Postoje trenuci u pisanju kad rečenica ne ide dalje, ne zato što nema šta da kaže, već zato što ponekad mora da zastane. Da se stavi tačka i duboko udahne. Da se napravi prostor za tišinu. Tako i ova priča nastaje: kao predah. Ne za kraj, nego kao letnja zapeta. Kao otvoren prozor u praznoj sobi dok cvrčci cvrče na jarkom suncu.
Čitate kolumnu Esej iz senke u nastavku koji najavljuje letnju pauzu
PRE LETNJE TIŠINE
Pre ove pauze, presabiram gde smo sve rečima putovali. Sa senkama smo hodali: bojama Pol Gogena, glasom Volta Vitmena, bolom Fride Kalo, molitvom Dostojevskog, vodom Virdžinije Vulf, i zidovima Franca Kafke. Svaki od tih glasova nije bio samo tema, nego i svojevrsno ogledalo. Svaki od tih eseja je nastao iz potrebe da se ponešto razume, ne u njima koliko u meni. U nama.
Gogen mi je pokazao da boja nije ukrašavanje, nego pobuna. Vitmen – da pesma nije stil, nego drhtaj tela. Dostojevski – da se istina ne nalazi u pobedi, nego u ispovesti. Virdžinija Vulf – da pisanje teče kao vreme, i da se ono što boli ne mora reći, nego osetiti. Kafka – da svet ima zidove, ali da mi imamo senku. Frida Kalo mi je pokazala da otvorena rana ne predstavlja nužan kraj, nego može da razveže jezik. Šest glasova. Šest putokaza. Šest oblika tišine.
A sad, na pragu letnje pauze, osećam potrebu da ne dodam ništa novo. Već da se osvrnem. Da pitam: zašto sam ja sve ovo pisao?
Jer svako lice koje sam gledao u tim esejima nije bilo tuđa biografija. Bila je to maska koja mi je pomogla da progovorim. Da sklopim sebe iz tuđih lomova. Da se zaštitim. Ili otkrijem. Ponekad je bilo lakše da pišem kao da sam neko drugi. Ali sada, na kraju jednog kruga, znam: sva ta pisma iz senke bila su ispovest, samo pod drugim imenima. Ja sam se krio iza njih da bih mogao da kažem nešto što bih teško rekao u svoje ime.
Postoji jedna rečenica koju sam zapisao u prvom eseju, a koja me i sada prati: „Boja nije beg, već svedočenje.” Danas bih rekao: senka nije beg, nego je odraz. I u tom odrazu, kroz ovih šest lica, pokušao sam da pronađem jedan odgovor – šta ostaje kad se reč izgovori?
Neću ga dati. Neka ostane bez odgovora, ali znam da ostaje nešto. Ostaje sasvim sigurno, makar bila to bol koja više ne traži ime. Ostaje dah koji nije ni rečenica. Ostaje prazna stolica za čitaoca koji će jednog dana možda u njoj videti sebe.
Esej koji sada pišem nije novi. On je samo skup svih prethodnih, kao što je senka najčešće snop svih svetlosti koje su prošle. U njima sam naučio da se piše ne da bi se govorilo, nego da bi se slušalo. Jer najdublja istina ne nastaje kad nešto kažeš, već kad nešto ne možeš da izgovoriš, ali ipak pokušavaš uprkos svemu samo ne iz očaja.
Zato ovaj tekst nije tačka. Nije čak ni tri tačke. On je kao što sam već rekao predah između. Između onoga što sam već rekao, i onoga što ćemo tek zajedno naučiti da izgovorimo.
***
Neka ovaj letnji odmor bude vreme tišine koja leči. Pogledajte, izgleda kao da je čitavom svetu potreban lekar. Zato, neka ova senka u kojoj ispijam hladan čaj bude prostor u kojem će se nove misli sabirati. I neka čitalac zna: vratiću se i ćemo i ćete. I senka će opet progovoriti. Do tada – neću više ništa reći. Ali sve će već biti rečeno.
Roman Ognjena Avlijaša Vinograd Mehmed-bega nije samo pripovedanje o jednoj parceli obradive zemlje na prostoru posleratne Bosne – nego je i mučni, bolni odjek sećanja, griže savesti i neprekidne potrage za istinom. Stavimo li pripovedača u položaj povratnika sa istrgnutim korenom, koji kupuje parče brda ne bi li ponovo pronašao sebe, Avlijaš pred nas iznosi duboko ličnu ispovest. Na mestima ćutanja javljaju se glasovi pokojnika, senke rata, izgubljena ljubav – i jedan Beg: utvara, savest i vodič kroz ovu priču.
Ognjen Avlijaš – Vinograd Mehmed-bega; Likovni urednik knjige Miljan Nedeljković
Jezik knjige nije običan – on krvari. U njemu ima i novinarske i ratničke grubosti, i biblijske težine poput novog Jevanđelja. Tamo gde savremena književnost beži u cinizam ili u ironiju, Avlijaš, iako savremeni srpski pisac, odlučno ide u religioznost ili u sukob, koračajući ka istini kakvu je čovek doživi, a ne kakvom je svet meri. Pripovedanje nije linearano, već predstavlja unutrašnje osluškivanje – onim Selimovićevim: „pisanjem kao molitvom”, ali u tonu balkanske zemlje, u kojoj i grob i čokot imaju istu težinu.
Opisi samospoznaje bivšeg novinara su potresni. Naročito kad nakon rata uoči svoju „ubilačku reč”, i napušta pero zbog lopate. Ali, ni zemlja mu ne da mira: ona progovara, i u njoj zatiče tragove davno iščezle kulture, zaostavštine, duha Mehmed-bega, koji nije samo orijentalni ostatak – nego njegov poetski dvojnik, možda čak, a što je vrlo verovatno, i alter ego pripovedača. Njihova razmena liči na liturgiju duhova – gde jedan ispašta, a drugi sluša da bi možda (još) jednom progovorio.
Ako je Selimovićev Derviš bio figura sudbine, Avlijašev Beg je poslednja senka kulture koja možda više i ne postoji – i upravo zato zahteva, ali i vapi za svedočenjem. Na kraju, ostaje pitanje: da li je pripovedač „odabran” da čuva grob, ili da iz njega iskopa istinu?
Vinograd Mehmed-bega je antipod tržišne proze: ne nudi rešenja, ne „pada lako”, ali zato ostaje, kao šapat duhova u tišini jednog rastrgnutog mesta i vremena. I kao rana koja se ne zatvara, ali ostaje zanavek tu da nas podseća da smo živi.
Kao takav, ovaj roman neguje duboku simboličku i duhovnu dimenziju, u kojoj zemlja postaje više od puke scenografije – ona je živa metafora, ispovednik i svedok bola, sećanja i sopstva. Upravo u toj vaseljeni, gde zemlju kao večiti svedok prožima simbolika sudbine, od trajanja žilavog korena loze do tihog spokoja pokojnika, najbolje se oslikava otvaranje romana koji kao da izranja iz samog prapočetka postojanja.
U nastavku donosimo upravo takav odlomak iz knjige Vinograd Mehmed-bega, u kojem reč „zemlja” dobija biblijsku težinu i postaje platno za ispisivanje sudbine jednog naroda.
MATI ZEMIA
A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.
Post. 1,2
Nema zemlje do Bosne. I nema Bosne do zemlje. Malo parče, otkinuto od raja, koje đavo redovno zalijeva krvlju. I baš je ne štedi. Ni krv, ni Bosnu. Ni ona mu ne ostaje dužna. Daje mu njegove omiljene plodove. Nema ćoška ove nesrećnice koji ne pamti klanja, ubistva, silovanja, izdaju. Bože me prosti, ovdje su i grijesi toliko uznapredovali da su manje ili više smrtni.
U jednom razdoblju tih niski grijeha, životna bujica me dovela do mjesta gdje sam sad. Periodi u Bosni imaju isto ime već vijekovima: ratovi.
O zavičaju mi se ne priča. I ne piše. Možda mi se koja riječ o tome otkine od srca. Možda u nekoj drugoj priči.
Ni o imenu mi se ne govori. Ime kô ime, tek pusti zbir glasova na koje se okrećeš. I oznaka na grobu kad skončaš. Tek da bi lokalni pijanci znali s kim nazdravljaju, dok još ima ko da ti obilazi grob i ostavlja litar rakije. Za pokoj tvoje nesrećne i grešne duše. Kad više niko ne ostane da ti dođe i za Zadušnice ostavi darove, prestanu te obilaziti i alkoholičari. I oni od tebe dignu ruke, kao što je društvo diglo ruke od njih. Nekada. Davno.
Srbin sam. Od onih Srba koji se Bogu mole okrenuti istoku. Zovu nas pravoslavni. Valjda zato što smo rekli ostalima da jedino mi slavimo Gospoda kako treba.
Naviknut na brdo, satjeran tuđom voljom u ravnicu, ljut i na sebe i na one koje sam u starom kraju ostavio, a sa kojima sam odrastao; tražio sam parče zemlje da mi bude privremeno boravište do groba. Nisam imao ni želje ni volje za životom. Tako je to valjda kod svih onih koji su u jednom momentu imali velike životne lomove.
Dok sam gledao i obilazio oranice i zakrčene bagremike na kojima je trebalo da smjestim svoj dom, imao sam samo jedan zahtjev: da zemlja koju ću pazariti od ostataka nekadašnjeg malog bogatstva bude na brdu. Kada se ujutro probudim, i srčem prvu jutarnju kafu presječenu hladnom mučenicom, ne želim da gledam u nepregledne redove tek uzorane zemlje. Gušilo bi me to. Mi brđani volimo da vidimo kraj svoje njive. Da je zaokružimo pogledom kao svoju djevojku na igranci. Da mračan pogled ispod obrva jasno dā do znanja da je zemlja naša. Kao da se ta ista zemlja može podići na leđa i odnijeti. Rat iz kog sam nedavno izašao pokazao je da zemlja ostaje. I ne miče se. Mračili mi pogledom oko nje ili ne. Ostaje. A mi nestajemo.
Kad su me ujesen, pored svih silnih imanja i tuđih kuća koje sam zagledao, odveli do ove parcele, odmah sam znao da će biti moja. Bila je sama i jadna. Zapuštena. Sa svih strana ogrezla u čemer i korov. Pokazali su mi je tek usput, uz podsmijeh. Uz riječi: „Evo, i ovo se prodaje!” Kao izraubovanu mazgu, koja je na leđima prenijela tereta za dva života. Bio je već polumrak. Magla se skupljala na krajevima šume. Bilo je i sablasno i prelijepo u isti mah.
Pružih ruku posredniku. Izvadih papirnu prevaru usavršenu u dvadesetom vijeku. Dadoh mu novac na ime kapare.
Zbog mraka koji je padao, neiskrčenog šiblja i magle, ne vidjeh kuda se pružao pogled sa moje zemlje. Ne vidjeh groblje.
Prve dvije godine nakon rata (oni mudriji od nas ga nazivaju tragičnim sukobom u regionu, jer su oni te i takve sukobe odavno završili), provedoh potucajući se po tuđim kućama. Bavio sam se svim i svačim, osim onim za šta sam se školovao i od čega sam hljeb jeo do početka rata. Nisam moralista. Prestao sam da se bavim novinarstvom kad je zapucalo isključivo iz straha. Mislio sam da jednim metkom i puškom koju sam zadužio mogu ubiti samo jednog čovjeka. To mi je bilo prihvatljivo sa aspekta savjesti. Ako ja ne ubijem njega – on će mene. Čuvena ratna logika. S druge strane, računao sam, a mislim da mi je račun bio dobar, jednim novinarskim tekstom, napisanim u trenucima bijesa, nehotice – ako je to ikakvo opravdanje za savjest – mogu ubiti najmanje hiljadu ljudi. Hiljadu ljudi, što svojih, što njihovih.
Kada je pucanj iz pištolja okrvario bijelu svadbarsku košulju starog svata na Baščaršiji, sa svakom kapi krvi iz tijela nesrećnog čovjeka, čiji sanduk prekriše zastavom koju je kao barjak nosio na svadbi, presuši, kap po kap, mastilo iz mog pera.
I prije te nesrećne svadbe, vidio sam sav besmisao pisanja, ali sam ga zbog svog ličnog komoditeta prikrivao od sebe. Znao sam da moje kolege i ja odvrćemo česmu u taj ibrik krvi. Potpaljujemo stare neugašene vatre. Duvamo u iskrice ne bismo li je ponovo razgorjeli. Možda bi se sve desilo i bez nas kao saučesnika, a možda smo mi, kao savjest društva, mogli biti onaj šmrk kojim se utišava požar. Ne znam odgovor na to i vjerovatno ga nikad neću saznati. Naravno, olako držeći da nisam kriv, neozbiljno shvatajući svoju ulogu u društvu, lakše mi je bilo da navlačim mrenu preko očiju. Mrenom sam plaćao svoj narasli ego. Mrenom sam, da ne nazebu, pokrivao gospođe iz čijih kreveta nisam izbivao u danima kad su zadrigli i nezainteresovani muževi bili na službenim putevima sa ljubavnicama, braneći socijalistički moral. Mrenom sam plaćao i sve one ture vinjaka i vlahova koje su okretali obožavaoci mog lika i djela, shvatajući tek sad da slučajni poznanici vjerovatno nisu pročitali više od bombastičnog naslova u omladinskim novinama za koje sam pisao i koje su bile popularne tih dana. U nekom drugom svijetu to bi bila pravična razmjena; oni su novinaru polualkosu plaćali ture. Zauzvrat, novinar bi im poklanjao svoje društvo, pa bi tako zabalavljeni odlazili u noć sa osjećajem da su i jedni i drugi napravili dobru trampu.
Bilo mi je lijepo. Kada su u Sarajevo pristizale prve izbjeglice iz Hrvatske, okretao sam glavu; mislio sam proći će; vratiće se oni svojim kućama, a ja ću koliko već ovog ljeta usoliti guzicu u moru oko Zaostroga. Sunčao sam svoju kožu po šarenim baštama kibicijući brucoškinje; uvaljivao se u diskoteke; dovikivao se sa žestokim momcima; izbjegavao svaku pomisao na ženidbu i djecu, podsmjevajući se tom najvišem stepenu malograđanštine.
Imao sam i nju. Imao sam je godinama. A godinama je i ona imala mene. Fino, pristojno, odgojeno dijete iz begovske porodice.
Elem, kada se zapucalo, i kada su već razni zidari, moleri i šverceri voća i predratni dileri deviza počeli da savjetuju političare, a pomalo i da se bave novinarstvom, sjetili su se i mene odnekud. Kad su me pozvali u komandu da mi predlože angažman i da me izvuku iz rova – poslao sam ih u pičku materinu. Vratio sam se ikaru, brlji smandrljanoj od medicinskog alkohola, pacovima koji su izvirivali i pretrčavali iznad naših glava; vratio sam se onima sa druge strane rova sa kojima smo se dopisivali mecima i dovikivali; zbijali šale istim jezikom u pauzama između međusobnog ubijanja. Vratio sam se i svojim saborcima.
Nakon rata, zidari, moleri, šverceri voća i predratni dileri deviza već su bili politički establišment. Neko je morao raditi njihov posao, pa sam se uhvatio mistrije i lopate – za šverc nikad nisam imao dara. I ta mistrija i lopata bile su mi lakše od pera.
U romanu Depjesaž, koji nosi podnaslov „Dnevnik anonimnog policijskog činovnika”, Branislav Miltojević uspeva da istovremeno oživi duh jedne epohe i da žanrovskim sredstvima sagradi napeti kriminalistički roman u duhu srpskog modernog realizma. Radnja se razvija oko „niškog slučaja” – leša bez glave, tačnije trupa bez ruku, nogu i bez glave pronađenog na Železničkoj stanici u Nišu, na Vaskrs 1930. godine.
Železnička stanica Niš, pre nego što je tokom Drugog svetskog rata potpuno porušena bombama američke i engleske avijacije
KRV U HODNICIMA „NACIONALA”: OTKINUTA GLAVA, RUSKI DOKUMENTI
Stil je arhetipski i bogat: pun arhaizama, autentične sintakse, čak i folklornih i administrativnih fragmenata inspirisanih izveštajima, ali sa maštovitom interpretacijom stvarnosti. Time ovo neobično književno delo dobija i dokumentarističku vrednost, ali ostaje živ i u žanrovskom smislu uzbudljiv – kao što su, na primer, rani radovi Stenlija Kjubrika zasnovani na izveštajima iz policijskih arhiva.
Miltojević koristi uvodnu priču u hotelu kao najpogodniji ulaz u pripovedanje: ta epizoda, izmeštena iz Beograda, sa dubokim simboličkim i političkim slojevima, gradi se kao vrsta unutrašnjeg trilera. Prisustvo ruskih imigranata, bugarskih atentatora, srpskih funkcionera i fatalnih pevaljki pravi kolaž lude planete u malom – zbrke, krvi i paranoje između dva rata.
Depjesaž je omaž žanru, ali i moguća slika jedne istorijske stvarnosti. Otud, budemo li roman čitali kao scenario, rekli bismo da je pred nama nešto što je trebalo da postane film u duhu Bertolučija, ali da je književnost ipak pobedila – jer u rečenicama, opisima i iskosa izrečenim pripovedačkim zaokretima, ima više ritma nego što bi ga mogao podneti i najuspešniji filmski zaplet.
IZ ROMANA „DEPJESAŽ”: PRVI SUSRET SA MISTERIJOM
U okviru edicije Slaviša Nikolin Živković, koja neguje sećanje na kultnog niškog pisca, po kojem nosi ime, do sada je objavljeno više proznih rukopisa čiji su autori pokazali osećaj za žanr i jezičku samosvojnost, roman Branislava Miltojevića Depjesaž donosi izuzetan literarni prikaz jednog fiktivnog, a duboko utemeljenog u javi „policijskog dnevnika” iz prve polovine 20. veka.
Pisan u formi svedočenja činovnika Uprave grada Beograda, gradi uzbudljivu priču na fonu stvarnih političkih i socijalnih prilika jednog perioda u Kraljevini Jugoslaviji. Izabrani odlomak, koji donosimo u nastavku, uvodi nas u napetu atmosferu hotelske noći, pucnjeva, sumnjivih dokumenata i prvog leša – u neku vrstu noar-fikcije na tlu Srbije.
Ovo je samo jedan od mnogih fragmenata koji pokazuju zašto je Depjesaž posebna knjiga, i zašto ovoj ediciji pripada zapaženo mesto u istoriji srpske književnosti.
Donosimo prvu celovitu epizodu unutar fiktivnog dnevnika, sa napetim opisom ubistva u hotelu „Nacional” i premijernim pojavljivanjem tetoviranog leša sa ruskim dokumentima i vizit-kartama. Odlomak ima dovoljno dramatičnosti, istorijskog kolorita i stilističke osobenosti, ali vam neće otkriti glavnu radnju, već će vas efektno uvesti u nju da pohitate, čim pre, po svoj primerak ove izuzetne knjige.
Železnička stanica Niš – nekada
ZAKLADNOЙ BILETЫ – Poglavlje iz romana „DEPJESAŽ”
Okrećem se i preturam po postelji. Ne mogu da zaspim. Pusti sanak nikako da me uzme pod okrilje svoje. Ne, ne, za mene nema ništa strašnije nego, tako, biti sam samcit u mračnoj, pa još hladnoj hotelskoj sobi pod pokrivačem, s punom glavom raznih misli i osećanja. Razmišljam o svemu. Sutrašnjem povratku u Beograd, jutrošnjem atentatu, današnjoj konferenciji, silnim obavezama koje me čekaju.
Pokušavam da zaspim. Al’ zalud. Ne mogu, nikako.
Šetam u hotelskoj sobi baksuznog broja 3, tamo-amo, od ogledala do prozora. Vraćam se, ponovo, krevetu. Taman kad sam pao u stanje polusna, odjedared se trgoh. Neko je snažno zakucao, pa prstima zagrebao o vrata. Ustao sam, seo na krevet. Čekam, nestrpljivo!
Mrklu tišinu razbi bat kratkih, odsečenih koraka: – Ko je?! – viknuo sam, uplašeno. Prilazim bliže vratima. Osluškujem. Zalud! Sve je ponovo utihnulo. Svud okolo, u hodniku i sobama, vladala je savršena praznina. Možda je kakav pijani gost, slučajno, zakucao na moja vrata, pa shvatio da je pogrešio, i udaljio se. Uprkos svemu, hteo sam da izađem u hodnik i da sam osmotrim… Navlačim novi „reglan” kaput.
Čekam. Uz škripu, otvoriše se susedna vrata. U tom trenu, odjeknu, kao iz topa, revolverski hitac.
Ondak, još jedan…
Tišinu prekinu strahoviti jecaj, pa mukli tresak o pod.
Potom, opet, zavlada potmula, grobna tišina. Dograbio sam službeni „nagan”, s revolverom u džepu istrčao iz sobe.
U hodniku skupila se poveća grupa ljudi – gosti, kelneri i sobarice. Zbunjeni, većina u negližeima. Dominirala je, u prvom redu, starija dama u crnom „pelc” mantlovu. Svi su nemo posmatrali krvavi prizor. Između njih, u sredini, na podu, ležao je nepoznati mladić.
– Molim vas, prolaz! – promrmljao sam odsečeno, objašnjavajući prisutnima da sam fizikus.
Radoznali gosti povukoše se u stranu. Ustreljeni čovek, obliven krvlju, ležao je na podu. Dva revolverska metka probila su mu prsa. Imao je, otprilike, oko četrdeset godina.
– Pozovite policiju, odmah! – zamolio sam najbližeg kelnera.
Stavio sam čisti peškir na ranu i naredio da ga prenesu u moju sobu. Nastupio je zgodan trenutak da zamenim lekarsku za pravu, istražiteljsku ulogu. Morao sam to da činim. Najprvo, konstatovao da nesrećnik u ruci, na kojoj je bio vidljivo tetoviran beleg tetra-gamadiona, drži ruski dokument.
Kad su ga uneli u sobu i spustili na krevet, izvrnuo sam mu džepove i našao, pored ostalih sitnica, priznanice „Petrogradske Založne Banke” ili bolje rečeno t. zv. „zakladnoй biletы”, kartu Evrope, neiskorišćeni vozni biletы „Orijent ekspresa” do Beča, vizit karte i plakate, nevešto sročene, sledećeg sadržaja:
Koristite priliku!
Samo dva dana – danas i sutra KUPUJEM veštačke, nove, stare, pokvarene ZUBE i čeljusti. Plaćam vrlo dobro. Samo posle podne od 2 do 6 časa ispred Hotela «Nacional»!
Na vizit karti uočio sam carigradsku adresu nekog Agarjanina, Kerima Beja, doktora. Strpao sam biletы u džep i obratio se prisutnima:
– Da li ste primetili nešto sumnjivo što bi pomoglo istrazi?
Nisu znali da sam državni službenik, da u hotelu odsedam kao policijsko lice u pratnji visokih državnih činovnika. Činjenica što su poverovali da sam fizikus, pribavila mi je izvesno poštovanje. Jer ubrzo u sobu uđe gospodin, u lepom odelu, ogrnut novim „reglan” kaputom i fino odnegovanim crnim brkovima. Kazao bih, izraziti tip pariskog noćnog kicoša.
– Ja sam prvi došao na lice mesta – obratio se, i bez pitanja dodao: – Baš sam se penjao na sprat, kad su odjeknuli hici. Potrčao sam uz stepenice i ugledao na podu ovog nesrećnog gospodina. U hodniku nije bilo nikoga.
Ostali gosti su potvrdili njegove reči, dok je kicoš podizao s poda sobe crveni fes poluloptastog oblika, jer ubijenom nesrećniku više nije bio potreban! U tom trenutku pojavio se Sreski Poglavar g. Dragan Džunić, koji je trebalo da započne istragu.
Tek kad sam se vratio u sobu, počeo sam ozbiljno da razmišljam o nemilom događaju.
Jedna stvar mi nije bila jasna. Ubica se možda prevario, jer činilo se da je imao nameru da ubije mene ili nekog od državnih čelnika naše, srpske delegacije koji su, na sreću, u poslednjem trenutku, zbog čestih terorističkih upada bugarskih komitskih bandi, tajno odseli u porti manastira Sukovo. Soba nesrećnika nalazila se kraj moje i pošto je i on čuo kucanje, verovao je, možda, da njega neko traži. Ubica, koji je čekao u zasedi, mislio je da se nalazim iza vrata i opalio. Moja sumnja ili nije bila tačna ili je ubica bio veoma neiskusan čovek. Diletant.
Uostalom, zašto bi neko hteo da me likvidira u ovom času?!
Soba je ponovo utonula u polumraku. Kao da se ništa nije desilo. Neka hladna jeza poče da struji mojim preplašenim telom. A napolju pljušti kiša, bije snažno o prozorska okna, šiba po krovu, u mlazevima se hučno sliva kroz oluke u zatamnelo dvorište.
Ustao sam rano. Od sinoćnjeg stresa, izgubio sam apetit. Nisam doručkovao. Izašao sam brže nego što sam mogao ispred Hotela. Čekao kočiju da me preveze na stanicu. Pažnju mi je privukao suvonjav, ćosav dečačić srednjeg rasta, kestenjaste kose i očiju. Bunovan, sedeo i dremao na stepenicima pored rasklimane hoklice s tri olinjale četke za malanje obuće. Upao mi je u oči zbog poderane odeće koja se retko sretala u ovom delu zemlje. Nosio je „pumphozne” i smeđi kaput s dragonerom, rvačku šubaru i teške turističke cokule.
Čudnovato. Al’ u poslednje vreme ništa me nije moglo da iznenadi, jer su se i u ovoj pograničnoj varoši ukrštali putnici prolaznici raznih vera i nacija.
S tom slikom u glavi nisam ni primetio kada je kočijaš zaustavio višljasto kljuse ispred pirotske železničke postaje.
Udržavnom vagonu prve klase „Orijenta” zaboravio sam na sinoćno ubistvo u Hotelu „Nacional”. Pažnju mi je okupirala jutarnja štampa i gužva u vozu, dok je ustajali vazduh parao piskavi glas konduktera. Glasno se objašnjavao s nekim strancem, Bugarinom valjda. Iz kupea je izbijala teška zapara. Pritisak je bio nesnošljiv, jer je uvećavao toplotu, izazivao znojenje, sprečavao disanje, ojačavao gušenje…
Lokomotiva pisnu još jedared, zatresoše se vagoni, zaškripaše točkovi i voz, konačno, krenu ka Nišu.
Redakcija književnog programa gradske ustanove kulture – Niškog kulturnog centra, priredila je književno veče posvećeno pesniku i piscu Zvonku Karanoviću. Povod je bio predstavljanje knjige Box Set 2 – Sabrane pesme 2012–2018, u kojoj su objavljene četiri zbirke poezije: Mesečari na izletu (2012), Kavezi (2013), Zlatno doba (2015) i Iza zapaljene šume (2018).
O ovom izdanju, koje na svoj način predstavlja presek jedne važne faze u Karanovićevom stvaralaštvu, govorili su dr Jelena S. Mladenović, književna kritičarka i autorka pogovora, i sam autor. Razgovor je vodila Milena Mišić Filipović, urednica književnog programa NKC-a.
Predstavljanje knjige: Box Set 2 – Sabrane pesme 2012–2018 – Foto: Gledišta
POEZIJA KAO OTPOR
Susret sa Karanovićem, pesnikom čiji je glas u srpskoj književnosti istovremeno i urbani eho i unutrašnji rez, bio je više od predstavljanja knjige – bio je to poziv na ponovno čitanje sveta iz ugla poezije koja ne pristaje na banalnost, na kompromis, na zaborav. Karanovićeve pesme, i kad su najintimnije, imaju rezon kulturne dijagnoze, kao da uvek nešto u društvu izmiče, a poezija to beleži u poslednjem trenutku. U tome je i njen najjači oblik otpora.
Dr Jelena S. Mladenović je u svom nadahnutom izlaganju istakla estetsku i kulturnu kompleksnost ovog ciklusa, ukazujući na bitnu činjenicu: „Učinićete veliku pogrešku, ako čitanju Karanovićeve poezije – sabranih pesama iz knjige Box set ili ovih u izdanju Box set 2, prirodnom nastavaku prethodne kolekcije zbirki – pristupite logikom književnosti odavno nepotrebnog čitaoca koji poeziji prilazi tako što traži njen interpretativni ključ. Niti je Karanović bravar, niti ćete, da se poslužimo metaforom do kraja, prilikom susreta sa svakom sledećom knjigom biti pred (istim) katancem.”
Izraz Box Set, poznat pre svega kolekcionarima gramofonskih ploča kao naziv za zbir više muzičkih izdanja upakovanih u jednu celinu, u ovom poetskom kontekstu dobija novi smisao – postaje metafora za kutiju u kojoj se, pored pesama, ređaju iskustva, glasovi i slike jedne čitave decenije. Sam pesnik govorio je o pisanju kao o načinu preživljavanja, o poeziji kao unutrašnjem rasporedu sloboda. Njegovo čitanje, praćeno upadljivom tišinom nakon svakog stiha, bilo je svedočanstvo da poezija ne treba da viče da bi bila snažna.
Karanović je pripadao i pripada onom književnom i egzistencijalnom sloju koji se ne uklapa lako – i zato traje. Njegova poezija se ne uljuljkuje u tradiciju, ali je ne odbacuje – ona je gradi iznutra, prema granicama koje sam postavlja. I u tome leži njeno sopstvo. U onome što se ne vidi na prvi pogled, krije se kontinuitet glasa koji se ne miri, ne prestaje, ne zaboravlja.
POETSKA GEOGRAFIJA JEDNE VEČERI
Promocija je protekla u atmosferi tišine koja nije prazna – nego ispunjena. Pitanjima, podsetnicima, Zvonkovom ličnošću. Bilo je i onih koji su donosili svoja ranija izdanja drugih Karanovićevih knjiga da ih potpiše najčuveniji niški pesnik posle Princa poezije. A neki da svoj primerak izdanja Box set 2 prvi put otvore baš tu nakon promocije. I svako je bio deo poetske geografije koja nastaje kad književnost nije događaj nego susret. Ovaj put nakon osam godina, ponovo u Nišu.
Ipak, kako Jelena to precizno zapisuje u jednom delu pogovora: „On nije pesnik specifične geografije i toponimije. Nema u njegovoj poeziji ni bilo čega regionalnog. Prostori ove poezije toliko su urbani koliko predstavljaju obrise anonimnih megalopolisa, koji mogu biti bilo gde, ali se realizuju u vizijama gde je stvarnost preoblikovana do neprepoznavanja. Njegov postmoderni distopijski megalopolis nije njegov rodni Niš, jer Karanović piše poeziju koja ne boluje od ličnog, od eksplicitnog mrcvarenja sopstvenog iskustva, rabljenja vlastitih emocija, već onu koja uvek ide tragom drugog i u tome leži najveća urbanost njegovog pesničkog glasa.”
U vremenu kad je poezija samo naizgled skrajnuta u kulturnim politikama i javnom govoru, veče sa Zvonkom Karanovićem u Nišu pokazalo je da je poezija i dalje prostor u kome se misli do kraja, oseća bez straha i govori bez maske. Takav je i ovaj Box Set 2 – ne samo kao knjiga, nego i svojevrsni album slika, tragova i istina koje samo poezija ume da sabere u jedinstvenu celinu. Karanovićeva posebno, kako zaključuje Jelena S. Mladenović: „Iako je njegovo pesništvo obeležilo poslednje decenija 20. i prve decenije 21. veka, Karanović nadilazi upravo generacijske determinacije. Pripadajući nekolikim, on ipak ostaje pesnik bez naraštaja, čiji se duh obnavlja kroz autokritičko prevazilaženje odabranih formi, problema ali i sižea.”
„A” – STRANA KNJIGE I SNIMAK JEDNOG VREMENA
Na koncu ovog uvodnog teksta, želimo da kažemo da postoji nešto simbolično u tome kad pesnik pažljivo bira prvu pesmu u svojoj zbirci – baš kao što se nekada na gramofonskim pločama na A strani, pod oznakom A-1, nalazila ona najjača stvar. Pesma koja „otvara ploču”, ona koja prva zapucketa u igli i prva probije tišinu. U ovom izboru – nazovimo ga i poetskim singlovima iz knjige Box set 2 – nalaze se baš te prve pesme iz četiri zbirke koje čine sabrane pesme Zvonka Kranovića od 2012. do 2018. godine.
Ovaj izbor prvih pesama, takozvanih A-1 numera iz svake zbirke, nije samo uvod u jedan poetski svet, već je i podsetnik da velike pesme često stoje na samom početku – ne kao uvertira, već kao udarac.
Ceo događaj koji je ovoj knjizi posvećen – promocija održana u Nišu 5. juna 2025. godine – dostupan je na samom kraju teksta i u radijskom formatu, sa odabranim trenucima u pokretnim slikama, kao dokument vremena i svedočanstvo jedne poetske energije koja ne pristaje da ćuti.
U HOTELSKOJ SOBI – Mesečari na izletu (2012)
Sedeo je na krevetu u hotelskoj sobi,
samo u belim boksericama koje su mu dopirale skoro do kolena.
Razgovarao je telefonom s majkom.
Njegova majka bila je odavno mrtva.
Glas iz slušalice samo je ličio na glas njegove majke.
,,Dubina detalja je presudna u pisanju”, neko je govorio s druge strane.
Velika gola žena, širokih ramena i masivnih butina, igrala je iza njega.
Sporo se izvijala uz ritam elektronske muzike koja je
tiho dopirala iz zvučnika raspoređenih po uglovima sobe.
Potom je čuo:
„Izbegavaš ženske likove, fasciniran si mašinama…
Tvoj otac je bio na putu kada sam te rodila…
S izrazom dosade na licu, žena iza njegovih leđa je
prišla i prekinula vezu.
,,Ne treba pisati o smrti, živimo u kulturi hepienda”,
rekla je metalnim, robotskim glasom.
Zažmurio je.
Našao se u luksuznom apartmanu punom striptizeta.
Telefon je zvonio.
Dugo mu je bilo potrebno da ispruži ruku
i podigne slušalicu.
,,Nedostatak ograničenja je neprijatelj umetnosti…”
ponovo je začuo majčin glas.
Nije više slušao.
Gledao je tri plavuše na visokim potpeticama
kako mu prilaze i prave krug oko njega.
Dve su iščupale telefonski kabl,
obmotale ga oko njegovog vrata i počele da ga dave.
Treća mu je ogromnim silikonskim grudima
pritiskala lice ne dozvoljavajući mu da diše.
Dobio je snažnu erekciju.
Nije ni pokušao da se odbrani, čak im je pomagao
u gušenju.
Zatezao je kabl oko svog vrata najjače moguće, ali
imao je utisak da bezuspešno zateže dečiji lastiš,
mlitavu želatinsku traku.
PROLOG (OBLACI, DISKO-IGRAČI) – Kavezi (2013)
Mašina u rukama Žicolikog ima ekran, emituje film.
Sjajna duga cev odlučno prodire kroz kremaste,
crvenkaste i žućkaste oblake.
Velikom ćelavom sudiji podvezuju želudac.
Ima sto osamdeset i dva kilograma, ne može pertle da zaveže.
Jedva ustaje iz fotelje. Gubi autoritet na poslu.
Sjajna duga cev na vrhu nosi kameru. Crvenkasti
oblaci su želudac i creva. Plivaju u žućkastoj masnoći,
drhturavom salu. Želudac je veličine lubenice. Kamera
putuje kroz oblake, tkiva, sluz.
Žicoliki menja program. Celavi sudija sada ima
četrdeset i devet kilograma manje. Prošlo je samo
šest meseci od operacije. Sudija kaže da je zadovoljan,
iako izgleda iznureno. Vozi bicikl kroz prirodu.
Trudi se da ne izgleda zadihano.
Žicoliki odlazi na podijum za igru. Ne odvaja se od mašine ni za tren.
Sudija je već na odru. Komplikacije, unutrašnje krvarenje, tromb.
Žicoliki samo želi da se opusti. Previše je mesa, zuba, kostiju
koje mora da savlada. Previše njih čeka.
Žicoliki kaže Pticolikoj s kojom igra: „Dežurstva me ubijaju.”
Pticolika mu spušta svoje dugačke prste na rame.
„Izdrži još malo”, kaže. „Našla sam hotel u Berlinu.
Spojićemo posao i zadovoljstvo.”
SOBA ODJEKA – Zlatno doba (2015)
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
naizgled ispovest čoveka užasnutog pred smrću
sapletenog u trenutku kada je zamahnuo prema dubini
njegov izbezumljeni pogled, njegove iskolačene oči
dok pada u gluvu tišinu, u mrak
u mraku
u tom mrklom mraku
na mestu gde sam zastao
na ničijoj zemlji
iza sivog neba
pomaljalo se još jedno takvo nebo
stakla su se zaustavljala
nadomak lica
ko će osloboditi sve te životinje?
ko će pomoći svim tim ljudima?
moj san se vratio u moj um
osećao sam se
kao sopstveno glasilo
nekada davno
pospani vozači šlepera
potraga za zlatnim gromobranom
susreti sa zidovima i vratima
ništa važno
bar tamo gde sam živeo
ugušeno, ugušeno
sve ugušeno
zečije rupe zatrpane
sve rupe zartpane
bavio sam se
premeštanjem predgrađa
svojim repom milovao mesec
klonio se epileptičnih pajaca
i providnih guštera
kretao se unazad, ka istoku
ponekad u skoku
ponekad puzeći
zlatne kupole Zapada
srušene, krezube
pune smrvljenih bisera
ogledale su se u rasparanom nebu
ha, ha, ha, cerekala se majka
piramida je konačni zadatak
cilj
susret s Udovicom
čudovištem obrijane glave
koje leži
na mekanim jastucima
i obilno se znoji
nisam joj verovao
ličilo je na šalu, pretnju
zastrašivanje
na još jednu mistifikaciju
pamtio sam
a trebalo je da zaboravljam
zvonio sam
na interfone nepoznatih ljudi
osluškivao pozive u pomoć
sićušnih
suši barova
lajao na osvetljena šetališta
društvo jednakih
zasniva se na solidarnosti
moja Hermes torbica, vrisnula je Mirel Darc
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
otimanje vazduha, naizgled ispovest čoveka
užasnutog onim što vidi, prepuštenog okrutnoj
operi sunca, bezdušnoj novembarskoj jari
njegov pogled, njegov izbezumljeni pogled
dok pada u mrak, u gluvu tišinu
sanjao sam oca
kako se penje uz brdo
hodao je odlučno
poput biblijske figure
figure mitske
figure s misijom
gledao ga kako neumorno gazi
kroz šiblje i kamenjar
šta on traži?
da li se seća?
čega se on seća?
on hoda brzo, hoda odlučno
po kamenju
prašini
neumorno gazi sneg svetlucavi sneg
pokriven bledom mesečinom
stiže u zavejano selo
lupa na vrata
ulazi u zagrejanu sobu
tri gole žene
peru kosu u buretu s vodom
preplašena devojka tužnih očiju
postaje mu nevesta
potom sve kreće uzbrdo
moramo podići mlaznjake
kaže majka
nekrolozi ne mogu da čekaju
kada je ostala udovica
majka se posvetila
zatiranju uspomena
pomagao sam joj u tome
neprekidnim beleženjem
jedva sam preživeo
narodne bajke s razglasa
propast novca
žarače zaboravljene u vatri
penu dana
koja je postajala pena noći
sumanute ideje koje su mi
padale na um
trebalo je eliminisati
majka je diktirala
bio sam njen
najposlušniji zapisničar
krivotvorila je činjenice
porodičnu prošlost bez početka
i kraja
zašto je to radila?
u ogledalu sam video
svu trojicu
žilave prste njihovog drveća
ukočene prste njihovog drveća
na umivaoniku su stajali
plastični brijač
plastični dečiji prst
i plastična figurica sveca
sve mi je to
odnekud bilo poznato
činilo se da nemam izbora
bio je to san, košmar, gušenje, dugotrajno gušenje
naizgled ispovest čoveka užasnutog, zapletenog
u gusto klupko odjeka, njegov izbezumljeni pogled
dok pokušava da se sakrije u snu, u fantaziji koja mu
za trenutak usporava pad, produžava nadu
spremio sam se za nekoliko minuta
kao da bežim
u zaštićenoj zoni zid zgrade je ličio
na Mondrijanovo platno
na ulazu u Blok 46
stroboskopsko svetlo
zora
lepljiva staza
Mesec se došaptavao s antenama
i sigurnosnim kamerama
iako su svuda okolo bila
cementna brda
iz daljine je dopirao težak
promukli zvuk brodske sirene
koliko stvari sam prećutao?
san bez početka i kraja
odabrao sam jastoga za šifranta
rasporedio svoje brodove
u čelo stola
svake noći silazio sam u bazen
pun cveća i gustog crnog smeha
može se reći da sam bio srećan
tražio sam da mi dopuste
spavanje
u solarijumskoj kapsuli
dozvolili su
tražio sam da mi dopuste
korišćenje kacige i džojstika
dozvolili su
ovde ti je dobro
govorili su
govorili su
suncu smo dodali još dva sunca
navukao sam gumenu masku
odebljalog Predsednika
otišao u karaoke bar
i odrecitovao pesmu
o mrtvoj čivavi
misleći na sebe
bilo je to sve
što sam mogao da učinim
velika krivina koju sam zaobišao
čekala me je ponovo
leteo sam
i to je izgledalo kao da
neprestano ostajem bez vazduha
trčao sam
i to je izgledalo kao da
sneg prolazi kroz mene
izlazi iz mene
čuo sam sve te ljude
kako govore
da su u vrtu uživanja
primećena nova bića
to sve objašnjava
Platon, dobro ime za psa
Katatonija, dobro ime za brod.
Radijski zapis i nekoliko pokretnih slika sa predstavljanja održanog u Nišu
KRATKA ISTORIJA JEDNE IZDAJE – Iza zapaljene šume (2018)
U organizaciji Niškog kulturnog centra, u četvrtak 29. maja u Spomen-sobi Branka Miljkovića u Nišu, održano je književno veče posvećeno novom delu Radomana Kanjevca – Prodavnica magle. Ovo neobično, esejističko i putopisno delo, u kojem autor promišlja savremeni svet i dušu čoveka u njemu, izazvalo je veliku pažnju književne publike.
Prodavnica magle u Spomen-sobi Branka Miljkovića – Foto: Gledišta
Uz autora, o knjizi je govorio i legendarni muzički novinar i publicista Petar Peca Popović, a razgovor je vodila urednica redakcije književnog programa Milena Mišić Filipović.
Radoman Kanjevac, poznat po svom dugogodišnjem radu u novinarstvu, publicistici i književnosti, u ovoj knjizi sabira prozne zapise, kolumne i osvrte nastale tokom nekoliko decenija, otkrivajući svoj prepoznatljiv stil – ironijski, kritički, a u isto vreme duboko ličan.
U nastavku eksluzivno prenosimo odlomak pod naslovom O čitanju i pisanju, u kojem autor na sebi svojstven način razmatra odnos između reči, knjige i čitaoca. Takođe, pri samom kraju odlomka još jedan ekskluzivitet – možete čuti radijski zapis programa održanog u Nišu, a Prodavnicu magle možete poručiti kod izdavača jednim klikom na sliku ispod.
O ČITANJU I PISANJU
U pismu svom prijatelju Lorensu Darelu od 29. avgusta 1959. godine Henri Miler piše da mu „uopšte nije jasno kako nastaje dobra knjiga”, da to za njega i dalje „ostaje u domenu čuda” i da sada zna o tome manje nego kada je počinjao. „Znam, ako to nešto znači, da je knjiga, kao i život, plod onoga što jesi svakog dana, uključujući i loše dane, lenje dane, jalove dane. Nijedan ugledni kritičar ne može proceniti suptilni kvasac dokolice – za nekog pisca i za jetru života! … Neka sam proklet ako verujem da se u pisanju treba ubijati od posla. (Naročito posle pete knjige.) Teoretski, ako si ti uživao dok si to radio, ima šanse da će uživati i drugi.”
Uživanje u pisanju razlikuje se od uživanja u čitanju, otprilike kao što se uživanje u pevanju razlikuje od uživanja u slušanju. „Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali, ja se ponosim onima koje sam pročitao”, govorio je Horhe Luis Borhes. Pisanje je darivanje, ispunjavanje obaveze prema sopstvenom talentu, čitanje je primanje onoga što će se možda roditi tek u mašti čitaoca. Pisanje je setva, čitanje je žetva. Ono što je posejano u redovima nekog štampanog teksta, na praznoj površini papira, često nikne u mašti čitaoca kao plod ukusniji i zdraviji od onoga kojeg je pisac očekivao.
U vremenu kada svako ima telefon i tastaturu za čitanje je često potrebno više znanja i strpljenja nego za pisanje. Ozbiljan čitalac nije manje retka pojava od dobrog pisca. O tome koliko je jedna knjiga dobra nekad više govore imena ljudi koji su je čitali nego onaj koji ju je napisao. Ima knjiga koje bi imao ko da napiše, ali ne znamo da li bi imao ko da ih pročita.
Ponekad je mesto na kome čitate važno koliko i sadržaj. Ima knjiga koje treba čitati samo u tišini, u sopstvenoj sobi, bez prisustva bilo kakvog spoljašnjeg uticaja. Kao što vino koje pijete kod kuće nikad nije isto kao kada ste ga pili u kafani tako je i knjiga koju čitate u vozu samo po izgledu, imenu autora i naslovu ista kao knjiga koju ste čitali na plaži ili u sopstvenom krevetu. Neke knjige koje ste čitali na odmoru, kao i neke žene koje ste voleli na moru, kasnije umeju da vas razočaraju.
O tome da li ćete jednu knjigu početi da čitate, više od njenog autora, izdavača i književnih kritičara ponekad odlučuje njen naslov. Kao što ima dobrih glumaca u pogrešnim ulogama tako ima dobrih knjiga sa lošim naslovima. Naslov ne služi samo da privuče našu pažnju, on je za knjigu ono što je ime i prezime za njenog autora, po njemu ćemo tu knjigu pamtiti, ona će se po njemu prepoznavati, sa njim će putovati, ulaziti u naše kuće, živeti onoliko koliko ta knjiga bude živela.
Ova knjiga, na primer, trebalo je da ima sasvim drugi naslov. Budući da je ona neka vrsta nastavka knjige Čovek u senci, dugo sam se dvoumio između ovoga koji se nalazi na njenim koricama i naslova „Čovek na suncu”. Taj drugi naslov, koji bi fonetski, po zvučnosti bio dobar nastavak onog prvog, odbacio sam ne samo zbog toga što u njemu nema dovoljno tajnovitosti i ironije do koje mi je ponekad stalo, nego i zbog toga što je moj odnos prema toj zvezdi oko koje kružimo, sa osećanjem da ona kruži oko nas, moguće uporediti sa odnosom prema nekoj osobi koje se, po savetu ozbiljnih ljudi, klonite, uprkos tome što vas ona privlači nekom snagom u kojoj vidite i problem i rešenje, i propast i spasenje. To, međutim, nije razlog da toj zvezdi ne posvetimo nekoliko prvih stranica ove knjige u kojoj ćemo reći nešto i o drugim zvezdama, na samom njenom kraju.
Predanje kaže da je Luj Četrnaesti, šetajući parkom Tiljeri u Parizu, kada je imao pet godina, video Sunce i uzviknuo: „Ja sam Sunce”. Bio je najuspešniji kralj u istoriji galske monarhije, vladao je sedamdeset dve godine, sagradio versajski dvorac i neke od najvažnijih građevina kojima se i danas divimo u Parizu. Sunce, međutim, nije za svakoga bilo simbol života. Za nekoga je ono predstavljalo izvor opasnosti. Poslednjih godina, u vreme klimatskih promena, sve je više znakova koji, umesto lepote, nagoveštavaju nevolje koje nas tek očekuju.
Bog Sunca, vrhovno božanstvo starog Egipta, u kraljevskim grobnicama u Luksoru predstavljan je različito, u zavisnosti od položaja Sunca na nebu. U rano jutro je predstavljan kao dete, u podne kao odrastao čovek, a u sumrak kao starac. Hram Karnak na obali Nila, jedan od najvećih verskih objekata na svetu, posvećen je Bogu Sunca. U centru tog hrama nalazi se čuveni obelisk koji predstavlja stilizovani sunčev zrak. Egipatske piramide, koje svojim oblikom simbolizuju zrak usmeren sa zemlje ka nebu, okrenute su uvek od istoka ka zapadu, u smeru kretanja Sunca.
Jazidi, etnokonfesionalna grupa Kurda koja živi u Siriji, Jermeniji, Gruziji, Turskoj i Iranu, klanjaju tri puta dnevno okrenuti Suncu. Veruju u jednog boga i sedam anđela, od kojih je najvažniji anđeo Paun. Kako hrišćanstvo i islam uče da je Paun pali anđeo ili đavo, ima ljudi koji smatraju da su Jazidi „vernici đavola”. Za pripadnike naroda koji se moli Bogu okrenut Suncu pre bi se moglo reći da su obožavaoci života nego vernici đavola. Štaviše, sa malo mašte, moglo bi se reći da su Jazidi među narodima ono što je suncokret među biljkama, cvet koji se, tokom celog dana, okreće ka zvezdi koja nam donosi život.
U ranom detinjstvu bio sam fasciniran tom užarenom loptom, po kojoj čovek meri svoje vreme i mesto u prostoru. Nekoliko godina imao sam neobičan tik, da svakih minut-dva pogledam u Sunce. Bio je to jedan od onih ranopubertetskih tikova, koji se nekako, sa godinama, izgubio sam od sebe. Ostala je jedino ta fascinacija, skoro opsesija, koju nosim iz detinjstva na Visoravni, gde se, tokom vedrih noći, golim okom mogu videti milioni zvezda, većih i važnijih od Sunca.
Četvrt veka nakon tih mojih neobičnih tikova, prvo što su mi rekli nakon operacije na Neurohirurškoj klinici u Beogradu bilo je upozorenje da nipošto ne izlazim na sunce. Sunčevi zraci deluju na moždano tkivo tako što, na mestu gde je hirurški sečena moždana masa, mogu da izazovu epileptične napade i druge komplikacije. Od te godine moj život se najčešće odvija u hladu. To što je Sunce s vremenom postalo opasnost i za druge ljude, za mene ne predstavlja nikakvu utehu. Kad hodam ulicom, ako je sunčan dan, spontano i nepogrešivo biram stranu koja je u senci. Nakon svih ovih godina moglo bi se reći da sam najveći deo života proveo u hladu.
Rođen sam u Stupu, na poslednjoj sunčanoj padini Golije, u širokoj prostranoj kući sa čijih prozora je pucao nezaboravan pogled na beskrajno prostranstvo Pešterske visoravni. Kad sam imao godinu dana preselili smo se u Štavalj, centar te male oblasti oko koje se širi venac planina, po kojem su i danas raštrkana brojna pešterska sela, koja izdaleka izgledaju kao da nisu planirana i građena ljudskom rukom, nego ih je neko pravo sa neba spustio i rasporedio po obodima visoravni. Osnovnu školu sam učio u Štavlju, gimnaziju u Sjenici, fakultet sam studirao i završio u Beogradu. Gde god sam živeo bio sam neko ko je odnekud došao. Nigde se nisam osećao kao kod kuće. Bio sam neka vrsta živog dokaza tvrdnje Fjodora Dostojevskog da je „čovek bez stana čovek bez psihologije”. Kad sam se konačno u Beogradu uselio u svoj stan bilo je, naravno, kasno da radim na sopstvenom psihološkom usavršavanju. Najzanimljivije od svega je To što se, u dubini duše, ja i dalje osećam kao podstanar.
U detinjstvu sam mislio da sam rođen u najzabačenijem kraju na svetu. Duge i hladne zime, kratka leta, daleko od velikih gradova i najvažnijih puteva, nisu obećavale nikakvu budućnost. Gledajući televizijsku emisiju u kojoj su Dragan Babić i Ljubivoje Ršumović putovali na Severni pol činilo mi se da čak i deca na Grenlandu imaju srećnije detinjstvo. Verovao sam da je moj kraj najzaostaliji i najzabačeniji u toj nesvrstanoj zemlji, koja je i sama bila daleka evropska provincija. Danas, međutim, vidim da se poluostrvo na kome smo rođeni nalazi u samom centru civilizacije, tamo gde se ukrštaju najvažnije svetske religije i kulture, na sat leta od Rima i od Carigrada, od Venecije i od Dubrovnika. Sa malo vremenske distance nije teško zaključiti da je velika sreća roditi se i živeti na mestu sa tako bogatom istorijom, tradicijom, kulturom.
Naučio sam da čitam i pišem kao veoma mali. Tek što sam bio pošao u školu moja nastavnica Ljubisava Mrvić vodila me je u starije razrede kao neko ogledno dete, da stariji đaci čuju kako čitam odlomak iz nekog teksta koji bi ona odabrala i tutnula mi u ruku. Nikad kasnije u životu sa toliko sigurnosti nisam čitao ni svoj ni tuđi tekst. Bio je to, u isto vreme, početak moje fasciniranosti rečima. Za razliku od većine ljudi, koji veruju u egzaktne, lako proverljive stvari, ja i danas verujem da rečima može da se izrazi sve, pre svega ono što ne može da se izrazi brojevima.
Moj otac je bio šef trgovinske radnje u pešterskom poljoprivrednom kombinatu. Svakog četvrtka, kad bi u Sjenici bio pazarni dan, on je nosio u upravu Kombinata celokupan svoj sedmični pazar. Kako je bio savestan i veoma pedantan čovek, voleo je da sav taj novac bude ne samo tačno izbrojan nego i besprekorno složen i spakovan. Tako smo moj brat i ja, svake srede uveče, sedeli u gomili novčanica i brojali te silne banknote, različitih vrednosti, boja i veličina. Možda baš odatle, iz te gomile novca koju sam svake srede morao da propustim kroz svoje male prste, potiče moj otpor prema novcu i trivijalnim materijalnim vrednostima. Tako sam ja, još u ranom detinjstvu, stekao neku vrstu averzije prema onome što većini ljudi celoga života predstavlja neostvariv san. Možda nikada ne bih ni postao pesnik da još tada nisam shvatio koliko gomila novca u nečijim rukama ne predstavlja ništa naročito, sasvim običnu stvar.
Radijski zapis sa video segmentom programa održanog u Nišu
Decenijama sam bio nekako prestar za svoje godine. Družio sam se sa starijim ljudima i pravio se da sam im po svemu ravan. A onda su odjednom svi počeli da mi persiraju i da mi daju do znanja da sam postao stariji nego što mislim. Ono što zovemo srednjim životnim dobom ili takozvanim najboljim godinama, kod mene, jednostavno, nije postojalo. Nečiji život, tako, nema sredinu, ima samo mladost i starost, samo početak i kraj. Što sam stariji sve češće srećem „poznanike” koje ne poznajem. U času kad mi odnekud prilazi čovek sa karakterističnim srdačnim osmehom dobrog poznanika, čijeg imena ne mogu da se setim, ne znam kako da se ponašam. I za njega i za mene uvredljivo je da kažem kako ga se ne sećam, a još je gluplje da se pravim da znam o kome je reč, jer se ta neiskrenost lako vidi i prepozna. Čovek bi u svom kratkom životnom veku trebalo da upozna samo one ljude kojih će uvek moći da se seti.
Nikad se nisam previše uzbuđivao zbog krupnih stvari, uvek su me nervirale, pre svega, sitnice. Krupne stvari podstiču na razmišljanje i traže objašnjenja. Sitnice proizvode frustraciju i nervozu, koju najčešće nije lako objasniti.
Brodski je govorio da je dugačka forma nešto što pesnik po svom temperamentu ne podnosi. Čovek ponekad, međutim, oseti potrebu da napiše i neki duži tekst. U tom tekstu će se, bez obzira na njegovu temu i dužinu, uvek videti da ga je pisao pesnik.
Nagrada „Branko Miljković”, jedna od najprestižnijih književnih nagrada u Srbiji, dodeljena je pesnikinji Radmili Lazić za zbirku Život posle života, u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva.
Ovu odluku jednoglasno je doneo žiri u sastavu: Goran Stanković (predsednik), prof. dr Milan Aleksić i Vladimir Arsenić, na završnoj sednici održanoj 20. maja 2025. godine.
POEZIJA KAO LITANIJA ŽIVOTA
U obrazloženju žirija ističe se da je reč o knjizi u kojoj Radmila Lazić produžava svoj prepoznatljivi pesnički glas, ali i ulazi u nove dubine – i lične i kolektivne. Život posle života je zbirka u dva dela: „Gnezda na vetru”, u kojem poezija postaje tragični modus življenja, i „Litanije”, gde pesnikinja ispisuje kratke, gorke, mudre i melanholične zapise kao svoje intimne molitve i svedočanstva o svetu.
„Knjiga krajnje redukovanog jezičkog materijala i bogate semantike ispisuje i tragične i trajne istine”, navodi se u saopštenju žirija.
Poetski ton Radmile Lazić beskompromisan je i duboko iskren. Između traume, svedočenja i samoispitivanja, njen lirski subjekat opstaje kao svedok jednog vremena i jedne ženske poetike koja nije odustajala od pitanja smisla, straha, ljubavi i trajanja.
Radmila Lazić (1949, Kruševac) jedna je od najznačajnijih savremenih srpskih pesnikinja. Autorka je brojnih zbirki poezije, eseja i proze, kao i pokretač feminističke književne scene u Srbiji. Njena poezija prevođena je na više svetskih jezika i nagrađivana najuglednijim domaćim priznanjima – od nagrada „Milan Rakić” i „Vladislav Petković Dis” do „Desanke Maksimović” i „Vaska Pope”.
Bila je osnivač i urednica prvog domaćeg feminističkog časopisa ProFemina i antologija ženske i urbane poezije.
PESNIČKI GLAS U VREMENU TIŠINE
U zbirci Život posle života posebno se izdvajaju pesme koje u sebi nose glas tihe i otvorene predaje postojanju. U poeziji kao što su „Isposnička pesma”, „Kraj”, „Pojam strepnje” i „Epilog”, čita se celokupna poetska pozicija ove zbirke: između smrti i nade, melanholije i žudnje za nevinošću.
„Sada drugi neko neka peva / o blagu odricanja, o blagu bola, / moje bisage su prazne”, piše Radmila Lazić u pesmi Kraj – izgovoru ličnog zaveštanja koji odjekuje kao glas svih koji više ne mogu, ali znaju da je pesma ipak moguća.
NAGRADA KOJA NASTAVLJA DA TRAJE
Nagrada „Branko Miljković” dodeljuje se od 1971. godine za najbolju pesničku knjigu objavljenu na srpskom jeziku u prethodnoj godini. Nagradu dodeljuje Grad Niš, a pokrovitelj nagrade je Ministarstvo kulture Srbije. Organizator konkursa i svečane dodele nagrade je Niški kulturni centar, gradska ustanova kulture.
Nagrada se sastoji od povelje, statuete i novčanog iznosa. Svečana ceremonija uručenja nagrade biće upriličena u Gradskoj kući u Nišu u toku 2025. godine.
IZMEĐU TIŠINE I SVEDOČENJA: PESME IZ ZBIRKE „ŽIVOT POSLE ŽIVOTA”
U vremenu kad reči često postaju i suvišne i nečujne, poezija Radmile Lazić progovara kao nužnost – tiha, ali postojana. Pesme koje slede nisu samo umetnički iskaz, već oblik ličnog i kolektivnog pamćenja: svedočanstva koja se ne nameću, već traju. Njihov ritam je tiši od uzvika, ali jači od zaborava. To je poezija koja ostaje i onda kad sve drugo utihne.
ISPOSNIČKA PESMA
Vreme teško. Grla suva*.
Noć stražari,
Žmure slova.
Krezubi meseče,
Saspi u moj bokal
Ruj sjajni
Ovlaži mi usne,
Da ne moram
Sa dalekih mora
Lizati so umesto purpura.
I kruniti reči
U začeplene uši veka.
____________
*Samjuel Tejlor Kolridž
KRAJ
Došao je kraj tebi i meni poezijo.
Ne umem više da te sa usne iscedim,
Ne mogu da se iscelim.
Crna sam tastatura bez zvuka
Bez azbučnog otkucaja srca
Nemušta.
Ona što jezik mi dade
U nepojamnu zemlju
Sa sobom ga odnese.
Nevidljivim srpom
Prerezanog grla
Pala sam u bunar samoće
Kao kamen.
Sada drugi neko neka peva
O blagu odricanja
O blagu bola,
Moje bisage su prazne.
Neko drugi neka svedoči
O gorkim vodama
Što potapaju svet.
I mene i mene.
POJAM STREPNJE
strah me lepote strah dobrote uzimanja davanja
ushićujućih dana opojnog mirisa čiste radosti
strah me od ćutanja od dugih rečenica i puteva
od nejasnih poriva i da ne zagrcnem se od smeha
strah me je da zapevam i zaigram strah da odlutam
strah me je gordosti i gneva iznenadnog vriska
strah me od pevca i miša hrabrosti i kukavičluka
od slasti i ekstaze od obilja strah me je velikog neba
Sedim u zamračenoj sobi, sa Gospođom Dalovej na stolu, i osećam da me njene misli čitaju – prstima sa mirisom crnog čaja i treptajima sveće koja se bliži kraju, a ona je treptala baš kao Klarisina svest kad je videla Septimusa kako pada kroz prozor – jedan trenutak večnosti zarobljen u staklu. Polako sviće novi dan.
Čitate četvrti nastavak kolumne Esej iz senke – Miloša Đ. Vidakovića
Virdžinija Vulf mi je uvek prilazila kao morski talas. Neočekivano, ali duboko. Meko, ali razorno. Njene reči ne pucaju kao gromovi, već šapuću kao morske struje koje miluju obalu i ostavljaju tragove koji ne nestaju sa prvim suncem. Kako pisati o Virdžiniji Vulf, a ne osetiti da njen stream of consciousness, ili srpskim rečeno – tok svesti, prodire u moje sopstvene senke dok mi ruke mirišu na domaći hleb? Kako je razumeti, a ne pitati se: gde je moja svetlost, gde je moj glas u svetu koji bezobrazno ućutkuje sve one smisleno glasnije?
Ovaj esej je moj pokušaj da zaronim u unutrašnje svetove Virdžinije Vulf, da istražim vreme i svest kroz njene stvaralačke vizije, i da se ponegde zapitam: kako je ona, kao žena, pronašla svetlost u suverenom svetu muške književnosti?!
Poput Gogena, koji je tragao za misterijom svetlosti na Tahitiju, Vitmena, koji je okretao lice ka suncu, i Dostojevskog, koji je video božansku iskru u najmračnijim umovima, Virdžinija Vulf je tražila svoju svetlost – ne u dalekim zemljama ili teološkim visinama, već u običnim trenucima, u mislima koje teku kao velika reka.
SVETLOST U TALASIMA: KAD MISLI PLOVE KAO LIŠĆE NA VODI
Zastao sam čitajući Gospođu Dalovej. Čitam stranicu gde Klarisa bira cveće na londonskoj pijaci, a njene misli se razlivaju kao sunce kroz lišće. Baš kao što je moja baka uzimala bosiljak sa trema, pre nego bi me zvala: „Dođi, večera je gotova!” – a ja sam znao da će u njenom posuđu uvek biti mesta makar za još jedno pitanje. Zvuk Big Bena, miris ulice – otvara kapije prošlosti, mladosti, čežnje. Ovo je njen tok svesti, tok svesti koji nije samo tehnika, već svetionik.
Tok svesti Virdžinije Vulf nije dakle samo književna tehnika; to je način da se svetlost uhvati u letu, dok prolazi kroz prste. Kao kad sam prvi put video majku kako plače čitajući, a da li je to bio miris stare kože ili jeftinog papira što mi se urezao? – krila je lice u knjizi, ali suze su padale na nabore njene suknje. Likovi – Klarisa, Septimus, gospođa Remzi – nisu samo izmaštani likovi iz knjiga; oni su pejzaži, gde svetlost misli osvetljava senke straha, tuge, prolaznosti.
Pitao sam se, pišući svojevremeno o Gogenu: „Šta čini svetlost tako posebnom?” Odgovor je bio u njenoj dvostrukoj prirodi – prisutna, a neuhvatljiva. Virdžinija to razume. Njen tok svesti je pokušaj da uhvati tu svetlost, da zaustavi misli koje teku kao voda.
U Talasima, likovi govore u monolozima, a njihove reči se podižu i padaju, osvetljavaju trenutke radosti i bola. Kao da Virdžinija kaže: ne možeš zadržati svetlost, ali možeš je doživeti. Ova ideja odjekuje sa Vitmenovim pozivom da se „naviknemo na nju – blistavu, svakog časa!”
Ali dok je Vitmen slavio telo i prirodu, Virdžinija Vulf slavi um – posebno ženski um, koji je izgleda dugo bio u senci muškosti.
Bilo je večeri kad sam, poput Klarise stajao na nekakvom raskršću. Ne onom bukvalnom, kao Raskoljnikov, već unutrašnjim dilemama. Sećam se jedne zime u Beogradu, kad sam lutao Kalemegdanom, a sneg je padao malo, po malo kao da neprimetno pokriva moje misli.
U tom trenutku sam živo čuo glas Virdžinije Vulf: „Pogledaj. Oseti. Sve je tu, u ovom času.” A pala mi je na pamet baš negde kod mesta na Kalemegdanu gde je snimljena jedna od scena iz kultnog filma Mi nismo anđeli. Njen tok svesti mi je pokazao da ne bežim od haosa u glavi, već da ga prihvatim, da u njemu potražim svoju svetlost. Kao što je Dostojevski video božansku iskru u Sonji, Virdžinija vidi iskru u svakoj misli, čak i onoj običnoj, prolaznoj.
VREME KOJE PUZI KAO MEMLA: SA ZIDOVA DO DNEVNIKA
Slušam kako sat na kućnom zidu otkucava sekunde – tik-tak, tik-tak – kao da me moli da ga oslobodim njegove dosadne dužnosti i obaveze. Virdžinija Vulf je opsednuta vremenom, ali ne ovim sa sata. Njeno vreme je unutrašnje, kao talasi koji se razbijaju o hridi i vraćaju na široku pučinu.
Ona je znala da vreme nije prava linija. Ono je spora, beskrajna spirala. U Ka svetioniku, vreme puzi po zidovima kuće na Hebridima kao memla koji ostavlja tragove svoje vlage – nevidljive, ali uvek prisutne. Sećam se da je tako u našoj staroj kući, na Fruškoj gori kod bake, vlaga stvarala obrasce na tapetama, likove koje sam kao dete tumačio kao tajne poruke.
Gospođa Remzi meša čorbu u kuhinji, a sat u hodniku odbrojava trenutke koji će se izgubiti u moru sećanja. Kao što je moja baka držala kocke šećera u džepu od suknje za „ono kasnije” – a to kasnije nikada nije stizalo.
Vreme Virdžinije Vulf je tečno, ali tu nekako nije kao reka – više je poput čaja koji se polako hladi u šolji, dok tragovi pare nastaju i nestaju tik uz površinu. Kao da ostaviš šolju da se ohladi, a ona ti u međuvremenu ispriča celu priču o prolaznosti, o ljudima i vekovima.
Ono što je genijalno kod njenog prikaza vremena je upravo to – pokazuje nam da svaki trenutak sadrži čitav svet, ali da ga mi, u svom užurbom životu, često propuštamo da vidimo. Kao što sam propustio da primetim kad je majka prvi put sela na kauč bez uzdaha, bez onog „ah” koje je pratilo njeno sedanje čitav moj život.
Drugi deo, „Vreme prolazi”, preskače deceniju u nekoliko stranica – smrt, rat, propadanje kuće. A u trećem delu, „Svetionik”, Lili dovršava svoju sliku, pronalazeći ravnotežu između trenutka i večnosti. Ovo me podseća na Dostojevskovog Zosimu, koji pokazuje Aljoši da je svaki trenutak prilika za ljubav, za svetlost.
Svetionik, kao simbol, stoji usred haosa, poput Sonjine vere ili Vitmenovog sunca, nudeći orijentir. Dakle, nije svetlo nešto što se hvata – već ono što se postaje.
Pitao sam se, pišući o Dostojevskom: „Kako čitati velikana, a ne osetiti da ti čita misli?” Virdžinija Vulf meni postavlja to isto pitanje. Njeno vreme nije linearno; ono je krug, spirala, talas.
U Gospođi Dalovej, Klarisina šetnja Londonom je niz trenutaka – zvuk zvona, osmeh prolaznika, miris cveća – koji se spajaju u mozaik. Kao da je čula Vitmenov poziv: „Dovoljno je da si živ.”
Ali Virdžinija Vulf dodaje žensku perspektivu: Klarisini trenuci su obojeni svešću o starenju, o ulozi domaćice, o senkama koje društvo baca na nju. Njena svetlost je krhka, nalik onoj koju je Gogen video u tropskim zorama – lepa, ali prolazna.
Jedna od mojih dilema, dok pišem, slična je toj iz eseja o Gogenu: „Kako zadržati svetlost, kad je ona tako neuhvatljiva?” Vulf odgovara umetnošću. Njena Lili Brisko slika da bi uhvatila trenutak, kao što sam ja, u svojim trenucima na planinama ili gradovima, pokušavao da zapišem osećaj i da ga tako uhvatim.
Njen tok svesti je način da se vreme zaustavi, da se svetlost misli sačuva. Kao pravoslavni hrišćanin, vidim u tome nešto srodno verovanju Dostojevskog u božansku svetlost: čak i kad tama pritiska, svetlost je tu, čeka da je prihvatimo.
Dok pišem ove redove, sat u mojoj sobi zastaje na pet minuta do dvanaest. Podne. Možda pokušava da mi kaže nešto. Ili možda samo, kao i svi mi, želi malo odmora od stalnog odbrojavanja.
ŽENSKI GLAS KOJI PROBIJA ZID
Kad piše: „Ženi je potrebna soba i pet stotina funta”, ja čujem svoju majku kako šapće: „Imala sam samo trošan orman za odeću, ali tamo sam krila knjige – između zimskih kaputa i starih čaršava.” Sećam se kako je jednom, dok je prala sudove, recitovala Crnjanskog – njeni prsti su bili punim sapuna, ali glas joj je bio čist kao staklo na kojem je ostavljala tragove prstiju.
Virdžinija Vulf je, kao i Vitmen, slavila pojedinca, ali njen fokus je na ženama, čiji su glasovi vekovima bili gušeni. U Sopstvenoj sobi, ona piše: „Ženi je potrebna soba i pet stotina funti godišnje da bi pisala.” Ove reči su mi odzvanjale dok sam pisao o Vitmenu: „Kako se okrenuti ka svetlosti u doba senki?”
Vulf odgovara stvaranjem prostora gde žene mogu da sijaju. Njeni likovi – Klarisa, gospođa Remzi, Lili – nisu heroine u nekavom epskom smislu, kao pojedini od junaka Dostojevskog. One su žene koje tragaju za svetlošću u svakodnevici, u svetu koji ih svodi na majke, supruge, senke.
Kao Raskoljnikov na raskršću, Vulf stoji pred izborom: da li da piše u okvirima muške tradicije ili da stvori novi jezik? Ona bira ovo drugo. Njen tok svesti je pobuna, način da prikaže složenost ženskog uma. U Ka svetioniku, gospođa Remzi je umetnica života, spaja porodicu svojom toplinom; Lili je slikarka koja odbija brak da bi sledila svoju viziju. Obe podsećaju na Sonju Marmeladovu, čija svetlost sija uprkos patnji. Ali dok je Sonjina svetlost u veri, ova kod Virdžinije Vulf je u umetnosti, u hrabrosti da se bude samo svoj.
Sećam se trenutaka kad sam, čitajući Sopstvenu sobu, pomislio na majku. Radila je, podizala nas, ali uvek je imala knjigu na stolu – često poeziju. Nikad nije imala „sopstvenu sobu”, ali je ipak nalazila svoju svetlost u tim stranicama.
Vulf piše za nju, za sve žene čiji je glas možda ućutkan. Njena borba je slična onoj koji je vodio Dostojevski: kao što je on verovao u slobodu izbora, Virdžinija Vulf veruje u slobodu stvaranja. Njen tok svesti je njen način da kaže: „Imam pravo da pevam, kao što je Vitmen pevao.”
SENKE I SVETLOST: LIČNA BORBA
Pisao sam o Gogenu i pitao se: „Kako rasti kroz bol, kroz tamu?” Virdžinija Vulf mi daje odgovor: u običnim trenucima. U Gospođi Dalovej, Klarisa stoji na zabavi, okružena gomilom, i oseća radost što je živa. Ta radost je krhka, jer je prati Septimusov očaj, veterana koji bira smrt.
Virdžinija, kao ni Dostojevski, ne beži od tame. Njeni dnevnici govore o depresiji, o borbi sa senkama uma. Ali njena dela su svedočanstvo da svetlost postoji, čak i u mraku.
Kao u eseju o Vitmenu, kad sam video devojku koja fotografiše lišće umesto da ga gleda, Virdžinija me opet pita: „Da li je tvoj tok svesti senka ili svetlost?” Odgovaram: oboje.
Njene reči su pokušaj da se uhvati lepota, ali i priznanje da je lepota prolazna. U Ka svetioniku, Lili dovršava sliku, ali se pita da li je vredna. Ova dilema je i moja, čini mi se večita, kao što je bila u eseju o Dostojevskom: „Možda on nije pisao da nas prosvetli, već da pokaže koliko duboko možemo da padnemo tražeći svetlost?” Gospođa Vulf pokazuje da je pad deo puta, ali da je svetlost – u umetnosti, u ljubavi, u trenutku – uvek tu.
Bilo je noći kad sam, poput Virdžinijine Klarise, osećao da mi vreme klizi kroz prste. Sedeo sam zaključan, sa gomilom knjiga i nepročitanih poruka, i pitao se: gde je moja svetlost? Tada sam uzeo Talase i čitao Džinine reči: „Živim, dišem, postojim.” Kao da mi je Virdžinija šapnula: „Dovoljno je.” Ova jednostavna istina, koju sam našao kod Vitmena, kod Dostojevskog, kod Gogena, sija i kod Virdžinije Vulf: život je čudo, čak i kad ga senke pritiskaju.
VIRDŽINIJA VULF U NAŠEM VREMENU: SVETLOST U DIGITALNOJ TAMI
Kao što sam pisao o Dostojevskom, u svetu „anksioznosti, otuđenja i gubitka smisla”, Virdžinijina poruka je lek. Živimo u doba ekrana, gde svetlost nije Gogenova tropska zora, već plavi sjaj telefona. Pitao sam se, kod Vitmena: „Da li je fotografija lišća senka?” Vulf bi rekla: zavisi od toga šta vidiš. Njen tok svesti je suprotnost površnosti društvenih mreža. On traži tišinu, dubinu, spremnost da zaroniš u sebe. Kao pravoslavni hrišćanin, vidim u tome nešto srodno molitvi – trenutak kad se suočavaš sa sobom, sa Bogom, sa svetlošću.
Virdžinijina borba za ženski glas je i dalje živa. Žene pišu, stvaraju, ali pritisak da se uklope u „prihvatljive” priče ostaje. Vulf nam dokazuje da je svetlost u autentičnosti. Njen poziv za „sopstvenu sobu” je poziv za mentalni prostor gde svako može da peva svoju pesmu, kao što je Vitmen opevao vlati trave, kao što je Dostojevski pisao spev o pokajanju. U svetu algoritama, Vulf nas podseća: tvoja priča je dovoljna.
UMESTO EPILOGA: SVETLOST KOJA NE GASNE
Dok zaokružujem misli, vetar lupa u prozor kao da je sama Virdžinija došla da proveri da li sam shvatio. Čujem je kako šapuće: „Pogledaj malo bolje. Vidiš li ono zrnce prašine na stolu? To je tvoja duša – nedodirljiva, ali uvek prisutna.”
Virdžinija Vulf je tražila svetlost. Njen tok svesti – stream of consciousness je most ka unutrašnjim svetovima, gde vreme teče kao talasi, a svest sija kao voštanica. Kao žena u muškom svetu, probila je tok svesti iz senki, stvarajući prostor za ženski glas. Njena poruka je stih Jovanov Bogoslova: Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze!
Dok pišem, opet se dosećam noći na Kalemegdanu, kad je sneg padao, a ja tražio smisao. Vulf mi je tada bila saputnik, kao što bi bili Gogen, Vitmen, Dostojevski. Njene reči su svetionik: ne moraš baš uvek uhvatiti svetlost, samo je doživi.
U svakom trenutku – u šetnji, u misli, u reči – postoji iskra. Kao pravoslavni hrišćanin, verujem da je ta iskra božanska. Kao čitalac Vordžinoje Vulf, znam da je i umetnička. A dok koračam kroz sopstvene senke, čujem njen glas: „Pogledaj. Oseti. Sve je tu, u ovom času.” Potraži svetlost, jer ona je u tebi. Ili njenim rečima rečeno – Ako ne pričaš istinu o sebi, ne možeš je pričati ni o drugim ljudima.
Dakle, Virdžinija je tražila svetlost u trenucima, a ja sam je pronašao u majčinom naboru na čelu dok je čitala ove redove – onaj trenutak kad je pogledom tražila moje odobrenje, a ja sam ga dao ćutanjem.
Četvrti nastavak kolumne Esej iz senke
Za GLEDIŠTA piše Miloš Đ. VIDAKOVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Miloš Đ. Vidaković: „SVETLOSTI I SENKE NAŠEG UMA – DOSTOJEVSKI I TRIJUMF BOŽANSKE SVETLOSTI”
Anđa se danas zaputila pješice put roda da posjeti bratovu porodicu. Dok je u ovom zabitom planinskom selu prolazila pored škole sjetila se Ljubice. Njih dvije su sjedjele od prvog do osmog razreda u istoj klupi. Poslije završene osmogodišnje škole, iako bolja učenica, Anđa nije nastavila školovanje. Sa osamnaest se udala u dotičnom selu.
Idući putem, polako pješice, nije se mogla odbraniti od misli, koje su je nehotiimično, više nego ikada ranije, počele vući da se prisjeća druženja sa Ljubicom.
Čitate odlomak iz knjige priča Ukus kamena – Vukosava Delibašića
Razmišljala je kako je prošlo toliko vremena, a da im se nije ukazala prilika da se ponovo sretnu. Tek što je mislima prešla na druga dešavanja i počela oživljavati uspomene iz djetinjstva i rane mladosti, iza sebe je čula zvuk motora.
Dolazila su neka kola. Podigla je ruku, ali crveni automobil je projurio. „Neka gospođa… Nešće, vala, ni pogledat… Bolje što mi ne stade, morala bih sjesti uz onoga psa pozadi, ili pored nje, pa da mi njuši iza vrata.”
Zaokupljena kojekakvim bitnim i nebitnim mislima za čas stiže do rodske kuće, koja više nije ni spolja ni unutar onakava kakvu je ostavila kada se udala. Brat je spolja uredio kao da je nova, a unutar je snaha i pored svih poljskih radova uredno održava, pa u njoj sve blista.
Anđa se obraduje tome napretku, a negdje u dubini duše otvori se rupa iz koje proviri žal što kuća nije baš onakva kakvu je ostavila. I ovaj put, kao i svaki prethodni, kada se ispozdravlja sa ukućanima, osvrnu se nekakvim praznim pogledom po prostoriji.
U uglu skoro sakrivena iza trosjeda i fotelje, prazna stolovača na kojoj je sjedio otac. U ovoj prostoriji nema više baš ništa što bi je potsjetilo na majku. Kada je prošli put dolazila vidjela je njenu skrinju, tamo u onoj maloj šupi, gdje se ostavlja poljoprivredni alat i neke starudije, za ono „može valjati”.
Vidjela je tada na njoj sitne rupice, a pod njom drvenu prašinu umotanu paučinom. Glođe je sipac.
„Sve je ovo lijepo. Ide se naprijed. Život je lakši i ugodniji, a meni nekako hladno bez ognjišta, veriga i kotla u kojem se krčka ručak. Kako je lijepo znala zamirisati kuća od vruće majčine pogače, kad je otkrije ispod sača.
Nema okrugle sinije ni na njoj tepsije iz koje je mamila pita savijuša, a nas šestoro uz smijeh oko nje se naguravali da svako dobije svoje parče, koje je majka unaprijed izdijelila. Sve joj se to za tren premotalo u glavi, prije nego je sjela.
Pošto su ručali uz uobičajena uzajamna pitanja iz svakodnevnog života i evociranja uspomena, Anđa se sjeti i žene sa crvenim autom:
– Prošla me kolima, neka žena na krivini kod Prodanova krša.
– Crveni auto? – pita je brat.
– Jes!
– To je Ljubica Božidarova.
– Uu! Baš sam danas na nju mislila. Stala bi ona no me nije poznala.
– Vjerovatno da bi!
– Gledate li se s njom, kad dođe tu?
– Rijetko dolazi vako ljeti i ostane po nekolika dana. Vidim joj auto tu i psa. Šta ću pričati s njom? Jednom je pitah đe živi, a ona me i ne pogleda, no mi pro zle volje veli „u velegrad”. Od tada nazovem pomaga Bog i prođem.
– U velegrad? Onda je u inostranstvu.
– Ne znam, na kolima joj stoji PG.
– Ma šališ se!
– Ne šalim obraza mi.
– Bila mi je dobra drugarica, a sirotinja. Vazda je bila slabo obučena. Nije ni čudo, dok joj se udalo pet starijih sestara svakoj je trebalo svadbu otrsit. Ona je nosila ono što one prerastu, ili što im ostane poslije udaje.
– Sad ti ođe ne dolazi veće gospođe od nje.
– Ja bih se rado viđela s njom. Znam da bi i ona mene rado viđela.
– Eto, znaš đe joj je kuća, pa ako ti je toliko do gledanja otidi, pa se site nagledajte i ispričajte.
– Moram uzet nekakav dar u prodavnicu, pa idem sjutra po podne.
Kad se sjutradan, poslije podne pomolila nadomak Ljubičine kuće, vidje da nema auta. „Otišla je, ali kad sam već ođe idem do kuće. Sve mi je poznato. Dolazila sam ođe sto puta, dok smo se družile”.
Taman što je krenula, za svaki slučaj da pokuca na vrata, iza krivine se pojavi onaj auto. Dolazi Ljubica. Anđi se od radosti razli osmjeh na licu, srećna što će poslije pedeset godina, vidjeti drugricu iz djetinjstva.
Ljubica je parkirala automobil, pa je nešto prebirala i tražila u njemu, dok je Anđa čekala da izađe, pitajući se: „Da li me poznaje? Zašto ne izađe da se pozdravimo, pa ima kad sređivati stvari u kolima”. Napokon, izašao je ogromni crni pas, pa ona:
– Anđo, kako si ostarala, jedva te poznah?
– Možda i ja tebe ne bih poznala da smo se đe drugo viđele.
Naizgled obje su se obradovale susretu, ali sami zagrljaj i poljubac ih je odavao i govorio da njihova osjećanja u tom susretu nijesu ni približo ista. Anđa je čvrsto prigrlila Ljubicu i poljubila je u obraz.
Krenula je da je po običaju, poljubi još dva puta, ali Ljubica se nije ni jednom poljubila sa njom kako treba, nego je tamo negdje iza njenog uha sisa vazduh, vjerovatno da ne pokvari ruž, a onda su obje na trenutak zastale.
Anđa je s čuđenjem gledala Ljubičino voštano lice. Poželjela je da joj vidi oči, ali su bile skrivene krupnim tamnim naočarima. Jedino na vratu pored široke ogrlice, koja ga je prekrivala primijeti mlitavu i naboranu kožu.
Taman je u sebi pomislila: „Vidi ovo čudo. Baba ka i ja, obukla kotulu ped iznad koljena, na svaki prs’, po prsten na obje ruke zlatne narukvice. No ko je meni kriv što sam ostala seljanka, Ljubica je završila školu, a meni ne dadoše. Jeste gospođa, a vala je prećerala”. Taj bljesak misli prekide joj drugarica:
– Uh, kako si posijeđela? – hladno ponovi Ljubica, bez bilo kakve mimike na licu. Anđa bi zatečena, ne zato što misli da nije posijeđela, nego se zapita, zašto baš toliko potencira starost, kao da je to najvažnije pitanje u susretu poslije niza decenija.
Prozre da je u ovom susretu izostala toplina, koju je očekivala sa Ljubičine strane, ali se uzdrža da joj ne skreše u lice sve ono o čemu je maločas razmišljala, pa joj umjesto toga sa širokim osmjehom odgovori:
– Ja sam došla s namjero da se vidimo oćeš li me zvati u kuću da pijemo kavu, pa ćemo pričati?
– Hoću! Hajde, izvoli. Otključavajući vrata skoro zapovjednički, Ljubica reče: „Skini tu obuću!”
Dok je skidala obuću, pas uiđe prije nje. A ona se već pitala, dok je skidala priproste opanke, koji i nisu bili njeni, nego je uzela snahine da ne upropasti cipele dok pređe preko krša: „Šta je sa ovom ženom? Nije ovo ona Ljubica sa kojom sam dijelila klupu osam godina”.
Kad uiđe u kuću, krenu da sjedne u fotelju, koja je zauzimala središnji dio dnevnog boravka:
– Ne, ne!… Tu ja sjedim.
– U redu! – uzvrati Anđa, primjećujući da je na dvosjedu već legao pas, pa se pomjeri i sjede na trosjed.
Ljubica se uvali u fotelju, pa čim sjede:
– Jadna što si tako ostarala?… Posijeđela si!
– Jadan ti dušmanin. Ljubice, o čemu ti pričaš? Ja ostarala, a ti mlada. Meni se čini da imamo jednako godina, odgovori Anđa, smireno i pomalo ironično.
– Imamo!
– Pa?
– Ja se ne dam godinama!
– Ljubice sve mi je jasno no mi reci, čula sam da si završila neke velike škole, đe si radila?
– Završila sam frizersku.
– O, pa i nije ti to neka škola. A đe si radila?
‒ Radila sam malo u nekom salonu, pa sam otišla u Holandiju, tamo sam zaradila penziju. Vidjela sam kako se u svijetu živi, vratila sam se ovamo i osnovala nevladinu organizaciju. Borim se za prava žena.
Žene imaju svoja prava i ne smiju više biti robovi muškaracima. I ti si mogla biti gospodar svoga života, a onako si živjela po muževom diktatu. Pogledaj kako si posijeđela ‒ nastavi Ljubica vadeći iz obilate torbe poveliko ogledalo.
Anđa, iako nije završila školovanje, kad god joj se ukazivala prilika, nikad nije prestala da pročita sve što joj dopre do ruka, a prirodno visprena umjela je Ljubici na prvu odgovoriti, ali se uzdržala vjerujući da nije baš tako zla, iako je poslije ovakvog dočeka posumnjala u njenu dobronamjernost:
– Ljubice, ne treba meni tvoje ogledalo. Viđela sam ja tebe u njemu prije nego što si ga izvadila iz torbe. Može se u njemu viđeti moja sijeda kosa, a premaleno je da bi se u njemu mogla oglednuti moja čista duša.
Mogu se viđeti i bore na licu, koje su zapis moje duše i mog života. Na mom licu se vidi duh vremena. Vidi se ono što priroda daje svakome živom insanu. U svakoj mojoj bori se vide otisci, zrelosti, mudrosti i sreće.
Pogledaj ti u tom ogledalu svoje zamrznuto lice, bez krvi, bez života, bez osmjeha. Ljubice, Ljubice! Godine se ne mogu zaustaviti. Gospod radi svoje, a mi svoje. No ako misliš pristavljat tu kavu, stavi je.
Dok je to govorila, osjetila je žal što je došla. Nije joj se pila Ljubičina kafa. Mislila je da se što prije završi ta banalna formalnost. Iako blagorodna duša i uvijek smirena žena, u njoj je počela ključati ljutnja. Rado bi što prije napuštila kuću bivše drugarice, pa pokuša da skrene priču u drugom pravcu i da je pita o stvarnom životu:
– Ljubice pušti sad tu priču, no reci mi o porodici?
– Imam ćerku i sina.
– Sin oženjen?
– Sin živi u Holandiji sa dečkom, a ćerka je trenutno slobodna i vratila se sa mnom ovamo.
– Znači već imaš unuka od sina?
– Nemam unuka!
– Pa reče mi da sin ima dečka?
– Ima partnera, a ne sina.
Anđi nije bilo baš sve jasno, ali je prećutala da ne ispadne glupa, pa je priupitala za ćerku:
– Je li šćer udata ?
– Udata?… Nije luda da žuri sa udajom!
– Radi li?
– Nije joj potreba da radi. Živi i provodi se. Ja sam joj sve priuštila. Otac joj ima firmu i on daje kapom i šakom.
– Koliko ima godina?
– Tridest četiri.
– Znači vršnjakinja moje srednje. Ona već ima đecu od deset i sedam godina. A čojek ti?
– Nemam muža.
– Rano si ostala udovica.
– Razvedena sam. Ćerka je od prvog muža, sin od drugog, a sa trećim nisam imala djece.
– Nemaš muža, pa imaš prvog, drugog i trećeg. Ništa mi nije jasno… Toliko puta razvedena?
– Ne trpim ja nikoga. Imam svoj život, a ne ka ti. Privezala si se za jednog i trpiš ga
– Ne trpim nikog, a sve da trpim, bolje je trpjet jednog nego tri. Što se tiče života, živim ovaj jedan, ovozemaljski koji imam. Živim svoj život i život svoje porodice. Živim za svoju đecu.
– Koliko ih imaš?
– Petoro. Dva sina i tri šćeri.
– Pa šta radiš s toliko djece?
– Nijesu to đeca Ljubice, no svi porodični ljudi. Imam i osmoro unučadi.
– I svi žive na selu, da ih jadi biju kao tebe.
– Moja đeca su završila visoke škole i rade odgovorne poslove u Crnoj Gori i Srbiji, a dvoje mi je u inostranstvu.
– Izvoli, reče Ljubica stavljajući kafu pred Anđom, pa dodade – A muž?
– Čojek ka i drugi ljudi.
– Znam da je kao i drugi, no vidim da si ostarala, pa te pitam pije li, bije li te?
– Pije vodu. A što bi me bio? Nijesam razmišljala ka ti da tražim drugoga i trećega, pa da me bije, no smo radili zajedno i podizali đecu.
– Tako su mislile naše prababe. Svijet se osavremenjava, ide se naprijed. Danas su žene gospodari svoga života, rade na tome da i u starosti izgledaju privlačno.
– Kome privlačno? Mi smo, samo, babe, Ljubice.
– Ti jesi zato što tako hoćeš, a ja nisam.
– Zdravija sam i brža sto puta od tebe. Evo ako ćeš da se potrčimo ka ono nekad u školi, pa da vidiš koliko sam brža od tebe, a možemo se i pojakati. Ja vidim da u tebe nema živa damara. – Ljubica kao da je nije čula nastavi svoju priču:
– Držiš životinje, je li?
– Držim u štali, a ne u kolima i u kući.
– Uh, tu je puno balege. Kako živiš sa muvama? Mene jedna uišla u kuću. Napala me, jedva sam se branila. Sleti mi čas na ruku, čas na lice. Čini mi se da sam izašla iz kuće ona bi zamnom.
– Mene napadaju čele i ose, a muve ne… Nikad!
– A što pčele i ose?
– Čele i ose idu na med i na cvijeće, a ti i sama reče muve na balegu, zato si se jedva odbranila.
‒ Doviđenja Ljubice! – reče Anđa, brzo izlazeći iz kuće. Kafa ostade, neomirisana.
Idući prema bratovoj kući misli su joj se premotavale: „Mora joj koža biti zategnuta kad je puna bezobrazluka, ne može joj više pod njom stajati. Crnoga dobra o kojem ona priča. Slušah je i ne mogah razumjeti šta je starost, a šta mladost, niti ko se s kim ženi, a ko za koga udaje.
Hvala ti Gospode, što si mi bio naklonjen da živim u ovoj slobodi. Samo mi daj snage da sačuvam pamet i čuvaj mi đecu da ne izlude po gradova ka što je poluđela ova Ljubica.
Otkrijte još uzbudljivih odlomaka iz književnih dela Vukosava Delibašića – kliknite na knjigu i zaronite u njegov svet na zvaničnoj internet stranici!
Uh, Bože mi oprosti, o čemu ja pričam, kao da u gradu nema normalna svijeta, a ima. Đe god insan živi sam sebe i svoj krst nosi. Kad se rodi zapisano mu je kakav će biti, možda i prije uprav u krvi, njegovih predaka.
Ovo zlo je ista majka. Vazda je prešlicu nosila. Više je na kuđelju sjeđela no što je prela, a cio svijet je oblajavala.
Na moj život se nadovezivala sreća i radost, kroz rađanje, podizanje i školovanje đece. Sad hvala Bogu i kroz unučad. Podigli smo ih, Jovan s blanje i sjekire, ja s natre i prešlice i doveli ih do visokih škola.
Nije bilo lako, ali je to davalo pravac i smisao životu. Ovoj Ljubici je i život zategnut ka ona maska na licu, zato se onako ponaša. Ništa joj te pare i bogatstvo o kojem priča ne znače.
Ona je nezadovoljna sobom i duboko u sebi nesrećna, sa onim nadmenim držanjem krije neku veliku muku. Čuješ, pita me za balege i za muve umjesto da priča o normalnom životu. Brzo će je kotrljani valjati kao loptu napravljenu od balege”.
Poezija Ljiljane Sretović Radović deluje kao šapat koji ne želi da zagluši svet, ali ga uporno beleži – tačno, ironično, nežno i ponekad bolno. Njeni stihovi dolaze iz svakodnevice, ali ne ostaju u njoj: oni se, kao i pesnikinja, povlače korak u stranu i posmatraju život kao da je reč o neobičnoj umetničkoj postavci. Sagledavajući njenu poeziju na ovaj način, možemo govoriti i o srodnosti s Vislavom Šimborskom – u promišljenoj, ali nipošto hladnoj poetici.
Iz zbirke Severna strana solitera odabrane su pesme koje svedoče o snazi intimnog glasa, glasa koji ne traži velike i dramatične preokrete. Banalnosti grada, porodične drame, socijalne pukotine i nasleđene rane oblikuju se u jasnu, nenametljivu i inteligentnu poeziju, koja svog čitaoca ne traži, ali ga sasvim izvesno pronalazi. E, upravo u tome i leži njena najveća vrednost.
Ovaj izbor, dakle, nije antologija, već poetski izvod – ciklus koji se može čitati i kao mala knjiga u knjizi. On otkriva jedan prepoznatljiv glas savremene srpske poezije koji, iako ličan, ne poznaje ograničenja teme, tona ili vremena. Kao i kod Šimborske, tu je smeh u tragediji, svest o prolaznosti u sitnici, i ljubav u rečenici bez emocionalnog viška.
Novu knjigu poezije Ljiljane Sretović Radović – Severna strana solitera možeš poručiti u Knjižari « NESTOR ŽUČNI »jednim klikom na ovu sliku
SEVERNA STRANA SOLITERA
Moja soba povraća haljine
gaji paukove i osušeno cveće
oduvek je ružna, ali i u njoj
su se smejali ljudi
sada optužuje mene
a ja samo sedim
u čekaonici pored koje
ne prolaze vozovi.
POSLE TREĆE SMENE
Neonka u kupatilu treperi
bela četkica za zube dežura
iznad lavaboa, sama u čaši
bez srca, bez uma, a korisna
od njenog odraza u ogledalu
učinilo mi se da vidim sebe.
KADA LAŽEM PESME
U meni rastu pesme
tanke i blede
razvlačim ih po papiru
od koga napravim čamac
i usidrim ga u marinu
iznad mog pisaćeg stola.
PRAZNIČNO VEČE U MOM DOMU
Dan me gura: misli, hodaj, pričaj
uveče, tihu sreću pokida svađa
oko beži jedno od drugog
uši bi šamarale obraze
leva ruka prebacuje desnoj
što se rukovala sa njim
želudac viče prestanite
a prvi je potegao praćku
okupljanja počinju ushićenjem
a već, grleći se, vadimo bodeže.
KUTIJA ZA CIPELE
Izvlačim koverte sa dna
žute, zelene, ljubičaste
prva je napravljena od postera
tinejdžerski časopis iz osamdesetih
prelećem preko kosih slova
imam sve petice, kada dolaziš
s nekih su skinute markice
o, kako sam se sinoć ljubila
poslednje su sa crveno-plavim rubom
mom sinu je nikao prvi zubić
danas dobijam puno mejlova, ali
nemaju miris pisama iz kutije.
NEOBJAŠNJIVO GLUPI POSTUPCI
Na blagajni bolnice
brojim traženi iznos
daju mi priznanicu
ljubazno se zahvaljujem
sestra me prozove
doktorka ne pita za ime
nezamislivo boli
ali nije to ništa
letnji je dan
moja haljina ledena od znoja
pre ulaska u stan
nameštam usne u osmeh.
NOĆNI RAZGOVORI S OCEM
Kada su objavljene moje pesme, bio si tužan
kao da su ti saopštili da imam leukemiju
pogrešnim poklonom sam pokušala da se iskupim
u tvojoj biblioteci nije bilo mesta za moju knjigu
govorili smo o ljubavi različitim jezicima
najbolje smo se razumeli u bašti, u tišini
jednog leta si napravio ljuljašku meni, odrasloj ženi
tada smo prestali da vučemo uže svako na svoju stranu
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
