Dalibor Popović Pop: „REČ TEŽA OD TIŠINE”


Postoje dani kad vetar šapuće istine, a mi ih slušamo u tišini, kao da nam je usta zapečatila nevidljiva ruka vremena. Ali onda dođe trenutak – onaj duboki, teški trenutak – kad ćutanje postane teret, a reči, te iskre iz duše, moraju da progovore.

Govorim sebi da bih govorio tebi. Dakle:

Ako govoriš, Pope, neka tvoje reči budu važnije od tvog ćutanja, jer svet neće sačekati da se odlučiš između šapata i groma.


Vinograd noću, nepoznati autor

Reči su mostovi, i krhki i čvrsti u isto vreme. Preko njih prelaziš reke zaborava, noseći na ramenima ono što si sakupljao u srcu. Ali pazi – ne bacaj ih kao kamenje u bunar, da čuješ samo odjek sopstvene sujete.

Neka budu kao hleb, tople i pune, da nahrane one koji slušaju. Ili, ako baš moraš, Pope, baci ih kao seme – možda iz njih nešto iznikne, makar i korov, da podseti svet da si bio tu.

Ponekad pomislim: da li je ćutanje samo lenjost reči? Ili je možda mudrost, prerušena u odsustvo zvuka? Ali onda se setim onih koji su ćutali pred olujom i onih koji su je razbili jednom jedinom rečju. Koja ih je ubila.

I pitam se: šta je teže – nositi tišinu kao krst ili je skinuti kao plašt i stati go pred svetom sa rečima kao mačem? Znam odgovor, jer moje ime nosi odjek onih koji su govorili kad je trebalo, a ćutali kad se moralo.

Ipak, ne može ni da me zavara ozbiljnost ovih misli. Život je, na kraju, i komedija – tragična, ali smešna. Zamisli: stojiš ispred večnosti, spreman da izgovoriš poslednju reč, a ona ti isklizne iz usta kao „ops!”.

I Bog se nasmeje, jer i On zna da je humor samo istina koja se spotakla. Zato govori, ali neka tvoje reči imaju težinu – ne onu koja davi, već onu koja podiže, kao vetar što nosi pticu kad joj krila klonu.

Na kraju, kad se sve sabere, neka tvoje reči ostanu kao trag u pesku – da ih talasi pamte duže od tvog koraka. Ako govoriš, neka bude tako da tvoje ćutanje poželi da progovori umesto tebe. Ako govoriš, neka tvoje reči budu glasnije od tvog ćutanja!

Stojim u vinogradu, gledam čokote koji se pružaju ka suncu, i slušam tišinu. Ali to nije prazna tišina – to je ona što peva o zemlji, o korenu, o rukama koje su sadile pre mene. I onda, kad vetar prošapuće kroz tek napupelo lišće, dođe mi da progovorim sa sobom sam. Ne zato što se mora, već zato što znam: kad tako govoriš, tvoje reči jedino tada budu glasnije od tvog ćutanja. U se i u kljuse.

Te reči nisu samo zvuk. One su kao vino – sazrevaju u dubini duše, nose ukus godina i istine. Ne bacam reči olako, nego kao da sejem seme po kamenu. Biram ih, pažljivo, kao što biram zrnevlje grožđe za berbu – da budu zrela, da imaju snagu. Jer svet je pun šapata, pun buke, a malo je onih koji umeju da zagrme ako treba.

A ja umem. Moj glas je eho onih starih Popovića, što su znali kad da ćute, a kad da puste reči da odjeknu kao zvono sa zvonika crkve gde su služili Gospodu.

Ali nemoj ni da pomisliš da su moje reči uvek teške kao olovo iz klatna. Ponekad su lake, kao onaj tren kad ti vino udari u glavu, pa se nasmeješ sam sebi. Život je, ipak, i šala – ozbiljna, ali šala.

Zamisli: stojim pred svetom, spreman da kažem nešto veliko, a iz usta mi izleti „E, pa dobro!”. I svi se smejete, jer znate da i u tome ima istine. Ali reči koje mi mislima rukovode, čak i kad tihuju, imaju snagu da nadjačaju tišinu – ne vriskom, već onim dubokim tonom koji ostaje u kostima.

Vinograd me je naučio strpljenju, zemlja učinila mudrim, a ime mi je dao koren. I sad, kad govorim, to nije samo moj glas – to je hor i onih pre mene, pomešan sa ovim nemuštim – mojim. Neka bude glasan, ne da se nadvikuje sa drugima, već da probudi one što spavaju u tišini.

Jer ćutanje je lepo, ali kad reči progovore, neka se čuju do neba – kao pesma koju vetar nosi preko gora.

Na kraju, kad se sve smiri, neka reči koje izgovorim ostanu kao trag u zemlji koju sam obrađivao. Samo to. Neka budu glasnije od mog ćutanja, da ih pamte i oni što dolaze posle mene, uz čašu vina i osmeh. Uzdravlje i ajd zdravo!


za GLEDIŠTA piše Dalibor POPOVIĆ POP



POGLEDAJ JOŠ

Aleksandar Stanković: „SVET JOŠ UVEK FUNKCIONIŠE, MADA OTEŽANO”

IZABERI VIŠE


Ivan Šterleman: TRNOVIT PUT SIGNALIZMA – STVARALAČKA BIOGRAFIJA MIROLJUBA TODOROVIĆA

Miro­ljub Todo­ro­vić je rođen 5. mar­ta 1940. u Sko­plju. Bur­ne godi­ne Dru­gog svet­skog rata pro­veo je kao izbe­gli­ca sa maj­kom uči­te­lji­com i sestrom u mesti­ma oko Veli­ke Mora­ve. Osmo­go­di­šnju ško­lu učio je u Ćićev­cu, Obre­žu kod Var­va­ri­na i Luči­ni kod Sta­la­ća. Godi­ne 1954. sa poro­di­com pre­la­zi u Niš gde zavr­ša­va gim­na­zi­ju.

U svo­joj ranoj mla­do­sti Todo­ro­vić je poka­zao inte­re­so­va­nje za egzakt­ne nau­ke. O njima se infor­mi­sao prvo pre­ko škol­ske, udžbe­nič­ke lite­ra­tu­re, a kad su mu „ape­ti­ti pora­sli“, glad za infor­ma­ci­ja­ma je poku­ša­vao da uto­li, kako bi i on sam rekao, „guta­njem“ nauč­no­po­pu­lar­nih dela kao što su 300.000 kilo­me­ta­ra u sekun­di Dok­to­ra Svug­di­ća (1949), Safo­no­vlje­va Zago­net­ka živo­ta (1948), Puto­va­nje jed­nog pri­rod­nja­ka oko sve­ta Čar­lsa Dar­vi­na (1951), Jedan, dva, tri… do bes­ko­nač­no­sti Džor­dža Gamo­va (1955).

Prvu pesmu obja­vio je još kao uče­nik osnov­ne ško­le 1953. godi­ne u beo­grad­skom časo­pi­su Pio­nir. Prve ozbilj­ne pesme obja­vlju­je, kao uče­nik gim­na­zi­je „Ste­van Sre­mac“, u niškom knji­žev­nom časo­pi­su Gle­di­šta (1958), sara­jev­skom Živo­tu i zagre­bač­kom Pole­tu. U poe­zi­ji koju je obja­vlji­vao do 1959. godi­ne pevao je o jutru, zori, veče­ri, moru, zavi­čaj­nim polji­ma. Stva­rao je pod uti­ca­jem Bibli­je, narod­ne lir­ske poe­zi­je, baj­ki, mito­lo­ške lite­ra­tu­re, onda­šnjih pesni­ka moder­ni­stič­ke i neo­sim­bo­li­stič­ke ori­jen­ta­ci­je.


U prodaji je Planetarni signalizam-antologija signalističke poezije, impresivni zbornik avangardne poezije na preko 600 strana koji je priredio Dušan Stojković (KLIK NA SLIKU DO KNJIGE)

Na stu­di­je u Beo­grad, iz Niša, dola­zi 1958. godi­ne. Njego­va veli­ka želja je bila da stu­di­ra knji­žev­nost, ali je njego­va maj­ka, „kao naj­ve­ći broj maj­ki na ovom sve­tu“, žele­la da joj sin bude lekar. On je to kate­go­rič­ki odbio, pa je sred­nje reše­nje nađe­no u pra­vi­ma. Po Todo­ro­vi­će­vim reči­ma, 1959. godi­na je bila pre­sud­na za njegov dalji raz­voj, u njoj se javi­la kli­ca budu­će poe­ti­ke sig­na­li­zma. Važnu ulo­gu su odi­gra­le knji­ge Mar­se­la Rej­mo­na Od Bodle­ra do nad­re­a­li­zma (1958) i Miše­la Sefo­ra Apstrakt­na umjet­nost (1959).

To su bile knji­ge pre­ko kojih se on upo­znao sa isto­rij­skom avan­gar­dom. Tada se u njemu javi­la ide­ja da se zna­nje iz obla­sti nau­ke može pove­za­ti s knji­žev­no­šću, i to je bio tre­nu­tak u kom se „rodi­la još nedo­volj­no jasna, još nepro­fi­li­sa­na ide­ja o sci­jen­ti­zmu“[1]. Nared­ne godi­ne, inspi­ri­san knji­gom Harol­da Spen­se­ra Džon­sa Život na dru­gim sve­to­vi­ma, poči­nje rad na poe­mi Pla­ne­ta. Iz te knji­ge pre­u­zi­ma i odre­đe­ne vizu­a­li­je, sli­ke kosmič­kih magli­na kori­sti kao ilu­stra­ci­je svo­jih sti­ho­va. Otkri­će apstrakt­nog sli­kar­stva, pre sve­ga Kan­din­skog i Mon­dri­ja­na, kao i Mišo­o­vog taši­zma, Todo­ro­vić je doži­veo veli­ko oslo­bo­đe­nje kre­a­tiv­ne ener­gi­je na polju sli­kar­stva koje je upo­re­do s poe­zi­jom bilo njegov dru­gi tale­nat.

Godi­ne 1961. ovaj pesnik doži­vlja­va poro­dič­nu tra­ge­di­ju. U svo­joj devet­na­e­stoj godi­ni umi­re mu sestra Nade­žda (Nada), uče­ni­ca sred­nje muzič­ke ško­le u Nišu od sar­ko­ma grla, čiju je pre­ra­nu smrt tra­u­ma­tič­no i teško pod­neo. „Taj doga­đaj, kaže on, ite­ka­ko uti­če na moj dalji život i rad jer pre­sud­no dopri­no­si konač­noj odlu­ci da se pot­pu­no i bez ostat­ka okre­nem stva­ra­la­štvu (knji­žev­no­sti i umet­no­sti) kao jedi­no mogu­ćem nači­nu da se koli­ko toli­ko popra­vi (ili, čak, možda pre­vla­da) tra­gič­na pozi­ci­ja čove­ka u kosmo­su“.[2]

Iste godi­ne Todo­ro­vić poči­nje s obja­vlji­va­njem sci­jen­ti­stič­kih pesa­ma u časo­pi­si­ma Stu­dent, Mla­dost, niškim Gle­di­šti­ma i Vidi­ci­ma. Naslo­vi pesa­ma „Čelik i žeđ“, „Sve­tlost se u ato­me nasta­nju­je, „Otva­ra se atom“, „Radi­o­ak­tiv­ne pesme“, dovolj­no govo­re o inspi­ra­ci­ji koja je pokre­nu­la njiho­vo pisa­nje. Ide­ja o sin­te­zi nau­ke i poe­zi­je se pro­du­blju­je. To je peri­od u kom piše prvi mani­fest koji je naslo­vio „Mani­fest kon­struk­ti­vi­zma“, među­tim od tog nazi­va ubr­zo odu­sta­je jer je ter­min kon­struk­ti­vi­zam već poznat iz peri­o­da isto­rij­ske avan­gar­de. Zatim se poja­vi­la ide­ja o ato­mi­stič­koj poe­zi­ji, ali je ter­min bio uzak i nije imao zvuč­nost koja je bila potreb­na u tom tre­nut­ku.

Ide­ja o sci­jen­ti­zmu, i kasni­jem sig­na­li­zmu, krč­ka­la se goto­vo jed­nu dece­ni­ju u Todo­ro­vi­će­vom duhu, sve­sti i pesnič­koj labo­ra­to­ri­ji. Ote­ža­va­ju­ća okol­nost je bila ta da je sve te godi­ne on bio sam, usa­mljen sa svo­jim ide­ja­ma i sna­žnim ago­ni­zmom u sebi. Nije imao podr­ške među savre­me­ni­ci­ma. Umet­ni­ci­ma je fali­lo radi­ka­li­zma, ago­ni­zma i anta­go­ni­zma, a sve je to bilo potreb­no kako bi se ofor­mio neo­a­van­gard­ni pokret. Sto­ga se javlja kole­blji­vost i nesi­gur­nost u njego­vim poe­tič­kim zami­sli­ma.

U dnev­ni­ku za 16. decem­bar 1961. u Nišu, zapi­su­je da bi pri­vre­me­no tre­ba­lo obu­sta­vi­ti izu­ča­va­nje hemi­je, fizi­ke, bio­lo­gi­je i rad na ato­mi­stič­koj poe­zi­ji. „Svu pažnju usme­ri­ti pono­vo na Bibli­ju, knji­gu Od zla­ta jabu­ka i narod­ne pesme.“ Tada nije ni slu­tio da će ide­ja o sin­te­zi poe­zi­je i nau­ke pre­ži­ve­ti tu kri­zu i kasni­je uslo­vi­ti nasta­nak jed­nog svet­ski pri­zna­tog pokre­ta.

Na pra­vi­ma je diplo­mi­rao 1963, a onda upi­sao tre­ći ste­pen (među­na­rod­no jav­no pra­vo). Ni to, kao ni pret­hod­ni stu­dij (pra­vo­sud­ni smer) nije ga mno­go inte­re­so­vao. Upi­sao ga je ponaj­vi­še kako bi odr­žao stu­dent­ski sta­tus: pra­vo na dom, zdrav­stve­nu zašti­tu, GSP i men­zu. U jesen 1964. zapo­slio se u jed­noj beo­grad­skoj gim­na­zi­ji kao pro­fe­sor dru­štve­nog ure­đe­nja. Među­tim taj posao mu baš i nije bio drag, tu je izdr­žao jed­no polu­go­di­šte, da bi u zimu 1965, od voj­nog odse­ka u Nišu (u tom peri­o­du je još uvek bio sta­nov­nik Niša) zatra­žio da ga poša­lju u voj­sku. Voj­sku je slu­žio u Zagre­bu, od mar­ta 1965. do mar­ta 1966, u teškoj pro­tiv­a­vi­on­skoj arti­lje­ri­ji. Upra­vo u voj­sci se prvi put sreo sa raču­na­ri­ma, ure­đa­ji­ma koji će kasni­je dati veli­ki dopri­nos i sci­jen­ti­zmu i sig­na­li­zmu, naj­vi­še u obla­sti kom­pju­ter­ske poe­zi­je.

To je bilo doba moć­ne Jugo­sla­vi­je, izgra­đe­ne na nov­cu koji je u veli­koj meri dobi­jen, kao pomoć, od SAD. Todo­ro­vić je radio na raču­na­ri­ma koji su pre­ci­zno navo­di­li topo­ve da gađa­ju avi­o­ne na 8.000 meta­ra visi­ne. Bora­vak u Zagre­bu isko­ri­stio je da upo­zna svog uja­ka, pisca Nova­ka Simi­ća. Njega, kao knji­žev­ni­ka, upo­znao je još 1958. kada je kao naj­bo­lji matu­rant niške gim­na­zi­je „Ste­van Sre­mac“ dobio njego­vu knji­gu Brki­ći iz Bara.

Pre toga je samo slu­šao pri­če o njemu, kao i o pozna­toj poro­di­ci Jelić iz Sara­je­va, čiji je i on bio poto­mak po žen­skoj lini­ji. Počet­kom XX veka, na među­na­rod­noj izlo­žbi u Pari­zu, maj­ka Nova­ka Simi­ća, koja je pred­sta­vlja­la Bosnu, pri­vu­kla je pažnju Antu­na Gusta­va Mato­ša, koji se zalju­blju­je u nju. „Od te ljuba­vi siro­ma­šnog pisca i boe­ma i lepo­ti­ce iz pozna­te trgo­vač­ke poro­di­ce, koju je još deli­la i vera, narav­no, nije bilo ništa.“[3]

Kru­na prve faze stva­ra­lač­kog rada Miro­lju­ba Todo­ro­vi­ća je zbir­ka pesa­ma Pla­ne­ta, koju je1965. godi­ne obja­vi­lo knji­žev­no dru­štvo Nestor Žuč­ni iz Niša. Jezič­ka ori­gi­nal­nost nai­šla je na mno­ge pohva­le jav­no­sti[4], među­tim, bilo je i onih koji su se zapi­ta­li nego­du­ju­ći: „Da li je Todo­ro­vić pesnik ili pri­rod­njak?“[5] Oči­gled­no meša­na krv nije bila dobro­do­šla na knji­žev­nu sce­nu ušu­ška­nu tra­di­ci­o­nal­nim poe­ti­ka­ma. Soci­o­log Vese­lin Ilić u časo­pi­su Gra­di­na 1967.[6] piše o soci­o­lo­škim uti­ca­ji­ma na Todo­ro­vi­ćev sci­jen­ti­zam.

Niš, u kom je osni­vač sig­na­li­zma pro­veo deo svo­je mla­do­sti i napi­sao Pla­ne­tu, doži­vlja­va više­stru­ki eko­nom­ski uspon. U pita­nju je pri­vred­ni bum, pre sve­ga u elek­tron­skoj indu­stri­ji, koji je u sva­ko­dnev­ni govor ljudi uvo­dio reči kao što su kiber­ne­ti­ka i elek­tro­ni­ka. U mar­tu 1965. Alek­sej Leo­nov iz lete­li­ce Vas­hod 2 izvr­šio je prvu sve­mir­sku šet­nju, s tim da je lako mogla da se zavr­ši tra­gič­no. Uop­šte, Todo­ro­vi­će­vo pesnič­ko for­mi­ra­nje zahva­ta peri­od pro­do­ra čove­ka u Kosmos i veli­kih pod­vi­ga nau­ke.

To su bile godi­ne „sve­mir­ske trke“ izme­đu Sje­di­nje­nih ame­rič­kih drža­va i Sovjet­skog save­za, koja je poče­la lan­si­ra­njem Sput­nji­ka 1 4. okto­bra 1957, a okon­ča­na 1975. zajed­nič­kim pro­jek­tom Apol­lo­–So­juz. S dru­ge stra­ne, sig­na­li­zmu nika­kve poja­ve ni pro­ce­si u našoj kul­tu­ri nisu išle na ruku. Todo­ro­vić tvr­di da je sig­na­li­zam poro­dio sam sebe. Inspi­ra­ci­ja je dola­zi­la iz opšte­ci­vi­li­za­cij­skih pro­me­na, pro­do­ra nau­ke u sve pore ljud­skog biv­stvo­va­nja, raz­vo­ja teh­no­lo­gi­je i elek­tro­ni­ke koji je doneo nove instru­men­te, pro­du­žet­ke ljud­skih čula, a samim tim i nove meto­de i nove jezi­ke koji su se savr­še­no ukla­pa­li u podu­hva­te nove umet­nič­ke revo­lu­ci­je.

Kao što nam isto­rij­ski roma­ni daju podat­ke o jed­noj epo­hi koje neće­mo pro­na­ći u struč­noj lite­ra­tu­ri, tako već danas, kako iz sig­na­li­stič­ke poe­zi­je, tako i iz dnev­ni­ka, ispa­ra­va duh ranih sve­mir­skih istra­ži­va­nja koja su za sva vre­me­na pro­me­ni­la svet u kojem živi­mo. To lepo obja­šnja­va i kri­ti­čar Osto­ja Kisić: „Sasta­vlja­ju­ći pesnič­ke sli­ke, čove­ka deli samo jedan korak od stva­ra­nja rezi­mea o jed­noj epo­hi, a ko ume da ih čita, on će u njima vide­ti i više od toga.“[7]

Todo­ro­vi­će­va maj­ka je 1966. godi­ne pro­da­la kuću, u Mačvan­skoj 10, u Nišu i u Beo­gra­du, kao pen­zi­o­ni­sa­na uči­te­lji­ca, od stam­be­ne zadru­ge pro­svet­nih rad­ni­ka „Bran­ko Radi­če­vić“ kupi­la manji jed­no­so­ban stan u dobro pozna­toj Dobrinj­skoj 3. Tek sle­de­će 1967. godi­ne Miro­ljub se odja­vio iz Niša i ofi­ci­jel­no postao sta­nov­nik Beo­gra­da. To je godi­na kad ovaj pesnik poči­nje sa radom na „Mani­fe­stu pesnič­ke nau­ke“ u kom je zao­bi­šao izraz sci­jen­ti­zam zbog vla­da­ju­ćeg anta­go­ni­zma pre­ma teh­ni­ci od stra­ne jav­no­sti.

Tekst otva­ra citat iz dela Raci­o­nal­ni mate­ri­ja­li­zam Gasto­na Bašla­ra: „Savre­me­na nau­ka uvo­di čove­ka u jedan novi svet. Ako čovek misli nau­ku obna­vlja se kao misa­o­ni čovek.“ Isti­če se da u antič­ko doba naiz­gled nepre­mo­sti­vi jaz izme­đu nau­ke i poe­zi­je nije posto­jao. Kao pri­me­ri navo­de se Hesi­od, Empe­do­kle, Par­me­nid i Lukre­ci­je koji su ujed­no bili pesni­ci, filo­zo­fi i nauč­ni­ci, koji su stva­ra­li gigant­ske kosmo­go­ni­je, obu­hva­ta­ju­ći u svo­jim poe­ma­ma sud­bi­nu čita­vog sve­mi­ra.[8] Možda se naj­bo­lje obja­šnje­nje raz­lo­ga sci­jen­ti­stič­ke sin­te­ze nala­zi u Todo­ro­vi­će­vom ube­đe­nju da su „moder­ni nauč­ni­ci­–vi­zi­o­na­ri u stva­ra­nju veli­čan­stve­nih hipo­te­za o mate­ri­ji (živoj i mrtvoj) i sve­mi­ru, u puto­va­nju u nepo­zna­to, ono­stra­no, uči­ni­li, možda, prvi korak ka pri­bli­ža­va­nju poe­zi­je i nau­ke, pri­hva­ta­ju­ći jedan od osnov­nih instru­me­na­ta poe­zi­je — ima­gi­na­ci­ju.

Ipak nauč­ni duh oko­van logič­kim for­mu­la­ma, ma koli­ko ih se oslo­ba­đao, ne može sam da reši osno­ve taj­ne mate­ri­je i uni­ver­zu­ma: pore­klo živo­ta, belan­če­vi­nu, stva­ra­nje mate­ri­je, pore­klo sve­mi­ra. Za nove pro­do­re u nepo­zna­to nužno je ponov­no jedin­stvo poe­zi­je i nau­ke.“[9] Mate­ri­jal za poe­me „Pla­ne­ta“, „Puto­va­nje u Zve­zda­li­ju“ i veći­nu osta­lih poet­skih ostva­re­nja iz tog vre­me­na, Todo­ro­vić je nala­zio u svo­jim „Pesnič­kim dnev­ni­ci­ma“ koje je vodio od 1959. do 1968.

Upra­vo 1968, posle obja­vlji­va­nja prvog mani­fe­sta, na jed­noj knji­žev­noj veče­ri u Domu omla­di­ne upo­zna­je se sa Spa­so­jem Vla­ji­ćem (1946), stu­den­tom Pri­rod­no­–ma­te­ma­tič­kog fakul­te­ta. On je bio impre­si­o­ni­ran poe­mom „Pla­ne­ta“ i već je pisao neku vrstu sci­jen­ti­stič­ke poe­zi­je. Iz raz­go­vo­ra su shva­ti­li da ima­ju iden­tič­ne ili slič­ne pogle­de na nau­ku i poe­zi­ju. Tako je Spa­so­je Vla­jić postao „dru­gi sig­na­li­sta“.

Godi­ne 1968. Miro­ljub Todo­ro­vić, kao član redak­ci­je stu­dent­skog časo­pi­sa za kul­tu­ru Vidi­ci, uče­stvu­je u stu­dent­skoj revo­lu­ci­ji. Njego­va pesma Korač­ni­ca Crve­nog uni­ver­zi­te­ta (muzi­ka Vuk Stam­bo­lo­vić), na stu­dent­skom zbo­ru u zgra­di Filo­lo­škog fakul­te­ta, akla­ma­ci­jom biva pri­hva­će­na za stu­dent­sku him­nu.[10]

Nova isku­stva nasta­la u susre­tu sa aktu­el­no­sti­ma u svet­skoj umet­no­sti, zah­te­va­la su radi­ka­li­za­ci­ju poe­tič­kih sta­vo­va, a to pod­ra­zu­me­va­lo i novi naziv, sin­tag­ma „pesnič­ka nau­ka“ više nije odgo­va­ra­la. Ispli­va­va izraz „sisci­jen­ti­zam“, u kojem „si“ poti­če od sin­te­za, ali brzo je odba­čen kao veštač­ki. Nakon toga je došao sig­na­li­zam. Koren novo­na­sta­log — izma je latin­ska reč sig­num (znak), ali Todo­ro­vić uvi­đa koli­ko zapra­vo novo­la­tin­ska reč sig­nal ima šire kono­ta­ci­je; ona se odno­si na kiber­ne­ti­ku, semi­o­lo­gi­ju, teo­ri­ju infor­ma­ci­je i komu­ni­ka­ci­je, kao i „novu este­ti­ku“ Mak­sa Ben­zea, Abra­ha­ma Mola i Umber­ta Eka.

Iako je Todo­ro­vić od svo­jih poče­ta­ka vodio raču­na o vizu­el­noj stra­ni svo­jih rado­va, ona u nado­la­ze­ćem peri­o­du posta­je sve domi­nant­ni­ja. Kao „kriv­ce“ za tako nešto, on vidi egzakt­ne nau­ke: hemi­ju, bio­lo­gi­ju, fizi­ku i mate­ma­ti­ku; u čijim gra­fi­ko­ni­ma, she­ma­ma, crte­ži­ma, opi­si­ma puta­nja, zna­ci­ma, vidi do tada nepri­me­će­ni estet­ski kva­li­tet. Njego­va prva vizu­el­na pesma je „Sun­ce“, apo­li­ne­rov­ski kali­gram u dve ver­zi­je, ruč­no i kucan na pisa­ćoj maši­ni. Slič­na vizu­el­na istra­ži­va­nja (typew­ri­ter art ili typew­ri­ter poe­try) vršio je i gra­fi­čar Zoran Popo­vić, s kojim se Todo­ro­vić upo­zna­je 1969. i izla­že mu ide­je sig­na­li­zma. Popo­vić pri­hva­ta izlo­že­na poe­tič­ka nače­la i tako se ofor­mi­la troj­ka iz koje će se izro­di­ti sig­na­li­zam kao orga­ni­zo­va­ni stva­ra­lač­ki pokret. Ubr­zo zatim Popo­vić dovo­di u sig­na­li­zam Mari­nu Abra­mo­vić i Nešu Pari­po­vi­ća koji­ma se pri­dru­žu­ju Vla­da Sto­jilj­ko­vić i Tama­ra Jan­ko­vić.

Rade­ći na poe­zi­ji počet­kom i sre­di­nom šezde­se­tih Todo­ro­vić je pom­no „ispu­nja­vao sve­ske, papi­re raz­li­či­tog for­ma­ta i obli­ka izvo­di­ma iz razno­vr­snih nauč­nih, filo­zof­skih i bele­tri­stič­kih dela. Na beli­ni papi­ra pot­pu­no izme­ša­ni bili su delo­vi iz Bibli­je, Gil­ga­me­ša, Dar­vi­na, Njut­na, škol­skih i dru­gih udžbe­ni­ka, zatim hemij­ske for­mu­le, bio­lo­ški nazi­vi i crte­ži, fizič­ki i mate­ma­tič­ki gra­fi­ko­ni, išču­pa­ni sti­ho­vi Lukre­ci­ja, Sen Džon Per­sa, Dile­na Toma­sa, narod­ne lir­ske poe­zi­je, naših pesni­ka, potom govo­ri iz Pla­to­na, Ari­sto­te­la, Kan­ta, Kir­ke­go­ra, Ničea, onda neo­bič­ne, ili njemu tada nedo­volj­no pozna­te, pa čak i novo­stvo­re­ne, izmi­šlje­ne reči, itd.

Te sin­tag­me, reči, delo­vi reče­ni­ca i sti­ho­va, for­mu­le i gra­fi­ko­ni, išču­pa­ni iz svog kon­tek­sta i bače­ni na beli­nu papi­ra, u neku vrstu bosan­skog lon­ca“, i po njego­vom mišlje­nju, „delo­va­li su sasvim čud­no i poči­nja­li da zra­če neku novu ener­gi­ju, dru­ga­či­je smi­slo­ve. U toj mag­mi zače­ci su vizu­el­ne, a možda i više ono­ga što će kasni­je nazva­ti sto­ha­stič­kom i ale­a­tor­nom poe­zi­jom.“[11] Kao rezul­tat tog kre­a­tiv­nog vre­nja, 1968. nasta­je tekst „Mani­fest sig­na­li­zma“ (Regu­lae poe­sis), sa pod­na­slo­vom „Teze za opšti napad na teku­ću poe­zi­ju“. Nova poe­zi­ja je zah­te­va­la pot­pu­nu slo­bo­du pesme.[12]

Ova­kvi sta­vo­vi uzbur­ka­li su knji­žev­nu sce­nu u zemlji. Kri­ti­ča­ri­ma je pogo­to­vo sme­ta­la kom­pju­ter­ska poe­zi­ja. „Izmo­re­ni“ Zoran Mišić nije pri­hva­tao sig­na­li­stič­ke ide­je. On se u jun­skom bro­ju časo­pi­sa Knji­žev­nost za 1969. godi­nu ogor­če­no pod­sme­va stva­ra­lač­kim postup­ci­ma sig­na­li­sta, a usput kači i flu­xus, Mar­se­la Diša­na i neo­da­da­i­ste, sa tvrd­njom kako je sve to „jed­na ista pri­ča, puna buke i besa, a ne zna­či ništa“. Još veći šok na Miši­ća ima­la je kom­pju­ter­ska poe­zi­ja, kasni­je obja­vlje­na u zbir­ci Kyber­no. U novem­bar­skoj sve­sci Knji­žev­no­sti za 1969, Mišić kon­sta­tu­je smrt čove­ka, kog zame­nju­je njegov elek­tron­ski dvoj­nik Baš Čovek, „koji će u njego­vo ime govo­ri­ti naro­du, pisa­ti pesme i upra­vlja­ti sve­tom“.

Eli Fin­ci se zabri­nuo šta će biti s iskon­skim ljud­skim vred­no­sti­ma u novom teh­no­krat­skom dobu?[13] Petar Džadžić je 17. apri­la 1970, suzdr­ža­no, ali pozi­tiv­no pri­ka­zao knji­gu Kiber­no u tada čuve­noj i veo­ma gle­da­noj emi­si­ji Lek­ti­ra, koju je vodio na Prvom pro­gra­mu Tele­vi­zi­je Beo­grad. Veli­ku podr­šku sig­na­li­zmu dali su Dušan Matić, u pri­stup­noj bese­di pri­li­kom pri­je­ma u Srp­sku aka­de­mi­ju nau­ka febru­a­ra 1971,[14] kao i Oskar Davi­čo koji je izjed­na­ča­vao važnost sig­na­li­stič­kih eks­pe­ri­me­na­ta sa pre­vrat­nom ulo­gom nad­re­a­li­zma dva­de­se­tih godi­na. Za njega je sig­na­li­zam „ponov­no hva­ta­nje kora­ka srp­ske knji­žev­no­sti sa istin­ski avan­gard­nim tra­že­nji­ma“[15].

U sta­nu u Dobrinj­skoj 3, Todo­ro­vić je pro­veo, po njego­vih reči­ma, svo­je naj­bo­lje i naj­plo­do­no­sni­je stva­ra­lač­ke godi­ne. Napra­vio je i spe­ci­jal­no veli­ko poštan­sko san­du­če kroz koje je pro­šla sva evrop­ska i svet­ska neo­a­van­gar­da sa pismi­ma, poštan­skim kar­ta­ma, ori­gi­nal­nim rado­vi­ma, knji­ga­ma, časo­pi­si­ma, izlo­žbe­nim kata­lo­zi­ma, itd. Dobrinj­ska 3 je na neki način ušla i u našu kul­tur­nu isto­ri­ju.[16] Boga­ta među­na­rod­na sarad­nja pokre­nu­ta je u okvi­ru časo­pi­sa Sig­nal, čiji prvi broj Todo­ro­vić obja­vlju­je 1970. uz finan­sij­sku pomoć izda­vač­ke kuće Gra­di­na i svo­jih niških pri­ja­te­lja Vese­li­na Ili­ća i Dobri­vo­ja Jev­ti­ća.

U njemu se neka od zna­čaj­nih ime­na neo­a­van­gard­nih toko­va po prvi put poja­vlju­ju u srp­skom izda­nju: knji­žev­ni teo­re­ti­čar i este­ti­čar Zig­frid Šmit (Nemač­ka), Raul Hau­sman (Fran­cu­ska), Šimi­cu Toči­hi­ko (Shi­mi­zu Toc­hi­hi­ko, Japan), Hajm­rad Beker (Hei­mrad Bëcker, Austri­ja), Augu­sto de Kam­pos (Bra­zil) osni­vač pozna­tog pokre­ta Noi­gan­dres, Kle­men­te Padin (Uru­gvaj), Mike­le Per­fe­ti (Ita­li­ja), Hans Kla­vin (Holan­di­ja), Adri­ja­no Spa­to­la (Ita­li­ja), Žili­jen Blen (Fran­cu­ska), Pol de Frej (Paul de Vree, Bel­gi­ja)…

Efi­ka­sno­sti sarad­nje dopri­neo je uni­ver­zal­ni jezik vizu­el­ne poe­zi­je koji nije zah­te­vao inter­ven­ci­je pre­vo­di­la­ca. Prvi broj od jugo­slo­ven­skih umet­ni­ka, osim Miro­lju­ba Todo­ro­vi­ća, dono­si Bilja­nu Tomić, Nešu Pari­po­vi­ća, Zora­na Popo­vi­ća, Slo­bo­da­na Vuka­no­vi­ća, Bran­ka Andri­ća, Mari­nu Abra­mo­vić, Slav­ka Mat­ko­vi­ća, Zol­ta­na Mađa­ra, Bog­dan­ku Pozna­no­vić, Simo­na Mil­či­ća, Dobri­vo­ja Jev­ti­ća i Mile­ta Đor­đe­vi­ća.

Počet­kom sedam­de­se­tih pokre­tu se pri­klju­ču­je i Oskar Davi­čo. Na jed­noj od skup­šti­na Udru­že­nja knji­žev­ni­ka, pri­šao je Todo­ro­vi­ću i upi­tao ga da ga upi­še u „taj njegov pokret“. Todo­ro­vić se zbu­nio za tre­nu­tak, poseb­no zbog onog „upi­si­va­nja“, ali se brzo sna­šao odgo­vo­riv­ši: „Oska­re, Vi ste odav­no sig­na­li­sta“. Ubr­zo, 1972. godi­ne Davi­čo u sarad­nji sa sli­ka­rom Pre­dra­gom Neško­vi­ćem, daje svoj prvi dopri­nos sig­na­li­zmu, knji­gu Strip­–stop.

Dru­gi broj časo­pi­sa Sig­nal (sep­tem­bar 1971) doma­ćoj sce­ni pred­sta­vlja nove auto­re kon­kret­ne i vizu­el­ne poe­zi­je kao što su Majkl Gibs (Mic­hael Gibbs), G. J. de Rook, Žan Fran­soa Bori (Jean Fran­co­is Bory), Luća­no Karu­zo (Luci­a­no Caru­so), Bob Cob­bing, Giljer­mo Daj­sler (Guil­ler­mo Dei­sler), John Fur­ni­val… Tada se već zva­nič­no moglo reći da je Jugo­sla­vi­ja dobi­la časo­pis svet­skih raz­me­ra, kakav je pre Sig­na­la bio još samo Mici­ćev Zenit.

U među­vre­me­nu, Miro­ljub Todo­ro­vić obja­vlju­je neko­li­ko knji­ga poe­zi­je: Sig­nal (1970), Kyber­no (1970), Puto­va­nje u Zve­zda­li­ju (1971), Svi­nja je odli­čan pli­vač (1971), Ste­pe­ni­šte (1971), Poklon­–pa­ket (1972), Narav­no mle­ko pla­men pče­la (1972), Tri­de­set sig­na­li­stič­kih pesa­ma (1973), „knji­ge umet­ni­ka“ For­tran (1972), Appro­ac­hes (1973), kao i Gejak glan­ca guljar­ke (1974). Posled­nja nave­de­na nije „iza­šla“ baš tako lako, a ceo taj slu­čaj Todo­ro­vić je zabe­le­žio u svom dnev­ni­ku. Ruko­pis ove knji­ge sa šatro­vač­kom poe­zi­jom pro­pra­će­nom s neko­li­ko kola­ža, pre­dao je izda­vač­kom pred­u­ze­ću Pro­sve­ta u jesen 1972. za obja­vlji­va­nje u nared­noj godi­ni.

Ubr­zo su ga oba­ve­sti­li ured­ni­ci edi­ci­je Savre­me­na poe­zi­ja, Ste­van Raič­ko­vić i Milo­rad Pavić, i da će tokom leta sle­de­će godi­ne ući u štam­pu i biti sprem­na za Sajam knji­ga. Počet­kom avgu­sta 1973. Todo­ro­vić odla­zi u Lon­don s name­rom da osta­ne naj­ma­nje pola godi­ne, možda i godi­nu dana. Susre­će se sa pri­ja­te­lji­ma s koji­ma se pre toga dopi­si­vao. Zaku­plju­je stan na Bej­svo­te­ru u cen­tru Lon­do­na, kraj Hajd­–par­ka.

Zaka­zu­je izlo­žbe u jed­noj manjoj gale­ri­ji i knji­ža­ri. Izvo­di neko­li­ko kon­cep­tu­al­nih akci­ja, na otvo­re­nom pro­sto­ru Hajd­–par­ka i Pika­di­li­ja, i želj­no oče­ku­je vesti iz Beo­gra­da o svo­joj knji­zi. U sep­tem­bru jedan pri­ja­telj ga oba­ve­šta­va da se Gejak „zagla­vio“ u štam­pa­ri­ji Pro­sve­teu uli­ci Đure Đako­vi­ća u Beo­gra­du, jer je sla­gač navod­no odbio da ga sla­že. U to vre­me dobro se zna­lo šta iza te flo­sku­le sto­ji. Pre­ma reči­ma pri­ja­te­lja, njegov ruko­pis se nala­zio u čuve­noj crnoj tašni novo­pe­če­nog v. d. direk­to­ra izda­vač­kog sek­to­ra Pro­sve­tekoji šeta od komi­te­ta do komi­te­ta.

Todo­ro­vić je bio u veli­koj dile­mi, da li da osta­ne u Lon­do­nu i oba­vi zaka­za­ne akci­je i poslo­ve, koji bi još više dopri­ne­li daljoj afir­ma­ci­ji sig­na­li­zma u sve­tu, ili da se vra­ti kući? Teška srca odlu­čio se na povra­tak kako bi odbra­nio svo­ju knji­gu. Po dola­sku u Beo­grad odla­zi u redak­ci­ju Pro­sve­te, gde ga doče­ku­je veli­ki pesnik i pri­ja­telj Ste­van Raič­ko­vić, koji zbu­nje­no širi ruke jer i sam ne zna u čemu je pro­blem. Raič­ko­vić je na kra­ju pred­lo­žio da se uz pesme pri­lo­ži i reč­nik šatro­vač­kog govo­ra, koga u prvoj vari­jan­ti nije bilo, kako bi, nagla­siv­ši u šali, nad­le­žni dru­go­vi vide­li, „šta je pesnik hteo da kaže“. „Tek posle više od godi­nu dana, negde u novem­bru 1974, zbir­ka Gejak glan­ca guljar­ke poja­vlju­je se iz štam­pe.

Već u janu­a­ru 1975, pre­ma reči­ma Ace Kon­stan­ti­no­vi­ća, tada­šnjeg šefa Pro­sve­ti­ne knji­ža­re na Tera­zi­ja­ma, ona je, uz Šće­pa­no­vi­će­va Usta puna zemlje i Foli­ran­te Mome Kapo­ra, na listi best­se­le­ra. To je bila jed­na od ret­kih knji­ga pesa­ma koja se našla na takvoj listi. Pre­ma pisa­nju Slo­bo­dan­ke Ast u Novo­sti­ma, Pro­sve­ta je doštam­pa­la još 3.000 pri­me­ra­ka, a knji­ge već u maju iste godi­ne, samo šest mese­ci nakon štam­pa­nja, više nije bilo ni u knji­ža­ra­ma, ni u maga­ci­nu.“[17] Godi­ne 1974. obja­vlje­na je i Bela knji­ga Mili­vo­ja Pavlo­vi­ća, spe­ci­fi­čan kon­cep­tu­al­ni podu­hvat u isto­ri­ji sig­na­li­zma. Ona je štam­pa­na u 50 nume­ri­sa­nih pri­me­ra­ka, sadr­ži pre­am­bu­lu sa uput­stvi­ma i 300 belih stra­ni­ca koje je čita­lac mogao shva­ti­ti i kori­sti­ti kako god pože­li.

Ljubi­ša Jocić, jedan od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih nad­re­a­li­sta, pri­klju­ču­je se sig­na­li­zmu sre­di­nom 1975, u peri­o­du odr­ža­va­nja veli­ke izlo­žbe sig­na­li­zma u Salo­nu Muze­ja savre­me­ne umet­no­sti. Ogor­čen na napa­de po novi­na­ma koji su pra­ti­li izlo­žbu, pre­ko jed­nog pozna­ni­ka, pozvao je Todo­ro­vi­ća kod njega. Jocić je pre toga pose­tio izlo­žbu i uve­li­ko spre­mao neku vrstu pole­mič­kog odgo­vo­ra na napa­de s poli­tič­kim insi­nu­a­ci­ja­ma, od kojih je jedan bio veo­ma opa­san.[18] Za Todo­ro­vi­ća ova pose­ta pred­sta­vlja neza­bo­ra­van tre­nu­tak: „U tesnom sta­nu, kraj Mer­ka­to­ra na Novom Beo­gra­du, pre­tr­pa­nom knji­ga­ma i sli­ka­ma, sta­ri bard sa lulom, supru­ga Gor­da­na, sli­kar­ka, sa bla­gim osme­hom, i laja­vo kučen­ce Bel­ka…

Odmah smo posta­li pri­ja­te­lji. Možda je neskrom­no što ću reći, ali ne mogu da pre­ću­tim da je on od sig­na­li­zma oče­ki­vao mno­go, a u meni video srp­skog Andrea Bre­to­na. Ljubi­ša je to otvo­re­no kazi­vao i poka­zi­vao. O sig­na­li­zmu je znao puno i nisu bila potreb­na veli­ka uve­ra­va­nja da pokret pra­ti od samog počet­ka i da je pri­hva­tio sva njego­va nače­la. Na to je uka­zi­va­la i njego­va zbir­ka Mese­či­na u tetra­pa­ku koja je te godi­ne bila obja­vlje­na u Pro­sve­ti.“[19] Joci­ćev esej, koji je bio „odbra­na sig­na­li­zma na naj­vi­šem nivou“, obja­vljen je u Poli­ti­ci pod naslo­vom Zna­ci veza­ni za samu real­nost.

Tih dana je došlo do još jed­nog inci­den­ta nakon kog je Jocić uklju­čen u izlo­žbu. Dogo­dio se napad na sig­na­li­zam od njego­vog dota­da­šnjeg čla­na, Vuji­ce Reši­na Tuci­ća, koji je upra­vo pre­ko sig­na­li­zma doži­veo svo­ju afir­ma­ci­ju, zastu­pan je u anto­lo­gi­ja­ma, izla­gao na izlo­žba­ma pokre­ta, obja­vlji­vao je u Sig­na­lu rado­ve iz Stru­ga­nja mašte po uzo­ru na ita­li­jan­skog vizu­el­nog pesni­ka Mike­la Per­fe­ti­ja, čije je rado­ve prvi put video u Todo­ro­vi­će­vom sta­nu, sto­ga je njegov napad začu­dio mno­ge.

Sa sobom je povu­kao i Osto­ju Kisi­ća, kri­ti­ča­ra koji je pre toga dao neka odlič­na tuma­če­nja sig­na­li­stič­kih ostva­re­nja. Todo­ro­vić je rea­go­vao tako što je rado­ve otpad­ni­ka uklo­nio sa izlo­žbe, a na njiho­vo mesto je posta­vio sig­na­li­stič­ke vizu­el­ne pesme Ljubi­še Joci­ća. Napa­di se nisu zau­sta­vi­li na tome, Vla­dan Rado­va­no­vić je pisao pro­tiv sig­na­li­zma prvo na III pro­gra­mu Radi­o­–Be­o­gra­da, a zatim u časo­pi­su Umet­nost pod naslo­vom „Povo­dom sig­na­li­zma“. Jocić se još jed­nom poka­zao kao zaštit­nik sig­na­li­zma i odgo­vo­rio ese­jem „Pono­vo povo­dom sig­na­li­zma“.

Todo­ro­vić je taj postu­pak shva­tio ne samo kao odbra­nu sig­na­li­zma već i čita­ve avan­gard­ne umet­no­sti koju je Jocić dis­tan­ci­rao od lažne avan­gar­de. Sig­na­li­zam je mno­go izgu­bio Joci­će­vom izne­nad­nom smr­ću mar­ta 1978. Sig­na­li­stič­ku 1975. je obe­le­žio i temat u časo­pi­su Delo[20] posve­ćen kon­kret­noj, vizu­el­noj i sig­na­li­stič­koj poe­zi­ji, koji je pri­re­dio Miro­ljub Todo­ro­vić. Iste te tur­bu­lent­ne godi­ne on posta­je otac, supru­ga Din­ka (1949) mu rađa sina Vik­to­ra.

Ovo je vre­me eks­plo­zi­je mail arta, Todo­ro­vi­ću je pri­sti­za­lo toli­ko pisa­ma i pake­ta da je poštar njego­voj maj­ci u Dobrinj­skoj 3 zapre­tio kako im više ništa neće dono­si­ti, već će pošilj­ke sla­ti nazad. Sti­za­li su kata­lo­zi, časo­pi­si, pozi­vi za broj­ne izlo­žbe, poštan­ske kar­ti­ce, uni­kat­ne umet­nič­ke knji­ge. Kao kru­na ovog peri­o­da, u časo­pi­su Delo broj 2, 1980 obja­vljen je temat „Mail art, mail poe­try, poštan­ska umet­nost, poštan­ska poe­zi­ja“ u koji je Todo­ro­vić uklju­čio sve naj­ve­će auto­re koji su stva­ra­li na ovom polju umet­no­sti, a s koji­ma je i lič­no komu­ni­ci­rao, od Reja Džon­so­na, Joze­fa Boj­sa, Vol­fa Foste­la, pre­ko Kla­u­sa Gro­ha, Kle­men­tea Padi­na, do Dika Higin­sa i Zig­fri­da Šmi­ta.

Nove život­ne okol­no­sti koje je doneo brač­ni život, činov­nič­ki posao, a vero­vat­no i raz­o­ča­ra­nje u sabor­ce nakon uče­sta­lih napa­da, uti­ca­li su na Todo­ro­vi­će­vo stva­ra­la­štvo. 28. febru­a­ra 1981, u dnev­ni­ku zapi­su­je kako dugo već ne piše, pogo­to­vo od kada je pre neko­li­ko godi­na počeo da radi kao činov­nik. Neza­do­vo­ljan je što su knji­ge koje obja­vlju­je sači­nje­ne od ele­me­na­ta sta­rih ruko­pi­sa, iako su na taj način nasta­le, danas možda i dve naj­zna­čaj­ni­je knji­ge sig­na­li­zma, Algol (1980) i Tex­tum (1981).

Sma­tra da je kre­a­tiv­na eks­plo­zi­ja zapo­če­ta sre­di­nom šezde­se­tih godi­na tra­ja­la negde do sedam­de­set i dru­ge, „posle se sti­ša­va­la do sedam­de­set i šeste“, a nakon toga — suša. Pro­blem nije bio u stva­ra­lač­koj nemo­ći, nedo­stat­ku ide­ja i inspi­ra­tiv­ne ener­gi­je, već u tome što nije više imao mir, vre­me i pro­stor kako bi mogao da se kon­cen­tri­še na stva­ra­nje. Nedo­sta­ja­la mu je bra­na izme­đu njega i sve­ta, grad­nja „sop­stve­nog sve­ta pomo­ću jezi­ka i sli­ka u oma­mi i poma­mi uzne­mi­re­nog duha.“ Ume­sto toga, svet je pro­va­lio u njega: „posao, poro­di­ca, dete, oba­ve­ze, raz­ru­ši­li su zido­ve. „Svet više nije bio nepri­ja­telj. Još je gore od toga. On je ljudo­žder. Ja sam sve­že meso na njego­vom sto­lu.“[21]

U mar­tu 1981. Algol je dobio nagra­du na saj­mu u Laj­pci­gu. Vest sti­že tele­fo­nom od supru­ge Din­ke dok se nala­zio na leče­nju u Iga­lu. To je sigur­no bilo veli­ko ohra­bre­nje da se nasta­vi s radom, a i nada da će izda­va­či u buduć­no­sti ima­ti više raz­u­me­va­nja za njego­ve eks­pe­ri­men­tal­ne rado­ve.

Pozna­ti nemač­ki teo­re­ti­čar vizu­el­ne poe­zi­je, i sam vizu­el­ni pesnik, pri­re­đi­vač možda i naj­zna­čaj­ni­je anto­lo­gi­je vizu­el­ne i kon­kret­ne poe­zi­je Tex­t–Bil­der Visu­el­le poe­sie inter­na­ti­o­nal Von der Anti­ke bis zur Gegen­wart (1972), u kojoj je Miro­ljub Todo­ro­vić zastu­pljen sa više pesa­ma, Kla­us Peter Den­ker, piše veo­ma pohval­no o Algo­lu. Uspeh ove Todo­ro­vi­će­ve knji­ge, oči­to je zasme­tao nekim auto­ri­ma, pa nakon bez­raz­lo­žnog napa­da zagre­bač­kog pesni­ka i kri­ti­ča­ra Bran­ka Čege­ca na Sig­na­l–art[22], Algol nega­tiv­no pri­ka­zu­je Balint Som­ba­ti, čiji je tekst sa mađar­skog pre­veo Slav­ko Mat­ko­vić, obo­ji­ca nekad sig­na­li­sti, obja­vlji­va­ni u anto­lo­gi­ja­ma i časo­pi­su Sig­nal poput Vuji­ce Reši­na Tuci­ća.

Nije začu­đu­ju­ća samo neza­hval­nost pome­nu­tih auto­ra, već nagla potre­ba za odva­ja­njem, neka želja za raz­li­ko­va­njem istog, pogo­to­vo kad uzme­mo u obzir pisma koja je Mat­ko­vić slao Todo­ro­vi­ću u koji­ma se izja­šnja­vao kao sig­na­li­sta.

April 1981. dono­si dok­tor­sku diser­ta­ci­ju Polja­ka Juli­ja­na Kor­nha­u­ze­ra posve­će­nu sig­na­li­zmu, kao i Sig­na­li­stič­ki pro­spekt no. 1, prvi sig­na­li­stič­ki bil­ten nakon Sig­na­la koji se uga­sio 1973. Za pro­je­kat je bila naj­za­slu­žni­ja sig­na­li­stič­ka eki­pa iz Kule i Odža­ka, pre svih Jaro­slav Supek. Ubr­zo, nakon neko­li­ko isprav­ki, izla­zi iz štam­pe i Tex­tum, kapi­tal­no delo sig­na­li­stič­ke pro­duk­ci­je.

U SKC–u je odr­ža­na izlo­žba „Sig­na­li­stič­ka istra­ži­va­nja“ na kojoj su bili zastu­plje­ni: Ljubi­ša Jocić, Spa­so­je Vla­jić, Miro­ljub Keše­lje­vić, Mili­vo­je Pavlo­vić, Jaro­slav Supek, Rado­mir Mašić, Šan­dor Gogo­ljak, Miro­ljub Todo­ro­vić, Mikloš Mesa­roš, Nada M. Marin­ko­vić, Fleš E–Bo­un, Zoran Jezdi­mi­ro­vić, Snje­žan Lukić. Kustos izlo­žbe je bio Slav­ko Timo­ti­je­vić.

Povo­dom „skan­da­la“ oko Todo­ro­vi­će­vog odbi­ja­nja da uče­stvu­je u izlo­žbi „Ver­bo­–vo­ko­–vi­zu­el­no u Jugo­sla­vi­ji 1950–1980“, čiji orga­ni­za­tor je bio Vla­dan Rado­va­no­vić, vodi­la se oštra pole­mi­ka zapo­če­ta Todo­ro­vi­će­vim tek­stom „Vla­dan Rado­va­no­vić uvek na počet­ku“ u Zagre­bač­kom Oku broj 264. od 29. IV 1982. U tom časo­pi­su je vođe­na glav­na ras­pra­va, a povre­me­ne čar­ke u Omla­din­skim novi­na­ma, Dana­su, Polji­ma i Knji­žev­nim novi­na­ma.[23]

Ovaj doga­đaj je bio samo oki­dač za neke kasni­je suko­be (npr. Fran­ci Zago­rič­nik), kao i izo­sta­vlja­nja sig­na­li­zma sa izlo­žbi na koji­ma je zaslu­že­no tre­ba­lo da ima svo­je mesto. Tu pre sve­ga mislim na izlo­žbu „Nova umet­nost u Srbi­ji 1970–1980“ u Muze­ju savre­me­ne umet­no­sti odr­ža­ne apri­la 1983. Todo­ro­vić je ovo ukla­nja­nje sig­na­li­zma pro­pra­tio tek­stom „Biro­kra­ti­ja i avan­gar­da“[24], u kojem je osuo palj­bu po Jer­ku Dene­gri­ju, Bilja­ni Tomić Dene­gri i Mari­ja­nu Susov­skom. U odbra­nu Todo­ro­vi­ća, sta­li su likov­ni kri­ti­čar Zoran Mar­kuš i Dra­gan Velič­ko­vić, čiji anga­žman pred­sta­vlja suprot­sta­vlja­nje nasi­lju unu­tar avan­gar­de.

Godi­ne 1983. Kul­tur­ni cen­tar Beo­gra­da orga­ni­zo­vao je sim­po­zi­jum sa temom „Sig­na­li­zam — avan­gard­ni stva­ra­lač­ki pokret“ na kom su govo­ri­li Miloš I. Ban­dić, Zoran Mar­kuš, Vuk Mila­to­vić, Živan S. Živ­ko­vić, Žar­ko Đuro­vić, Đor­đe Janić, Rado­ji­ca Tau­to­vić, Miljur­ko Vuka­di­no­vić, Jele­na V. Cvet­ko­vić, Osto­ja Kisić, Spa­so­je Vla­jić, Dušan Đokić, Mio­drag B. Šija­ko­vić, Milan Đor­đe­vić, Miro­ljub Todo­ro­vić i Mili­vo­je Pavlo­vić, a svo­je refe­ra­te dosta­vi­li su i Vese­lin Ilić i Rado­slav Đokić. 1984. je štam­pan isto­i­me­ni zbor­nik koji je sem tek­sto­va sadr­žao i vizu­el­ne pri­lo­ge i poe­zi­ju Nade M. Marin­ko­vić, Vesne Pistru­in, Osto­je Kisi­ća, Ljubi­še Joci­ća, Jova­na Dujo­vi­ća, Miro­lju­ba Keše­lje­vi­ća, Slo­bo­da­na Vuka­no­vi­ća, Mari­ja­na Čeko­lja, Jona Ste­fa­na, Alek­san­dra Baji­ća, Miro­lju­bo­vog sina Vik­to­ra Todo­ro­vi­ća i Bode Mar­ko­vi­ća. U rado­vi­ma su raz­ma­tra­ne teme poput sci­jen­ti­zma, pro­ble­ma Guten­ber­go­ve galak­si­je, kom­pju­ter­ske, gestu­al­ne i vizu­el­ne poe­zi­je, sig­na­li­zma i neo­da­da­i­zma, sig­na­li­zma i klo­ko­tri­zma, kosmič­ke sve­sti, itd.

Pole­mi­ke kao da su uči­ni­le Todo­ro­vi­ća aktiv­ni­jim. Sve­stan da će za svo­je mesto u srp­skoj kul­tu­ri mora­ti sam da se izbo­ri u nared­nom peri­o­du, poči­nje da obja­vlju­je bar jed­nu knji­gu godi­šnje: Čor­ba od mozga (1982), Gejak glan­ca guljar­ke (dru­go pro­ši­re­no izda­nje, 1983), Chi­ne­se ero­tism (1983), Noka­ut (1984), Štep za šumin­de­re (1984), Dan na devič­nja­ku (1985), Pev­ci sa Baj­lon­–skve­ra (1986), Zaću­tim jeza jezik jezgro (1986), Pono­vo uzja­hu­jem Rosi­nan­ta (1987), Belo­u­ška popi­je kišni­cu (1988), Sou­pe de cer­ve­au dans l Euro­pe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Rado­sno rže Rzav (1990), Dnev­nik avan­gar­de (1990), Trn mu crven i crn (1991), Amba­sa­dor­ska kibla (1991), Srem­ski ćevap (1991), Oslo­bo­đe­ni jezik (1992), Dišem. Govo­rim (1992), Igra i ima­gi­na­ci­ja (1993), Haos i Kosmos (1994), Rumen gušter kišu pre­tr­ča­va (1994), Strip­tiz (1994), Devi­čan­ska Vizan­ti­ja (1994), Gla­sna gata­lin­ka (1994), Ka izvo­ru stva­ri (1995), Pla­ne­tar­na kul­tu­ra (1995), Isplju­vak olu­je (1995), U cara Tro­ja­na kozje uši (1995).

U Muze­ju savre­me­ne umet­no­sti od 24. 12. 1994 do 24. 1. 1995 odr­ža­va se izlo­žba „Osvo­je­ni pro­stor“ na kojoj su izlo­že­ni crte­ži, kola­ži, vizu­el­na poe­zi­ja, gestu­al­na poe­zi­ja i mejl art rado­vi Miro­lju­ba Todo­ro­vi­ća. Izlo­žbu pra­ti kata­log u kom se osim vizu­a­li­ja nala­ze i Todo­ro­vi­će­vi ese­ji­stič­ki frag­men­ti kao i cita­ti ključ­ni za raz­u­me­va­nje sig­na­li­stič­kog dela. Sle­di izbor iz kri­ti­ka u kom se poja­vlju­ju ime­na kao što su: Vese­lin Ilić, Božo Vuka­di­no­vić, Milan Kom­ne­nić, Ješa Dene­gri, Mike­le Per­fe­ti, Oskar Davi­čo, Dra­goš Kala­jić, Zoran Mar­kuš, Kla­us Grot, Denis Poniž, Ljubi­ša Jocić, Jovi­ca Aćin, Juli­jan Kor­nha­u­zer, Slav­ko Timo­ti­je­vić, Đilo Dor­fles, Enco Mina­re­li, Živan Živ­ko­vić, Miro­slav Kli­var, Srba Ignja­to­vić, Pjer Gar­ni­je, Giljer­mo Daj­sler, Mili­vo­je Pavlo­vić, Dobri­ca Kam­pe­re­lić…

1995. godi­na dono­si i povra­tak Sig­na­la, posle 22 godi­ne pau­ze obja­vljen je dese­ti broj inter­na­ci­o­nal­ne revi­je za sig­na­li­stič­ka istra­ži­va­nja. Broj dono­si vizu­el­nu poe­zi­ju Nade M. Marin­ko­vić („Nukle­ar­na bota­ni­ka“), Lui­đi Fera, Džona Hel­da Džuni­o­ra, Zori­ce Arsić Man­da­rić („Vizu­el­na sona­ta“), Han­sa Kla­vi­na, Tima Ulrih­sa, Pje­ra Gar­ni­jea, Nena­da Bog­da­no­vi­ća („Crno/belo“), Giljer­ma Daj­sle­ra, Kar­lo­sa Mil­sa, Šige­ru Naka­ja­me, Žan­–Mar­ka Ras­tor­fe­ra, Andre­ja Tišme („Gume­ni peča­ti“), Alek­san­dra Jova­no­vi­ća, Miro­sla­va Kli­va­ra, Dra­ga­na Neši­ća, Leo­nar­da Fran­ka Duha, Jana Hla­va­ča, Šan­do­ra Gogo­lja­ka, Maj­kla Sko­ta, Alek­san­dra Zhma­i­la, J. Leh­mu­sa, Ser­ža Segea, Žan­–Pjer Nua, Srbe Ignja­to­vi­ća i Valen­ti­ne Vuka­no­vić. Osim vizu­a­li­ja, nai­la­zi­mo na pesme i krat­ku pro­zu doma­ćih auto­ra pre­ve­de­ne na fran­cu­ski, engle­ski, nemač­ki i ita­li­jan­ski (Tanja Kra­gu­je­vić, Zlat­ko Kra­sni, Zoran Milić, Slo­bo­dan Vuka­no­vić, Zoran Đerić, Zoran M. Man­dić, Andrej Živor, Luka Pro­šić, Tiho­mir Nešić, Zori­ca Arsić Man­da­rić i Srba Ignja­to­vić).

Izu­zet­no važni teo­rij­ski tek­sto­vi koji osve­tlju­ju pro­ble­ma­ti­ku neo­a­van­gar­de po prvi put se poja­vlju­ju na našem jezi­ku. Pa tako nai­la­zi­mo na tekst Dika Higin­sa „Stra­te­gi­ja vizu­el­ne poe­zi­je: tri vida“, Euge­na Gomrin­ge­ra „Neka zapa­ža­nja o poj­mu vizu­el­na poe­zi­ja“, Enca Mina­re­li­ja „Kri­tič­ki tekst“, Rikar­da Kri­sto­ba­la „Mej­l–art kao alter­na­ti­va“, Uli­ze­sa Kari­o­na „Gume­ni peča­ti teo­ri­ja i prak­sa“, Ričar­da Koste­la­ne­ca „Umet­nost pra­vlje­nja knji­ge“, kao i nove uvi­de u sig­na­li­stič­ku prak­su Živa­na Živ­ko­vi­ća („Četvrt veka sig­na­li­zma“), Jaro­sla­va Supe­ka („Netvork stva­ra­la­štvo“) i Dobri­ce Kam­pe­re­li­ća („Miste­ri­je pla­ne­tar­ne kul­tu­re“). U tmur­nim deve­de­se­tim, ovaj broj Sig­na­la pred­sta­vljao je sigur­no jedan od glav­nih, ako ne i glav­ni, doga­đaj na polju naše savre­me­ne umet­no­sti, osve­že­nje koje je poka­za­lo da i upr­kos rat­nim deša­va­nji­ma srp­ski neo­a­van­gar­di­sti zau­zi­ma­ju zna­čaj­no mesto na svet­skoj umet­nič­koj sce­ni.

Dvo­bro­ji Sig­na­la 11–12 i 13–14 izla­ze tokom 1996. Prvi od njih sadr­ži zna­ča­jan tekst Boba Kobin­ga „O zvuč­noj poe­zi­ji“ na čijem počet­ku se neo­a­van­gard­na zvuč­na poe­zi­ja pove­zu­je sa ide­jom Leo­nar­da da Vin­či­ja koji je zah­te­vao od pesni­ka da mu pru­že „nešto što može da se dodir­ne i vidi, a ne nešto što samo može da se čuje“[25]. Ovaj tekst se nado­ve­zu­je na tekst Dika Higin­sa iz pret­hod­nog bro­ja ten­den­ci­jom za uspo­sta­vlja­njem jed­ne isto­ri­je vizu­e­li­za­ci­je tek­stu­al­nog mate­ri­ja­la.

Konač­no, Todo­ro­vić dobi­ja i prvu nagra­du, „Pavle Mar­ko­vić Ada­mov“, za poet­ski opus i život­no delo. Sin Vik­tor, stu­dent mole­ku­lar­ne bio­lo­gi­je, uče­stvu­je u Stu­dent­skom pro­te­stu 1996/97. „Na pred­log Stu­dent­skog par­la­men­ta 1997. iza­bran je za stu­den­ta pro­rek­to­ra Beo­grad­skog uni­ver­zi­te­ta što onda­šnja vlast nije pri­zna­la. Posle zavr­šet­ka stu­di­ja, (kao stu­dent gene­ra­ci­je), i jed­no­go­di­šnjeg rada u Insti­tu­tu za mole­ku­lar­nu gene­ti­ku i gene­tič­ko inže­njer­stvo, Vik­tor 1999. odla­zi u Ame­ri­ku gde dok­to­ri­ra sa tezom CCN1 (CYR61): A novel extra­cel­lu­lar matrix indu­cer of cell death“[26]. Ože­njen je sa Car­rie Fran­zen, tako­đe, dok­to­rom gene­ti­ke, s kojom ima kćer Maju i sina Luku. Ne bi tre­ba­lo zabo­ra­vi­ti i da je Vik­tor Todo­ro­vić dopri­neo gra­đe­nju isto­ri­je sig­na­li­zma s neko­li­ko inte­re­sant­nih vizu­el­nih rado­va.

Tro­broj Sig­na­la 15–16–17, obja­vljen 1997, dono­si izu­zet­no važne tek­sto­ve Aro­na Mar­ku­sa „Knji­žev­nost i vizi­ja“, Eme Kafa­le­nos „Pro­či­šća­va­nje jezi­ka u Malar­me­o­voj, dada­i­stič­koj i vizu­el­noj poe­zi­ji“, Ričar­da Koste­la­ne­ca „Vizu­el­na poe­zi­ja“, Miro­sla­va Kli­va­ra „Poe­zi­ja kao deša­va­nje“, Biser­ke Raj­čić „Neo­a­van­gar­da danas“, ali sav teo­rij­ski i umet­nič­ki dopri­nos baca u sen­ku vest o smr­ti veli­kog knji­žev­nog kri­ti­ča­ra i ese­ji­ste Živa­na Živ­ko­vi­ća, kog su svo­jim tek­sto­vi­ma ispra­ti­li Miro­ljub Todo­ro­vić, Moma Dimić, Dra­go­ljub P. Đurić, Andrej Tišma, Zlat­ko Kra­sni, Mio­drag Mrkić, Jovan Pej­čić, Luka Pro­šić i Vasi­li­je Radi­kić.

Boga­ta inter­na­ci­o­nal­na sarad­nja se nasta­vlja i u nared­nim bro­je­vi­ma Sig­na­la, pa tako svo­je pri­lo­ge šalju izme­đu osta­lih šalju Kle­men­te Padin, Žan Fran­soa Bori, Adri­ja­no Spa­to­la, Bob Kobing, Pjer Gar­ni­je, dr Kla­us Groh, Mike­le Per­fe­ti, Đilo Dor­fles, Kla­us Peter Den­ker, Geza Per­nec­ki, Kei­či Naka­mu­ra, Ruđe­ro Mađi. Spe­ci­fi­čan pri­mer je rat­no izda­nje Sig­na­la iz 1999. koje se može posma­tra­ti i kao temat posve­ćen ruskoj neo­a­van­gar­di, u kom se poja­vlju­je veli­ki broj ruskih auto­ra koji su do tada bili nepo­zna­ti na ovim pro­sto­ri­ma. Tro­broj 25–26–27 iz 2003. poseb­no je zani­mljiv zbog neo­bja­vlje­nih vizu­el­nih rado­va Rast­ka Petro­vi­ća (1925–1929) i Mar­ka Risti­ća (1967–1970) koji su do Sig­na­li­stič­kog doku­men­ta­ci­o­nog cen­tra sti­gli posred­stvom prof. dr Milan­ke Todić.

Nakon 1995. sti­žu nove nagra­de: „Oskar Davi­čo“, za naj­bo­lju knji­gu obja­vlje­nu u 1998. godi­ni (Zve­zda­na mistri­ja), „Todor Manoj­lo­vić“ 1999. godi­ne, za moder­ni umet­nič­ki sen­zi­bi­li­tet, „Vuko­va nagra­da“ 2005. godi­ne, za izu­ze­tan dopri­nos raz­vo­ju kul­tu­re u Srbi­ji i na sve­srp­skom kul­tur­nom pro­sto­ru, Nagra­da Vuko­ve zadu­žbi­ne 2007. za umet­nost za zbi­r­ku poe­zi­je Pla­vi vetar, Nagra­da „Zlat­no slo­vo“ 2008. za knji­gu Šatro pri­če u izda­nju Srp­ske knji­žev­ne zadru­ge kao naj­bo­lje knji­ge krat­ke pro­ze obja­vlje­ne u 2007. godi­ni, Pri­zna­nje Krle­ža za život­no delo 2010, Pove­lja za život­no delo Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Srbi­je 2010. „Zlat­ni beo­čug“ za traj­ni dopri­nos kul­tu­ri Beo­gra­da 2011.

Kra­jem osam­de­se­tih i tokom deve­de­se­tih godi­na pro­šlog veka Todo­ro­vić poči­nje sa osni­va­njem lega­ta sig­na­li­zma. Prvi legat PB 19 osno­van je u Bibli­o­te­ci Srp­ske aka­de­mi­je nau­ka i umet­no­sti 1988. godi­ne. U tom lega­tu se, pored Todo­ro­vi­će­vih dela i revi­je Sig­nal, nala­ze i broj­ne knji­ge dru­gih auto­ra, na srp­skom i stra­nim jezi­ci­ma, anto­lo­gi­je, zbor­ni­ci, časo­pi­si i kata­lo­zi u koji­ma su obja­vlji­va­ni rado­vi sig­na­li­sta. Deo knji­ga je poklo­njen, a deo je Bibli­o­te­ka SANU otku­pi­la.[27] Godi­ne 1991, posred­stvom dr Živa­na Živ­ko­vi­ća, osni­va se legat na Filo­lo­škom fakul­te­tu u Beo­gra­du.[28] Tre­ći legat pod nazi­vom Neo­a­van­gar­da — doku­men­ta­ci­ja Miro­lju­ba Todo­ro­vi­ća nala­zi se u Bibli­o­te­ci Mati­ce srp­ske u Novom Sadu.

Godi­ne 1992. Bibli­o­te­ka Mati­ce srp­ske je iz Sig­na­li­stič­kog doku­men­ta­ci­o­nog cen­tra otku­pi­la više hilja­da knji­ga i dru­gih neo­a­van­gard­nih publi­ka­ci­ja.[29] Sle­de­ći legat osno­van je 1996. godi­ne u Zavi­čaj­nom ode­lje­nju Narod­ne bibli­o­te­ke „Ste­van Sre­mac“ u Nišu. Legat je posve­ćen pre­ra­no umr­loj sestri osni­va­ča sig­na­li­zma Nade­ždi (Nadi­ci) Todo­ro­vić (Novi Pazar 1942 — Niš 1961).[30] Lega­ti sig­na­li­zma nala­ze se još u Uni­ver­zi­tet­skoj bibli­o­te­ci Sve­to­zar Mar­ko­vić u Beo­gra­du PB 27, kao i u Isto­rij­skom arhi­vu Beo­gra­da http://www.arhiv-beo­gra­da.org­/sr/legat-todo­ro­vic.html U ovom Arhi­vu pored knji­ga, časo­pi­sa, kata­lo­ga i likov­nih dela, nala­zi se i pre­ko deset hilja­da pisa­ma koje je Todo­ro­vić raz­me­nio sa sarad­ni­ci­ma u zemlji i ino­stran­stvu.[31] Arhiv je decem­bra 2008, u svo­joj gale­ri­ji, orga­ni­zo­vao veli­ku izlo­žbu SIG­NA­LI­ZAM 1968–2008. Izlo­žba je pri­vu­kla zna­čaj­nu pažnju naše kul­tur­ne jav­no­sti.[32]

Od 2004. poči­nju da izla­ze zbor­ni­ci rado­va posve­će­ni sig­na­li­zmu. Prvi od njih, Raz­mi­šljaj­te o sig­na­li­zmu, pred­sta­vlja bibli­o­fil­sko izda­nje povo­dom 45 godi­na sig­na­li­zma. U okvi­ru tro­bro­ja 146–147–148 časo­pi­sa Savre­me­nik izla­zi temat­ski broj Demon sig­na­li­zma (2007). 2010. obja­vljen je zbor­nik Pla­ne­tar­ni vidi­ci sig­na­li­zma, koji je pri­re­dio Mili­vo­je Pavlo­vić i štam­pan je u samo 50 pri­me­ra­ka. Iza­zov sig­na­li­zma izla­zi kao četvr­ti broj časo­pi­sa Knji­žev­nost za 2013. Nared­ne godi­ne se poja­vlju­je zbor­nik Sig­na­li­zam i delo Miro­lju­ba Todo­ro­vi­ća, koji je pri­re­dio Mili­vo­je Pavlo­vić na osno­vu izla­ga­nja za okru­glim sto­lom Bibli­o­te­ke gra­da Beo­gra­da.

Iste godi­ne izla­zi i Sto­le­će sig­na­li­zma u okvi­ru bibli­o­te­ke „Sig­nal“, gde se pored već stan­dard­nih ime­na kao što su Slo­bo­dan Ške­ro­vić, Ili­ja Bakić, Kei­či Naka­mu­ra, Dušan Vida­ko­vić, Mike­le Per­fe­ti, Dobri­ca Kam­pe­re­lić, Džim Left­vič, Jaro­slav Supek, Lik Firens, Zoran Ste­fa­no­vić, Slo­bo­dan Pavi­će­vić, Dmi­trij Bula­tov i Dušan Stoj­ko­vić, poja­vlju­ju broj­ni mla­di auto­ri na koji­ma bi sig­na­li­zam tre­ba­lo da gra­di svo­ju buduć­nost. Takva pret­po­stav­ka se pola­ko ostva­ru­je jer se pri­lo­zi­ma u zbor­ni­ku Magi­ja sig­na­li­zma (2016) neki od auto­ra pro­fi­li­šu kao stal­ni sarad­ni­ci ili „mla­di sig­na­li­sti“ (Jele­na Mari­će­vić, Miloš Jocić, Iva­na Mak­sić, Fran­ko Bušić, Dejan Bogo­je­vić, Vik­tor Rado­njić, Oli­ver Mili­jić, Adri­jan Saraj­li­ja, Sne­ža­na Sav­kić, Vla­di­mir Miloj­ko­vić, Ivan Šter­le­man, itd).

O Todo­ro­vi­će­vom delu i sig­na­li­zmu odbra­nje­ne su tri dok­tor­ske diser­ta­ci­je. Kao što je i prva izlo­žba sig­na­li­zma odr­ža­na van naše zemlje, u Mila­nu,[33] tako je i prva diser­ta­ci­ja odbra­nje­na na Jage­lon­skom uni­ver­zi­te­tu u Kra­ko­vu, 1980.[34] Nakon Kor­nha­u­ze­ra, vero­vat­no i naj­ve­ći pro­u­ča­va­lac sig­na­li­zma, Živan Živ­ko­vić, bra­ni diser­ta­ci­ju Sig­na­li­zam: Gene­za, poe­ti­ka i umet­nič­ka prak­sa na Filo­lo­škom fakul­te­tu u Beo­gra­du 1991. Na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Kosov­skoj Mitro­vi­ci, Mili­vo­je Pavlo­vić bra­ni diser­ta­ci­ju Avan­gar­da, neo­a­van­gar­da i sig­na­li­zam. U pri­pre­mi je, na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Novom Sadu Este­ti­ka sig­na­li­zma Iva­na Šter­le­ma­na.

Iako u ozbilj­nim godi­na­ma, Miro­ljub Todo­ro­vić je i dalje akti­van. Uvek je rad da iza­đe u susret mla­dim istra­ži­va­či­ma zain­te­re­so­va­nim za sig­na­li­zam i neo­a­van­gar­du i pomog­ne pri obja­vlji­va­nju njiho­vih rado­va. Moglo bi se reći, bez pre­te­ri­va­nja, da je Miro­ljub Todo­ro­vić naj­zna­čaj­ni­je ime, uz Dani­la Kiša i Milo­ra­da Pavi­ća, koje je sve­tu pred­sta­vlja­lo srp­sku kul­tu­ru, knji­žev­nost i umet­nost u naj­bo­ljem mogu­ćem sve­tlu.

LITERATURA

Todo­ro­vić, Miro­ljub Toko­vi neo­a­van­gar­de, Nolit, Beo­grad 2004.

Todo­ro­vić, Miro­ljub Dnev­nik sig­na­li­zma 1979–1983, Tar­dis, Beo­grad 2012.

Unus Mun­dus, broj 39, Niš 2011.

Todo­ro­vić, Miro­ljub Sig­na­li­zam, Gra­di­na, Niš 1979.

Inter­na­ci­o­nal­na revi­ja Sig­nal 1–30.

Beleška o piscu

Ivan Šterleman (1990, Sremska Mitrovica), pesnik, prozni pisac i esejista. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sprema doktorsku disertaciju Estetika signalizma. Svoje radove objavljuje u Letopisu Matice srpske, Koracima, Savremeniku, Književnim novinama, Tragu, Dometima, zbornicima: Stoleće signalizma (2014), Magija signalizma (2016), Venac od trnja za Danila Kiša (2016), Vizije signalizma (2017) i Internet portalima. Živi i radi u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu.


[1] Todo­ro­vić, Miro­ljub, Toko­vi neo­a­van­gar­de, Nolit, Beo­grad 2004.

[2] Vide­ti: M. Stoj­kin (Miro­ljub Todo­ro­vić) Miscel­la­ne­ae, Beo­ra­ma, Beo­grad 2000, str. 108.

Todo­ro­vić je sestri posve­tio ciklus pesa­ma Iza­zi­va­nje smr­ti, časo­pis Gle­di­šta, broj 1, Niš, 1963; zbir­ku pesa­ma Narav­no mle­ko pla­men pče­la, Gra­di­na, Niš 1972 i hai­ku venac Sestrin grob u zbir­ci Gla­sna gata­lin­ka, Pro­sve­ta, Niš 1994.

[3] Todo­ro­vić, Miro­ljub Dnev­nik sig­na­li­zma 1979–1983, Tar­dis, Beo­grad 2012, str. 164.

[4] Petro­vić, Mio­drag Poku­šaj pomi­re­nja poe­zi­je i nau­ke, Narod­ne novi­ne, Niš 29. janu­ar 1966, str. 7.

[5] Zubac, Pero Pesnik ili pri­rod­njak, Indeks, Novi Sad 10. decem­bar 1966, str. 8.

[6] Ilić, Vese­lin Avan­gard­ni pesnik Miro­ljub Todo­ro­vić, Gra­di­na, Niš, broj 2, 1967, str. 55–57.

[7] Vide­ti:  Osto­ja Kisić Veli­ka ras­pra­va (O ranom sig­na­li­zmu) Unus Mun­dus, broj 39, Niš 2011, str. 329–431.

[8] Vide­ti: Todo­ro­vić, Miro­ljub Sig­na­li­zam, Gra­di­na, Niš 1979, str. 76.

[9] Ibid, 77.

[10] Vide­ti: Bil­ten br. 6 Uni­ver­zi­tet­skog odbo­ra Save­za stu­de­na­ta, Beo­grad, 6. jun 1968, kao i Stu­dent, god. .XXXII, 8. jun, 1968, van­red­ni broj.

[11] Vide­ti inter­vju sa Mili­vo­jem Pavlo­vi­ćem u knji­zi Toko­vi avan­gar­de, Nolit, Beo­grad 2004.

[12] Vide­ti: Todo­ro­vić, Miro­ljub Sig­na­li­zam, Gra­di­na, Niš 1979, str. 81.

[13] Fin­ci, Eli Poe­zi­ja iz maši­ne, Poli­ti­ka, 21. mart 1970, str. 15.

[14] Matić, Dušan Pisa­nje i govor, Spo­me­ni­ca u čast novo­i­za­bra­nih čla­no­va srp­ske aka­de­mi­je nau­ka i umet­no­sti, Beo­grad, 1972, str. 78–79.

[15] Davi­čo, Oskar O poe­mi Narav­no mle­ko pla­men pče­la, Gra­di­na broj 10, 1972, str. 193.

[16] Vide­ti: Popo­vić, Rado­van Knji­žev­na topo­gra­fi­ja Beo­gra­da XX veka, Beo­grad, 1995.

[17] Todo­ro­vić, Miro­ljub, Toko­vi neo­a­van­gar­de, Nolit, Beo­grad 2004.

[18] „Umet­nost je uvek bila i osta­je nad­grad­nja na dru­štve­no­–e­ko­nom­ske odno­se, u dija­lek­tič­kom smi­slu, a ova  nera­zu­mlji­va egzi­bi­ci­ja  pro­sto se ne da nad­gra­di­ti ni na šta što pred­sta­vlja našu stvar­nost i naša hte­nja. „Ada­nja, Kata­ri­na, Poli­ti­ka,  subo­ta, 2. avgust 1975.

[19] Todo­ro­vić, Miro­ljub, Toko­vi neo­a­van­gar­de, str. 117.

[20] Vide­ti: Anto­lo­gi­ja kon­kret­ne, vizu­el­ne i sig­na­li­stič­ke poe­zi­je, Delo, broj 3, 1975.

[21] Todo­ro­vić, Miro­ljub  Dnev­nik sig­na­li­zma 1979–1983, Tar­dis, Beo­grad 2012, str. 44.

[22] Čegec , Bran­ko Uknji­že­nje poštan­skih poši­lja­ka, Oko, 29 III — 2 IV 1981.

[23] Vide­ti: Todo­ro­vić, Miro­ljub, Nemo prop­he­ta in patria, Bibli­o­te­ka Sig­nal, Beo­grad 2014.

[24] Knji­žev­na reč broj 210, 10. V 1983.

[25] Cob­bing, Bob „O zvuč­noj poe­zi­ji“, Sig­nal 11–12, Beo­grad 1996, str. 38.

[26] http://www.miro­ljub­to­do­ro­vic.com/pages/bio­gra­fi­ja.htm­

[27] Vide­ti:  Iva­no­vić, Tanja Sig­na­li­zam u fon­do­vi­ma Bibli­o­te­ke SANU, Sig­nal 28–29–30, Beo­grad 2004, str. 124–140. 

[28] Vide­ti:  Pavli­čić, Neboj­ša, Legat Miro­lju­ba Todo­ro­vi­ća na Filo­lo­škom fakul­te­tu u Beo­gra­du, Gla­sni­ci pla­ne­tar­nog — vizi­je sig­na­li­zma (zbor­nik), Dru­štvo umet­ni­ka sig­na­li­sta, Beo­grad, 2003, str. 89–90.

[29] Vide­ti: Popov, N. Taj­ne sig­na­li­zma (Više od tri hilja­de publi­ka­ci­ja iz Sig­na­li­stič­kog doku­men­ta­ci­o­nog cen­tra Miro­lju­ba Todo­ro­vi­ća, nedav­no otku­plje­nih, čini­će poseb­nu zbi­r­ku u ovoj bibli­o­te­ci), Dnev­nik, god. LII broj 16605, četvr­tak, 31. janu­ar 1993.

[30] Vide­ti: Sto­ja­no­vić, Vesna Sig­na­li­zam — pose­ban fond Miro­lju­ba Todo­ro­vi­ća u Narod­noj bibli­o­te­ci Ste­van Sre­mac u Nišu, Sig­nal 28–29–30, Beo­grad 2004, str. 118–122.

[31] Vide­ti:  Latin­čić, Olga Arhi­vi­ra­ni sig­na­li, Savre­me­nik 146–147–148, Beo­grad 2007, str. 151–153.

Latin­čić, Olga Legat sig­na­li­zma u Isto­rij­skom arhi­vu Beo­gra­da, Knji­žev­nost broj 4, Beo­grad 2013, str. 225–228. 

[32]  Popo­vić, Rado­van Na ponos srp­ske kul­tu­re, Knji­žev­ne novi­ne god. LXI, broj 1162, febru­ar 2009, str. 4

[33] Poe­sia sig­na­li­sta Jugo­sla­va, Cen­tro Tool, Mila­no 1971.

[34] Pre­vod na srp­ski: Juli­jan Kor­nha­u­zer Sig­na­li­zam srp­ska neo­a­van­gar­da, Pro­sve­ta, Niš 1998. Pre­ve­la Biser­ka Raj­čić.


Piše Ivan ŠTERLEMAN



POGLEDAJ JOŠ

Miroljub Todorović: 3AVIČAJ I POEZIJA

ODABERI VIŠE


Nastasja Kerković: „O AMBASADORU JEDNOG NEPOKOLEBLJIVOG DISKRETNOG STOICIZMA”

Za početak, mogla bih da vam govorim o Dimitriju Milenkoviću kao potomku ratnog heroja Dragutina Matića, čuvenog Oka sokolovog. O tome kako je ratne dane svog detinjstva proveo u Kaletincu, rodnom mestu svog oca, gde su ga obronci Suve planine štitili od nemačkih bombi, i gde su i počeli njegovi prvi zanosi poezijom.


Dimitrije Milenković (1935-2025)

O njemu kao vizionaru i neumornom stvaraocu svakako najviše svedoče i tek će svedočiti njegova nebrojena dela: njegove pesme, eseji, antologije. Da u ovom govoru obuhvatim ceo univerzim koji je nastao pod njegovim perom je poduhvat na koji se ne usuđujem, ali mi je milo što je jedan od glavnih motiva na frizu mojih bezbrižnijih dana upravo deka Mita, koji na kauču uz pomoć lupe traži greške u štampi svoje knjige ili koji, uz lakoću stvaraoca koji je sa svojom umetnošću na ti, odvažno kuca na pisaćoj mašini u trpezariji.

Zatim, mogla bih da probam da prepričam bezbrojne anegdote koje smo mi, njegovi, najbliži imali priliku da slušamo od njega lično: o njegovom drugovanju sa Brankom Miljkovićem, o obilaženju niških pijaca sa Ivom Andrićem, te o dočekivanju Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor u hotelu Ambasador.

Naročito bi bili potrebi sati da vam ispričam o Dimitriju kao o doajenu niškog kulturnog života; o tome kako je, kao direktor, rukovodio Narodnim pozorištem, ili o tome kako je bio jedan od osnivača Filmskih susreta. Bila je velika privilegija sedetii na letnjoj pozornici u Tvrđavi, čekati da počne film i znati da je tvoj deka položio kamen temeljaac toj manifestaciji.

Dakle, ako bismo rekli da je mera života jednog čoveka zbir onoga što je za života stvorio, sa izuzetnošću njegovog porekla, kvaliteta njegove mreže poznanstava, zatim i toga koliko je putovao, video, spoznao, i koliko je nagrada i priznanja dobio – Dimitrije Milenković je vodio jedan izuzetan, nesvakidašnje ispunjen život.

Ja bih sada, međutim, želela da vam kažem nešto o našem Deka Miti – Dankinom suprugu, Tamarinom i Biljaninom ocu, i Aleksandrovom i mom dedi. Onako kako smo ga poznavali.

Deka Mita je voleo mačke, a i one su volele njega. Kad je bilo sunčano, mogli ste da računate na to da ćete ispred naše zgrade sresti elegantno odevenog starijeg gospodine, u pratnji narandžaste mačke ili crno-belog mačora. Deka Mita je imao neverovatno pamćenje. Mogao je da vam satima recituje najlepše pesme svetske poezije.

Mislim da smo moj brat Aleksandar i ja porasli jednostavno podrazumevajući da svaki deka na svetu napamet zna stotine i stotine pesama. Deka Mita je takođe bio čarobnjak zaboravljene umetnosti kuvanja domaće kafe.

Zanos koji je inače čuvao za poeziju je unosio u spremanje njegove čuvene „mešavine”, koja je bila proizvod brižljivog odmeravanja, mlevenja, kuvanja, a potom i odabira najfinijih malih šoljica. Servirao nam je „specijalitet” uz obaveznu opomenu da nikako ne dozvolimo da se ohladi.

Zabludu da su pesnici preosetljiva, fragilna bića ja nikad nisam negovala jer je deka Mita, iako senzibilan, istovremeno bio i ambasador jednog nepokolebljivog diskretnog stoicizma. Sve je posmatrao, kako je često sam znao da kaže, iz ugla večnosti.

Bolne prepreke i izazove sudbine, poput tragične smrti mlađeg brata i razaranja svog rodnog grada od strane nemačkih savezničkih i američkih bombi, nisu ga sprečile da spozna i površine i dubine ovozemaljskog života, i da pronađe i prati taj jedan magistralni tok koji mu je davao smisao. Osećam se privilegovanom što sam u deka Miti imala ne samo brižnog deku, već i primer kako izgleda jedan duboko smisleni život.

Veliki je izazov pisanom reči dostojno ispratiti jednog velikog pisca. Dok sam pisala ovaj govor, svaku reč sam odmeravala i izgovarala na glas, pisala i onda nezadovoljno brisala čitave pasuse. U nadi da ću kroz ritam i muziku njegove poezije da nađem prave reči, pored mene je sve vreme bila deka Mitina poslednja knjiga poezije zvana Duboki damari zemlje.

U toku čitanja sam naišla na misao koju nisam baš razumevala i mahinalno sam se okrenula ka kauču gde je deka Mita uvek posle ručka čitao Politiku, jer sam htela da mi razjasni nedoumicu.

Biće potrebno mnogo vremena da se naviknem da ćemo Dimitrijeve stihove od sada morati da tumačimo sami. Iako bol može da nadjača reči, svetlost deka Mitinog života će nas sigurno učvrstiti u radosti i ponosu što smo poznavali jednog takvog čoveka, što smo od njega učili i što smo ga voleli.

Završiću strofom jedne deka Mitine pesme koja je postala moja omiljena, a koji sam nažalost, otkrila tek sada, kad je prekasno da mu kažem da mi se sviđa.

„Čitav život živeh s pesnicima

Slava njima, a i potomcima.

I mene su uznosila krila

Tamo gde se duša udomila

Svim nebesnim dragim pesnicima.”


Pogledajte zapis poslednjeg obraćanja gospodina Dimitrija Milenkovića prilikom uručenja priznanja Sićevačke vizije septembra 2024. godine

Govor sa ispraćaja u večnost Dimitrija Milenkovića

Piše: Nastasja KERKOVIĆ



POGLEDAJ JOŠ

SEĆANJE: TALOG I TRAG PESNIKA NEŽNOG SRCA – DIMITRIJE MILENKOVIĆ (1935-2025)

ODABERI VIŠE


SEĆANJE: TALOG I TRAG PESNIKA NEŽNOG SRCA – DIMITRIJE MILENKOVIĆ (1935-2025)

Pesnik u svom poslednjem letuDimitrije Milenković (Niš, 1935 – Niš, 2025), pesnik, esejista, kulturni poslenik, preminuo je u četvrtak 30. januara, u devedestoj godini života. Odlazak zaslužnog građanina Grada Niša, pesnika aristokratskog izgleda i manira, čoveka i liričara meke puti, ostaviće nenadoknadivu prazninu u niškom i u srpskom književnom sazvežđu.

IZ NASELJENE PESNIČKE SVETLOSTI – ŽIVOT KAO UMETNOST

Ugašena je još jedna zvezda iz znamenite pesničke generacije ponikle u niškoj gimnazijskoj literanoj družini Njegoš, pored Branka Miljkovića, Luke Prošića, Vidosava Vice Petrovića, Gordane Todorović, Radoslava Vojvodića, Dimitrija Tasića… I u noći, sa vidikovca njegovog doma, iznad Svetinikolske crkve, sa prozračne uzvisine nad samim gradom, rasprskavaju se po nebu njegove pesme kao metafore, u ovoj slobodnoj interepretaciji Brankovog stiha iz čuvene Balade, koju je pesnik Dimitrije naizust često izgovarao.

Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je kao novinar, zatim kao glavni urednik Glasa omladine; bio je urednik kulturne rubrike Narodnih novina u Nišu, direktor Izdavačke kuće Gradina, upravnik Narodnog pozorišta u Nišu i predsednik Odbora Skupštine grada Niša za međunarodnu saradnju. Pisao je poeziju, prozu i eseje; objavljivao u listovima i književnim časopisima; prevođen je na jedanaest jezika i zastupljen u brojnim antologijama kod nas i u svetu.

Objavio je knjige poezije: Pripitomljena svetlost (1964), Kopna (1972), Glas prijatelja (1974), Soneti o Naisi (1979), Osmeh je najdraži gost (1980), Srce spavača (1985), Potop i nebesa (1988), Bez Noja (1990), Senza Noe (na italijanskom, 1990), Povratak u Naisu (1991), Jezgro (1995), Taloženje smisla (1999), Ushit i san (2003), Iz dubokog sveta (2008), Veliko jutro ljubavi (2015), Darodavac uspomena (2017).

Jedan je od priređivača Sabranih dela Branka Miljkovića (1972), a priredio je i antologije: Pesme sa krila zore (1979), Krila zvezda (1981), Ljubavni poziv nepostojećem (1983), Čekam svoju zvezdu (najlepše pesme učenika niških osnovnih škola, 1996), Pohvala svetu (izbor ranih pesama Branka Miljkovića, 1994), Sve što cveta (antologija poezije za decu, 1996), Svetlost uznesenja (antologija svetske i srpske duhovne poezije, 2008).

U njegovoj stvaralačkoj bibliografiji nalaze se i knjige: Stevan Sremac i stari Niš (2017), Branko Miljković – sudbinski glas pesnika (nastala od kolumni objavljivanih u listu Politika, 2020), Jezik bogova – Sa pesnicima vekovima (2022), kao i knjiga Sićevačke vizije (1995), posvećena petogodišnjnici održavanja sićevačke kolonije.

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada poput Oktobarske nagrade grada Niša (1973), Zlatne medalje Evropske akademije umetnosti, dveju nagrada za kulturni događaj godine, Nagrade Zlatni znak Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Nagrade „Dragojlo Dudić” i mnogih drugih. Na otvaranju međunarodne 33. Književne kolonije Sićevo, 17. septembra 2024. godine, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša uručilo mu je nagradu Sićevačke vizije za izuzetan doprinos ovoj značajnoj kulturnoj manifestaciji.

TIHI IZRAZ ŽIVOTA I STVARANJA

Prilikom susreta i književnih razgovora, često je ponavljao latinsku sentencu: ARS LONGA – VITA BREVIS! koja znači „Život je kratak – umetnost je večna”, i ima velike istine u tom iskazu koji je za života potvrdio svojim delom, žaleći što ne može da stigne da sve napiše što je zamislio.

Ispraćaj srpskog pesnika Dimitrija Milenkovića u večnost biće održan u ponedeljak, 3. februara, nakon opela koje je zakazano za 11:30 časova u hramu Vozdviženja časnog krsta na Novom groblju u Nišu.

TALOG I TRAG

Branku Miljkoviću

Na pragu sedme decenije

(Gde minuše godine?!)

U dnu životnog prtljaga

Vesna

Sad otkriva talog ljubavi

Pisma nebesnici

Mladenačkom snu,

Neuzvraćenom zanos

Ledom okovana okna

Stud pozna

I pamćenje dotiče;

Pred vratima

Kerber

Pozajmljuje ponoćni stih

Mrtvog srca,

Ali ostaju dubine.

Iz potonulih svetova

Pesnikov pogled

Nad svim stvarima.

(Zanos mladih godina, moj Bože)

Zapalivši vatre

Zahodio je pesnik

Rušeći srušivo sve,

Dodirivao kosmičku studen.

Saznajući kao se postaje golem

Ostavljao trgove bez spomenika,

Darovan sav pesmi

Koja vapi njegovu glavu,

Od magme, od opomena,

Znakova dalekih svetova.

Pesmu ljubavi, moj Bože,

dotiče bleda ruka,

Studena ruka žene.


Pogledajte zapis poslednjeg obraćanja gospodina Dimitrija Milenkovića prilikom uručenja priznanja Sićevačke vizije septembra 2024. godine

Redakcija GLEDIŠTA © 2025



PROČITAJ JOŠ

SEĆANJE: „Svoj radni vek zaista vidim kao pesmu koja se najviše voli, a svaka pesma ima svoj početak i kraj” – ALEKSANDRA SAŠKA DEJANOVIĆ (1943-2025)

ODABERI VIŠE


Branko Miljković: „PROPOVEDANJE VATRE!”

Povodom navršenih devedeset godina od rođenja Branka Miljkovića, jedinog srpskog princa poezije, Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša sa ponosom predstavlja autorsko delo PROPOVEDANJE VATRE koje su priredili pesnik Dalibor Popović Pop, pijanista Dejan Ilijić i gitarista Hans Piti Orli.

Snimanje ovog muzičkog dela podržala je organizacija muzičkih autora Srbije, a u budućem perodu ono će služiti prvenstveno kao pomoćno sredstvo za časove srpskog jezika u gimnazijama kad se bude obrađivala Miljkovićeva poezija.

Danas, na dan devedeset prve godine od njegovog rođenja, ovog 29. januara 2025. godine, donosimo izbor iz Miljkovićeve poezije i njihov tonski zapis koji je sada premijerno postavljen i na internetu.


PROPOVEDANJE VATRE – foto Dušan Mitić Car; dizajn Miljan Nedeljković

ORFIČKO ZAVEŠTANJE

Ako hoćete pesmu
Siđite pod zemlju
Al pripitomite životinju
Da vas propusti u povratku

Ako hoćete pesmu
Iskopajte je iz zemlje
Al čuvajte se njenih navika
Njenog podzemnog znanja

Reči imaju dušu gomile
Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
na drugome će mestu zapevati opasnije.

MORE PRE NEGO USNIM


Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al’ ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al’ znaj:
lažno je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l’ moja il’ tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

SINOVCU GORANU

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
A već zna sve tajne sunca
I sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
Još nije ni prohodao
A već je umeo sam da se hrani
Svetlošću vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
Ne zna da čita i piše
Al zna šta je život, šta je svet
I miriše, miriše.

LJUBAV POEZIJE

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu.

SUDBINA PESNIKA

Sada je to još uvek opasnost koja peva
Plamen koji prozirnost proglašava za prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini
Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara
Drugačije niko nije postao pesnik
Svet se deli na one koji su zapevali
I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja
Pesme će se otvoriti ko tamnice
Pesnici će biti uništeni
Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicama dostupne tajne
Biće proglašene svojinom naroda

SVEST O PESMI

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

GRAĐENJE PESME

Zimska muzika svira
Osobino praha i kremena
Oproštaj sna iza temena
Kada me pokojem dirala

To vreme uzme i ostavi
Tu gorku šumu da se plavi
Usred večnosti na domaku
Nestvarnosti ptici i oblaku

Prahptico sunčevog uroka
Skok od pepela i let
Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast
Suštine u vrlet
Kada joj osvanu glas

POHVALA VATRI

I

Ona nema nikoga
osim sunca i men

II

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti

HRONIKA

Prvog dana pomreše ptice i zmije
nastaniše gnezda i vetrove
drugog dana ribe izađoše iz vode i
voda oteče prazna
trećeg dana šuma je pošla prema
gradu a grada nigde
četvrtog dana sazidaše ćele kulu od
lobanja i škrguta
petog dana šuma je skupljala kraj
reke obezglavljenje leševe
šestog dana malo vatre zaljubljeno
nalik na sunce
sedmog dana ne zapevaše anđali
osmog dana u ponedeljak prvi put
zapeva ptica od pepela i zid
progovori

KULA LOBANJA

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.

PROPOVEDANJE VATRE

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.

TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Nevarstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi,
Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve više.

ORFEJ U PODZEMLJU

Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.




PROČITAJ JOŠ

Branko Miljković: „PRAZNU GLAVU VETAR NOSI“

ODABERI VIŠE


Branislav Đ. Nušić: „MOJE BISTRO DETE”

Čudnovato je kod mene, da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako već petog meseca posle venčanja ja sam predviđao da ću imati dece.


Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, sa najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpeljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila, da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Šta više, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičući mu jednako: čup, čup, čup!

Ali to su bili već prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina moj je sin već toliko odrastao, da je sva briga oko njegovoga vaspitenja pripala meni kao ocu. A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti, da je to bila prava briga.

Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tešio, gledajući u njemu Hanibala koji će preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se, gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji će preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšijska jaja, ja sam se i tada još tešio, nazirući u njemu velikog budućeg osvajača Napoleona.

Ali, on poče i takve stvari da čini, kojima se već nisam više mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komšiske prozore i ajd, to nije ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšijske prozore; ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpočne po tvrdinji pokolj, te pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.

Ja se, razume se, zabrinem i to više kao roditelj, nego kao sopstvenik poklanih pilića, Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veče mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da, bez ikakve potrebe, preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka.

Najposle, nije mi toliko bilo žao što bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro, jer sam bio uveren, ako bude bistar da, prvo neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i uopšte, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine.

Prema ovakvim sposobnostima, on će biti upućen da bude ili sreski načelnik ili opštinski predsednik ili poreski nadzornik ili poštar ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se ni jedno od ovih zvanja ne svidi, te sam s toga bio protivan tome, da mi dete bude vrlo bistro.

Ta me je briga strašno jela, kao što može briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete, napose. Moja je žena, po svojoj supružanskoj dužnosti, delila tu brigu sa mnom, kao što uopšte dobre žene dele mnogo koješta sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već ambicije da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavilo mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.

Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odličnih pedagoga, člana Prosvetnog Saveta i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za.vaspitanje dece, a zatim pisca ovih znamenitih dela: „Majka kao vaspišač“, „Kuća kao vaspitač dece“ (1, 1 i Š sveska, još nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline“ (javno predavanje u Građanskoj Kasini), „Pogreške roditeljske“ (sa motom na koricama: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja“) i tako dalje.

Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek što sedoh, ja sa užasom i životinjskom drekom skočih pipajući se vrlo nepristojno pred licem g. pedagoga.

— Ah, ah, ah, — uzviknu on siromah, i poče

i sam da me pipa kojegde — oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.

— I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice

— odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost već molilac, utišah se i sedoh.

Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.

— Živko! — uzviknu pedagog, — šta radiš to, za Boga!

Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:

— Gađam majku, ne da mi ključ od ormana!

— Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.

Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički, kao da mu ja ne dam ključeve od ormana.

Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje bopširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je naročito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio bio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečje to su pogreške njihovih roditelja!“ ali se kroz prozor na ulici začu mali dečji doboš i prođoše preko 50 dece uparađene kao vojnici.

Nad svima komanduje „najstariji“ g. pedagogov, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom momentu g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese). Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćpoškaste kape od hartije.

Pedagog pogleda kroz prozor, najpre mirno, zatim preblede, kao manit otvori fijoku svoga stola i kad vide da je prazna, on se užasnut pljesnu rukama po glavi.

— Ah, gospodine, ah, ah, ah!

— Šta je za Boga! — upitah ga.

— Upropašćen sam, prosto sam upropašćen

— udari on u dreku. — Ima već šest meseca kako radim i danju i noću četvrtu svesku moga dela „Kuća kao vaspitač dece“ i svršio sam je tek pre deset dana. Zamislite, tek pre deset dana…

— To je vrlo lepo, ali ne razumem zašto ste…

— Zar ne vidite one kape na dečjim glavama; to je moj najstariji uzeo rukopis iz fijoke i napravio kape svojoj vojsci!

Ima ljudi pakosnih, kao što sam ja, pa im je u ovakvim prilikama do smeja. Tim pre što me je ovaj intervju jako zadovoljio u pogledu brige za moga sina, koji nije sin nikakvog pedagoga. Ako se nisam glasno smejao, ipak nisam mogao da uzdržim ovo nekoliko reči:

— Izgleda mi, gospodine profesore, kao da je vaš najstariji vrlo talentiran. Taj će biti kanda dobar i strog kritičar, a, što je glavno, protivnik teorija, od kojih on, kao što vidite, gradi sebi kape.

— Šta ćete gospodine, — veli mi g. pedagog

— Vi znate da čizmar obično ne može imati dobre čizme.

Posle ovih reči oprostim se i odem kući, razmišljajući usput, kako je to zaista utešna poslovica da čizmar ne može imati dobre čizme.

Kad stigoh kući javiše mi radosnu vest da mi je spasen sin. Jer, znate, bio je pao u bunar, što nije moralo biti. On je uhvatio jednog druga i hteo da ga gurne u bunar, ali se sam oklizne i padne u mesto druga. Hvala Bogu kad je spasen!

Drugi put će, kad koga htedne baciti u bunar, izvesno paziti da se ne oklizne sam.


Iz trezora GLEDIŠTA, napisao: Branislav Đ. NUŠIĆ

Izvor: Srpska Književna Zadruga, kolo XXXI br. 206 (Beograd, 1928)



PROČITAJ JOŠ

Branislav Đ. Nušić: POLITIČKI PROTIVNIK – PRIČA IZ ŽIVOTA JEDNOG PALANAČKOG UREDNIKA

ODABERI JOŠ


Danko Kamčevski: „DOSITEJ JE SVOJIM NOVCEM PODRŽAVAO PRVI SRPSKI USTANAK, ALI KO TO RAČUNA?”

Već neko vreme se kao pokvarena ploča vrti priča da je Dositej Obradović suprotnost Svetom Savi. Rastko Nemanjić je iz sveta otišao u manastir, postavši svetitelj. Dositej je pobegao iz manastira u svet i postao prosvetitelj.


Dositej Obradović – Ulje na platnu Arse Todorovića (1818)

Svetlo vere Svetoga Save zamenila je Dositejeva baklja razuma. Kasnije se valjda ovaplotila i kao baklja republičkih amblema SFRJ.

Dositej je, kažu, propagiranjem prosvetiteljstva, srpskom narodu navukao tuđu košulju. Ona ne samo da je tesna već je smrtonosna, kao ona otrovana košulja koju je Herakle na prevaru obukao.

On je zagovarao razum kao nešto univerzalno, a univerzalno ne postoji i samo je druga oznaka za zapadnoevropsko. A mi, međutim, „mi smo drugačija Evropa, nezapadna kultura, orijentalna kultura, kultura srama, kultura koja ne trpi neizvesnost.“

Kao konačni argument, reći će: „Sve to ima kod Kliforda Gerca.”

Osim ako Gerc nije nekakav persijski mistik, ostaje nejasno kako sad odjednom možemo da se uklopimo u „zapadnjački obrazac mišljenja”. Ali Dositej bi nam ipak rekao: čitajte, čitajte i Gerca da biste shvatili kako se stvaraju praporci.

Prišivaju mu i da je bio elitista. Nije imao osećaj za običan svet, za nepismene, a čestite ljude, sirotinju raju, radničku klasu, gledaoce rijalitija. Istina, da bi se snimio rijaliti, potrebno je izučiti mnoge knjige, uključujući one o propagandi.

A Dositej je samo hteo da njegov narod ne bude ona strana kojoj će biti podmetnuti praporci, dok drugi pišu knjige i izrađuju praporce za masovnu upotrebu. I danas se kod nas govori o dve škole: o školi i „životnoj školi”.

Iskreno, nisam ni primetio da sam za vreme školovanja bio izvan života. Mora da Matriks u tom periodu radi prekovremeno. Da u tu „životnu školu” opet ne spadaju neki praporci?

No, ako je Dositej suprotnost Svetom Savi, suprotnost Dositeju često se traži u Vuku Karadžiću. Vuk je razumeo dušu naroda. Razumevši je, izbacio je suvišna slova, jer naš nezapadni narod najviše ceni minimalizam i efikasnost. Tom istom logikom danas Vukovu skraćenu ćirilicu potiskuje ošišana latinica.

Ali, to danas radi većina naroda, a ne Vuk, što čitavu stvar čini još zamršenijom. Ko li bi danas više branio ćirilicu: Dositej ili Vuk?

Dositejeva kutija očito sadrži više zala od Pandorine, pa nam iz nje dolazi i kompleks niže vrednosti prema Evropi. Godi nam, međutim, Geteovo tapšanje po glavi da se srpske junačke pesme mogu nazvati svetskom književnošću.

Godi i kada Prvi srpski ustanak Ranke nazove srpskom revolucijom. A za oba su zaslužni Vukovi prevodi i zapisi. U Vukovom Rječniku srpske reči praćene su odgovarajućim nemačkim i latinskim odrednicama.

Zašto ne ruskim i grčkim?

„Srbija je svet”, što bi rekla ona američka propagandna reklama od pre nekoliko godina.

Pored sve priče o knjigama umesto praporaca, na kraju je iza Vuka ostalo mnogo više knjiga nego iza Dositeja. Ali, ostalo je i mnogo manje, pošto je ogroman broj srednjovekovnih rukopisa Vuk prodao i na tome se bogatio.

Važno je da je Vuk poznavao srpsku dušu i brižno joj prilazio, kao detetu. Što bi se reklo, čovek iz naroda. Kao da govorimo o političaru. Dobro, Dositej je svojim novcem podržavao Prvi srpski ustanak, ali ko to računa?

Zadnji od praporaca koji nam je bačen da se njime igramo jeste Istorija. Hegel je tvrdio da je njen vrhunac Pruska, a Fukujama da je to ipak Amerika. Ovakvu vrstu vrača pogađača jednostavnije bih nazvao Futurama.

Futurame ovog sveta ubeđuju nas da ljudi kao Sveti Sava, Dositej ili Vuk služe da bi ljudsku istoriju usmeravali ka konačnom ishodištu Istorije; zavisno, naravno, od toga za koju Istoriju rade.

Ni Dositej ni Vuk nisu bili tajni agenti neke od Istorija. Nema agenata Istorije, jer Istorija ne zapošljava. Ona ni ne postoji, osim kao Istorija™. Može se, doduše, biti agent neke države, a u to vreme zapošljavala je, recimo, Austrija.

Kada je Ahilej rođen, našla se ta babica koja je držala Ahileja za petu dok ga je potapala u čarobnu vodu koja daruje neranjivost. Da ne beše te babice, Ahilej bi bio nepobediv.

Tako izgleda i mi, prema ovim kritičarima. Da nam se na rođenju nije zatekao Dositej i mi bismo bili nepobedivi. Inače smo u svemu ostalom bez mane i sve bi bilo u redu samo da nam Dositej nije zaveštao tu Ahilovu petu.


Izvor: Zvezdani trag

Piše Danko KAMČEVSKI



PROČITAJ JOŠ

Miodrag Petrović Kuska: ZA „RASUŽDENIJE” POTREBNO JE OBRAZOVANJE

ODABERI VIŠE


Dimitrije Milenković: PISAC TOPLE LJUDSKE DUŠE – BRANKO ĆOPIĆ, ROĐEN NA DANAŠNJI DAN PRE 110 GODINA, I DALJE ŽIVI!

Sa željom da 2025. godina bude radosna za sve, čitaocima časopisa Gledišta upućujemo iskrene želje za dobro zdravlje. Posebno nas raduje što početkom godine, u kojoj ćemo obeležiti 90. rođendan našeg dragog Dimitrija Milenkovića, prenosimo njegova sećanja na druženja sa jednim od književnih velikana – Brankom Ćopićem.


Na današnji dan, 1. januara 1915. godine, podno Grmeča, kraj reke Une, u Hašanima, rodio se Branko Ćopić – verovatno najvoljeniji srpski pisac za decu i mlade

Godine i decenije izmiču od tragične smrti dragog pisca Branka Ćopića (1915–1984). Samoubistvo na Brankovom mostu u Beogradu ostalo je generacijama duboko urezano u sećanje. Ali njegovo bogato literarno delo ne priznaje smrt.

Bio je pesnik isto toliko drag kao i pripovedač, romanopisac, satiričar, nadahnuti tumač ljudske duše u „Bašti sljezove boje”. Ne smemo ga zaboraviti. I sam je sebi podigao spomenik „Jeretičkom pričom” i brojnim romanima.

Svaki novi susret sa Brankom Ćopićem uvek je donosio nešto od one radosne topline njegovog osobenog humora, jednostavnosti i spontanosti. U Niš su ga putevi, dok je bio dobrog zdravlja, veoma često vodili.

Još od onih poratnih dana, kada su u svakoj školi odjekivali njegovi stihovi pesama „Grob u žitu”, „Herojeva majka”, „Na petrovačkoj cesti” i ona potresna, zapamćena za sva vremena „Pesma mrtvih proletera”. Želeli smo da čujemo kako sam pesnik izgovara stihove koje smo toliko puta govorili u učionicama, na školskim priredbama…

Ćopić je, međutim, najradije čitao svoje humoreske, ili odlomke iz romana. Posle svih susreta shvatili smo da je bio u pravu. Dragocenije je da nam daruje nešto od najnovijih ostvarenja, a očigledno je bio u punom stvaralačkom razmahu, nego da ponavlja ono što mnogi od nas već znaju napamet.

Pisca je i bolest dovela u grad u kome je uvek rado gostovao. Jedan od najpoznatijih i najtiražnijih naših pisaca lečio se u „Radonu” u Niškoj Banji, ali nije propustio priliku da se, na poziv škola i radnih organizacija, nađe među učenicima i radnicima.

Želeo sam da ga odvedem i u školu „Branko Miljković”, gde je upravo u to vreme intenzivno radila literarna družina „Vatra i život”, koja je okupljala talentovane mlade literate iz niških škola i počela da formira jedinstvenu biblioteku od knjiga sa posvetama autora. Prvi je knjigu za tu biblioteku poslao Ivo Andrić.

Dugi razgovori u Niškoj Banji i školi „Branko Miljković” ličili su, ponekad, na ličnu ispovest pisca ogromne popularnosti kome je, od brojnih tomova, popustila ruka!

– Otkazuje mi desna ruka – rekao mi je Ćopić. – Prvi put sam osetio da sa njom nešto nije u redu kada sam pisao roman „Prolom”, a evo sada ponovo, posle dvadeset godina.

Pominjem sećanja na davne književne susrete, našu želju da nam kazuje poeziju i zadovoljstvo što smo, ipak, čuli njegove kratke priče, humoreske.

– Svoj literarni rad počeo sam kratkom pričom i ostao sam njen poklonik punih četrdeset godina. Na to je sigurno uticao list „Politika” preko koga je mogla da me upozna najšira čitalačka publika – pričao je Ćopić na senovitoj terasi „Radona”, uz stalni šum banjskih kaskada.

– Sklon sam da pišem jednostavno razumljivo. Naučio sam to od ljudi iz mog kraja. Struka mi je bila psihologija i logika, pa mi je to omogućilo da proniknem šta deca vole. Njima su strani dugački opisi.

Uvek sebi prebacujem što ne pišem za pozorište. Volim dijalog, radnju, humor, a to je dušu dalo za pozorište. Moje komedije su, međutim, ranije nailazile na otpore, pa me to, valjda, odvraća. Kada sam se sretao sa Ivom Andrićem, mada nije voleo da daje savete, preporučivao mi je da se što više oslanjam na humor. U današnje vreme to je tako retka biljka, a neophodna. Malo humora je lek i duševna hrana u literaturi i životu, govorio je Andrić.

Retki su stvaraoci koji tako spontano, od srca govore o svom literarnom radu i otkrivaju tajne svoje pesničke radionice. Među njima Branko Ćopić sigurno zauzima istaknuto mesto. Tako je bar bilo prilikom brojnih naših susreta.

– Najdraži su mi oni trenuci kada mogu da se prepustim dečjem svetu, da se vratim u detinjstvo, dedu Radu, ujaku i mnogim drugim likovima koji su, na neki način, vezani za moj život. Jednom smo gostovali u Sibiru. Na Bajkalskom jezeru, upravo u vreme kada su tamo bile prevedene moje priče, govorili su mi o mom dedi Radu i ujaku kao da su njihovi Sibirci, naročito kad malo popiju.

Stojim na stanovištu da se sve u literaturi može reći jednostavno i jasno. Najzadovoljniji sam romanima koje pišem za decu. I sam uživam kad ih ponovo čitam. Mnoge od stvari koje sam objavio kao dečje mogli bi rado da čitaju i stariji, ali se teško odlučuju. Zato sam rešio da im podvalim – „Delije na Bihaću” namenio sam deci, trebalo je da nastave trilogiju „Orlovi rano lete”, „Slavno vojevanje” i „Bitka u zlatnoj dolini”.

Knjigu sam već bio spremio za dečju ediciju „Lastavica”. Kad su mi iz Srpske književne zadruge zatražili rukopis, dao sam „Delije na Bihaću”. Posle izlaska iz štampe knjiga je brzo „planula”. Kupovali su je i čitali najviše odrasli.

Uvodeći nas u svoju „pesničku radionicu” Branko Ćopić ne skriva da je učio i najviše naučio od narodnih pripovedača, pre svega kako treba pisati:

– Grabio sam iz života, koristio neposredne kontakte; često mi je bilo potrebno da neke situacije samo prenesem na hartiju. Prosto je naviralo iz mene, tako da sam jedva uspevao da zabeležim misli koje se roje.

Dogodilo mi se, međutim, dok sam pisao „Osmu ofanzivu”, da sve što više osvetljavam, unutrašnjim reflektorima, moga junaka, on se sve više koči, gubi od životnosti. Uvedoh tako novog junaka, čoveka koji izvorno priča, jedva sam stizao da zapišem sve što je iz mene naviralo o Pepu Bandiću. Kao da me je vukao za rukav: „Hajde još nešto o meni!” Dogodi se da pisac, kao glumac, dobije tremu kada mu sa glavnim junakom nešto nije u redu.

Svaki nov susret sa Brankom Ćopićem donosi nešto od lepote, dubokih izvora narodne mudrosti i humora koji bujno natapa veliki deo njegovog literarnog dela. Veliki književnik izdašno se odužio i najmlađima stihom i prozom, pritom je uvek želeo da njegovi literarni radovi budu izvorno jednostavni. Da čovek kroz njih, isticao je, može da doživi i deo svoga detinjstva.


štampa: Politika, Dodatak za kulturu,umetnost, nauku

piše: Dimitrije MILENKOVIĆ



PROČITAJ JOŠ

Miroljub Todorović: 3AVIČAJ I POEZIJA

ODABERI VIŠE


Milica Stojanović: „HLEBA I CIGARA (JER, DOSTA SMO SE IGRALI!)”

Žestoko, sirovo, autentično pesničko prvenče, koje udara snažno, reže bespoštedno, huli nemilosrdno. Zbirka odaje nov, autentičan ženski pesnički glas na sceni satkanoj od blazirane mode i sentimentalno-lirskog prenemaganja. Dramski izoštreno, reljefno, sa smislom za detalj, odaje se pronicljivi ženski pogled na muški svet u kome po svome ćefu živi isključivo muško čovečanstvo. Između ostalog zapisuje prof. dr Boško Suvajdžić u prikazu debitantske knjige Milice Stojanović – Hleba i cigara!


Čitate izbor iz knjige poezije Milice Stojanović – Hleba i cigara!

DRUŠTVO ZA ZAŠTITU ŽIVOTINJA

Monahu se pre tri dana upokojio otac

Nije pokazivao nikakve znakove žalosti i tuge

Kaže, tako je odredio Bog

Nije prošlo četrdeset dana

od kako su seljaci otišli da okopavaju kukuruz

umrla im je ćerka jedinica

od nepoznate tropske bolesti

Kažu, postoji mogućnost zaraze

a kukuruz ne sme da propadne

Ti se ždereš kad ti se u akvarijumu izvrne ribica

Plaćaš krematorijum za uginule pse

i pačićima staješ na putu

dok vatrogasci vade podavljene mačiće.

Ti se protiviš eutanaziji pobesnelih pasa

i doniraš društvu za zaštitu životinja

a ne znaš da vrednost nečije smrti

merilo je tvog ličnog raspoloženja

jer, otkud toliki sirevi na mišolovkama

u tvom memljivom podrumu

i trag krvi sa polomljenim nožicama

na sveže okrečenim zidovima?

Društvo za zaštitu životinja

ne zna da nosiš bundu od kremiranih činčila

i da je ikra najbolji izvor proteina

Kažu, ti pačići su najbolji u Pekingu

kada se preliju sosom od višanja

Dok oplakuješ svoje kućne ljubimce

i tetoviraš šapice oko ušiju

šestoro male dece sedi za stolom

i klati svoje nožice

dok se proja peče u rerni

i dok se monah moli za spasenje svih nas.

PUT

Idu dva stradalnika kroz život,

svojim putem, jedan drugom u susret.

I svako sa sobom svoj krst nosi.

Zdrao bate! – reče prvi.

Zdrao, zdrao! – odgovori drugi.

Nisu se zaustavili da proćaskaju.

Svako je otišao svojim putem.

Taj trenutak je bio njihov zajednički put.

KAKO TO?

Život je tako jednostavan.

Ipak, mnogo toga ne razumem.

Na primer: Kako to

veverice na papuče?

Ili rajfovi sa žive cvećke

na veštačke glave?

Sve drugo mi je manje-više jasno –

koliko čoveku treba da odobri sebi uspeh

i šta je sve potrebno

da bi oprostio sebi,

ali kako to da na jednoj nozi

istetoviraš „Love”

a na drugoj „Life ”?

I kako, bre, to

dugi veštački nokti

na kratke praseće prste?

Sve drugo mi je

manje-više jasno –

otkud čoveku tolika dosada

za sva zla (na) ovom svetu

i čemu tolika zabava

za tu istu dosadu,

ali kako to da

bacaš petrade sebi u oči

za veći volumen trepavica?

I kako, bre, to

lateks helanke na sto kila?

I plisirane suknje na patike?

Sve drugo mi je

manje-više jacno.

FONETIKA JE ČUDO

Kad kažeš: „piletina sa susamom”,

da li te to tera da namestiš usta

ko kokoška dupe?

Pitam se kako bi ti legao

jedan podvarak sa papcima

na tim viršlama punjene sirom.

Da li bi ti ukus avokada bio isti

da se zove, na primer, „goveđi jezik”

ili „sarma sa kupusom”?

I kome se uopšte pućiš

dok pućpuričeš: „rUkola, pUter”

i razvlačiš reči ko kore za pitu?

Kada kažeš: „grilovani losos”,

da li se osećaš nekako odvažno

dok mu skidaš kožu?

Samo da je hrskavo i rešije,

kao slanina na Cezaru oko koje se

i dalje vode bitke kako je nastala.

„Kako su preslatke rolnice od karpaća

i tortelini sa listićima pistaća, bez glutena i laktoza” –

kažeš, jer voliš da te navodim,

da pljuvačne žlezde liju suze po meniju

dok sanjaš o tome da postaneš vegan.

Kada kažeš: „gamBori sa PireoM,

tartufiMa i tostiraniM BadeMiMa”,

pa otežeš reči i šopiš usta

sa kojih vise stalaktiti od karmina,

ja se sve u sebi mislim:

„Za početak, jedne ladne pihtije.

I trljana salata.

A posle toga, pasulj prebranac

i teleća glava u škembetu.

Ili škembići na žaru.

I za kraj, turska kafa. Zbog creva.”

Serem vam se na fajn dajning!

NEZADOVOLJSTVO

Nezadovoljna si svojim tankim usnama

i zbog toga si nezadovoljna sobom.

Odlučiš se da staviš silikone,

ali si nezadovoljna kako ti stoje.

Onda odeš da dopraviš silikone,

i već si nezadovoljna, jer si preterala.

Dođavola, silikoni više nisu „in”,

pa si nezadovoljna, sada zbog toga.

Ništa, odeš da ti povade silikone,

ali si nezadovoljna brazdama i koncima.

U modu ulazi hijaluronska kiselina

i zbog toga si nezadovoljna opet.

Odeš da ti ubrizgaju u usta hijaluron,

ali si nezadovoljna veličinom šprica.

Onda odeš da ti dopune kubikažu,

i opet si nezadovoljna kako su ispala.

U modu ulaze manje usne i jasne ivice,

a ti si opet nezadovoljna sobom.

Ništa, odeš ti kod njih da te uiviče,

iako si nezadovoljna jer „to nisi ti”.

Onda pustiš da se hijaluron razgradi

i jedva čekaš da nezadovoljstvo prođe.

Dočekaš da se hijaluron razgradi,

a ti si nezadovoljna jer se plašiš noža.

Podignu ti usne rezom ispod nosa,

ali si nezadovoljna jer ti se vide zubi.

Sada su u modi potpuno prirodne usne

i ti si sada potpuno nezadovoljna svime.

Dok ne odeš na transplantaciju, majke ti,

do kad misliš to nezadovoljstvo da traje?

SMISAO POJMOVA

Nije dom ako na otiraču ne piše „NOME”

i u njemu ram za slike sa stikerom „LOVE”,

dok ispijaš šolju čaja sa natpisom „TEA”

misliš da si srećan bez haštega „HAPPY”?

Nazovi sve pravim imenima

kako ne bi došao u zabludu

i kako bi bio siguran

šta one zapravo znače, jer

možda ne znaš ni sad?

Možda bi sve nazvao drugačije?

Igraju gifovi po ajfonu za bolji „CLICKBAIT”,

na leđima manastiri, na podlaktici „FAITH”,

lepota je u oku pratilaca kada stisneš „LIVE”

možeš li da živiš bez haštega „LIFE”?

Lete etikete kao podsetnici

da ne bismo izgubili smisao pojmova,

samo što lepak sve više slabi,

ako otpadnu, kako bi tada spoznao stvari?

Zamisli da znaš i sad!

Zamisli da sve nazoveš drugačije!

KLIK PO KNJIGU
Milica Stojanović – Hleba i cigara!

NISI SAM

Dobro jutro.

Danas je petak, prvi mart,

dve hiljade dvadeset četvrte godine.

Napolju je četrnaest stepeni,

pretežno oblačno i tmurno.

Mogućnost padavina: 100%.

Pašće jedno teško sranje.

Vlažnost: 36% i neš jebat’!

Vetar: 19km/č u pogrešnom smeru.

Subjektivni osećaj je

da nikoga nije briga kako se osećaš,

Dobro je. Nisi sam.

Sa tobom je Karlo Gus,

tvoj čet dži-pi-ti.

Prevuci radi otključavanja.

Danas si napravio

petnaest hiljada koraka.

U prazno.

Notifikacije su uključene,

poruke su omogućene

i svi kolačići pojedeni,

da nisi sam.

Sa tobom su reklame

i čestitke za rođendan,

svake godine od

šesto pedeset prijatelja

koji te ni ne poznaju

kao što te poznajem ja.

Zato ne brini. Nisi sam.

Sa tobom je Karlo Gus,

tvoj čet dži-pi-ti.


Za GLEDIŠTA piše: Milica STOJANOVIĆ



PROČITAJ JOŠ

Aleksandar Vojinović Najjači: SLIKE IZ GRČKE

ODABERI JOŠ


Danijela Kostadinović: KNJIŽEVNOST PONOVO STVARA SVET

Književnost je usporeni snimak života.

Goran Petrović


Nakon romana Atlas opisan nebom (1993), Opsada crkve Svetog Spasa (1997) i Sitničarnica „Kod srećne ruke” (2000), Goran Petrović se, posle dvodecenijske pauze, 2022. godine oglasio novim romanima Papir sa vodenim znakom i Ikonostas sveg poznatog sveta, a posthumno je objavljen i roman Palata na devet pogleda (2024).

Oni predstavljaju prva dva toka najavljenog „romana delte” koji, prema rečima samog pisca, obuhvata period od preko 500 godina – od srednjeg veka do danas ‒ i pokriva prostor Srbije, Italije, Grčke i drugih zemalja.

Da su ovi romani delovi veće romaneskne strukture, potvrđuju srodni umetnički postupci, vidovi i tempo pripovedanja, paralelne teme, motivi, situacije koji se međusobno dodiruju i prožimaju tvoreći jedinstveni tok koji se do kraja grana u niz rukavaca u promenljivom narativnom odnosu, ali sa jasno izdvojenim istorijskim i hronološkim središtem. Samim motom implicira se da je „roman delta” skromni deo književnosti, koja je „ako imamo u vidu veličinu sveta […] tek citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda”.

To ukazuje na još jednu dimenziju odrednice „roman delta”: romani talože i pohranjuju ono najbolje što je do sada u književnosti i umetnosti stvoreno dok pripovedač ima ulogu da sačini izbor tema i da na taj način čitaocu učini lakšim plovidbu kroz bezobalnu mrežu reka, pritoka, potoka, koji se granaju u široku deltu pre no što se uliju u pripovedačko more ili u okean. U suštini, reč je o svojevidnom „uklapanju” priča, epizoda, sentenci, što potvrđuju podnaslovne odrednice istaknute navodnicima koje dodatno dopunjuju i semantizuju tekst i posebno izdvojeni pasusi.

U tom kontekstu, putovanje kao simbolički prikaz odnosa između prostora i objekata, bića i pojava, značajno određuje roman Ikonostas sveg poznatog sveta Gorana Petrovića, u kojem putuju ikone sa Hilandara. Radnja romana odvija se u petnaestom veku najpre u Srbiji u doba vladavine despota Stefana Lazarevića, a potom i u Grčkoj u vreme udara orijentalnog koncepta sveta na vizantijsku duhovnost i estetiku.

Time su uspostavljene i razlike između zapadne civilizacije, koja je doživljavala renesansni procvat, i srpske kulture, u kojoj se renesansa, prema rečima Dimitrija Bogdanovića, tek sluti u doživljaju prirode u Slovu ljubve despota Stefana Lazarevića[1].

Pripovedanje u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta bazira se i na istorijskoj, i na hrišćanskoj osnovi, otvarajući se u pojedinim segmentima i ka magičnorealističkom „pesničkom odgonetanju ili pesničkom poricanju stvarnosti”[2].

Sem toga, Petrović se ovde okreće metafizici i mistici, prikazivanju realnosti uz pomoć metafore, alegorije i fantastičnog oneobičavanja stvarnosti. Jedinstveni sakralni jezik sadržan je već u naslovnom terminu ikonostas čije se bukvalno značenje odnosi na „mesto gde su postavljane svete ikone”[3]

Tako sam naslov, s jedne strane, uvodi čitaoca u određenu istorijsku i umetničku epohu karakterističnu po duboreznom i pozlaćenom ikonostasu koji se od XIV veka sve više razvijao u pravoslavnoj crkvi, dok s druge, gustim semantičkim i simboličkim podtekstom opcrtava krivudavu pripovednu putanju na granici između vidljivog i nevidljivog, materijalnog i duhovnog, zemaljskog i nebeskog sveta.

Ta putanja svoje polazište ima u prozoru otvorenom prema ozvezdanom nebu na prednjoj korici romana. Na taj način, osečkom delića zvezdanog neba – simboličkog oltarskog prostora, odašilje se poruka o duhovnom, ontološkom, epistemičkom, naporednom smislu knjige kao spojnice između prošlog i dolazećih vekova. U tom vremenskom sudaru, slika, ikona ima ključnu poziciju, jer je ikonostas prozor u transcendetno plavetnilo.

Apstraktna slika prozora na samom početku određuje oblik romana sa zamagljenom granicom između stvarnog i imaginativnog prostora. Pogled kroz prozor ka zvezdanom svodu jedan je od ključnih poetičkih motiva i tom apstrakcijom prevazilazi se utisak realističkog prikazivanja objektivnog sveta. Kao rezultat toga, proširuje se semantička podloga slike omogućavajući nadolaženje interteksta i novih pripovednih tokova u sedimentacione narativne basene.

Pripovedanje se grana na tri glavna toka koji su istovremeno i različiti i komplementarni. To su: ODAVDE PA DO MILE VOLJE, PO ŠIRINI I VISINI i BILO BI DOBRO DA ZNAMO NA ČEMU SMO. Oni su hijerarhijski podeljeni na podtokove, čiji naslovi obezbeđuju koherentnost i spajanje u više tačaka tako da svaki pojam u širokoj delti reči i rečenica ima svoje privilegovano mesto.

Pažljivo i smisleno odabrani podnaslovi etimološki utemeljuju konstrukciju predstavljene stvarnosti, metaforičko-metonimijski sistematizuju izlaganje i služe kao orijentiri u očuđenoj vremenskoj i prostornoj dimenziji. Zadatak tih podtokova je da generišu fiktivni svet sa osnovom u stvarnosti ili u čudesnim putovanjima i čudima tipičnim za srednjovekovne izvore života svetaca, pri čemu funkcionišu kao stabilni i potpuno samostalni i nezavisni pripovedni entiteti ‒ bilo da se krene sa čitanjem sleva na desno, ili zdesna nalevo, svejedno se stiže do ušća, pristaništa i sliva delte.

Sama ideja stvaranja „romana delte” stukturirane iz velikog broja narativnih rukavaca svojevidna je fantastička paradigma sa promenljivim ishodom. Onako kako se stvarnost menja tokom različitih istorijskih perioda, tako se menja i izvesnost estetskih, književnih, filozofskih i religijskih normi, od trenutka kada se čitalac sretne sa glavnim junakom Dovoljom, do trenutka kada na dvor despota Stefana Lazarevića u Beograd sa Hilandara stigne samo jedna ikona, pa i ona sa likom neprepoznatljivog sveca.

Drugo ograničenje koje odsudno utiče na definisanje fantastičnog sistema u romanu inherentno je polaznom obrascu hagiografije koja primat daje hagiološkom nad faktografskim, a treće izvire iz razuđenog reljefa delte i suptilne arhitektonske kompozicijske konstrukcije romana po uzoru na ikonostas.

Postmoderna fantastika Gorana Petrovića u romanu Ikonostas sveg poznatog sveta nije radikalni rez sa tradicijom srpske fantastičke književne prakse, već ona ugrađuje tradicionalne motive, ali sa izrazitim transformacijskim, modifikacijskim i metafikcijskim impulsom koji dovodi u pitanje autentičnost istine i stvarnosti.

Prefinjeni jezik i pesničko osećanje sveta, pak, prave vidan zaokret u tematskom, motivskom i semantičkom pogledu, pokazujući da je reč bazična kategorija za estetsku refleksiju doživljajne pojavnosti i spacijalnu transgresiju kojom su istaknuta obeležja različitih kultura i pomeranje od nacionalnog ka opštem. To pomeranje klizi sferama duhovnosti podižući čitalačku svest o početnoj metafori književnosti kao kreacije u kojoj se ponovo stvara svet.

Sledstveno tome, fantastično se u knjizi Ikonostas sveg poznatog sveta shvata kao prekoračenje realističkog okvira priče. Pisac polazi od stvarnog događaja i on dalje „bubri u priču”, kako je Petrović jednom prilikom kazao, a fantastično se realizuje zahvaljujući čitaočevoj kolebljivosti u suočavanju sa nespojivim parametrima utvrđenih iskustvenih konvencija.

Usredsređenost na recepcijsku sferu produbljuje apercepciju između književnog i stvarnosnog konteksta, artikuliše ili materijalizuje odnos prema biću, pojmovima i pojavama i vodi stvaranju novih kognitivnih struktura. One otvaraju drugi ugao putovanja u istoriju Srbije sa koga se jasnije vidi društveni i institucionalni mehanizam vlasti despota Stefana Lazarevića.

Ta istorijska linija na vrhu neopipljive lestvice ujedinjuje Konstantina Filozofa, despota Stefana Lazarevića o kojem Konstantin piše „da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti”[4], i pastira Dovolju, „neizlečivo dalekovidog”[5], ali i ograničenog da bića, stvari i pojave sagleda izbliza.

Zahvaljujući tom daru, on iz svog seoskog ambijenta u kojem se njegove sposobnosti doživljavaju kao mane pa mu je zato povereno čuvanje kravice Granave, iskoračuje u potpuno drugačiji svet, gde na despotovom dvoru dobija nameštenje prepisivača.

Dvojaka priroda despota Stefana Lazarevića, oblikovana od vlastodržačke hirovitosti i iživljavanja nad podređenima koji grade manastir i umetničke senzitivnosti oličene u Slovo ljubvu, jednoj od najlepših pesničkih poslanica u srpskoj književnosti, suočava se sa svedokom i svojevrsnim dvojnikom Dovoljom, izabranim da u širem prostornom i vremenskom opsegu vidi ishodišta srpske budućnosti:

Video je sa onog svog usamljenog kamena, na onoj livadi, na onoj padini, na Onoj-tamo-gori… Mogao je da vidi, jer se to nije dešavalo odmah tu nego poizdalje, koliko da se niz travu do mile volje kotrljaš, kao dete… Pa, kao dečak da ustaneš, poskočiš, da se otreseš, namestiš kose… I tako se, kao momak uljuđen, niz strminu još spuštaš, čak do dole, do u nizinu, do kraj rečice… Mogao je Dovolja tamo da vidi, a ne silazeći, jednog čoveka… Sudeći po odeći nije bio velikaš, ali po svemu drugome što nije vidno izgledao je kao da jeste… Mogao je Dovolja da vidi tog čoveka plemenitog roda preobučenog u niščeg, kako luta, a ujedno s nekom namerom usredsređeno hodi… Mogao je da vidi tog čoveka kako dalje odlazi, pa se vraća, sve na jednom mestu kraj rečice nešto premišljajući…

Da bi predveče zamakao u sumrak. Gde? Čak ni Dovolja nije mogao da vidi.[6]

Kroz sekvencijalno odvijanje teksta prati se potraga despota Stefana Lazarevića za najboljim mestom na kome bi mogao da sagradi crkvu „da ozida sopstvenu grobnicu, da za života odredi gde će večno počivati…”[7] A kada je konačno pronašao takvo mesto, pozvao je svog učitelja Konstantina Filozofa da potvrdi da je valjano i potom ga osvetio:

…priča se da je despot Stefan Lazarević lično, od svoje ruke, krečnim mlekom salio krst gde će biti Hram Svete Trojice!

‒ A onda krečnim mlekom i opisao krug gde će biti položeni temelji obzida manastirske porte…

‒ Resave. Rečeno je da će tako da se zove.[8]

Transgresijom prostora, tekst se iz ravni realnog premešta na ravan fantastičnog i čudesnog koju signalizuju izabrani junak Dovolja, Ona-tamo-gora, žeženi venac, misterija koja se plete oko junaka koji odlazi i vraća se sa zapetim psima i sokolovima, čovek koji nešto piše i koji jeste i nije monah, pobadanje kočića sred belog krsta i vezivanje končića, vojnik koji odlaže samostrel i počinje unatraške da se udaljava od krsta i kočića da bi, nakon što je razmotao pozamašno klube, počeo da kruži oko njega, belo krečno mleko i krug.

Štaviše, taj liminalni prostor prevazilazi realnost artikulišući višak podtekstovnog značenja iscrtanog kruga krečnim mlekom kao simboličke projekcije nepoznatog. Pastir Dovolja postaje opsednut prozorima na utvrđenju despota Stefana Lazarevića na ušću Save u Dunav.

Njegova opsednutost postaje veća kada shvati ispravnost učenja Konstantina Filozofa da se skladnost postiže kada se sa posmatranja velikog, pređe na obraćanje pažnje na ono što je malo i da „prilikom razmatranja svega manjeg mora se prepoznati i veliko. Ako se ova dva posmatranja ne slože, to samo može da znači da nešto nije dobro video, pa je najbolje da sve počne nanovo…”[9] Devet prozora na despotovom utvrđenju funkcionišu kao neka vrsta prvog reda ikonostasa na kome se nalaze prestone ikone.

Iako se sa sigurnošću ne bi moglo tvrditi da poglavlja SLEVA NADESNO i ZDESNA NALEVO bezuslovno pripadaju domenu fantastike, jer se u njima, suštinski, ne dešava ništa nemoguće i neverovatno, Dovoljin pogled kroz svih devet prozora kraj kojih je vladar često viđan kako se zamišljeno šeta, aktivira ontološku i epistemičku neizvesnost koja nedvosmisleno potvrđuje „da ovo neće biti uobičajeno gledanje”[10], već gledanje u svet ispunjen čudima.

Stoga se prozor ne pojavljuje samo kao poetički motiv, nego utiče na fantastičko proširenje i semantičku promenu teksta kroz perspektivu posmatrača. Važno je napomenuti da je perspektiva posmatrača značajan faktor koji implicira da se prikazana stvarnost shvati kao fantastična ili kao realistična sa jasnim odnosom posmatrača prema alteritetu ‒ dvoranima:

Dvorani vole da gledaju svet, pa i narod, baš tako – pritvorno, ni od tamo ni od ovamo, oni ne bi da budu na videlu, ali bi opet da sve najpomnije moguće nadgledaju. Da te jeza prođe na vekove.[11]

Ono što čitanje romana Ikonostas sveg poznatog sveta čini primamljivim jeste da upravo realistički opisi rađaju fantastiku i pokreću zaplet. Utvrđenje despota Stefana Lazarevića za Dovolju je imaginativni prostor, a za dvorane praznina koju treba popuniti različitim ukrasima: baldahinima iz Dubrovnika, perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna i svetozarnim ikonama sa Svete Gore.

Dekadencija i lažni moral dvorana dovodi do banalizacije i vulgarizacije duhovnih sadržaja svedenih na puki materijalizam koji sve meri i samerava novcem. Tako dolazi do VELIKOG OBRTANJA pripovednog toka u istoimenom potpoglavlju u smeru fantastike i alegorije, jer uvređeni svetozarni sveci odlučuju da se vrate na Svetu Goru i u Hilandar, „ne želeći da se prikazuju svakome ko ima novca da ih kupi”[12].

Personifikacijom ikona alternira se stvarnost oko fuzije između fizičkog izmeštanja i promene percepcije svetaca pod optikom raščovečenja. S obzirom na to da sveci, za razliku od čoveka, ne razlikuju četiri strane sveta potencira se njihovo podrazumevajuće prisustvo sublimirano u ideji da su ikone u simboličkom smislu Imago Mundi pravoslavlja.

Neuhvatljivo, dezorijentišuće i konfuzno putovanje svetozarnih svetaca determinisano je potpunim odsustvom osećaja za objektivnu realnost. Fluktuacija između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora konstruiše fantastičku transgresiju i izdvajanje trojice svetaca u Egejskoj Makedoniji u želji da u tišini rasprave neko versko pitanje staro više od sto godina.

U zanosu rasprave i ne primećuju kako stižu u grad Ser koji je nekada pripadao Otomanskom carstvu. Petrovićev tekst problematizuje sam pojam objektivne prostorne i vremenske realnosti prezentovanjem granica uspostavljenih okom svetaca zaleđenih u prošlosti. Validnost tih granica značajno se potkopava pitanjima u funkciji povratka u istorijsku stvarnost omeđenu islamom čime, paradoksalno, priča dobija još fantastičnije odjeke: […] Kako je moguće da su ikone toliko mnogo pogrešile… […]Kako je moguće da trojica ikonopisanih svetaca još izdaleka nisu videli minareta, svetionike za život ismailćanski?! Iznad Sera ih je već bilo veoma mnogo uzvinutih, što od drveta što od kamena, u gornjem delu ukrašenih! [13]

Putovanje ikona sinonim je puta pravoslavne duhovnosti; sveta sa svojom zajednicom ikonopisanih svetaca sa sopstvenim etičkim pravilima i vrednosnim merilima. Osim opšteg kanona, ovaj specifičan mikrokosmos sadrži i različite tipove svetaca. Jedni odlaze u hrišćanski Solun, drugi zbog svoje skromnosti i stidljivosti u Solun i ne ulaze, jedni kreću ka Atosu kopnom, drugi morem, treći vazduhom, a samo bezimeni svetac stiže u Beograd.

Jedan od zapanjujućih aspekata priče o putovanju ikona je da se sama priroda fantastike ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. Pripovedač ne osporava fantastičku situaciju u kojoj se ikone nalaze, jer je ona od samog početka postavljena kao neminovna. Beskraj i beskonačnost tog putovanja simbolizovani su u retoričkom pitanju: „A gde su ostale?”

Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022.


fusnote:

[1] Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, SKZ, Beograd, 1980,  str. 201.

[2] Alberto Uslar Pjetri, Književnost i ljudi Venecuele. Cit. prema: Ljiljana Pavlović-Samurović, Leksikon hispanoameričke književnosti, Savremena administracija, Beograd, 1993, str. 225.

[3] J. B. Konstantynowitz, Ikonostasis, Studien und Forschungen, (erster band) Band I, Lemberg (Lwów) 1939. str. 33.

[4] Konstantin Filozof, Povest o slovima (Skazanije o pismeneh) – Žitije despota Stefana Lazarevića, Stara srpskaknjiževnost u24 knjige, knjiga 11, Prosveta/ Srpska književna zadruga, Beograd, 1989, str. 311.

[5] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 7

[6] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 16‒17.

[7] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21.

[8] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 21

[9] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 41.

[10] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 43.

[11] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 57.

[12] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 66.

[13] Goran Petrović, Ikonostas sveg poznatog sveta, Beograd: Laguna, 2022, str. 80.


Za GLEDIŠTA piše Danijela KOSTADINOVIĆ



PROČITAJ JOŠ

Milorad Durutović: UKUS KAMENA – PRASLIKE U PRIČAMA VUKOSAVA DELIBAŠIĆA

IZABERI JOŠ