Obeležavanje 150. godišnjice rođenja Konstantina Brankušija 2026. godine nije samo veliki kulturni jubilej za Rumuniju, ovo je trenutak kad svetska javnost ponovo otkriva čoveka koji je iz temelja promenio način na koji vidimo i doživljavamo prostor umetničkog stvaralaštva.

Kao „otac moderne skulpture”, Brankuši je uspeo da sprovede svoju tihu revoluciju, ostvarujući težnju da iz hladnog kamena i polirane bronze oslobodi to što su mnogi nazivali „suštinom stvari”.Njegov put od anonimnog dečaka sa pašnjaka na padinama Karpata do verovatno najistaknutijeg vajara 20. veka predstavlja jednu od najneverovatnijih umetničkih odiseja.

Beskrajni let njegove ptice nadahnuo je srpskog kompozitora i pijanistu Dejana Ilijića da stvori svoje prvo delo za simfonijski orkestar – svitu koja će biti premijerno izvedena u Krajovi, gradu koji je za Brankušija predstavljao propileje u svet umetnosti.

---

Između narodnog duha i moderne čistote

Konstantin Brankuši rođen je 19. februara 1876. godine u malom rumunskom selu Hobica, u regiji Oltenija, nekada poznatoj pod imenom Mala Vlaška. Njegovo detinjstvo bilo je sve samo ne lako. Već kao sedmogodišnjak čuvao je ovce, ali nekako baš u toj samoći na nepreglednim pašnjacima dok je hodao za svojim stadom počeo je i da stvara, da rezbari prve predmete u drvetu, koristeći drevne veštine prenošene generacijama.

Ovaj intuitivni, detinji kontakt sa drevnim ostaće njegov temeljni pristup čak i kad kasnije bude stvarao najistančanija dela u Parizu. Njegovo obrazovanje počelo je u Umetničko-zanatskoj školi u Krajovi, gde je sam napravio čak i violinu kako bi dokazao svoj neprikosnoveni talenat, a kasnije se nastavilo u Bukureštu.

Ključni preokret u njegovom životu dogodio se 1904. godine. Prema legendi koju je sam ispredao, Brankuši je iz Rumunije do Pariza išao peške – putem dugim preko dve hiljade kilometara koji je zapravo bio svojevrsna inicijacija u svet zapadne avangarde.

U Parizu je brzo skrenuo pažnju velikog Ogista Rodena. Međutim, nakon samo dva meseca rada u Rodenovom studiju, Brankuši donosi životnu odluku i napušta majstora, izgovarajući čuvenu rečenicu: „Ništa ne raste u senci velikih stabala”.Bio je to početak njegovog samostalnog puta ka apstraktnoj čistoti i odstranjivanju svega suvišnog.

Potraga za suštinom: Filozofija nevidljivog

Brankušijeva filozofija stvaranja bila je duboko ukorenjena u verovanju da umetnost ne treba da imitira spoljašnji izgled prirode, nego njen unutrašnji princip: „Ono što je realno nije spoljašnja forma, već je realna samo suština stvari”, često je to ponavljao, odbacujući optužbe da je njegov rad „apstraktan”.Smatrajući svoje stvaralaštvo zapravo za izraz čistog realizma, jer mu je uspevalo da dopre do samog jezgra predmeta.

Tome ponajbolje svedoči serija skulptura „Ptica u prostoru” (L’Oiseau dans l’espace), kojoj se vraćao gotovo dve decenije, klešući petnaest različitih oblika u mermeru i bronzi. U ovim delima nema krila, nema kljuna ni perja. Postoji samo elegantna, izdužena linija koja preseca vazduh, pronoseći nadanjujuću ideju poleta, brzine i stremljenja ka nebesima.

Njegov koncept „direktnog klesanja” bio je još jedan čin prkosa akademskim pravilima. Umesto da napravi model u glini koje bi kasnije pomoćnici pretočili u kamen, Brankuši je sam ulazio u dijalog sa materijalom, verujući da materija mora da nastavi svoj sopstveni život isključivo pod rukom umetnika kao iskonskim alatom.

Ta duboka duhovna veza sa predmetom stvaranja dovela je do nastanka pojedinih najznačajnijih dela 20. veka, poput „Poljupca”, „Uspavane muze” i njegovog najuzvišenijeg javnog spomenika – Ansambla u Targu Žiju, koji je 2024. godine UNESKO uvrstio na listu svetske kulturne baštine.

Suđenje koje je promenilo istoriju umetnosti

Ipak, u istoriji moderne kulture, Brankušijevo ime ostaće zauvek vezano za jedan od najneobičnijih sudskih procesa: Brankuši protiv Sjedinjenih Američkih Država. Sve je počelo 1926. godine kad je jedna od postojećih verzija skulpture „Ptica u prostoru” stigla u Njujork za potrebe izložbe koju je organizovao njegov prijatelj Marsel Dišan.

Prema tadašnjim američkim zakonima, umetnička dela bila su oslobođena plaćanja carine. Međutim, carinski zvaničnici su ostali, malo je reći, zbunjeni pred vitkim komadom polirane bronze. U njihovim očima, to nije bila ptica.

Zbog svog „neprepoznatljivog” izgleda, skulptura je klasifikovana kao „utilitarni metalni predmet”, odnosno predmet za svakodnevnu upotrebu sličan „kuhinjskom priboru ili bolničkoj opremi”, i oporezovana sa 40% svoje vrednosti. Brankuši je odbio da plati carinu, smatrajući to bezobrazlukom i uvredom za umetnost, i pokrenuo je tužbu.

Proces koji je vođen od 1927. do 1928. godine bio je po svemu nadrealan. Advokati vlade su pokušavali da dokažu da je objekat „previše apstraktan” i da predstavlja „zloupotrebu skulpturistike”. Postavljali su pitanja nalik: „Ako biste ovo videli u šumi, da li biste pucali u to?”, na šta su svedoci odbrane, redom vodeći kritičari i umetnici, odgovarali da ime dela nije važno, već estetski užitak i harmonija koju ono izaziva kod posmatrača.

Sudija Dž. Vejt je 1928. godine doneo istorijsku presudu u korist Brankušija, priznavši da se pojavila „nova škola umetnosti” koja koristi apstraktne forme da prikaže ideje. Ova presuda je zauvek izmenila pravnu definiciju umetnosti u Sjedinjenim Američkim Državama, čime je direktno omogućeno modernizmu da konačno „pređe granicu” i postane priznat deo opšte kulture. Brankuši je pobedio birokratiju svojim nepokolebljivim verovanjem u istinitost oblika.

---

Od bronze do svite: Vizija Dejana Ilijića

Vek kasnije, taj isti „let” i borba za umetničku slobodu pronašli su odraz svog lika u muzici. Dejan Ilijić, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pijanista i frontmen niške čuvene grupe EYOT, svoju dosadašnju karijeru kruniše svojim prvim velikim orkestarskim delom inspirisanim upravo Brankušijevim nasleđem.

Ilijićev lični susret sa velikanom počeo je u Parizu, u centru „Pompidu”, tamo u čudnovatoj zgradi preko puta Srpskog kulturnog centra, gde je prvi put video Brankušijeve skulpture u vreme neposredno pred jedan od svojih koncerata.

Drugi presudan momenat dogodio se u samoj Krajovi, u junu 2025. godine, tokom njegovog solističkog nastupa u Muzeju umetnosti. Upravo tada, istražujući priču o suđenju Brankušija sa američkom carinom, Ilijić je osetio duboku vezu sa umetnikom koji je pre jednog veka branio slobodu stvaralaštva.

„Nijedan umetnik na ovom svetu ne može da ostane ravnodušan na gest umetnika koji se borio protiv konformizma i neznanja,” svedoči Ilijić: „Brankuši je za mene uzor umetnika – borca.”

Svita pod nazivom: „Bird in Space / Pasărea în Văzduh” predstavlja muzičku metamorfozu Brankušijevih principa. Iako je prvobitno zamišljena u tri stava koji opisuju samo suđenje, Ilijić je kasnije proširio delo kako bi ocrtao i samu Brankušijevu ličnost.

Kompozicija se sastoji od sedam stavova: Konstantin; Poljubac; Măiastra; Preko Atlantika; „Ali, da li je ovo umetnost?”; Ptica se uzdiže u prostor; „Jedna je stvar videti daleko, a druga je stići daleko”.

Kroz ovu muzičku novelu, Ilijić majstorski spaja svoj prepoznatljivi minimalistički izraz, tradicionalne zvukove jugoistoka Evrope, sa bojama pariske avangarde s početka 20. veka i prepoznatljivim „dodirom Balkana” po kojem je i poznat širom zemljinog šara.

Svetska premijera u Krajovi: Poklon velikanu

Izbor Krajove za mesto svetske premijere ovog dela nosi snažnu simboliku. Filharmonija „Oltenija”, institucija sa tradicijom koja datira još iz vremena kad je mladi Brankuši tek počinjao svoj put, biće domaćin ovog događaja sutra, u četvrtak 19. februara 2026. godine. Datum nije slučajan – to je tačno na dan kad se navršava 150 godina od Brankušijevog rođenja.

Ovaj koncert predstavlja deo globalnog slavlja: „Brankuši 150”, koje obuhvata istovremene događaje na šest kontinenata, od Bukurešta i Rima do Šenžena i Kaira. Izvođenje Ilijićeve svite u srcu Oltenije zapravo je simbolični povratak „Ptice” svojim korenima, ali u obliku koji nadilazi vizuelno. Dok je originalna skulptura morala da se brani pred sudijama u Njujorku, Ilijićeva muzika dolazi u Krajovu da slavi tu teško stečenu slobodu stvaranja.

Suština oblika i beskrajni let zvuka

Brankušijevo nasleđe dokazalo je da umetnost nikada nije završena, niti zatvorena u određeni kavez materijala. Ona je eter koji se pretače iz kamena u bronzu, a iz bronze u muzičke note. Kad se ove 2026. godine svet bude okupio da proslavi njegov jubilej, to nikako nije samo sećanje na jednog vajara, nego slavljenje same ljudske potrebe da se dopre do suštine.

Za Dejana Ilijića, ovaj poduhvat je povezivanje tradicije i moderne, između balkanskog nasleđa koje obojica dele i univerzalnog jezika umetnosti koji ne poznaje ni granice ni carinarnice. Te večeri u Krajovi, publika će imati priliku da zatvori oči i, vođena zvucima simfonijskog orkestra, konačno ugleda „Pticu u vazduhu” u njenom najčistijem letu i nevidljivom obliku. Brankušijev beskrajni stub time dobija svoj muzički oblik, dokazujući da let koji je počeo u jednom rumunskom selu pre vek i po još uvek traje, na visinama većim nego ikada.

---

---

---

PROČITAJ JOŠ

---

ODABERI VIŠE

---

Pridružite se kanalima Gledišta:
• Viber | Votsap •

---

---