Душко Трифуновић – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЖИВЕО ПЕТ ЖИВОТА

Данас се навршава двадесет година од смрти Душка Трифуновића, једног од оних песника чије је дело обележило читаву епоху југословенске и српске културе. Није био само песник – био је културни радник, медијски стваралац и изгнаник, како је сам сажето описао сопствени живот у једном интервјуу за Радио Београд.

Биографија коју је називао „пет живота” више личи на хронику времена него на уобичајену књижевну каријеру.

РАНО ДЕТИЊСТВО И ИСКУСТВО РАТА – ПЕСНИК ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Рођен је 13. септембра 1933. године у селу Сијековац код Босанског Брода, у Краљевини Југославији. Одрастао је у условима рата, сиромаштва и честих идеолошких ломова. Отац Васо умро је од туберкулозе 1945. године, оставивши породицу у тешком положају.

Детињство му је било обележено Другим светским ратом: као дечак продавао је ракију немачким војницима, кријући се од њих глумећи болест. Касније ће рећи да је све што је радио у животу радио са једним јединим циљем – да преживи.

Школовање у Босанском Броду било је испрекидано и хаотично, као и време у којем је одрастао. Уџбеници су се мењали са режимима, а књиге су често биле недоступне или забрањене. Писање поезије у тим годинама није доживљавао као позив, већ као удаљену могућност.

Учио је занат и радио тешке физичке послове: био је бравар у рафинерији, ковач у фабрици „Васо Мишкин Црни”, чак и шумар. Раднички живот оставио је трајан траг на поглед на свет и каснији језик којим је стварао.

ПРВИ СТИХОВИ – ПЕСНИК БЕЗ АКАДЕМСКЕ ДИСТАНЦЕ

Први додир са писањем догодио се током служења војске, педесетих година, у време кампање „Живот дамо, Трст не дамо”. Тада је написао песму за једног друга, више из потребе него из амбиције. Са двадесет четири године преселио се у Сарајево, где је радио као бравар у железничким радионицама. Прву збирку поезије „Златни куршум”, која је скренула пажњу књижевне јавности и критичара попут Изета Сарајлића, објавио је 1958. године.

Иако без формалног образовања, уписао је Филозофски факултет у Сарајеву по посебном закону. Академски приступ књижевности му никада није био близак – више га је занимала жива реч и непосредно искуство. У наредним годинама објавио је бројне збирке поезије, романе и драме, а прве велике награде, попут Бранкове 1960. године, потврдиле су место на књижевној сцени. Писао је о свакодневици, радницима и малим људима, без патетике и дистанце.

ТЕЛЕВИЗИЈА И САРАЈЕВСКА РОКЕНРОЛ ШКОЛА

Седамдесетих година улази у медије и почиње да ради на Телевизији Сарајево. Аутор је и уредник више емисија, међу којима је и „Шта деца знају о завичају”. Истовремено почиње интензивну сарадњу са музичарима и постаје један од кључних аутора такозване сарајевске рокенрол школе.

Текстови за песме групе Бијело дугме, Индексе, Тешку индустрију, као и за Неда Украден и Здравка Чолића ушли су у колективно памћење. Иако је у почетку са подозрењем гледао на писање текстова за музику, временом је у том облику препознао могућност да поезија допре до најшире публике.

Стихови били су једноставни, звучни и јасни, ослоњени на ритам живог језика. Значајан део рада посветио је и деци, објављујући збирке у којима је хумором и топлином говорио о одрастању и свету.

РАТ, ОДЛАЗАК ИЗ САРАЈЕВА И САБИРАЊЕ ИСКУСТВА

Грађански рат деведесетих година прекинуо је сарајевски живот. После вишенедељних сукоба напустио је град у којем је провео више од три деценије. Тај одлазак није доживљавао као класично избеглиштво, већ као дубок лични и културни лом.

Након краћих боравка у другим срединама, настанио се у Новом Саду. Ту је наставио да ради, пише и објављује. У позним годинама све више се окретао писању за децу и сабирању личног искуства у збиркама које имају карактер тихог сведочанства.

Преминуо је пре двадесет година, 28. јануара 2006. године, у Новом Саду, а сахрањен је у Сремским Карловцима, по сопственој жељи.

НАСЛЕЂЕ ВЕЛИКОГ ПЕСНИКА

Наслеђе Душка Трифуновића данас је дубоко уткано у српску културу. Песме и стихови настављају да живе кроз књиге, музику и сећања слушалаца и читалаца. Није припадао само једној уметности нити једном времену – припадао је српском језику и људима.

Запажено издање култне емисије Рокументи са Душком Трифуновићем као саговорником

БИЛО ЈЕ ЉУДИ

Било је људи и времена

Ал никад није таквих жена

које су хтјеле да ме схвате

и све што дајем – више врате

Оне су мени рекле тужно

– Не чини ништа што је ружно

А ја сам њима уз осмијех благо

– Чините са мном шта вам је драго

Не мора нигдје то да пише

ал све ми каже да правде има

јер ја сам знао да узмем више

од оног што се нудило свима

Било је дана кад сам знао:

Што није право – није право

Ал ако судим по свом ужитку

ни оне нису на губитку

TEMPO SECONDO

Кроз историју на истој жици

играју коњи и коњаници

опасно срасло коло идеја:

Нико и Ништа – и Епопеја!

Куд сада иду Вертикале

туда је севнуо Салто Мортале

испраћен сумњом и ризиком

дочекан цвећем и музиком

А тај што мами у покрет масе

сав ризик славе узима на се

док цео свет – Tutto il mondo

чека на своје Tempo secondo

Да ли се сећаш – за неким плотом

Љубав се бави Праживотом

док ми дечаци као убице

сањамо своје девојчице

јер још не знају наше очи

докле је љубав одакле злочин

тај дар небеса за мрачним плотом

који нас веже са животом

А нисмо знали у тој плими

да ћемо једном тако и ми

кад покоримо Tutto il mondo

живети као Tempo secondo

Љубави око вечерњих школа

до сјајних светских метропола

од чобаница до контеса –

све спадају у ранг чудеса

Те сестре наше сујете мушке

те умиљате бјелоушке

на тешком путу у сазнање

да је сав живот умирање

а на том путу у то Ништа

оне су сјајна степеништа

којим се пење Tutto il mondo

у своје сјајно Tempo secondo

Све о животу кад се сазна

остане само злочин и казна

и самообмана – има правде

и самоодбрана – нисам одавде!

Јер моја душа јасно поима

да је најтеже међу својима

а душе само толико има

колико делиш с душманима

а она расте сваким ломом

и узвикује – Ecce homo!

О бели свете Tutto il mondo

долази твоје Tempo secondo

Стихове песме коју сте управо прочитали казује песник

ГРЕХ

Грешио сам много, а сад ми је жао
Што нисам још више и што нисам луђе,
Јер само ће греси када будем пао
Бити моје дело – а све друго туђе.

Грешио сам много, учио да страдам,
Летео сам изнад ваше мере строге,
Живео сам грешно, још ћу, ја се надам
Својим дивним грехом да усрећим многе.

Грешио сам, признајем, нисам био цвеће,
Грешио и за све вас који нисте смели
И сад део греха мог нико од вас неће,
А не бих га дао – ни кад бисте хтели.

ЗАДЊЕ ВЕСТИ

Са мном је готово било онога трена
Кад сам рекао
Немој
А ти си хтела и хтела
А ја сам питао
Зашто
А ти си рекла
Зато, зато и зато
Јер тако чини жена
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Сувише знам о себи и о свему
Већ сам прешао границу грешну
Где ништа није свето
И ништа није срамота
Сав сам на другој страни
А иза мене гори к’о вечни пламен
Једино твоја лепота
Ти си најбоља од свих
Којима сам желео да кажем
То што говорим теби
Али сад је касно
Ово су задње вести
Више се нећемо срести
Осим у неком тешком сну

ГЛАВНИ ЈУНАК ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Главни јунак једне књиге

дошао ми да се жали:

Дивно бјеше главни бити

док ме нису прочитали,

Свијету је свега доста

ничег жељан није

осим – главних јунака.

Сазнали су моје мане,

моје тајне, моје туге,

покидали неке стране

и пошли да траже друге.

Свијету је свега доста

он чека свога госта,

а душа се труди свака

да има свог јунака.

Његови стихови остали су као доказ да поезија може да буде уточиште и сведочанство. У временима ломова и промена, он и даље сведочи да истинит језик има снагу трајања.

ПРОЧИТАЈ ЈОШ