Duško Trifunović – ČOVEK KOJI JE ŽIVEO PET ŽIVOTA

Danas se navršava dvadeset godina od smrti Duška Trifunovića, jednog od onih pesnika čije je delo obeležilo čitavu epohu jugoslovenske i srpske kulture. Nije bio samo pesnik – bio je kulturni radnik, medijski stvaralac i izgnanik, kako je sam sažeto opisao sopstveni život u jednom intervjuu za Radio Beograd.

Biografija koju je nazivao „pet života” više liči na hroniku vremena nego na uobičajenu književnu karijeru.

---

RANO DETINjSTVO I ISKUSTVO RATA – PESNIK JEDNOG VREMENA

Rođen je 13. septembra 1933. godine u selu Sijekovac kod Bosanskog Broda, u Kraljevini Jugoslaviji. Odrastao je u uslovima rata, siromaštva i čestih ideoloških lomova. Otac Vaso umro je od tuberkuloze 1945. godine, ostavivši porodicu u teškom položaju.

Detinjstvo mu je bilo obeleženo Drugim svetskim ratom: kao dečak prodavao je rakiju nemačkim vojnicima, krijući se od njih glumeći bolest. Kasnije će reći da je sve što je radio u životu radio sa jednim jedinim ciljem – da preživi.

Školovanje u Bosanskom Brodu bilo je isprekidano i haotično, kao i vreme u kojem je odrastao. Udžbenici su se menjali sa režimima, a knjige su često bile nedostupne ili zabranjene. Pisanje poezije u tim godinama nije doživljavao kao poziv, već kao udaljenu mogućnost.

Učio je zanat i radio teške fizičke poslove: bio je bravar u rafineriji, kovač u fabrici „Vaso Miškin Crni”, čak i šumar. Radnički život ostavio je trajan trag na pogled na svet i kasniji jezik kojim je stvarao.

PRVI STIHOVI – PESNIK BEZ AKADEMSKE DISTANCE

Prvi dodir sa pisanjem dogodio se tokom služenja vojske, pedesetih godina, u vreme kampanje „Život damo, Trst ne damo”. Tada je napisao pesmu za jednog druga, više iz potrebe nego iz ambicije. Sa dvadeset četiri godine preselio se u Sarajevo, gde je radio kao bravar u železničkim radionicama. Prvu zbirku poezije „Zlatni kuršum”, koja je skrenula pažnju književne javnosti i kritičara poput Izeta Sarajlića, objavio je 1958. godine.

Iako bez formalnog obrazovanja, upisao je Filozofski fakultet u Sarajevu po posebnom zakonu. Akademski pristup književnosti mu nikada nije bio blizak – više ga je zanimala živa reč i neposredno iskustvo. U narednim godinama objavio je brojne zbirke poezije, romane i drame, a prve velike nagrade, poput Brankove 1960. godine, potvrdile su mesto na književnoj sceni. Pisao je o svakodnevici, radnicima i malim ljudima, bez patetike i distance.

TELEVIZIJA I SARAJEVSKA ROKENROL ŠKOLA

Sedamdesetih godina ulazi u medije i počinje da radi na Televiziji Sarajevo. Autor je i urednik više emisija, među kojima je i „Šta deca znaju o zavičaju”. Istovremeno počinje intenzivnu saradnju sa muzičarima i postaje jedan od ključnih autora takozvane sarajevske rokenrol škole.

Tekstovi za pesme grupe Bijelo dugme, Indekse, Tešku industriju, kao i za Neda Ukraden i Zdravka Čolića ušli su u kolektivno pamćenje. Iako je u početku sa podozrenjem gledao na pisanje tekstova za muziku, vremenom je u tom obliku prepoznao mogućnost da poezija dopre do najšire publike.

Stihovi bili su jednostavni, zvučni i jasni, oslonjeni na ritam živog jezika. Značajan deo rada posvetio je i deci, objavljujući zbirke u kojima je humorom i toplinom govorio o odrastanju i svetu.

RAT, ODLAZAK IZ SARAJEVA I SABIRANJE ISKUSTVA

Građanski rat devedesetih godina prekinuo je sarajevski život. Posle višenedeljnih sukoba napustio je grad u kojem je proveo više od tri decenije. Taj odlazak nije doživljavao kao klasično izbeglištvo, već kao dubok lični i kulturni lom.

Nakon kraćih boravka u drugim sredinama, nastanio se u Novom Sadu. Tu je nastavio da radi, piše i objavljuje. U poznim godinama sve više se okretao pisanju za decu i sabiranju ličnog iskustva u zbirkama koje imaju karakter tihog svedočanstva.

Preminuo je pre dvadeset godina, 28. januara 2006. godine, u Novom Sadu, a sahranjen je u Sremskim Karlovcima, po sopstvenoj želji.

NASLEĐE VELIKOG PESNIKA

Nasleđe Duška Trifunovića danas je duboko utkano u srpsku kulturu. Pesme i stihovi nastavljaju da žive kroz knjige, muziku i sećanja slušalaca i čitalaca. Nije pripadao samo jednoj umetnosti niti jednom vremenu – pripadao je srpskom jeziku i ljudima.

---

BILO JE LJUDI

TEMPO SECONDO

---

GREH

ZADNJE VESTI

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
Kad sam rekao
Nemoj
A ti si htela i htela
A ja sam pitao
Zašto
A ti si rekla
Zato, zato i zato
Jer tako čini žena
Ti si najbolja od svih
Kojima sam želeo da kažem
To što govorim tebi
Suviše znam o sebi i o svemu
Već sam prešao granicu grešnu
Gde ništa nije sveto
I ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
A iza mene gori k’o večni plamen
Jedino tvoja lepota
Ti si najbolja od svih
Kojima sam želeo da kažem
To što govorim tebi
Ali sad je kasno
Ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
Osim u nekom teškom snu

GLAVNI JUNAK JEDNE KNJIGE

---

---

---

---

PROČITAJ JOŠ

---

ODABERI VIŠE

---

Pridružite se kanalima Gledišta:
• Viber | Votsap •

---

---