Категорија: · Књижевност

13. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Зоран Пешић Сигма – МАЛА ПРОВИНЦИЈСКА ТРИЛОГИЈА: УВЛАКАЧ, ЦИНКАРОШ, ДОУШНИК

Ово је мала прича о малим људима. Прошло је много времена и чини се да су ствари које су нас некада силно болеле сада безначајне. Отварамо досије. Ко је све у њему?

УВЛАКАЧ

Он није само сланињави лик из доба самоуправног социјализма. И данас је и те како жив и здрав: вечити климоглав, шефовска синдикална подршка, политички бојажљиви еквилибриста, благајник Кућног савета, члан Школског одбора, миљеник директора, женски петко, локални писац за кафанским столом за којим седи и локални политичар, локални политичар за кафанским столом за којим седи државни писац, државни писац за кафанским столом за којим седи и политичар од државног значаја…

ЦИНКАРОШ

Тамо где постоји вертикална хијерархија, скривени у своју сувоњаву подмуклост, шпицловски, затегнути до пуцања, злопате се цинкароши. Има их у војсци. То су они који за време ратова добију случајни метак у леђа. Има их у фирмама. То су они који највише галаме против директора, а у служби стално напредују. Често, када се директор промени, остају без посла. Опседнути су дисциплином, а од праве одговорности беже као ђаво од крста. То су они који завиде писцима на слави и који ће због тога пишчевој жени анонимно, телефоном, да јаве код које се љубавнице пијани писац те вечери заблентавио.

ДОУШНИК

Професионалци у прибављању поверљивих информација. То су они који имају бенифицирани радни стаж. Полиција их чува кроз све политичке системе. Регрутују се од малена. Обично су деца доминантних, себичних родитеља. Активни су до смрти. Њихово златно доба је кад оду у пензију. Тада су најактивнији (ако не излапе, што им се често дешава због непрекинуто сакривалачког живота). После смрти, ко зна… Шапућу тајне писаца Богу, тајне које ни сами писци нису знали о себи.

А ОВО ЈЕ ТА МАЛА ПРИЧА

У варошици Н. Н. млади необуздани новинар домогао се уредничке фотеље. Истина не Престижних Локалних Новина него маргиналног завичајног Уметничког Листа. Али власт је сласт. Истог тренутка решио је сада већ атрактивни, варошким шипарицама, Млади Уредник да у првом броју објави критику најновијег, о какве бруке, бруји цела варош, романа Локалног Књижевног Барда.

Роман Изузетно глуп је, тако говоре сви варошки увлакачи, цинкароши и доушници у један глас, Локални Књижевни Бард преписао, и то лоше, преписао из рукописа заоставштине рано преминулог Боемског Талента. Бруји цела варош, али нико неће да пише. Наставник Српског, који је и стални сарадник рубрике за културу Престижних Локалних Новина, одбио је – принципијелно не пише без хонорара (истина ПЛН му дугују трогодишњи хонорар, али кад-тад…).

Стари Дисидент неће да пише јер му је унук ђак код жене Локалног Књижевног Барда. Да се не свети преко детета, шта је дете криво, иначе да је само он у питању, он се никада никог није бојао, нити ће. Студент друге године историје уметности не жели да пише негативну критику. Прејаке политичке везе има Локални Књижевни Бард. Осветиће се кад-тад. А он мора да размишља о свом запослењу кад заврши студије… И Млади Уредник остао је сам, насукан на својим лепим жељама да сруши мит о Локалном Књижевном Барду и постане сам Локални Књижевни Бард Јуниор, или бар Књижевна Легенда.

Али кроз варош се прочуло да Млади Уредник тражи критичара за негативну критику Изузетно глупе књиге. Та је прича, наравно, свим могућим пречицама, и различитим путевима, са разних страна, дошла и до самог уваженог Локалног Књижевног Барда. Локални Књижевни Бард је био мајстор за интриге. Одмах је позвао Председника Општине и пренео му поверљиве информације о томе како Млади Уредник жели да се кандидује на следећим изборима за место председника општине и како ће у Уметничком Листу да пусти Есеј о примању мита, који страшно злонамерно алудира на већ одавно заташкану аферу.

Затим је шмекер Локални Књижевни Бард пресрео девојку Младог Уредника, Тршаву Гимназијалку, и удварајући се и поезијом и прозом, славећи пубертетску смрт и пубертетску вечност, уз лаки пелинковац и друга слатка пића и преслатки језик, освојио јој срце заувек. У кафани Врхунска Брља, ко бајаги у поверењу свом пријатељу, а у ствари наглас да су га чули и пензионери који су на улици на клупици играли домине, Локални Књижевни Бард је испричао пикантерију у вези са Младим Уредником.

Пикантерију о хомосексуалним везама Младог Уредника са Оператером На Компјутерима, који је прокламовани педер, чуо је и Отац Младог Уредника. Тако се живот Младом Уреднику преокренуо на тумбе за један дан. Одмах увече га је мачо отац, познати водоинсталатер у пензији, избацио из куће. „Одричем те се, погани!” Викао је својим мачо дебелим гласом као из бурета, и ломио лево и десно око себе.

Млади Уредник је и пре тога решио да нађе нови стан и почне самосталан живот, те му је ово, учинило му се у првом тренутку, добро дошло. Преспавао је у фотељи у Редакцији Уметничког Листа с намером да већ изјутра потражи стан… Ујутру га је пробудио Општински Курир који му је онако сломљеном и изгужваном уручио Решење о рационализацији, којим се ради економске стабилизације привредних ресурса у општини која је у складу са макрополитиком и новог круга инвестиционих улагања, укида Уметнички Лист, то јест он, Млади Уредник, остаје без посла.

Ово се Младом Уреднику већ није допало. Зар опет на јасла оном лудом водоинсталатеру? Умивао се у WЦ-у Редакције и размишљао да потражи Тршаву Гимназијалку, да јој се изјада, док га је Општински Курир пожуркивао, узео му, по налогу, кључеве. „Ајде, Млади, морам у Комитет по налогу Председника Општине, морам брзо, пусти те чуперке…”

Срећом, срео је Тршаву Гимназијалку већ код Народне Библиотеке. „Знаш”, рекла је, „кад боље размислим, ти и ја нисмо једно за друго…”, рекла је и отишла с књигама Локалног Књижевног Барда под мишком. Узела је све три! Познајем те монотоно плаве корице. Чак и Изузетно Глупу књигу!

Гледишта - Часопис за књижевност, уметност и друштвена питања — Збирка прича овенчана Наградом **„Славиша Николин Живковић”**

Вриснула је сломљена душа отпуштеног Младог Уредника. Сутрадан су пронашли отпуштеног Младог Уредника у Парку Великана како виси обешен о своју изгужвану кравату. Епилог ове мале приче носи још много детаља као што су цироза јетре Оца отпуштеног Младог Уредника, као што је харизма фаталне девојке Тршаве Гимназијалке, која је исекла локне и одселила се у Град да би се тамо срећно удала за Војно Лице, као што је нова чланска карта Председника Општине који се на време престројио у Нову Победничку Партију, као што је нова књига са монотоно плавим корицама са називом Изузетно глупа други део, коју је наравно, ко би други, преписао и објавио Локални Књижевни Бард…

Али ова мала прича никад не би била записана, никад се не би ни догодила, да није било уплива горепоменутих тајанствених лица, сплеткароша, ришељеа провинцијалних судбина, да није било увлакача, цинкароша и доушника. Ето, она постоји у овом Досијеу и биће доступна, по закону, кроз много, много година. Коме? Онима које то суштински неће занимати.

Написао Зоран ПЕШИЋ СИГМА

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ОДАБЕРИ ВИШЕ

11. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Међународни дан жена и девојака у науци: СРПКИЊЕ У ЛИНГВИСТИЦИ И КЊИЖЕВНОСТИ

Међународни дан жена и девојака у науци, који се обележава данас, 11. фебруара, представља глобални подсетник на кључну улогу жена у напретку науке и иновација. Установљен од стране Генералне скупштине Уједињених нација 2015. године, овај дан истиче потребу за родном равноправношћу у научним областима где су жене често недовољно заступљене. У Србији се овај датум обележава разним догађајима, укључујући дебате и радионице на универзитетима, где се промовише учешће девојака у науци.

Иако се фокус често ставља на СТЕМ дисциплине (наука, технологија, инжењерство и математика), хуманистичке науке попут лингвистике и књижевности подједнако су важне. Оне нуде увид у језик, културу и идентитет, а Српкиње су у овим областима оставиле неизбрисив траг. Ставићемо фокус на њихов допринос, од историјских до савремених, са циљем да осветлимо њихову улогу у обликовању српске науке и културе.

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО МОДЕРНОГ ДОБА

Српска историја богата је примерима жена које су се бавиле науком и културом упркос увреженом мишљењу о патријархалним ограничењима. У средњем веку, Јелена Анжујска, супруга краља Уроша И, оснива прву женску школу у Србији, што је био темељни корак у образовању жена.

Она је такође била прва српска краљица која је постала светитељка, а њено стваралаштво је поставило темеље за свеобухватније учешће жена у грађењу културе. Још једна кључна фигура је монахиња Јефимија – Јелена Мрњавчевић, прва српска књижевница којој је упамћено име. Њена дела попут „Туге за младенцем Угљешом” и „Похвале кнезу Лазару” представљају врхунац средњовековне српске и европске књижевности, комбинујући духовност и поезију. Јефимија није само писала, она је остварила и огроман утицај на политику и образовање, помажући кнегињи Милици након битке на Косову пољу.

У 19. веку, жене у Србији почињу да се истичу у књижевности као нови симбол еманципације. Вилхелмина Мина Караџић (1828–1894), ћерка Вука Стефановића Караџића, била је сликарка и књижевница која је значајно допринела очувању српског фолклора. Као предводница међу српским песникињама и једна од првих ратних извештача, Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878) оставила је дубок траг у епохи романтизма својом надахнутом поезијом.

Драгиња Драга Гавриловић (1853–1917) прва је запамћена жена романописац у српској књижевности. Њено стваралаштво означило је почетак борбе за права жена, а поред литературе, залагала се за женско образовање. Јелена Димитријевић (1862–1945) била је путописац и песникиња чија дела истражују женску перспективу у различитим културама. Њено најпознатије дело за Нишлије свакако јесте Писма из Ниша о харемима.

ЛИНГВИСТИКА И САВРЕМЕНЕ ФИГУРЕ

У лингвистици су се жене укључиле нешто касније, али са епохалним доприносима. У 20. веку, Милка Ивић (1923–2011) била је истакнута српска лингвисткиња, професорка на универзитету и академик. Рођена у Београду, студирала је филологију, а њен научни рад имао је фокус на синтакси и општој лингвистици. Њена књига „Правци у лингвистици” постала је незаобилазан уџбеник широм света. Милка је била супруга познатог српског лингвисте Павла Ивића, а својом научном бриљантношћу постала је узор за генерације жена у науци.

Данас је српска лингвистика обогаћена стваралаштвом жена које комбинују традицију са модерним приступима. Рајна Драгићевић, професорка на Филолошком факултету у Београду, специјализована је за лексикологију и лексикографију. Њена књига „Огледи из српске дериватологије” истражује творбену семантику, доприносећи разумевању српског језика у савременом контексту. Свој рад је посветила професорки Даринки Гортан Премк, још једној зачетници у српској лексикографији.

Посебно место у савременој српској науци о језику и књижевности заузимају и сараднице нашег часописа са Филозофског факултета у Нишу попут Данијеле Костадиновић, Снежане Божић и Јелене С. Младеновић. Којима посвећујемо овај чланак и које су право надахнуће за све ове редове.

Истраживања показују да су жене у српској штампи мање заступљене од мушкараца, али да њихов допринос у науци расте. На Филолошком факултету у Београду жене чине већину студената, а иницијативе попут „Жене у науци” додатно подстичу њихово учешће у истраживањима.

ЖЕНЕ КОЈЕ СУ ОБЛИКОВАЛЕ СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ

У књижевности жене доминирају модерном српском сценом. Исидора Секулић (1877–1958) била је прва жена академик у Србији. Њена дела попут „Сапутника” и „Писама из Норвешке” комбинују есејистику и прозу, истражујући идентитет и културу. Десанка Максимовић (1898–1993) легендарна је песникиња чија поезија, попут збирке „Тражим помиловање”, одражава дубоки хуманизам.

У другој половини 20. века и почетком 21. века женски ауторски глас постаје један од носећих у српској прози. Савремене књижевнице попут Светлане Велмар-Јанковић (1933–2014) пишу о историји и идентитету, док ауторке попут Милене Марковић истражују широку лепезу тема кроз савремени израз.

Питање које се често поставља јесте да ли су у обавезној лектири жене довољно заступљене. Иако су Јефимија, Исидора и Десанка присутне, ова слика се полако мења кроз нове антологије и школске програме.

На данашњи Међународни дан жена и девојака у науци, осврћемо се и на наслеђе британске научнице Џејн Гудол!

ИЗАЗОВИ И БУДУЋНОСТ

Упркос напретку, жене у Србији се и даље суочавају са изазовима као што су стереотипи и изазови усклађивања каријере и породичног живота. Истраживања показују да су жене понекад мање цитиране у науци, иако у хуманистици чине већину истраживача. Министарство науке, технолошког развоја и иновација Србије подржава иницијативе за родну равноправност, а овај Међународни дан подсећа на потребу за континуираном подршком девојкама.

Иако су многе препреке и даље присутне, све већи број жена које предводе истраживачке тимове и катедре показује да је промена трајна и дубока.

Будућност је обећавајућа са све више жена на водећим позицијама у институтима и на факултетима, Српкиње ће наставити да обликују науку. Оне нису само учеснице, него и лидерке које инспиришу нове генерације. На концу, Српкиње у лингвистици и књижевности су стуб српске културе. Овај дан је прилика да их славимо и подржимо будуће научнице.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН – **БРИЉАНТНА СРПКИЊА У СЕНЦИ ЗАТУЦАНЕ ЕВРОПЕ**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

4. фебруар 2026.15. фебруар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Мирољуб Мића Стојановић и културна топографија југоистока Србије

У историји српске културе могу се навести одређене личности чији се значај не исцрпљује звањима и библиографијама. Професор Мирољуб Стојановић припада том кругу интелектуалаца који су свој рад везали за одређени простор, али га тиме нису сузили, већ напротив изузетно продубили.

Књижевник, есејиста, преводилац и професор, Мирољуб Стојановић је деценијама деловао у Нишу, градећи културни и научни контекст у којем локално није било супротстављено општем. Његов професионални рад кретао се од књижевне историје и есејистике до новинарства и уредничког рада, са трајним интересовањем за културну прошлост југоисточне Србије.

РАНИ ЖИВОТ И ФОРМИРАЊЕ ИНТЕРЕСОВАЊА

Мирољуб Стојановић рођен је 1941. године у селу Држина, код Пирота, у ратном времену које је оставило дубок траг на генерацију којој је припадао. Одрастање у руралном окружењу југоисточне Србије касније ће се показати као важан чинилац његовог истраживачког усмерења – не као носталгија, већ као потреба да се културна историја „мањих” простора систематизује и сачува.

Рано је показао интересовање за хуманистичке науке, а први професионални ангажман везао га је за новинарство. У периоду од 1963. до 1968. године радио је као новинар пиротског листа „Слобода”, где је стекао осећај за јасан, аргументован и јавности окренут језик. Тај новинарски темељ остао је препознатљив и у његовим каснијим есејима и научним текстовима.

Прелазак у Ниш 1975. године означио је почетак његовог трајног везивања за град у коме ће оставити најдубљи траг.

ПРОФЕСИОНАЛНИ РАД И ИНСТИТУЦИОНАЛНО ДЕЛОВАЊЕ

Стојановићева каријера развијала се на више фронтова. У Нишу је најпре радио као професор у Економској школи, а потом се све интензивније укључивао у културни и научни живот града.

Посебно место у његовој биографији заузима уреднички рад – био је уредник „Градине” почетком осамдесетих година, а затим и „Народних новина”, у периоду кад су културне рубрике имале значајну јавну улогу. Иако је пензионисан 2006. године, Стојановић није престао да делује: остао је активан у бројним струковним удружењима и научним пројектима.

На Филозофском факултету у Нишу предавао је предмете из области књижевности и културе, а његов педагошки рад био је снажно повезан са истраживањем локалне културне историје. Као сарадник огранка САНУ у Нишу учествовао је у пројектима који су настојали да књижевност сагледају у односу према историјским и друштвеним околностима, без редукције и идеолошких поједностављења.

ДЕЛА И ИСТРАЖИВАЧКИ ОПУС

Ауторски опус Мирољуба Стојановића обухвата деветнаест књига и више од три стотине библиографских јединица – научних радова, есеја, приказа и превода. Значајан део тог опуса посвећен је књижевности Ниша и културној историји југоистока Србије.

Ове студије нису биле хроника, већ покушај да се локална књижевна сцена постави у шири културни и историјски контекст. Стојановић је писао и о појединим ауторима, попут Радоја Домановића и Јелене Димитријевић, настојећи да њихово дело сагледа изван устаљених интерпретативних образаца. Као преводилац и приређивач допринео је доступности значајних текстова домаћој публици.

Библиографија професора Стојановића, коју је систематизовала Универзитетска библиотека „Никола Тесла” у Нишу, сведочи о дуготрајној и доследној посвећености истраживању.

НАСЛЕЂЕ И ЗНАЧАЈ

Стојановићев највећи допринос лежи у упорном раду на очувању и тумачењу регионалне културне баштине. Он је показао да историја књижевности није затворен систем, већ простран културни пејзаж у коме локални наративи имају своје место и тежину.

Преминуо је 20. маја 2016. године у Нишу, остављајући иза себе дело које се и даље користи као поуздан ослонац у истраживањима. Његов просветни рад остао је присутан у настави, библиотекама и дигиталним архивима, као подсетник да културни континуитет не настаје сам од себе, већ се гради стрпљивим и одговорним радом.

Отварање легата Мирољуба Стојановића и Надежде Лаиновић Стојановић у Народној библиотеци Пирот

КОНТИНУИТЕТ УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Мирољуб Стојановић био је интелектуалац који није тражио велику сцену, али је умео да препозна значај онога што је наизглед скрајнуто. Професоров живот и дело показују да културна историја није збир великих имена, него заједница људи који су знали да повежу знање, простор и време. Управо у таквој истрајној посвећености лежи вредност која и данас заслужује пажњу.

Тај континуитет добио је и своју материјалну, библиотечку форму у понедељак, 2. фебруара, кад је у Народној библиотеци у Пироту свечано отворен Легат Мирољуба Стојановића и Надежде Лаиновић Стојановић. Реч је о посебном избору књига из њихове породичне библиотеке – књигама са посветама, енциклопедијама и издањима која сведоче о животу проведеном у трајном дијалогу са знањем.

Књиге је пиротској библиотеци даровала проф. др Надежда Лаиновић Стојановић, професорка руског језика и књижевности и животна сапутница професора Миће Стојановића. Овај легат није само спомен на један опус, већ наставак исте оне културне логике из које је израстао њихов заједнички рад и живот – да знање остаје живо само онда кад је доступно, дељено и укорењено међу људима који му дају смисао.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Настасја Керковић: „**О АМБАСАДОРУ ЈЕДНОГ НЕПОКОЛЕБЉИВОГ ДИСКРЕТНОГ СТОИЦИЗМА**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

28. јануар 2026.28. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Душко Трифуновић – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЖИВЕО ПЕТ ЖИВОТА

Данас се навршава двадесет година од смрти Душка Трифуновића, једног од оних песника чије је дело обележило читаву епоху југословенске и српске културе. Није био само песник – био је културни радник, медијски стваралац и изгнаник, како је сам сажето описао сопствени живот у једном интервјуу за Радио Београд.

Биографија коју је називао „пет живота” више личи на хронику времена него на уобичајену књижевну каријеру.

РАНО ДЕТИЊСТВО И ИСКУСТВО РАТА – ПЕСНИК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Рођен је 13. септембра 1933. године у селу Сијековац код Босанског Брода, у Краљевини Југославији. Одрастао је у условима рата, сиромаштва и честих идеолошких ломова. Отац Васо умро је од туберкулозе 1945. године, оставивши породицу у тешком положају.

Детињство му је било обележено Другим светским ратом: као дечак продавао је ракију немачким војницима, кријући се од њих глумећи болест. Касније ће рећи да је све што је радио у животу радио са једним јединим циљем – да преживи.

Школовање у Босанском Броду било је испрекидано и хаотично, као и време у којем је одрастао. Уџбеници су се мењали са режимима, а књиге су често биле недоступне или забрањене. Писање поезије у тим годинама није доживљавао као позив, већ као удаљену могућност.

Учио је занат и радио тешке физичке послове: био је бравар у рафинерији, ковач у фабрици „Васо Мишкин Црни”, чак и шумар. Раднички живот оставио је трајан траг на поглед на свет и каснији језик којим је стварао.

ПРВИ СТИХОВИ – ПЕСНИК БЕЗ АКАДЕМСКЕ ДИСТАНЦЕ

Први додир са писањем догодио се током служења војске, педесетих година, у време кампање „Живот дамо, Трст не дамо”. Тада је написао песму за једног друга, више из потребе него из амбиције. Са двадесет четири године преселио се у Сарајево, где је радио као бравар у железничким радионицама. Прву збирку поезије „Златни куршум”, која је скренула пажњу књижевне јавности и критичара попут Изета Сарајлића, објавио је 1958. године.

Иако без формалног образовања, уписао је Филозофски факултет у Сарајеву по посебном закону. Академски приступ књижевности му никада није био близак – више га је занимала жива реч и непосредно искуство. У наредним годинама објавио је бројне збирке поезије, романе и драме, а прве велике награде, попут Бранкове 1960. године, потврдиле су место на књижевној сцени. Писао је о свакодневици, радницима и малим људима, без патетике и дистанце.

ТЕЛЕВИЗИЈА И САРАЈЕВСКА РОКЕНРОЛ ШКОЛА

Седамдесетих година улази у медије и почиње да ради на Телевизији Сарајево. Аутор је и уредник више емисија, међу којима је и „Шта деца знају о завичају”. Истовремено почиње интензивну сарадњу са музичарима и постаје један од кључних аутора такозване сарајевске рокенрол школе.

Текстови за песме групе Бијело дугме, Индексе, Тешку индустрију, као и за Неда Украден и Здравка Чолића ушли су у колективно памћење. Иако је у почетку са подозрењем гледао на писање текстова за музику, временом је у том облику препознао могућност да поезија допре до најшире публике.

Стихови били су једноставни, звучни и јасни, ослоњени на ритам живог језика. Значајан део рада посветио је и деци, објављујући збирке у којима је хумором и топлином говорио о одрастању и свету.

РАТ, ОДЛАЗАК ИЗ САРАЈЕВА И САБИРАЊЕ ИСКУСТВА

Грађански рат деведесетих година прекинуо је сарајевски живот. После вишенедељних сукоба напустио је град у којем је провео више од три деценије. Тај одлазак није доживљавао као класично избеглиштво, већ као дубок лични и културни лом.

Након краћих боравка у другим срединама, настанио се у Новом Саду. Ту је наставио да ради, пише и објављује. У позним годинама све више се окретао писању за децу и сабирању личног искуства у збиркама које имају карактер тихог сведочанства.

Преминуо је пре двадесет година, 28. јануара 2006. године, у Новом Саду, а сахрањен је у Сремским Карловцима, по сопственој жељи.

НАСЛЕЂЕ ВЕЛИКОГ ПЕСНИКА

Наслеђе Душка Трифуновића данас је дубоко уткано у српску културу. Песме и стихови настављају да живе кроз књиге, музику и сећања слушалаца и читалаца. Није припадао само једној уметности нити једном времену – припадао је српском језику и људима.

Запажено издање култне емисије Рокументи са Душком Трифуновићем као саговорником

БИЛО ЈЕ ЉУДИ

Било је људи и времена

Ал никад није таквих жена

које су хтјеле да ме схвате

и све што дајем – више врате

Оне су мени рекле тужно

– Не чини ништа што је ружно

А ја сам њима уз осмијех благо

– Чините са мном шта вам је драго

Не мора нигдје то да пише

ал све ми каже да правде има

јер ја сам знао да узмем више

од оног што се нудило свима

Било је дана кад сам знао:

Што није право – није право

Ал ако судим по свом ужитку

ни оне нису на губитку

ТЕМПО СЕЦОНДО

Кроз историју на истој жици

играју коњи и коњаници

опасно срасло коло идеја:

Нико и Ништа – и Епопеја!

Куд сада иду Вертикале

туда је севнуо Салто Мортале

испраћен сумњом и ризиком

дочекан цвећем и музиком

А тај што мами у покрет масе

сав ризик славе узима на се

док цео свет – Тутто ил мондо

чека на своје Темпо сецондо

Да ли се сећаш – за неким плотом

Љубав се бави Праживотом

док ми дечаци као убице

сањамо своје девојчице

јер још не знају наше очи

докле је љубав одакле злочин

тај дар небеса за мрачним плотом

који нас веже са животом

А нисмо знали у тој плими

да ћемо једном тако и ми

кад покоримо Тутто ил мондо

живети као Темпо сецондо

Љубави око вечерњих школа

до сјајних светских метропола

од чобаница до контеса –

све спадају у ранг чудеса

Те сестре наше сујете мушке

те умиљате бјелоушке

на тешком путу у сазнање

да је сав живот умирање

а на том путу у то Ништа

оне су сјајна степеништа

којим се пење Тутто ил мондо

у своје сјајно Темпо сецондо

Све о животу кад се сазна

остане само злочин и казна

и самообмана – има правде

и самоодбрана – нисам одавде!

Јер моја душа јасно поима

да је најтеже међу својима

а душе само толико има

колико делиш с душманима

а она расте сваким ломом

и узвикује – Ецце хомо!

О бели свете Тутто ил мондо

долази твоје Темпо сецондо

Стихове песме коју сте управо прочитали казује песник

ГРЕХ

Грешио сам много, а сад ми је жао
Што нисам још више и што нисам луђе,
Јер само ће греси када будем пао
Бити моје дело – а све друго туђе.

Грешио сам много, учио да страдам,
Летео сам изнад ваше мере строге,
Живео сам грешно, још ћу, ја се надам
Својим дивним грехом да усрећим многе.

Грешио сам, признајем, нисам био цвеће,
Грешио и за све вас који нисте смели
И сад део греха мог нико од вас неће,
А не бих га дао – ни кад бисте хтели.

ЗАДЊЕ ВЕСТИ

Са мном је готово било онога трена
Кад сам рекао
Немој
А ти си хтела и хтела
А ја сам питао
Зашто
А ти си рекла
Зато, зато и зато
Јер тако чини жена
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Сувише знам о себи и о свему
Већ сам прешао границу грешну
Где ништа није свето
И ништа није срамота
Сав сам на другој страни
А иза мене гори к’о вечни пламен
Једино твоја лепота
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Али сад је касно
Ово су задње вести
Више се нећемо срести
Осим у неком тешком сну

ГЛАВНИ ЈУНАК ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Главни јунак једне књиге

дошао ми да се жали:

Дивно бјеше главни бити

док ме нису прочитали,

Свијету је свега доста

ничег жељан није

осим – главних јунака.

Сазнали су моје мане,

моје тајне, моје туге,

покидали неке стране

и пошли да траже друге.

Свијету је свега доста

он чека свога госта,

а душа се труди свака

да има свог јунака.

Његови стихови остали су као доказ да поезија може да буде уточиште и сведочанство. У временима ломова и промена, он и даље сведочи да истинит језик има снагу трајања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Данијела Костадиновић: **О ПЕСНИКУ ДЕЧЈЕ ДУШЕ, ЉУБАВИ, ЖЕНЕ И СНОВИДНИХ ВИЗИЈА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

23. јануар 2026.23. јануар 2026. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Дарко Тушевљаковић: „ЖИВИМО НАЈМАЊЕ ДВА ЖИВОТА – ОНАЈ ПРЕ И ОНАЈ ПОСЛЕ РАТА”

Људи који су под притиском отишли из својих домова и дошли у Србију – они и након тридесет година говоре језиком који су оставили у свом првом животу. Духови прошлости и даље живе, потиснути или не; ми их чујемо.

Недавно је о томе говорио Дарко Тушевљаковић, непосредно пре него што је, у последњих недељу дана, овенчан наградама „Бескрајни плави круг” Матице српске и НИН-овом наградом за роман године. Са њим је разговарао Бојан Муњин.

ЖИВОТ ПРЕ И ПОСЛЕ

У животу београдског писца Дарка Тушевљаковића (1978.) од малена су се стапали радост сретног одрастања, са шоком рата који му је почетком 90-их у парампарчад разбио дјетињство, и натјерао га на тегобно лутање по земљама бивше државе.

Рођен је у Зеници, рано дјетињство провео је у Макарској, а у основну школу ишао је у Задру у тренутку када почиње рат. Сели се с родитељима у Панчево и још којекуда, па у Крагујевац, гдје завршава Филозофски факултет, да би се коначно скрасио у Београду.

Његово литерарно писмо представља стога спој сјећања, мрачних трагова, снова, породичних траума и смираја у животу који се мора наставити. О томе јасно говоре његови романи: „Сенка наше жеље”, „Јаз”, „Јегермајстер” и „Узвишеност”, као и књиге кратке прозе: „Хангар за снове”, „Људске вибрације” и „Накнадне истине”. Добитник је Андрићеве награде и Награде Европске уније за књижевност.

У најновијем Тушевљаковићевом роману „Карота”, који говори о Задру пред рат и о прошлости која нас увијек сустиже, не недостаје ни туробне и грубе стварности, као ни дјетиње доброте и фине и меланколичне фантазије.

РАСЦЕПЉЕНО ВРЕМЕ

У једном разговору сте споменули да припадате генерацији чија је прошлост расцијепљена на вријеме „прије” тих ратова и на оно „послије” њих. Какво је то осјећање?

Интересантно је да што више време пролази, можда то има везе са старењем или са мојим дозревањем, све више размишљам о том тренутку када се време расцепило на то „пре” и „после”. Годинама сам, у ствари, сматрао да сам неко кога то није превише погодило. Можда је то зато што сам, у тренутку када је та велика држава престала да постоји био довољно мали, дечак од тринаест година, да не осетим баш пуну трагичност и потресност тих збивања. Међутим, како године пролазе, имам утисак да се све више враћам на то време и размишљам како је, без обзира ко којој генерацији припада – немогуће превазићи тај тренутак.

Зашто?

Тај тренутак 1991. године се не може превазићи зато што онај живот који смо живели до тада се није наставио него се дефинитивно завршио и од тада смо почели да живимо, како год је ко знао и умео, неки нови живот. Ми који смо живели пре тога и ми који живимо после тога нисмо потпуно исти људи. Ти догађаји су нас неповратно променили и зато их је немогуће превазићи.

ДВА „ЈА” У ЈЕДНОМ ЖИВОТУ

У том смислу ви у роману „Карота” говорите о „два Давора”, о два ваша главна јунака. Како ти ликови живе заједно у истој особи или како ми у животу живимо са својим расцијепљеним „ја” у себи?

У мом роману покушавам да кажем да тај први „ја од пре”, мора нужно да буде потиснут, да би „ја после” могао да живи. У књизи се ради о потиснутим сећањима и о несвесно заборављеним стварима из прошлости, јер ако желимо даље да живимо, врло је тешко оно прво „ја“ држати и даље активним.

Већина људи покушава да тај прошли живот држи у некој сенци, да би могли наставити да живе, али чињеница јесте да их та сенка и даље прати. Немогуће је побећи од трауматичне прошлости, а тешко је и живети са њом. То је проблем са којим се не суочава само мој јунак у роману, нити само ја у животу.

ЉУБАВ И НЕРАЗУМЕВАЊЕ

Крај романа је готово драматичан: Нина, дјевојка главног јунака, напушта га у једном тренутку, јер не зна тко је он…

Тако је. У роману сам моје јунаке поделио на две категорије људи: на оне који су проживели минимум „два живота“ и сву ту трауму и на оне који су географски били удаљени од тих ратова и у некој урбаној ушушканости мање-више мирно живе своје животе.

Главни јунак током деведесетих силом прилика мора да мења градове и адресе становања и да пролази трауматична искуства, а његова девојка живи читав живот у Београду, у општини у којој се родила. Питање које се, надам се, у роману поставља јесте колико неко може да буде емпатичан, или да све то разуме, ко све то није проживео.

Прошлост јунака поткресаних крила може да буде нерешив проблем…

ЈЕЗИК КОЈИ ОСТАЈЕ

Какве слике у нама ствара трауматична прошлост?

У роману сам покушавао да што прецизније описујем догађаје, моје јунаке у њима и ствари из прошлости, стварне и измишљене, али насупрот томе, прошлост у мојој глави суштински није прецизно послагана.

У стварности сећање и не може да буде прецизно: размишљам како су моји родитељи у Задру прошли кроз све то и како су све то доживели, како сам ја кроз то прошао и моја млађа сестра и како су различите генерације прошле кроз исту трауму и какав је њихов однос према томе.

Размишљам о људима који су почетком 90-их отишли из тих својих првих живота и започели своје друге животе, али и даље, на пример, причају говором из тих првих живота. Људи који су из разних крајева отишли под притиском из својих домова и дошли у Србију – они и након 30 година говоре језиком који су оставили у том свом првом животу. Духови прошлости и даље живе, потиснути или не; ми их чујемо свакодневно и често нам стварају шум у глави.

Чини се да за вас као писца и свједока прошлих догађаја, деведесете године – онда када сте били још недозрели дјечак – као да представљају двориште мрачних игара.

Различити моји романи и приче јесу смештени у тај период, али мислим да је за мене увек примарна камерна драма и судбине, лични проблеми и односи међу људима. Оно што је около и испод тих људских односа је временски и просторни оквир који је мени остао угравиран у памћењу: крај 80-их, деведесете и двехиљадите све до данас.

У роману „Јаз” ја се у другом делу бавим једним врло туробним животом у Шумадији, у Крагујевцу, који је некад био индустријски гигант, а којег су почетком 90-их звали „долином глади”. Бавио сам се у том роману студентским животом који је тада био и сив и жут, али то није био друштвено хисторијски роман. Мени је било примарно да опишем једну породичну драму коју је најприродније било сместити у тај период.

У роману „Карота“ та трауматична прошлост некако вири иза сваког угла…

Да, „Карота“ је много личнији роман, јер ту заиста постоји жеља да причам о периоду мог дечаштва који сам провео у Задру. У том граду сам доживео тај први и вероватно највећи расцеп у континуитету мог живота.

Ту можемо да кажемо да постоји равноправна жеља да причам о једном посебном времену као и о јунацима и њиховим судбинама у том добу, али и о животу уопште. С треће стране, има доста мојих прича које би могле да се подведу под жанровску књижевност: фантастику, хорор, социјално-психолошку драму, што се онда често удаљава од неког искључиво блиског историјског окружења.

У роману „Карота” бавите се насиљем који се догодио у Задру још прије него што је тај рат почео, при чему се суздржавате од националног одређења и жртава и насилника. Зашто?

Своје јунаке не апострофирам по националној основи зато што је у сијасет сцена у роману потпуно јасно ко је ко, ко се како изјашњава и ко је на којој страни. Друго, о томе шта смо проживели 90-их и након тога толико се непрестано говори, да се чини да нико те догађаје није спреман да пусти и да уђе у неки трећи живот.

Вероватно је због тога мени спомињање именом, Срба и Хрвата, малтене постала профана ствар. Те приче ко је коме шта урадио пре 30 година, и да су то нужно чинили Срби, Хрвати, Муслимани или неко трећи, већ како се са које стране гледа – толико су се умножиле да је мени као писцу непријатно да некоме стављам упрошћене националне етикете на чело.

Али национална мржња јесте била окидач насиља у 90-има.

Да, али у књижевности тај опис, „он је био Хрват, она је била Српкиња” јесте јефтино коришћење пречице и ја то нећу да радим. Те речи су се у нашим крајевима кроз употребу пуну мржње упрљале и офуцале. Према томе ко и како у мом роману нешто говори, како се понаша и како шта ради – за што ми на овим просторима имамо силом прилика јако добро истренирано и ухо и око – јасно је и ко је ко и ко је шта.

МРЖЊА У ВАЗДУХУ

Данашња млада генерација чини се да поново жели поставити питање о томе тко је све одговоран за оно што се у прошлости догодило. Што ви мислите о таквој врсти критичког става?

Моје мишљење је вероватно мањинско, али ја мислим да ако се непрестано будемо освртали на прошлост питајући се ко је крив, желећи да истерамо правду, нећемо далеко стићи, јер су сви ти наши ратови у 90-има изгледали различито од села до села.

Како конкретно мислимо да све то распетљамо? Колико ће још генерација људи проводити своје животе, бавећи се свим тим местима у Хрватској и Босни и Херцеговини, Словенији, Србији и где све не, покушавајући да утврде чињенице ко је тачно шта урадио?

Можемо то заувек да истражујемо, да спроводимо пројекте који ће истерати све на чистац и да проглашавамо да ће нас то одвести у будућност, али ја мислим да би у једном тренутку требало завршити ту причу и заиста кренути даље. У времену када данашња стварност није сасвим јасна, прошлост то може бити само још мање.

Како се може кренути даље?

Ја сам свестан да има на десетине хиљада убијених и многоструко више унесрећених након пост југословенских ратова и то су једине чињенице које се никада неће променити. Све друго је стварање нових рана, прекопавањем по старим ожиљцима.

Сетите се почетка ратова у 90-има: свако је призивао властите јаде из Другог светског рата, из страха или из освете, или због једног и другог заједно. Данас ви у градском превозу можете чути клинце како причају острашћено, као национални навијачи или као мрзитељи других нација, иако су рођени пуно година након завршетка ратова из 90-их. Понављам, мислим да треба полако одустајати од прошлости, јер је напор њеног документовања данас – ради интереса генерација које долазе – изгубио сваки смисао.

Наравно, то се не односи на уметничку истину. Књижевност узима прошлост и од ње, као и од свега другог што узме, ствара нешто ново. У том смислу, књижевност увек гледа напред.

Шта би у овом времену и за данашњег човека могло да има неки колико толико сувисли смисао?

Мржње и даље има у ваздуху и ружне вести и локално и глобално свако јутро сустижу једна другу. Једино лековито што бих могао да предложим јесте да људи, уместо што се шопају негативним садржајима и непрестано траже кривца у другоме, почну да критички раде на себи.

Заиста мислим да би људи у данашње време требали да направе дневни план: да смање дозу лоших вести, да два сата читају књиге или слушају музику и да исто толико времена шетају у природи. Једино самоусавршавањем мислим да можемо да научимо да ценимо другога, као и тренутак у ком живимо.

КЊИЖЕВНОСТ КАО ПРОСТОР ОТПОРА

Како се у времену мржње може бавити књижевношћу?

Писац се овде може бавити траумама из 90-их, али себе мора поставити у такав координатни систем да буде отпоран према друштвено патолошкој атмосфери, у којој се преклапају стваран живот и фантазије, чињенице и искривљене интерпретације, доброта и злонамерност…

Данас заиста свако може да изјави свашта, лажне вести преплављују оно што се стварно десило и заиста живимо у време пост-истине, у ком се и истина и неистина третирају као чињенице. Зато је данас за писца кључно да пронађе аутентични угао гледања на ствари.

Ако читаоцу успете да отворити прозор кроз који ће моћи на свеж начин да види и покуша да појми ову хаотичну и конфузну стварност – онда сте као писац успели. Краће речено: да бисте се у болесном свету бавили књижевношћу, морате да будете колико толико здрави.

Добитник НИН-ове награде Дарко Тушевљаковић говори за Око магазин

ПИСАЊЕ КАО НУЖНОСТ

Како ћете као писац задржати ваш угао аутентичности у годинама које долазе и које најављују нове бриге и опасности?

Тако што као писац нећу одустати. Позив писца је у сваком времену на свој начин тежак и од њега се увек могу дићи руке, али то је онда крај. Писање је увек борба, преиспитивање и запитаност да ли све то има смисла. То је тако.

Књижевност је оптерећење, али јесте и потреба да се нешто каже, да се остави ма какав траг, какво год време било. Док год писање буде било важно мени и неком другом ко ће прочитати то што ја пишем, ја ћу имати здрав апетит према папиру и оловци.

Преносимо П-портал

Пише Бојан МУЊИН

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

ЧАСОПИС ГРАДИНА – **125 ГОДИНА КЊИЖЕВНОГ НАСЛЕЂА НИША**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

26. децембар 2025.26. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Димитар Анакиев: РУЖИЦА ПЕТРОВИЋ И ЈУГОИСТОЧНИ КУЛТУРНИ КРУГ

Песници на истоку и југоистоку Србије врло често пишу своју поезију рукописом који није у потпуности читљив гледано из угла главних токова српске литературе. Ова културна особеност примећује се и у хаику збирци „Босиљак у градини”.

Ружица Петровић је можда типичан аутор овог, назовимо га „југоисточног културног круга”. Њено хаику стваралаштво карактерише неколико упечатљивих особина које је потребно осветлити.

Пре свега у хаику Ружице Петровић видимо да место аутора према природи није спољашње, већ унутрашње. Као такво, оно је ближе јапанској култури, него европској у којој доминира рационалан интелектуалан, концептуалан, однос према природи.

Кроз хаику Ружице Петровић природа прича сама о себи, а аутор је њен интегрални део. Погледајмо на пример хаику:

прстима
развлачим облак
у кладенцу

или

точак стаде –
људи у воденици
мељу ли мељу

или

тропска жега
само се ја
померам

Одсуство концептуалности, као на пример „зен”, уместо које је исконскост, снага корена, чини хаику Ружице Петровић елементарним, сведеним до прасупстанце. Исходиште њених хаику није логос него митос, више је то поезија емоције, него сазнања.

И управо емоционални карактер њене поезије, поунутрашњене слике природе насељене у емоционалном бићу песника, чини хаику Ружице Петровић необично оригиналном и сликовитом поезијом којом влада унутрашња, емоционална, слобода, а не рационални ред.

Погледајмо хаику:

спушта се ноћ –
у огледалу чешљам
дивљи кестен

облаци к’о вагони
из једног излете
млазни авион

загледана у гавране
градоначелница узалуд
брише образ

Овакве поетске слике можемо видети у делима најбољих јапанских песника. Јапанци су у праву када кажу да путем хаику они изражавају „дух предака”. То исто ради својим хаику и Ружица Петровић.

пролећне кише –
босиљак испред куће
освештава темељ

Избор из књиге „Босиљак у градини”

Хаику збирка Босиљак у градини, о којој пише Димитар Анакиев, објављена је у тројезичном издању – на немачком, енглеском и српском језику. У наставку доносимо краћи избор прозно-поетских целина и хаику записа из ове књиге, као и биографску белешку о ауторки. Избор је представљен на српском језику.

Ружица ПЕТРОВИЋ (1958, Ниш) Песник. Студирала руски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Објављене књиге поезије: Библија на длану (1992), И би ружа (1994, 2002), Обистињења (2001), Сва моја ја (2014), (С)тиховање (2017).

Песме објављивала у часописима и листовима; заступљена у зборницима и антологијама у земљи и иностранству. Добитник више књижевних награда за стваралаштво. Превођена на бугарски, грчки, немачки, енглески и италијански језик.

Покренула школу креативног писања „Преко трња до звезда” (2013), манифестацију „Сретења” (2014), као и поетску манифестацију „Ивањски венац” у Миљковцу (2015). Добитник Награде „Мисаоник” у Сремској Митровици (2016). Члан Удружења књижевника Србије, председник Друштва уметника „Слава”. Живи у Нишу.

ПРВИ ЧАС

После кратког представљања предавач радионице за креативно писање „На трагу” подели нам папире да запишемо тренутне мисли.

Отварам очи. Моја глава локомотива, покреће је возовођа. Улазе путници са пртљагом. Гласови се надјачавају. Прва класа, друга класа, кушет. Моје тело јури. Ћи-ху, ћи-ху, ћи-ху-ху…

Немо седим у углу, погледам говорнике на трен, а онда тишину разби шкрипа оловке по папиру.

прва мисао –
у градини нарастао
босиљак

НА ОБАЛИ

Облуци из дланова лете. Одбацују се од воде и завршавају на дну уз цику деце на обали. Пљешћу ручицама док ветар преко њихових глава разноси већ жућкасто лишће топола. Између две обале, као разапета чипка, плутају боје. Таласи заљуљају облаке и све се стапа руменилом сунца на заласку. Задрхте гране и невидљиво јато врабаца надјачава хук реке.

стрчим до реке
окупам се и
затварам лето

ОЖИЉЦИ

Узалуд покушавам да сместим џак у оставу. Попуњена и она. Истресем ли џакове да одвојим битно од небитног, мирис устајалог надражиће ми ноздрве, затвориће бронхије. Да бих могла да дишем одлучим да са џаковима избацим и бележницу са садржином свих џакова. Чиним то по угледу на зубара који избацује сваки извађени зуб.

Из ординације, у пролазу, запахне ме мирис чистог. Очи се испуне белином зидова који се виде кроз чисте прозоре. Сва чула усмерена ка зубарској ординацији подсетише, зуби је више не боле, сви су бачени у канту за смеће и завршили ко зна на којој депонији.

Наједном почињем да кијам. Поглед ми пада на пожутелу фотографију која испаде из последњег џака: леп сунчан дан. На гранама и лишћу заиграно сунце. Све мирише на живот и принову…

Зубар подиже фотографију са земље. Рука му задрхта. Велике су неправде, али и зуб боли, боли па се извади са кореном. Све што је кварно и нездраво једнога дана крши на депонији, свако зло изједа, изједа и на крају поједе само себе.

Потапша ме по рамену и настави својим путем мрмљајући за себе. Не боли га што је изгубио сво имање у налету злог и неправедног рата. У овај град стигли су са новим животом у рукама…

од касетне бомбе
из труднице крв улицом –
узалуд је буде

Пише Димитар АНАКИЕВ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

**САМ У ГОМИЛИ ИЛИ СТВАРНИ СВЕТ ГОСПОДИНА Р. С.** – Критички осврт на књигу „СÂМ” Драгана Ј. Ристића

ОДАБЕРИ ВИШЕ

17. децембар 2025.17. децембар 2025. гледишта.срб

Придружите се каналима Гледишта:
• Вибер | Вотсап •

• БЕЗ РЕКЛАМА • СА САМО ТРИ ОБАВЕШТЕЊА НЕДЕЉНО •

QР код са инструкцијама за уплату на динарски рачун Друштва: 105-0000002104723-75 код АИК банке

• подржите наш рад симболичном донацијом •

гледишта.срб

Велибор Петковић: СВЈЕТЛОСТ НЕВИЂЕНЕ ЉЕПОТЕ

Муцање је мој проблем. Срећа је што моји родитељи интелектуалци читају све могуће и немогуће часописе, па су тако у неком налетели на причу о чудотворцу из Ријеке. Још кад су им овдашњи пријатељи потврдили да се њихов син скроз-наскроз излечио код поменутог исцелитеља, дилеме више није било. Спаковали смо ствари и кренули, тобоже на зимовање у Опатију.

У ствари, главни циљ пута била је Ријека, а у њој чаробњак Драго, који лечи све, од кијавице до рака. Биоенергетичар, шта да ти причам. Хрватском је већ завладао ХДЗ, али то нас није спречило да остваримо наум. (Нисам спомињао Неум!) Захваљујући озлоглашеном Анти Марковићу, имали смо довољно пара за Опатију.

Апатија је дошла нешто касније. Углавном, ето нас у великом лучком граду. Ја већ осамнаестогодишњак, радије бих потражио оно што и морнари, али мама и тата имају за мене други план: ослобађање од муцања. Ништа од туцања!

Драго је мајстор своје врсте, па је измислио фазон да нико, коме су живи родитељи, не сме да дође без њих. Ваљда да неко не би повео и комшијску децу за исте паре, шта ти ја знам!

Мој отац буџа ипак се предомислио и остао у колима, паркиран испред не баш угледне зграде. Мајка и ја кренули смо кроз попишан улаз, уз степениште са расклиматаним гелендером, на шта је она, госпођа професорка, мудро запазила: „Ово је као кад посрнуле девојке иду на илегални абортус.” Насмејао сам се, од срца. Кад се смејем, не муцам. Чудо једно!

У ходнику, пред вратима госпон лијечника, дугачак ред. Драго ординира у одређено време, све се унапред телефоном заказује, а од како је неки босански лист направио репортажу о њему, „не мереш ућ без везе, тако је посто популаран”. Ипак, пробили смо се некако, јер смо из далека, чак из Ниша. „Из Црне Горе”, што рече један паметњаковић који је помешао наш град и Никшић.

Моја мама ургира: „Имамо заказано за Марка Перића, то је мој син.” Сви зверају у њеног сина, односно мене и без пардона питају: „Од чега си фаличан, јаране?” Таман да зинем да им кажем, али мајка ме предухитрила, као и увек: „Муца помало!” Сви се смијуље, знају они то „помало”.

А једна дебела женетина са предебелим сином, теши нас: „Камо среће да овај мој муца, већ се упишава у кревет, све ми је душеке упропастио!” И додаје, саучеснички: „Ми смо ти из Брчког, није ни то близу.”

Драго ме уводи у наредној тури у свој тешко освојиви стан, наравно, не самог. Његове терапије су групне, не губи време тај бивши официр ЈНА, који је, од како је у пензији, развио бизнис, хоћу рећи хуманитарни рад. Дневна соба је већ пуна, нема игла где да падне, а и што би падала.

Угуравам се до регала, примећујем да је пун разних врста вискија, наслоњених на Титова, Кардељева и дела Вељка Влаховића. То ме опушта, јер подсећа на дневну собу мог друга Боре, само што његов ћале заставник преферира ракију, нарочито „манастирку”, у складу са стандардом. Волим кад људи знају своје место у систему друштвеног поретка!

Седам на под, као и остали, чекајући чудотворну сеансу. Али, Драго ми додаје некакву девојчицу у крило, штета је да дете пропусти могућност излечења. Тако се налазим у немогућој ситуацији, леђима наслоњен на фиоке регала, чије ми се дршке утискују у кичму, са клинком која ми притиска груди, па једва дишем, у и онако загушљивој просторији. Али, ко сме да се жали!

Сеанса почиње: „Затворите очи!” – командује Драго. „Опустите се!”, наставља официрски, а затим монотоно понавља своју мантру: „Спите, спите, спите, спите, спите, спите, спите…” Како да спим, кад ми фиоке растурају кичму, а дете није баш тако лагано, размишљам.

А и то „спите” ми звучи као Стипе, што је име оца једне мале која ми се допала прошле године на летовању у Пули. И мотам по глави: „Како то да се разне болести лече истом терапијом?” Драга не омета ток мојих мисли, он наставља путем којим се луђе иде: „Ваша тијела сада су обасјана најљепшом свјетлошћу!”

Е ту већ не могу да издржим, прснем у смех. Баш као и још један дечко, за кога се после испостави да је из Београда. Драго бесни: „Не ометајте процес хипнозе, зашто сте прелазили толики пут, до мога, ако не желите излијечење?”

Пошто сви то желимо, смиримо се драговољно, али никакву свјетлост ја у Ријеци не видех. Не знам ни да ли сам хипнотисан или омамљен од тешког ваздуха у непроветреној соби. Углавном, сеанса је готова. Следи провера исцељења.

Ми муцавци принуђени смо да стојимо и кажипрстом ударамо такт по бутини док говоримо. Једна реч, један ударац прстом. „Ја – се – зовем – Марко – Перић. – Долазим – из – Ниша. – Ученик – сам – гим – гим – гимназије.” Зајебао сам ствар, морам на још једну сеансу.

Дебељко из Брчког славодобитно изјављује: „Мене је трипут враћо! А све за исте паре, шта ти је добар човјек!” Ја ћутим и размишљам филозофски, као Хераклит о немогућности да се двапут уђе у исту реку: „Како ли проверава упишанце?”

Опет пролазим кроз „спите, спите, спите“ и овај пут „ваша тијелеса обасјава свјетлост невиђене љепоте”. Стварно је невиђена, и овај пут ништа нисам видео. С тим што је Драго провалио „ваша тијелеса” уместо „тијела”, па сам се опет засмејао. Само, сада сам прошао проверу. Уплашио сам се, јер сам чуо мајку у ходнику, како се свађа јер покушава да оде по доручак, а Драгови асистенти јој не дају, плашећи се ко ће да плати за мене бицмана, ако се она не врати. Човек је професионалац!

Што би рекао један мој школски друг, Сале песник, Драго је „анђео у сподоби ђавола!” Или обрнуто, јебем ли га шта је ономад бубнуо на екскурзији у Дубровнику, када је због једне Тање хтео да се од заљубљености баци низ стене у море. Словенска душа. Будалетина!

Излазим излечен, док се спуштамо низ излизане степенике ријечке староградње, мама ме запиткује ово и оно, на свој професорски начин, да провери јесам ли сада здрав. За дивно чудо, уопште не муцам, изгледа да делује. Али, само док не стигнемо у Опатију.

Енергија не допире ван Ријеке! Моји су, срећом, одустали од повратка на још коју сеансу и зимовање проводимо у миру. Упознајем неко занимљиво друштво Београђана и договарамо се да летујемо на истом месту. Баш је лепо почела ова 1991. година, иако нисам престао да муцам.

Пише Велибор ПЕТКОВИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Срђан Стојиљковић: **КОНТРОЛА, КОНТРОЛА, МОРАШ ДА ИМАШ КОНТРОЛУ!**

ОДАБЕРИ ВИШЕ

12. децембар 2025.12. децембар 2025. гледишта.срб

ВОЈВОДА КОЈЕГ СЕ И МРТВОГ ПЛАШИО БЕЧ!

Данас, кад се сећамо да је 12. децембра 1830. године, на београдском Ташмајдану, у присуству кнеза Милоша и београдског паше, свечано прочитан хатишериф султана Махмуда ИИ о аутономији Србије, тешко је не призвати у мисли оне који су освојену слободу у наредним деценијама бранили својим животима.

У времену које је уследило после 1830. године, српска држава је корак по корак ширила своју стварну самосталност, али је тај процес увек имао своје чуваре на терену, оне људе који су личном храброшћу, често и без икакве формалне дужности, подржавали тек обновљену државност. Из те традиције никли су и јунаци са краја XИX и почетка XX века, на чијим се раменима наша слобода поново учвршћивала у доба највећих искушења.

Управо се навршило сто десет година од смрти Војводе Воје Танкосића (1880–1915), једне од оних фигура које су у нашу историју ушле као живи симболи отпора и части. Мајор српске војске, четнички војвода, завереник, добровољац и народни јунак, Танкосић је остао у памћењу као човек који се није склањао пред силом – човек кога се, чак и мртвог, плашио Беч.

ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА

У историји српског народа постоје знаменити појединци који су својим животом прерасли сопствено време. Њихова судбина није само запис у хроникама, већ место где се укрштају бол и нада, вера и смрт. Један од таквих био је мајор српске војске и четнички војвода Војислав Воја Танкосић, човек због којег је дрхтао Бечки двор.

Рођен 1880. у селу Руклада код Уба, у дому Павла и Миље Танкосић, Воја је одрастао на причама о Светом Косову и заклетвама пред сабљом и Видовданским крстом. У Београду је завршио гимназију и Војну академију, где су га због стаса прозвали „Шиља”, али га је срце водило путем храбрости и непокора. Од младости је читао о јунацима, о онима који су за отаџбину знали само једну дужност – да јој предају свој живот на олтар части.

Кроз посвећени војнички живот ушао је сасвим заслужено у историју. Као потпоручник, био је један од завереника Мајског преврата 1903. и сведок краја једне српске династије и почетка нове. Са Карађорђевићима се отвара ново доба, а с њим и герилски покрет у Старој Србији, у коме ће Танкосић стећи славу и звање војводе. Његова чета деловала је на подручју Јужне Србије од Скопља, Битоља, преко Солуна и читавом Вардарском долином, у сталним окршајима са Османлијама и Арбанасима, чувајући српски народ и границу његовог достојанства.

ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА И СТРАХ БЕЧА

Од Челопека и Велике Хоче, преко Старог Повардарја, до Прокупља – свуда је остављао траг непоколебљивог војника и организатора. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, основао је четничку школу и мрежу добровољаца која ће у годинама пред Први светски рат постати темељ тајне организације „Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука. Заједно с Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је њен устав. У његовој визији, слобода није била идеологија, него завет.

Славу, али и страх непријатеља, стекао је током балканских ратова. Његов Лапски четнички одред први је отворио борбу код карауле Мердаре, два дана пре званичног почетка Првог балканског рата. Без наређења, али по унутрашњем закону части, Танкосић је повео људе у бој. Његови четници први су ушли у Приштину и ослободили Косово. За то је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин мајора.

У народној свести, Танкосић је већ тада био више легенда него човек. Аустроугарска га је означила као државног непријатеља број један, а у ултиматуму Београду после Сарајевског атентата изричито захтевала његово хапшење. Знали су да иза његовог имена стоји мрежа, идеја и вера које се не могу обесити ни затворити.

СМРТ И НЕПРОЛАЗНА СЕНКА СЛОБОДЕ

Кад је Велики рат најзад почео, 1914. године, војвода је већ био на првој линији. Командовао је добровољачким и четничким одредима у одбрани Београда, на Дрини, у Мачви и код Крупња. Извештаји аустријске штампе готово свакодневно су јављали да је погинуо, јер је непријатељ желео да народ лиши његовог имена, које је значило отпор. Али Воја Танкосић је наново израњао, као сенка слободе коју нико није могао да убије.

Последњу битку водио је у јесен 1915. код Великог Поповића, где је смртно рањен шрапнелом. Преминуо је у Трстенику, у тридесет петој години, и сахрањен тајно да му душмани не скрнаве гроб. Али ни то није помогло – аустријски агенти су пронашли и откопали његово тело, фотографисали га и објавили као доказ да је „дошао крај Воји Танкосићу”. Та вест више је открила њихов страх, него његову смрт.

Тек 1922. његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду. Споменик који је требало да му буде подигнут 1941. није дочекао ни он, ни држава која га је дуговала својим јунацима. Али у народном памћењу споменик му стоји одавно у причама, у песмама, у свести да постоје људи који се не рађају случајно у српском народу.

Навршило се 110 година од погибије Војводе Воје Танкосића, једног од најславнијих српских јунака. Човек кога се и мртвог плашио Беч остао је симбол непокорности и завета слободе.

ЕП КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ

Воја Танкосић је био човек коме је живот био кратак, али еп о њему је вечит. Његово име, упркос тишини која га је због црвене напасти дуго пратила, и данас звучи као подсетник да се слобода не наслеђује, него заслужује.

Његова храброст, одлучност и оданост идеји слободе учиниле су да његов живот премаши једноставну биографију. Воја Танкосић постаје мит, његов лик инспирише данашње генерације, а бројни подвизи остају мерило за све оне који се боре за правду и част.

Српска историја није сиромашна херојима, али је ретко коме пошло за руком да и у смрти изазове страх код својих непријатеља. У том страху Беча и данас се чита истина о Војводи Воји Танкосићу да није био само ратник, него симбол непокорног духа српског народа.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Огњен Авлијаш: „**ЈЕБЕМ ТИ КАПУТ, ДА ТИ ЈЕБЕМ!**”

ОДАБЕРИ ВИШЕ

8. децембар 2025.8. децембар 2025. гледишта.срб

Поезија Експо 26: НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА

У свету који се дословно распада пред нашим очима – од еколошких катастрофа, ратова, расељавања, цензуре, дезинформација и људског замора од алгоритама – поезија остаје светионик на узбурканој пучини. Она прати тишине, промишља шта долази након краја и нуди нам нови начин да разумемо свет, али и да преживимо у њему.

То је и суштина четвртог издања Поезија Експо 26, које организује и осмишљава организација Версополис, европска платформа за поезију. Ова онлајн манифестација, која се надовезује на претходна издања са још већим глобалним досегом, позива песнике, уметнике, групе и институције да одговоре на све актуелне подељености у свету.

Поезија Експо 26 је потпуно дигитална, отворена и доступна свима широм света – без физичког састанка у одређеном граду или држави. Различити гласови – индивидуални и групни, аналогни и дигитални, конзервативни и модерни – одјекују преко граница. Манифестација прихвата и неуглађене и оштрије форме.

*Пошаљите свој предлог до 15. децембра 2025. године*

Тема овогодишњег експа је „Писање након краја света – Нови стихови за разорена времена”. Она истражује како језик преживљава катастрофу, како се поетска форма прилагођава колапсу стварности и како писање постаје чин отпора и маште.

Ова манифестација је окупљање за преживљавање, колективни документ сањарења и извештај са разних фронтова људског постојања. У времену док се свет буди из рушевина, поезија постаје почетак – стихови се подижу, рањени и уплетени, али сјајни. Ако сте песник, уметник или просто ентузијаста, ово је прилика да се укључите у глобални разговор који превазилази и границе и културе.

Версополис, као непрофитна иницијатива, посвећена је промоцији и јачању поетских гласова, нудећи глобалну видљивост преко својих и партнерских канала.

ТЕМА: ПИСАЊЕ НАКОН КРАЈА СВЕТА – НОВИ СТИХОВИ ЗА РАЗОРЕНА ВРЕМЕНА

У ери дезинтеграција, поезија се не повлачи – она се прилагођава, али и одупире. Тема се фокусира на то како језик (може да) преживљава катастрофу. Од еколошког колапса до ратова и расељавања, свет се мења, а поезија постаје и алат за поправку кад се истражује како се поетска форма развија у условима колапса стварности.

Ова тема позива ствараоце да промишљају будућност кроз призму садашњости. Кроз ову тему, експо подстиче разноврсне гласове да се изразе, а тиме ствара простор где се прати тишина и замишљају нове могућности. То је порука наде: нека речи преживе, нека стихови почну!

У контексту свих глобалних проблема тзв. „изазова”, ова тема је релевантна за све нас. Она подсећа да поезија може да буде мост између култура и језика. Преносећи различита искуства, помаже нам да се носимо са свим светским поделама. Учешћем у програму Поезија Експо 26, постајете део покрета који кроз уметност слави отпор људског духа.

СТРУКТУРА ЕКСПА: СЕДАМ ТЕМАТСКИХ ПАВИЉОНА

Писање након – Катастрофа, сећање и архива губитка

Истраживање поезије као медијума жалости, сведочења и сећања након рата, пандемије, катастрофе или изумирања. Од Блиског истока до приобаља Венецуеле, од зона суше до дијаспоре, од личне туге до глобалне жалости – стихови који одбијају да забораве.

Симбиотичке будућности – Екопоетика у добу изумирања

Позива на стварање нових дела која истичу древну везу човека са природом, шумама, врстама, временом, бактеријама и океанима. Нови језик природе и писање о природи за дубљу повезананост и отпор у будућности.

Поремећене стварности – Поезија и политика истине

Истраживање поезије у свету након истине. Свету са свим дезинформацијама, лажним наративима и несталим чињеницама. Тренуци кад поезија постане алат за борбу против лажи и очување аутентичних гласова.

Хибридно ја – Идентитет и нова интима

Фокус на замагљеној граници ВИ-генерисаних идентитета кроз дигитално отелотворене изразе.

Поетске инфраструктуре – Поновно освајање простора, грађење заједница

Изградња поетских заједница, заузимање простора и обликовање свести. Укључује мигрантске колективе, аутохтоне поетике, виртуелна читања и урбане интервенције као алате за повезивање.

Непокорни облици – Експерименти у поетском инстинкту

Посвећен формалној побуни и експерименту: визуелна поезија, алгоритамско генерисање, брисање текстова, перформанси, асемиц писање (писање без конкретног значења), поетски код. Простор за истраживања граница песме – аналогно, дигитално, хаотично или минимално.

Поетика бриге – Интима, нежност, поправка

Простор за поезију која слуша и омекшава душе, посвећена оној поезији где је и интима врста отпора, а нежност као акција.

КАКО ДА СЕ УКЉУЧИ У #ПоетрyЕxпо26?

Позивају се песници, перформери, колективи, књижевне институције, издавачи, фестивали и интердисциплинарни уметници да поднесу предлоге, пројекте и садржаје. Формати укључују: читања или перформансе (видео или аудио), видео есеје или поетске документарце, експерименталну дигиталну поезију/ВИ-генерисану поетику, звучне радове или гласовне инсталације, мултимедијалне сарадње или поетске интервенције.

Учешће је бесплатно и подношење пројеката не подразумева котизацију. Учесници могу да добију ограничене финансијске подршке за превод или ко-продукцију.

Смернице за пријаву:

Дужина: аудио и видео пројекти не смеју прећи 60 минута
Језици: сви језици су добродошли; енглески титлови или синопсис за неенглеске поднеске
Формати: садржај хостован преко Вимео, YоуТубе или уграђиве платформе
Број поднесака по учеснику: максимум два
Рок: 15. децембар 2025. године

Попуните апликациони формулар или пишите контакт имејлом: poetryexpo@versopolis.com

ПОДРШКА И ПОЗИВ НА АКЦИЈУ

Као непрофитна иницијатива, Поезија Експо 26 посвећена је побољшању видљивости и промовисању поетских гласова. Нуди глобалну арену преко партнерских и Версополис канала, уредничке чланке за одабране пројекте, ограничене микрогрантове за превод или ко-продукцију, али и трајно присуство у дигиталној архиви експа – еволуирајућем поетском репозиторијуму.

Учешћем, не само да добијате признање, већ доприносите трајном наслеђу поезије у свету који се мења. Поезија Експо 26 је више од догађаја – то је живи покрет. Док свет тражи нове начине да се излечи и поново изгради, поезија нуди наду, пружа отпор и буди машту.

Придружите се глобалном окупљању и пустите да ваши стихови одјекују. Поднесите рад до 15. децембра 2025. године и будите део новог почетка: Нека речи преживеи и нек стихови почну!

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јован Луковић: **ЧОВЕК НА ИВИЦИ БУДУЋНОСТИ ИЛИ ГДЕ СУ ИЗГУБЉЕНИ ВЕКОВИ РАЗУМА**

ОДАБЕРИ ВИШЕ