – Није он за тебе. Зажалићеш. Ти си сељанка, а он је већ сада на важној функцији. Брзо ће га премјестити у Комитет, већ је добио стан у граду. Оставиће те и онда ћеш се сјетити Мрдеље.

– Због тога, иако ни крива ни дужна, себи је додавала дио гриже савјести због Војиновог страдања. Он је ономад дошао и не зна шта је њој тај човјек кварног морала приредио. Њој и њему, мислила је, можда баш због ње.

– Допадала сам му се. На почетку је вјероватно имао озбиљне намјере. Кад сам га одбила, није могао поднијети. Прорадила је болесна сујета, па није бирао начине да ми се освети, а можда ме стварно желио имати за жену. Ко зна шта све може стати у луду главу безобзирна човјека. Хтјела сам Војину да испричам, но нас дјеца прекидоше, а можда боље сада што нисам. Испричаћу му кад се мало опорави. Повриједиће му то незацијељене ране. Погодиће га кад сазна праву истину о Мрдељи. Превише је скрхан кад послије толико времена и силне жеље није ни покушао да ми приђе као муж. Но, вријеме открива све, али и ране лијечи. О каквој својој кривици ја размишљам?

Мрдеља свјесно служи својој несрећи. Војин је и овако сломљен тек изашао из те таме, која му је сузила поглед на живот, па мисли да су овдје бољи људи од оних који су га мучили на робији. Исти су тамо и овамо. Гдје год човјек оде, сам себе, своју памет и своје поштење са собом носи. Војин можда само сумња да је Мрдеља једно велико ништа. Требаће му времена да сагледа и упозна његов накараднији карактер од онога који је до сада познавао. Несрећне околности и бриге су нас промијениле и гурнуле у ову црно-бијелу стварност и зачарани круг из којега морамо што прије изаћи. Није ово крај животу.

Живот иде даље. Марко и Марица су наш живот – тјешила се у мраку.

Зауставила је дах да ослушне дисање дјеце. То јој скрену ток мисли које се ноћас у овој помрчини надовезују једна на другу, без циља, без реда, без утицаја њене воље. На њену радост, кад је поред себе осјетила живот дјеце, мисли су кренуле ка срећнијем дијелу живота.

– Млади смо. Ако Бог да, биће још дјеце. Најсрећнији дан у моме животу је онај кад сам их родила, Марковдан кад се сунце појављивало у освит зоре. Осјетила сам благи бол подно крупног и облог трбуха. Нијесам тада знала ништа о порођају, нити да носим њих двоје. За мене је то био непознат бол, а у ствари и није био неки бол. Навикла сам била да се копрца, мислила сам једно је у стомаку. Зато Војину ништа нијесам говорила.

Како је дан одмицао, стомак је бивао све немирнији. Почели су болови. Свекрви бих одмах рекла, но она, нека јој Бог душу прости, била ми је ка мајка, бијаше тада отишла у град код сестре, па сам на крају морала рећи Војину. Наљутио се што му прије нијесам рекла. На вријеме би отишао по мајку, како би ми помогла да се породим, па је мало и загаламио:

– Мирјана, ти се порађеш, а мајка није ту. Што ми јутрос нијеси рекла кад кажеш да је тада почело?!

Хајде, зваћу Марију Петкову. Ту, није далеко. Она је искусна и вјешта око порађаја.

Кад су се вратили, Марија је оставила Војина пред кућом, а она ушла код мене, па одмах с прага: – Нека је са срећом, снашо! Не бој се. Сад ћемо ми – каже ми. – Лако је то, ја сам једанаесторо родила, па ништа ми није било. Само се опушти и слушај ме. Ја сам се већ вртјела горе-доље на сламарици поред огњишта, а она је клекнула поред мене, опипала ми стомак:

– Добро је, трбух се спуштио. Брзо ће. Клекни. Ухвати се објема рукама за ову столовачу. Држи чврсто и диши дубоко. Диши… Диши… Дубоко диши и помало гурај. Напни се… Нека!… Не криви се. Од тога ти је само теже. Опушти се. Кажем ти опушти се и диши… Тако! Ето, готово је!

– рече ми и зовну Војина да му каже:

– Мушко је, Војине!

Све се у радост претвотило. Стрекнула сам од изненадног плотуна. Војин је три пута пуцао да огласи да је добио сина.

Марија само што је окупала Марка и повила, а мени поново болови. Уплашила се ја, а уплашла и она:

– Какви сад болови? пита ме.

– Мора то мало. Шта си се успаничила? – каже ми.

– Хајде да погледам! О, па ти и друго рађаш. Мало сам се уплашила, а она вели: – Не бој се, жива била. Нека је срећно! То ће за час. Ево већ се главица показује. И не прође дуго, поново плач.

– Ово је женско – доста хладно саопшти мени, па Војину, који је још био пред кућом, а мени пуно срце тада и сада што је једно мушко, а друго женско. Ако је Војин тада за Марка испалио три метка, могао је, бар један и за Марицу. Нијесам љута. Знам што није.

Марија би свакоме испричала да је Војин пуцао кад му се шћер родила, а то никад нико у Црној Гори није урадио од њеног постанка до данашњег дана. Сви би се спрдали како је Војин пуцао из пушке кад му се шћер родила, а причају како се сад у комунизму једнако третирају жене и мушкарци. То им је истина исто као ова да сад сви живимо једнако добро. Не вјерујем ја у то да ће икада једнако бити третирани мушкарци и жене нити да ће васколик народ исти стандард имати.

Ове задње мисли су је мало растеретиле, па је пред саму зору заспала. Не зна ни она кад ни колико је спавала кад је, у потпуно свануће, пробудио Војинов неартикулисани крик. У бунилу је скочила из постеље од тога неочекиваног вриска, њеним тијелом је прострујао осјећај неописивог страха у којем се за трен створила поред његовог кревета.

– Војине!… Војине, шта се десило? – и сама у паници дозивала га је, а он збацио са себе покривач, презнојен и унезвијерен, гледао је по просторији. Њу наизглед није ни примјећивао, све док му шакама није обухватила лице и уперила поглед у његове очи.

– Мирјана је… Ту сам… Што си се уплашио, Војине?

– Тек тада се, без трептаја, загледао у њено лице и схватио да је она ту поред њега, па је послије извјесне паузе одговорио подрхтавајућим гласом:

– Ох, ту си, Миро.

– Војине, мора да си нешто страшно сањао?

КЛИК ПО КЊИГУ ОВДЕ

– Огромни црни пас ме ухватио за нос и уста. Тресе ми главу, а ја се браним. – Док је причао, опипао је вилицу, уста и нос, па наставио. – У једном моменту сам осјетио да ме дави и да је ту крај животу.

– Ништа страшно, то је само пролазна ноћна мора послије пропаћеног живота. Све ће проћи. – Да се не пробудих, мислим да бих се угушио.

– Војине, проћи ће ти кошмарни снови. Устани да пијемо каву и причамо, лакше ће ти бити.

Додала му је руку и повукла га да устане, а он од страха укочен и тежак као клада.

За ГЛЕДИШТА пише: Вукосав Делибашић

Огњен Авлијаш: Најлакше је критиковати, зар не?

gledista.drustvoknjizevnika.com
Војвођанска равница пред жетву

Одломак из романа: Шетач у строју

Најлакше је критиковати. Зар не?

Критиковати и не давати решења.

Указивати на све зло овог света, а не показати прстом како доћи до доброг.

Олајавати лоше, а не покушати пронаћи начин да га преобратимо у добро.

Све врсте острашћености, без обзира колико нам се намере острашћености чиниле добре, а побуде које их воде чиниле племените, на крају буду само острашћености. Острашћеност нас спречава да видимо јасно, острашћеност нас спутава да видимо чисто, поглед нам је мутан, без обзира на то у ком правцу гледали.

Па чак и идеја, колико год сијала, не може да осветли наш поглед.

Ако смо могли било шта да научимо у нашој болној историји, то је да нам револуције никада нису донеле ништа добро.

Само су једни крвници замењени другим. Курјаци који су долазили стали су на место оних који су већ били сити. Сити наше крви. И све укруг.

До неких нових вукова, који ће заменити ове сада гладне, а у време смене већ сите.

А решење је јасно, решење је увек било у еволуцији. Е сад, проблем је што еволуција тражи време и обично идеалне услове за развој. Ипак, зар нисмо ми ти који, на крају крајева, стварамо те услове?

Постоји један мали део мог народа за који сматрам да је дошао до оног степена који са поносом могу да погледам и да кажем: Е, то је идеал коме тежим.

Срби из Војводине. Војводство – како прикладна реч за регију. Урођено господство, од паора до универзитетског професора. Бар тако изгледа у мојим очима.

Тај део народа доказао је и показао да се може живети са другим народом, другом вером, другим обичајима и културом, подижући шешир и обрву и климајући главом као знак поздрава, без подизања ножа, секире или цимања револвера сваких неколико деценија.

Тај део Срба показао је да се може уздигнуте главе улазити у цркву, славити славу, љубити свећу, освештати жито, а да се претходно не тресу гаће на помисао шта ће о томе помислити партијски комесар.

Током оних четири, пет црвених, а црних деценија савршено им је било свеједно да ли ће им то ко узети за зло.

Тукли су их, затварали, одузимали стоку, конфисковали земљу, секли орахе у двориштима, кредом обележавали ајнфорте на кућама људи које су проглашавали домаћим издајницима и кулацима, а они су, ипак, сваке недеље ишли у цркву.

И певали црквене песме као што су то радили њихови преци вековима пре њих.

А онда мирно, чим изађу из црквене порте, руку под руку са својим комшијама – Мађарима, Румунима, Словацима, Чесима, Русинима и иним одлазили у кафану. На чашу вина. Јер је такав ред.

Кажу за Србе пречане да су хладни, без емоција, да им је земља све. Да су толико шкрти, па немају више од једног детета да посед не би делили.

А ја се питам: Ако је тако како кажу, ко је онда сваки пут нахранио гладне брђане – када би их они или ови ветрови потерали преко Дунава?

Ко то даде новце да се ишколују онолика деца из Црних Гора и још црњих Херцеговина и Крајина, Далмација и других делова, где само камен рађа сваке године?

Ко то и од чијих пара плати да се обнове фреске? Ко то сачува траг Пећке патријаршије у Карловцима?

Пребацују пречанима да нису храбри.

Па ко то, онда, остави кости око Петроварадина? Чији су преци своје браде бријали на ивицама османлијских сечива по Фрушкој гори?

А кажу: „Нису они имали жртве, њих нико није дирао, лако је њима“.

Па, чија су то деца, побогу, завршила у Дунаву оних јануарских ноћи када су хорде мађарских нациста хладну реку загрејали врелим телима српске младости?

Није њима лако, синовче.

Имали су они петљу да казне своје џелате.

Нису ситно калкулантски, ради напредовања у систему, затварали очи зато што се злочинци некажњено шетају.

Нико није бранио нама – осталима да тражимо процесуирање својих крвника или забрану напредовања на друштвеној лествици њихових потомака.

Али је требало имати петљу, па устати и то рећи.

А не таложити бес и подгревати га у ноћима племенског ракијања, а дању ћутати и смешкати се злочинцима.

Грлити се и певати са њиховим потомцима.

Па, када тај наталожени бес с првом погодном приликом прошишти из главе, као покварени вентил, кренути да ножем наплаћујеш старе дугове, правећи нове.

Зајеби ме јунаштва над немоћнима и враћања дугова онима који ти ништа нису дужни.

Кажу да Војвођани немају ни срца, ни душе.

Ако је мерило срца и душе завиривање преко комшијског дирека, онда чему и такво срце и таква душа?

Јок, Војвођани имају своје кибиц-фенстере, па ако шта желе да виде – виде то на шору.

Не завирују у комшијска дворишта. Јер ако је нешто срамно, ту срамоту пристојна породица неће на шору приказивати, а са кибиц-фенстера се не види у туђу кућу, нити се намерава гледати.

Не јуначе се Лале српством тако што пушкарају по сопственим двориштима.

Не разбијају бокале од главу музичарима ако не свирају како треба националне песме. Не крваре очима на „Војводу Синђелића“.

Србују радом и стварањем нових вредности, које остављају потомцима.

Не дижу буне, већ новцима откупљују своју слободу. Корак по корак. До циља.

Не ризикују да их тренутна емоција поведе у правцу да за једну ноћ изгубе све.

Не зидају куће по два пута за живота, већ их реновирају у свакој другој генерацији.

Само поправе и дораде кров, темељ им је увек исти.

Не секу орах у дворишту зато што је у моди намештај од овог дрвета.

Секу га кад се осуши, а и тада са сузама и невољно, и све генерације које су се затекле у кући плачу за њим. Као да сахрањују живог човека.

Лала упознаје свога деду над колевком, а не над гробом, гледајући његову слику из младости, јер старост није ни дочекао.

Војводство српско крајем XIX века

Вековима су Војвођани плаћали данак и у крви и у новцу туђем цару, а да никад нису заборавили на свог, српског цара и српску историју. Али не сулудо, као остатак нације, већ мудро.

Учили су од свог принудног владара. Учили су манире понашања, културу, радне навике, мудрост – све док нису постали део њих, а сачували себе. У целости.

И дочекали свог краља да буду свој на своме. Еволуција, магична реч!

Пошаљи паора из најзабаченијег дела Баната на било који европски двор и нећеш се постидети.

Покушај продати Сремцу, виноградару, без дана школе, неку сулуду идеју комунизма, социјализма или било ког другог изма, гледаће вас са подсмехом, понудити чашом вина, љубазно испратити са свог имања, али неће вам дати ни најмању шансу да му утрапите свој сулуди производ.

То је једини део земље на којем живе Срби, а да манастири нису били штале или јавни клозети. Али је и једини део земље у коме попови нису били радо виђени као добошари за позив у рат.

Колико мисли прође кроз главу само у једној секунди! Новосадски студенти завршавали су свој марш на престоницу.

Четрдесет хиљада малих вилењака у походу ка Хелмовој клисури, одлучни да помогну људима и патуљцима да се изборе са злом из дедињског Мордора.

За ГЛЕДИШТА пише: Огњен Авлијаш

Димитрије Миленковић: ТАЈНЕ БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com
Бранко Миљковић по завршету студија

Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника

Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.

У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.

И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.

Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:

Да ниси анђео кога страх мој кроти

Чудовиште би био у својој лепоти

Чије порекло у мојој је жељи

Да уништен будем тамо где престаје

Моја немоћ моја снага која даје

Истину речима у лажној повељи.

Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.

Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.

Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).

Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.

Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”

* * *

У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.

„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм Лајбниц – Исповест филозофа.

Бранко Миљковић као гимназијалац

Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.

Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.

Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuка са Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.

Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.

За ГЛЕДИШТА пише: Димитрије Миленковић