Kad se govori o kulturnoj istoriji Niša, nemoguće je zaobići Gradinu, časopis čiji vek i po postojanja obuhvata gotovo sve krupne promene kroz koje je grad prolazio. Osnovana januara 1900. godine, kao petnaestodnevni list „za zabavu, pouku i književnu kritiku”, Gradina je nastala u trenutku kad je Niš tek započeo da oblikuje sopstveni kulturni identitet posle oslobođenja. Bila je to prva svesna namera da grad dobije svoj književni glas i sopstvenu intelektualnu tribinu.
stoje: Jeremija Živanović i Milan A. Kostić, sede: vlasnik Svetozar Obradović, urednik Milan Banić i saradnik Todor Kobliška
U godinama uoči nastanka Gradine Niš je bio grad u kome se kulturni život tek oblikovao. Kako svedoči profesor Jeremija Živanović, u to doba u gradu gotovo da nije bilo novina: jedan list koji je izlazio neredovno, nekoliko časopisa koji su ubrzo gasili, nedovoljno čitališta i još nedovoljnija navika čitanja. Ta slika govori o sredini koja je osećala potrebu za kulturnim glasom, ali nije imala razvijene ustanove koje bi ga podržale.
Upravo u takvom ambijentu nekoliko mladih profesora zamišljalo je list koji bi podigao kulturni nivo Niša i stvorio novi krug čitalaca, uvodeći ih u savremenu srpsku prozu, kritiku i esejistiku. To je bio duh iz kojeg je izrasla Gradina – ne kao list slučajnih saradnika, već kao prvi urednički oblikovan projekat niške kulture.
U tim ranim brojevima štampan je i rani oblik Stankovićeve Nečiste krvi – činjenica koja nije samo zanimljivost, već dokaz da je novi niški list imao ambiciju da stane rame uz rame sa vodećim književnim časopisima ondašnje Srbije. Na njegovim stranama okupljaju se pisci koji će činiti jezgro moderne proze i poezije, a grad dobija publiku koja počinje da prati i neguje savremeno književno izražavanje.
PRVI TALAS: 1900–1901
Prvi broj pojavio se januara 1900. godine. Urednik je bio profesor Milan Banić, dok su redakciju činili niški profesori Jeremija Živanović, Todor Kobliška, Milan Kostić i Svetozar Obradović, ujedno vlasnik lista.
Rad redakcije prve Gradine imao je i svoju svakodnevnu, gotovo romanesknu dimenziju. Prvi broj, štampan u izuzetno malom tiražu, morao je biti preštampan jer se u gradu javilo neočekivano veliko interesovanje. Distribucija je bila jednostavna: časopis su nosili i prodavali učenici niške gimnazije, koji su pomagali redakciji da list stigne do čitalaca.
Troškovi izdavanja bili su pokrivani uz mnogo ličnog truda: članovi redakcije su međusobno potpisivali menice da bi obezbedili sredstva za štampu, a honorar za saradnike bio je simboličan – čaša-dve piva u kafani Apelovac. Iza tih naizgled skromnih uslova nalazio se snažan urednički entuzijazam i uverenje da Niš može da ima svoj ozbiljan kulturni list.
IDEJA O KULTURNOM LISTU
Prema svedočenjima iz tog vremena, posebno iz tekstova Jeremije Živanovića, prva Gradina imala je jasan koncept uredničkog programa. List nije bio zamišljen kao lokalni bilten, već kao kulturna sveska koja treba da obrazuje čitaoca: književna kritika, prikazi, kratka proza, pouka, prigodni eseji – sve je bilo usmereno ka tome da se u Nišu podigne potreba za čitanjem i razumevanjem savremene književnosti.
Tiraž je bio mali, ali uticaj nesrazmerno veliki. Saradnici su bili Aleksa Šantić, Sima Matavulj, Svetozar Ćorović, Tadija Kostić i drugi – imena koja su garantovala kvalitet i ulivala poverenje kod čitalaca. Iako je poslednji dvobroj (35–36) izašao u oktobru 1901. godine, kratko postojanje ostavilo je dubok trag: u Nišu je stvorena svest da književni časopis nije luksuz, već osnovna kulturna potreba.
Pored napred pobrojanih poznatijih imena, u Gradini su objavljivana i dela koja su danas retko pominjana: Živanovićevi putopisi, Kobliškini prevodi, Marčićevi pripovedački ogledi, tekstovi Luke Spasojevića, kao i prilozi iz slovenskih književnosti. Najvredniji među njima bio je „tumačeni” rukopis Borisava Stankovića – rana verzija Nečiste krvi, ali i drugi prozni pokušaji koji su svedočili o tome kako se moderna srpska proza rađala u granicama jednog tada malog, tek oslobođenog grada.
Manje je poznato da je Gradina u svoja prva dva godišta objavljivala i arhivsku građu od značaja za kulturnu istoriju Srbije. Zahvaljujući saradnji sa Gavrilom Vitkovićem, u listu je štampan i Memorandum kneza Mihaila iz 1841. godine, dokument koji je do tada bio gotovo nepoznat široj javnosti. Ovaj podatak svedoči o ambiciji prvih urednika da Gradina ne bude samo književni list, već i mesto na kome se objavljuju značajna istorijska svedočanstva.
DRUGO ROĐENJE: 1966–1990 – SOCIJALISTIČKA EPOHA
Kad se Gradina ponovo pojavila 1966. godine, više nije postojala ni stara država ni stara publika, ali je ideja bila ista: Niš mora da ima svoj književni list. Izdavač je bila Kulturno-prosvetna zajednica opštine Niš, a urednički tim činili su Dragoljub Janković Jenki, Dobrivoje Jevtić i Nikola Meljanicki.
Od prvog broja Gradina prerasta u savremeni časopis za književnost, umetnost i kulturu. Sa dobijanjem ISSN broja, časopis postaje deo nacionalne izdavačke mreže. Objavljuje se proza, eseji, teorijski tekstovi, prevodi, kritike, drame, fotografije, grafike – celokupni kulturni život dobija medij.
Urednici tog perioda: Veselin Ilić, Ljubisav Stanojević, Luka Prošić, Saša Hadži Tančić i Goran Stanković – postavili su visok kriterijum koji je učinio Gradinu jednim od najprepoznatljivijih jugoslovenskih književnih časopisa. Tekstovi su se čitali u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju. Posebna prekretnica bila je 1971. godina, kad nastaje Izdavačka kuća „Gradina”, koja tri decenije objavljuje značajne knjige poezije, proze i kapitalne monografije, među kojima i Istoriju Niša, postajući simbol ambicioznog niškog izdavaštva.
TREĆI PERIOD: DEVEDESETE – KONTINUITET UPRKOS SVEMU
Raspad države, sankcije, hiperinflacija i sve ono što je pogodilo srpsku kulturu devedesetih nije zaobišlo ni Niš. Gradina tada deluje u uslovima koji prevazilaze uređivačku politiku, jer je opstanak svakog broja bio uspeh.
Uprkos izazovima, redakcija nastavlja da promoviše mlade autore i da održava kontinuitet, čuvajući ideju časopisa kao javnog dobra. Devedesete su zapravo pokazale koliko je čvrst i dubok koren koji je Gradina pustila još 1900. godine.
U tim godinama, list postaje jedna vrsta kulturnog oslonca: mesto gde se, uprkos sveopštoj krizi, mogu pročitati tekstovi koji podsećaju da književnost ne sme da stane. Oko Gradine se tada okupljaju i iskusni autori i nove generacije, stvarajući mrežu saradnika koja je omogućila da se tradicija časopisa ne prekine ni u najtežim okolnostima.
DOBA NKC-a: POSLE DVE HILJADITE!
Početak XXI veka donosi velike promene. Posle gašenja izdavačke kuće 2004/2005, Niški kulturni centar preuzima ulogu izdavača. Ta promena omogućila je da časopis nastavi da živi, obeležava jubileje i prati savremenu srpsku i regionalnu scenu.
Prerano preminuli urednik Zoran Pešić Sigma, od 2001. do 2019. godine, proširuje koncept časopisa: uvodi nove rubrike, tematske blokove, prevode, a zastupljeni su i klasici i savremenici.
Iako je od 2019. godine glavni urednik po funkciji dr Aleksandar Kostadinović, kontinuitet uredničkog rada, koncept i tekuća usmeravanja časopisa u dobroj meri održavaju se zahvaljujući aktivnoj podršci i iskustvu Gorana Stankovića, koji je i posle svog mandata ostao jedna od ključnih figura u očuvanju profila Gradine.
TAJNA VEZA GRADINE I GLEDIŠTA
Periodika Niša ima jednu lepu simetriju: Gradina (1900), potom Gledišta (1953), pa obnova Gradine (1966). U posleratnoj Jugoslaviji Gledišta su stvorila kulturni ambijent u kome je ideja o obnavljanju Gradine dobila snažan oslonac. Tako su dva časopisa danas postala prirodni saputnici niške kulturne istorije – dva kamena čuvara pamćenja.
NASLEĐE KOJE TRAJE
Kroz 125 godina, Gradina je prošla kroz četiri države i dve velike političke epohe, dva duga prekida, desetine urednika i stotine saradnika, tri izdavačke forme – privatna inicijativa, kulturna zajednica, izdavačka kuća i NKC, a pre svega kroz neprekidan rad da Grad Niš ima svoj književni glas.
Ona je svedočanstvo da kultura u jednom gradu ne postoji zato što mora, već zato što ljudi hoće da postoji. Gradina nije samo književni časopis, nego ponajbolja slika niškog duha koji je istrajan, prkosan, otvoren, često na ivici opstanka, ali nikada bez ideje. Od Bore Stankovića i Milana Banića do savremenih pesnika i esejista, to je mesto gde se susreću različita vremena i stilovi, krupne istorije i lične priče.
U dobu kad se sve meri brzinom dostupnosti i vidljivošću, Gradina podseća na jednu jednostavnu istinu da književnost spaja generacije i da vredi onoliko koliko je čitamo. Ko hoće da je razume, dovoljno je da otvori bilo koji od starih brojeva u niškim bibliotekama, a tamo je, i dalje, duša jednog grada.
Redakcija GLEDIŠTA © 2025
PROČITAJ JOŠ
ODABERI VIŠE
20
20