Kad niko to nije očekivao. Makar ne od njih, apolitičnih, egocentričnih, ekscentričnih… Dogodili su nam se kao oslobodioci i katarza. Oslobodili su nas naše moralne i emotivne učmalosti; očistili nas, bar donekle, od naših starih, hiljadu puta oglodanih isključivosti i predrasuda.
Zato ih dočekujemo kao oslobodioce, sa suzama i strahom – hoće li uspeti? U čemu se razlikuje „događanje dece” od „događanja naroda”?
Ono ne dolazi ni iz jedne političke kuhinje, niti iz jednog partijskog štaba. Svi ih svojataju i svi ih se odriču.
Najmasovniji protest u modernoj Srbiji
U svari, i kuvara i komesara je mnogo, ali je konačan rezultat fuzija zvukova (do kakofonije), ukusa i znamenja. Fuzija, neponovljiva i neodoljiva. A oni odolevaju svemu, svima nama, za sve nas. Nisu to naša deca, makar ne ona kakvu smo poznavali.
Oni su ti kojima je do juče bilo nemoguće objasniti da se telefon ne koristi za stolom, u školi, u bioskopu; kojima je nemoguća misija da pažljivo slušaju duže od pet minuta, kojima je teško dokazati da je maternji jezik važniji od engleskog, da je zdravije imati prijatelje u realnom negoli u virtuelnom životu, da je nemoguće dobro pisati bez čitanja. A opet, oni pišu – lucidno, precizno, duhovito – transparente! Taman onoliko koliko stane u jednu tekstualnu poruku.
Oni spavaju na dušecima jedni kraj drugih, na otvorenom, iako možda nisu nikad prespavali kod prijatelja. Grle se i ljube, triput, kako dolikuje. I dalje ne slušaju nikog, osim jedan drugoga, duže od pet minuta, i u tome je njihova snaga. Trajno su „kenselovali” nenadležnog.
Istabane nekoliko desetina kilometara, što je možda više od onoga što su pešačili za ceo dosadašnji život. Žuljeve, uboje i modrice ne nose samo kao ratna odličja, već i kao prvi pravi otisak života. Grunuli su u svet i to im, izgleda, prija.
U njihovom pređašnjem, virtuelnom svetu oni su više naučili o ljudskim pravima, rasnoj jednakosti, o poštovanju tuđih osećanja nego li što su upoznali sopstvenu istoriju. Njima je dvostruka negacija u srpskom jeziku neprirodna jer nije utemeljena u logici.
Oni sopstvenu tradiciju i kulturu gledaju očima stranca ili deteta. Najzad su odvratili pogled od svetlećih ekrana i ugledali svet kakav jeste, surov i nepravedan, ali beskrajno raznolik i zanimljiv. I više ne žele da okrenu glavu, ni po koju cenu. Oni ne znaju „za vaše i naše”, jer smatraju da je svet njihov, baš kao i ova država, brda, kotline, lokalni drumovi, zaseoci i varoši koje danima hodočaste. Mrse, poste i iftare. A, bogami, i psuju.
Zato je i moguće da se na čelu kolone kao ikononosac nađe ona koja zna više o rodnoj ravnopravnosti negoli o svetim tajnama. I da prolije suze radosnice nad mileševskim belim anđelom. Nad ikonom koju joj je darovalo dete, anđeo Božji. I sve je dobro i lepo i Bogu ugodno.
Šta će biti posle?
Grunuće i svet u njih, ali to je neka druga priča.
Za GLEDIŠTA piše Aleksandar KOSTADINOVIĆ
POGLEDAJ JOŠ
Aleksandar Kostadinović: MUZIČKI PORTRET SNEŽANE SPASIĆ
Već neko vreme se kao pokvarena ploča vrti priča da je Dositej Obradović suprotnost Svetom Savi. Rastko Nemanjić je iz sveta otišao u manastir, postavši svetitelj. Dositej je pobegao iz manastira u svet i postao prosvetitelj.
Dositej Obradović – Ulje na platnu Arse Todorovića (1818)
Svetlo vere Svetoga Save zamenila je Dositejeva baklja razuma. Kasnije se valjda ovaplotila i kao baklja republičkih amblema SFRJ.
Dositej je, kažu, propagiranjem prosvetiteljstva, srpskom narodu navukao tuđu košulju. Ona ne samo da je tesna već je smrtonosna, kao ona otrovana košulja koju je Herakle na prevaru obukao.
On je zagovarao razum kao nešto univerzalno, a univerzalno ne postoji i samo je druga oznaka za zapadnoevropsko. A mi, međutim, „mi smo drugačija Evropa, nezapadna kultura, orijentalna kultura, kultura srama, kultura koja ne trpi neizvesnost.“
Kao konačni argument, reći će: „Sve to ima kod Kliforda Gerca.”
Osim ako Gerc nije nekakav persijski mistik, ostaje nejasno kako sad odjednom možemo da se uklopimo u „zapadnjački obrazac mišljenja”. Ali Dositej bi nam ipak rekao: čitajte, čitajte i Gerca da biste shvatili kako se stvaraju praporci.
Prišivaju mu i da je bio elitista. Nije imao osećaj za običan svet, za nepismene, a čestite ljude, sirotinju raju, radničku klasu, gledaoce rijalitija. Istina, da bi se snimio rijaliti, potrebno je izučiti mnoge knjige, uključujući one o propagandi.
A Dositej je samo hteo da njegov narod ne bude ona strana kojoj će biti podmetnuti praporci, dok drugi pišu knjige i izrađuju praporce za masovnu upotrebu. I danas se kod nas govori o dve škole: o školi i „životnoj školi”.
Iskreno, nisam ni primetio da sam za vreme školovanja bio izvan života. Mora da Matriks u tom periodu radi prekovremeno. Da u tu „životnu školu” opet ne spadaju neki praporci?
No, ako je Dositej suprotnost Svetom Savi, suprotnost Dositeju često se traži u Vuku Karadžiću. Vuk je razumeo dušu naroda. Razumevši je, izbacio je suvišna slova, jer naš nezapadni narod najviše ceni minimalizam i efikasnost. Tom istom logikom danas Vukovu skraćenu ćirilicu potiskuje ošišana latinica.
Ali, to danas radi većina naroda, a ne Vuk, što čitavu stvar čini još zamršenijom. Ko li bi danas više branio ćirilicu: Dositej ili Vuk?
Dositejeva kutija očito sadrži više zala od Pandorine, pa nam iz nje dolazi i kompleks niže vrednosti prema Evropi. Godi nam, međutim, Geteovo tapšanje po glavi da se srpske junačke pesme mogu nazvati svetskom književnošću.
Godi i kada Prvi srpski ustanak Ranke nazove srpskom revolucijom. A za oba su zaslužni Vukovi prevodi i zapisi. U Vukovom Rječniku srpske reči praćene su odgovarajućim nemačkim i latinskim odrednicama.
Zašto ne ruskim i grčkim?
„Srbija je svet”, što bi rekla ona američka propagandna reklama od pre nekoliko godina.
Pored sve priče o knjigama umesto praporaca, na kraju je iza Vuka ostalo mnogo više knjiga nego iza Dositeja. Ali, ostalo je i mnogo manje, pošto je ogroman broj srednjovekovnih rukopisa Vuk prodao i na tome se bogatio.
Važno je da je Vuk poznavao srpsku dušu i brižno joj prilazio, kao detetu. Što bi se reklo, čovek iz naroda. Kao da govorimo o političaru. Dobro, Dositej je svojim novcem podržavao Prvi srpski ustanak, ali ko to računa?
Zadnji od praporaca koji nam je bačen da se njime igramo jeste Istorija. Hegel je tvrdio da je njen vrhunac Pruska, a Fukujama da je to ipak Amerika. Ovakvu vrstu vrača pogađača jednostavnije bih nazvao Futurama.
Futurame ovog sveta ubeđuju nas da ljudi kao Sveti Sava, Dositej ili Vuk služe da bi ljudsku istoriju usmeravali ka konačnom ishodištu Istorije; zavisno, naravno, od toga za koju Istoriju rade.
Ni Dositej ni Vuk nisu bili tajni agenti neke od Istorija. Nema agenata Istorije, jer Istorija ne zapošljava. Ona ni ne postoji, osim kao Istorija™. Može se, doduše, biti agent neke države, a u to vreme zapošljavala je, recimo, Austrija.
Kada je Ahilej rođen, našla se ta babica koja je držala Ahileja za petu dok ga je potapala u čarobnu vodu koja daruje neranjivost. Da ne beše te babice, Ahilej bi bio nepobediv.
Tako izgleda i mi, prema ovim kritičarima. Da nam se na rođenju nije zatekao Dositej i mi bismo bili nepobedivi. Inače smo u svemu ostalom bez mane i sve bi bilo u redu samo da nam Dositej nije zaveštao tu Ahilovu petu.
Đorđe Matić, veliki pesnik, doputovao je u Niš povodom zvaničnog početka saradnje između niškog Studentskog kulturnog centra i Srpskog kulturnog centra u Istri. Ovom prilikom predstavljena je njegova nova knjiga Sve bilo je muzika koju je objavio Centar za kulturu Gradac iz Raške, u okviru edicije Raške duhovne svečanosti. O knjizi su, pored autora, govorili pisci Dejan Stojiljković i dr Velibor Petković, koji je ujedno bio i moderator. Književni program je održan u sali Univerziteta u Nišu.
U pogovoru ove knjige Petar Peca Popović između ostalog zapisuje: „Za razliku od brojnih tumača stvarnosti gde iste nema ni u tragovima, kod Đorđa je prošlost kolona blistavih svetionika pred kojima se ostaje bez daha.”
Zvučni zapis sa književnog programa dostupan je ovde, a u nastavku donosimo jedno poglavlje iz ove knjige koje je (ne samo) za Nišlije posebno značajno.
GORAN KOSTIĆ KOSTA, OD STUDENOG DO NOVEMBRA
Od druge polovice pa prema kraju neusporedivih osamdesetih u Zagrebu, tada drugom najvećem gradu i kulturnom centru Jugoslavije, pojavila se posljednja generacija istinski važnih i radikalnih rok bendova. Svi su redom bili izvan glavne struje, s malom ali odanom publikom, i gotovo svi puleni nezavisnog izdavača i diskografa Zdenka Franjića.
Fascinantno: za razliku od ranijih valova, kad bi se pojavljivali bendovi u naletima, stilski ili ambicijom grupirani, ovi nisu bili ni zagrebački niti velegradski. Svi su dolazili iz drugih, po pravilu manjih gradova, ili pak iz duboke provincije – Vinkovci, Pula, Knin…
Svi osim jednog – zagrebačke grupe Studeni studeni, žestokog, takozvanog garažnog rokenrol benda, s pjesmama jakog zvuka, ali s jasnim melodijama, songovima brzog tempa sviranim svjesno rudimentarnim stilom.
Vodio ih je Goran Kostić zvani Kosta, gitarista, pjevač i autor benda. Čovjek inače upadljivo visokog rasta, krupne pojave, ali od onih krupnih ljudi koji zbog svoje figure ne djeluju prijeteće nego upravo obratno, kao neki “nježni divovi“ koje bi čovjek najradije da zagrli.
I Kosta je, naravno po stilu i senzibilitetu prvo, a možda da malo i prikrije tu svoju meku stranu, hodao ulicama Zagreba u uniformi za generacijsko raspoznavanje, u pankerskoj crnoj kožnoj jakni s patentnim zatvaračima i bedževima, imidžom koji su kvarile potpuno nerokerske naočale za vid (pripavši tako jednoj zasebnoj liniji ljudi u našem rokenrolu, cvikeraša, od pokojnog Miše Aleksića, preko Sanina Karića, do Saleta Verude iz KUD Idijota).
Ako bi Kostu čovjek mrvu bolje upoznao, vidio bi da prvi dojam nije bio slučajan: kao kontrast svojoj fizičkoj građi, bio je ličnost neobične osjetljivosti i dobronamjernosti u ophođenju. To će se poslije vidjeti i u naizgled gorkim, zapravo još uvijek kasnotinejdžerskim stihovima o otuđenju i sličnim uobičajenim tropama takvih bendova, ali ispod površine u stvari fragilnim, uznemirujućim tekstovima iz prve faze benda. Kosta je imao kratak staž i prije Studenih: dolazio je iz panka, svirao ranije u bitnoj grupi Blickrig i onda oformio samo svoj bend.
Bio je doduše prije Koste tu i prvi frontmen, odličan, prosto napravljen za scenu, siguran u sebe, prilično drčan i u mnogočemu Kostin antipod, pa je pjevač ubrzo nestao, a vođa benda preuzeo vokale. Možda se izgubilo nešto na scenskom nastupu, no dobilo se zasigurno na emociji.
Bili su Studeni studeni čudna kombinacija kao takvi: golemi, dominirajući Kosta, pa neki šutljivi bubnjar, koji je inače vozio taksi, basista isto nekakav osobenjak, drugi gitarista nesimpatičan alternativni šminker (kod nas tada mogućom kombinacijom), vrlo slabe tehničke proficijencije.
Ponovo, za razliku od proteklih generacija gdje su grupe čim uhvate neki uspjeh kretale i ka ozbiljnosti i profesionalizmu, ovdje se bend održavao u prilično kaotičnim, neprofesionaliziranim uvjetima. Ali, bili su marljivi i grizli su, svirali su svuda gdje je bilo prilike, otvarali za mnoge, često mnogo slabije grupe, svirali sa stilski bliskim grupama, ponekad bili hedlajneri na malim klupskim svirkama, ponajviše u klubu Đuro Đaković, čak i u hramu samom, u Kulušiću, često i u KSET-u i sličnim mjestima gdje se u to doba neprestano sviralo, kao da se znalo da će to biti posljednji nalet nečeg važnog u muzici koja je obilježila drugu polovicu vijeka kao nijedna druga, a onda malo prije nego će izgorjeti, završila sa svojom dotad najžešćom i najmanje komercijalnom formom.
Studeni studeni – Čisto kao suza, objavljen u nezavisnoj nakladi Search&Enjoy
BOJA ZAGREBA
Studeni studeni nakon nekih demo-snimaka napokon izdaju i ploču, malu, produženi singl, ali bez obzira, ipak pravu ploču, vinilnu, nešto što je u ono doba, što današnji muzičari teško da mogu znati, značilo nevjerojatno postignuće za ovakvu vrstu bendova.
Taj EP, Čisto kao suza, u nezavisnoj nakladi Search&Enjoy, spada u jedno od onih posebnih, istinski vrijednih (polu) andergraund izdanja. Bilo je još zvučno sličnih bendova u to doba. Ali ton, boja Kostinog glasa imali su nešto posebno, naročitu supstancu, teško dokazivu, a osjetnu gotovo isključivo generacijski i gradski.
U toj boji je bilo nešto sasvim specifično i posebno zagrebačko. Nastranu što su imali i pjesmu Ona leti iznad Zagreba, ali i bez te eksplicitne lociranosti to je boja glasa pjevača alternativnog rokenrol benda s kraja osamdesetih u Zagrebu, glavnom gradu SR Hrvatske, u federativnoj Jugoslaviji, zvuk i farba koja nije mogla doći od drugdje, baš onako kako Canetov ton i fraziranje nisu mogli doći od drugdje osim iz Beograda.
Iz toga tona, unatoč žuđenom izrazu urbane rokerske ogorčenosti i istine, neka naročita, dobro skrivena krhkost i ranjivost mogle su se osjetiti tu, pakirane u jaku gestu i žestoku, s pankom ukrštenu ritam i bluzersku oštru pratnju distorziranih gitara i svedene, sasvim bazične ritam-sekcije. Kao i toliko rokera koji su potpuno promijenili ovaj grad, pjevajući o njegovom samom srcu, o centru, a da nijedan od njih nije dolazio odatle, nego iz novih naselja, s periferija ili čak izvan grada, tako je i Kosta živio van centra.
Kad je već godinama bila izgrađena linija glavnih novozagrebačkih naselja niklih zaredom u malo vremena – Savski Gaj, Zapruđe, Utrine, Trnsko, Sopot, Siget, Travno, pa još kasnije Dugave i Sloboština – posljednji od kvartova koji je izrastao preko Save bilo je Središće, nekako drugačije i izdvojeno, onako građeno na komadu livade uz glavnu cestu ka centru.
Kosta je živio u tom tihom, jedva primjetnom kvartu koji su uličnom otrovnom aluzijom na sastav stanovnika sarkastičnom igrom riječi zvali – Srbišće.
SRBIŠĆE KAO USUD
Ovaj tekst slučajno izlazi 22. decembra, na datum, znat će svako ko je svjesno proveo godine do kraja pretposljednje dekade vijeka u nas, kad se u Jugoslaviji obilježavao Dan armije. Kostin otac bio je oficir JNA. Takozvano vojno lice, što je Kostu stavilo u dugu i nezaobilaznu lozu vođa i članova naših rokenrol bendova i potomaka vojnih lica, oficirskih sinova koje su, još jednom zagrebačkom premetaljkom, nazivali vojna grla.
Kostin bend prvi veći izlet u širu javnost pravi krajem 1990. godine – u posljednjoj godini kad je u Zagrebu još bila moguća takva situacija: sin ide u garažu na probu svog rokenrol benda dok tata oficir ide u kasarnu ili vojni institut na svoju mirnodopsku dužnost i zanimanje.
A onda dolazi sljedeća, 1991. godina. Dok bend dobija sve veći publicitet po muzičkoj štampi u gradu i izvan Zagreba, širom centara Jugoslavije, dok planira svirke i sljedeće korake i u ostatku zemlje, Kostin identitet rok-gitariste u očima okoline pada, a sve jače raste drugi dio identiteta i svodi se na ono čega je metafora promijenjeno ime njegova kvarta – Kosta je za mnoge odjednom sve manje Zagreb, a sve više Srbišće.
Goran Kostić Kosta (1966-2017)
NA „ODMOR” S KOJEG NEMA NAZAD
U odvratno, pakleno ljeto 1991. godine, kad je sve otišlo dođavola u krvavom plamenu, Kosta odlazi s ocem u Niš, navodno na odmor, a onda tamo i ostaje. Nema mu druge uostalom. Pod pritiscima užasnog vremena i pod prijetnjom sasvim konkretnih ljudi više se i nema gdje vratiti. Ni nekad bliskima čak.
Kad bi dojučerašnjeg Zagrepčanina i aktera rokenrol scene netko iz njegovog društva, iz bendova u kojima je svirao i društva u kojem se kretao, kasnije i spomenuo, to bi često bilo onim tako tipičnim ovdašnjim, obranaškim i sramnim gardom, namrgođenim i kao smrt hladnim refleksom po kojem se skoro uniformno čulo stotinu varijanti iste rečenice, a koja se svodila na pranje ruku i hinjenu i pravu ljutnju u poznatom grupnom refrenu: „Nije mi jasno zašto je otišao, mogao je ostati.”
Iako je mnogo godina poslije Kosta smirivao loptu u javnosti i govorio da mu nikad nitko ništa ružno nije rekao i čak, zapanjujuće, da „rat nije bio razlog”, istina je, naravno, drugačija.
Kosta je bio prisiljen otići iz svoga grada. Pritisaka ima raznih, naime, u milion varijeteta, barem smo to naučili ovdje i da je kako god okreneš Goran Kostić morao otići – to je činjenica, unatoč Kostinoj kasnijoj pomirljivosti i milostivosti. Sve drugo je laž.
Tako počinje druga, nikada očekivana ni pretpostavljena faza životna. Rezervna, slučajna, nikad kao prva. Ali trebalo je nastaviti živjeti, i naravno svirati. U Nišu obnavlja bend s drugim članovima, i simboličnom i sarkastičnom gestom, mijenja mu ime u Novembar.
Srbija je zatvorena, osiromašena, ali i željna dobrog zvuka. Zbog toga domaće grupe sviraju kao nikad. Paradoksalno, tada, devedesetih, u Srbiji pod sankcijama kao da su alternativne i nezavisne, nekomercijalne grupe svirale više nego ikad prije – doimalo se da što je bend žešći i radikalniji, više svirki će imati.
Kosta je tu situaciju pametno iskoristio i svirao mnogo i često, svakako snimao neuporedivo više nego ranije – s novom postavom snima i izdaje nekoliko albuma, a na prvom i vjerojatno najboljem surađivao je s jednim od najbitnijih ljudi prijašnje i mnogo poznatije generacije rok-glazbenika.
Sam Milan Mladenović, veleautor i martir legendarne grupe Ekatarina velika, svirao je na jednoj pjesmi Novembra, točnije staroj pjesmi Studenih koju je Kosta donio u niško izbjeglištvo.
Šta ti je rat – bazičnom ritam gitaristi Kosti, dionice svira jedan od najraskošnijih gitarista u povijesti naše scene.
Debi album Deguelo izdat 1994. godine, na kojem je gostovao Milan Mladenović
ZAGREBAČKA EKAVICA
Tu tužnoj i nježnoj ironiji nije kraj. Kosta je pisao nove pjesme, ali donio je u šturoj, izbjegličkoj popudbini i one koje su od grupe Studeni studeni učinile zagrebačku rokenrol andergraund atrakciju kraja osamdesetih – te pjesme sad je pjevao ekavicom.
Ne mogavši pak izvršiti posljednju i potpunu promjenu i prilagodbu identiteta do kraja: iako su pjesme postale ekavske, akcent pjevačev je ostao onaj isti i čujno nepromijenjen. Zagrebački dakako. Purgerski. Nešto trajno žalosti kad se slušaju te pjesme, pjevačev izgovor, boja i ton. Oni nekako ne spadaju tu gdje su po drugi put zaživjele.
Kosta je uporno gurao naprijed, trošio se fizički i nervno, u teškoj i nezdravoj Srbiji devedesetih i poslije u olako obećanom raju nakon Petog oktobra 2000. Rok-gitaroš i autor, sa sad već preko dvadeset godina iskustva, nikada se nije predao ni odustao od svog stila i načina svirke, što bi vjerojatno isto bilo i da je ostao u svom prvom gradu, u scenariju još jedne od naših priča o još jednoj neodživljenoj, nedogođenoj, prekinutoj budućnosti.
Prošle su te strašne godine, prošlo je mnogo godina i stvari su se promijenile. Istinski promijenile. Važne, suštinske stvari koje su sudbinski mijenjale živote nagore odjednom, surovo, kao da su se pak, uvježbanim našim kolektivnim mehanizmom, zaboravile.
Najlakše su zaboravljali oni koji su platili najmanju cijenu i koji su bilo aktivno, bilo pasivno, nečinjenjem, učestvovali u rušenju i razdvajanju koje je uništilo ili okrnjilo zauvijek tolike živote.
Ljudi su se ponovo počeli povezivati, naročito oni od kulture, među prvima su muzičari lako i nestrpljivo opet krenuli prelaziti nove granice. Nastale su čitave kulturne arheologije, pogotovo u istraživanju negdašnjeg rokenrola iz jugoslavenskih gradova, manjih i većih.
Budio se ponovo interes za mala i zaboravljena imena i grupe. Rok-entuzijasti, sakupljači i arhivisti, tražili su i sistematizirali te skrajnute muzičke pojave i vraćali im tekstovima, reizdanjima i portalima novi život, makar takav, arhivski. Sve je bolje osim zaborava i zabrane pamćenja.
Vratio se iz Zagreba, posredstvom jednog entuzijasta naročito, i interes za Kostu i njegovu grupu, onu nišku ironično preimenovanu, ali i prvu, najbitniju, zagrebačku.
I baš kad se počelo govoriti čak i o koncertu u Kostinom prvom (i možda jedinom) gradu, štoviše i u originalnoj postavi, došla je u ljeto, u julu prije pet godina očajna vijest. Kosta je umro, u Nišu.
Đorđe Matić – Kosti u sećanje (Video zapis sa programa Književne kolonije Sićevo 2023. godine)
SLOMLJENO SRCE
Nije da je kao toliko puta odavde odjeknula ona gromka tišina. Reakcije su bile brojne, pune deklarirane tuge i s mnogo sentimentalnosti i žala za boljim vremenima (pa što to nisu rekli onih prvih godina, uzgred, da su ono prije bila bolja vremena, nego tek sad?), opraštali su se razni s nekadašnje scene, neki privatno, neki javno, ko više, ko manje, i na razne načine.
Bilo je i in memoriama i nekrologa i po medijima. Ali sve je to uglavnom bilo slinavo, neiskreno, s pogledom ustranu da se sakrije to malo srama što je ostalo, ako ga je ostalo i ako ga je uopće bilo, a nad vlastitim ponašanjem i šutnjom spram svoga talentiranog sugrađanina koji je ni kriv ni dužan platio životnu kaznu kao posljedicu kolektivne pomahnitalosti.
U onim rijetkim slučajevima tugovanja za sugrađaninom što su si dozvolili oni kojima sve nije još bila prekrila, ili se u međuvremenu kao prašina s ramena otresla, samouvjerenost u vlastitu historijsku pravednost.
I nakon otrežnjenja dugo potisnuta istina da je sve ono bila jedna potpuna laž, ispod svega skutrio se bio najsakriveniji osjećaj među svim – to da su zapravo toliki ispali neopjevane kukavice, koje za svoj kukavičluk nisu odgovarale ni pred sobom, a kamoli pred nekim sudom javnosti i osnovne etičnosti što su je bili izdali tako lako, brzo i bez suviše razmišljanja, hladno. Moglo bi se reći – bez srca.
Kosta je umro, s pedeset i jednom godinom, od bolesti uzrokovane srčanim problemima. Prostije rečeno – od srca.
Oni koji su ga znali od nekad, iz prvog, najmoćnijeg, najradosnijeg perioda, znali su poslije toliko godina i svega pravi razlog: umro je od slomljenog srca.
Za GLEDIŠTA piše Đorđe MATIĆ
PROČITAJ JOŠ
Nikola Marković: SINESTEZIJA ĐORĐA MATIĆA – NIOTKUDA MOGUĆE, S LJUBAVLJU ZACELO
Ivan Blagojević se pojavio na ovdašnjoj kulturnoj sceni osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa mladom, poletnom generacijom alternativnih stvaralaca. Dakle, pripada generaciji koja je kroz nove, nešto drugačije i inovativne umetničke projekte trasirala jedan, rekli bismo, subeverzivni oblik poništavanja tradicionalnih vrednosti. Iskazala mogućnosti drugog i drugačijeg kreativnog traganja.
Novu knjigu Ivana Blagojevića – Hod po mazohizmu potražite u knjižarama ili klikom na sliku
Realnost tog tragalaštva odvija se izvan zvaničnih gradskih institucija kulture, društva omeđenog okoštalim društvenim vrednostima i nametnutim dnevno-političkim kriterijumima.
Pojavio se nenadano. U pravo vreme. Između, s jedne strane generacije koja se okupljala oko Književne omladine i redakcija „Naučnog podmlatka” i „Grafita”, jer su izdavačke kuće, zasebno „Gradina”, kao i listovi i većina književnih časopisa, bili zatvoreni za nove glasove. Pored ostalih, Zoran Ćirić, Slaviša Živković Nikolin, Zvonko Karanović, Kokan Mladenović, Stevan Bošnjak, Goran Stanković, Goran Stojanović, Vladimir Stanimirović, Kaja Pančić i drugi, tragali su za sopstvenim oblikom blago dozirane otkačenosti kojom je oblikovana svest o „novoj srpskoj prozi”.
Na drugoj strani nalazio se tek osnovani Studentski kulturni centar čiju su Redakciju predvodili Predrag Cvetičanin, Zoran Pešić Sigma i Goran Stanković. Preko almanaha „P okreti”, dva izdanja Vorholovih „POPisma”, knjige „Svetla u podrumu duše” grupe Džoi Divižn, produkcije „Studentkult” (Dobri Isak – „Mi plačemo iza tamnih naočara”, Arnold Lejn – „Dani ljubavi”) itd, širili su potkulturne sadržaje i snažno opozicionirali prema oficijalnoj kulturi i post-titoističkom društvenom poretku.
I na trećoj strani nalazio se Dom kulture „Josip Kolumbo”, današnji NKC, gde Bane Tasić i Miroljub Jovanović od Kamerne scene i Muzičkog kluba 81 stvaraju kultno mesto. Promovišu ne samo novu pozorišnu praksu, već i muzički „novi talas” kao autentični izdanak jugoslovenske multikulture.
Između njih, bio je ukotvljen Ivan Blagojević. Relativno sam. Pozorište postaje njegova opsesija već 1980. godine kada na trećoj godini studija u KUD „Stanko Paunović” rediteljski debituje sa Kovačevićevim „Maratoncima”, godinu dana kasnije na Ekonomskom fakultetu priprema Vilijamsov tekst „Tramvaj zvani želja”, potom „Pse” Miodraga Ilića i najzad režira dve kultne predstave Harmsovu „Jelisavetu bim-bam-bum” i Fazbinderove „Senke Anđela” koje su ceo grad digle na noge, čak uspaničile i članove Univerzitetskog komitete Saveza komunista.
Poslednja Ivanova režija plenila je publiku krajnje provokativnom inscenacijom, obnaženom predstavom, izazovnim kostimima, nesvakidašnjom scenografijom i posve inspiritativnom glumačkom ekipom. To je bila, možda, jedina niška pozorišna inscenacija koja je na preporuku univerzitetskih komitetlija (tadašnje vlasti) mogla da se igra isključivo posle deset! Kao, pre toga, Bertolučijev film „Poslednji tango u Parizu” koji je u „Istri” (današnji „Vilin grad”), isto prikazivan u kasnim večernjim satima!
Ljubav prema pozorištu je bila prevelika, što iskazuje i danas organizujući u okviru Nišvila i džez teatar. Ali pre toga trebalo bi pomenuti još jedan vredan teatarski iskorak, po svedočenju Marislava Radisavljević: „U istoriji niškog pozorištnog života zlatnim slovima obeležen”.
Avgusta 1992. godine u Institutu Mašinske industrije izvedena je predstava „Zločin i kazna” Dostojevskog u režiji Saše Milenkovskog kojom Blagojević sa Ljubišom Ristićem pokreće rad Niškog Ka-Pe-Ge-Tea, pozorišni fest pod geslom „Istočno od (k)raja”. Njegova i Ljubišina avantura trajala je dosta dugo, do sredine devedesetih, u vreme nezapamćene inflacije, koja je izjedala ne samo ekonomiju već gutala i sve što je od kulture (bilo) preostalo.
Tad čini još jedan mazohistički iskorak. Počeo je da otkriva nove, otvorene prostore, i naravno, zbunjuje ovdašnju javnost. Prostore pogodne za predstavljanje različitih umetničkih sadržaja. Predstave su igrane u cirkuskom šatoru, ciglani i Tvrđavi. Briše granicu između života i umetnosti, što i danas tvrdoglavo čini priređujući razne sadržaje pod otvorenim nebom, pod okriljem Nišvil džez festivala.
O njegovog pozorišnom pregalaštvu ostala je veoma vredna monografija „Kazalište, pozorište, gledališče, teatar” koju je uobličio istoričar kulture i kritičar Slobodan Krstić. Pored ostalog krasi je izvanredan teatrološki esej – uvod Marislava Radisavljevića: „Theatrum diabolorum ili: monstrum je ovde!”, a sve je brižljivo foto-aparatom dokumentovao Dušan Mitić Car (koji potpisuje i prelom)!
I jedna usputna beleška: K.P.G.T, odnosno Ivan, 1994. godine finansira i štampa vrlo vredan (magičan) rukopis „Nišvil” Zorana Ćirića! Koliko vredan svedoči prosto-prošireni podatak da se pre tri godine u izlozima knjižara pojavilo i treće reizdanja!
O Nišvil radiju i njegovim medijskim uzletima opširnije drugom prilikom. O vremenu kada je krenuo u novu mazohističku radijsku avanturu. Stvorio je urbanu, gerilsku gradsku radio stanicu koja na pravi način, i dan-danas, promoviše subverzivnu snagu džeza i rokenrola. Parirala im je jedino Tančina i Lesijeva tajna medijska družina „skrivena” pod krovom Fast radija. Svi zajedno pokazuju da istinska, inovirajuća kreativnost, po nepisanom pravilu, najčešće dopire sa margina.
Deo svog kreativnog, uslovno ga nazovimo mazohističkog teatarskog iskustva, sažima u tekstu „Senke anđela i tabua”. Autorefleksivno opisuje kako je na pozorišnim daskama, koje danas sve manje život znače, „oživeo svoja mladalačka maštanja” i kako se, potom nenadano, odrekao svog rediteljskog sna, kako je postao privrednik opšte preduzetničke prakse.
Na „Senke” posredno se kalemi i poslednje poglavlje po kojem je krstio svoj ispovednički dnevnik. Otvoreno, preispituje pritvorska zatvorska iskustva, „najbolji provod u životu” i razlog što se danas nije oprobao kao dramski pisac. Donekle je kriva i urušena zatvorska biblioteka u kojoj mu je društvo pravila i Markesova „Neverovatna, tužna, nevina Erendira sa svojim bezdušnim babama”.
Erendira je sve pokvarila jer je imala strašan hendikep, kao većina izdanja u zatvorskoj biblioteci – nedostajale su zadnje stranice knjige. Zatvorenice su štampani papir koristili u praktične svrhe. Verujem za uvijanje duvana i umirujućih opijata. Ali njegov pragmatični duh mu i iza zatvorskih zidina nije davao mira. I tu se snašao! Od mešanog testa pravio je kockice za jamb, i iznajmljivao, kako bi sebi, i pritvorenicima, učinio korisnim slobodno vreme.
Izdvajam tekst „Buvljak naših uspomena”. Pored „Do-do dnevnika” Zorana Pešića Sigme jedno od retkih dokumentovanih svedočanstava posvećeno najstamenijoj urbanoj instituciji grada. Možemo ga čitati i kao „lični vodič za kupovinu i snalaženje na niškoj buvljoj pijaci”. Mesto pozitivne energije za koje žive mnogi predstavnice naše posustale „bejbi bum” generacije.
I tamo je, što je Momo Kapor davno uočio, Ivan prepoznao „poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, obećanu zemlja za kolekcionare besmisla, zavičaj za one što su izgubili radna mesta”. Rečju, lek protiv usamljenosti, nadu za sve one koji su u ovoj devastiranoj državi i oronulom gradu ostali bez nade.
Interesantna je i kolumna kako je „Lisa Simpson slučajno zalutala na Nišvilu”. Ne svojom krivicom već ovdašnjih influensera. Odnosno kako u vremenu opšte digitalne pomame društvene mreže, uz pomoć veštačke inteligencije, zavode naš duh i besramno menjaju ljudske identitete. Ili kako je digitalno animirana popularnost Lise Simpson pomutila analgonu medijsku slavu Lise Simon, pevačice i uspešne brodvejske glumice.
Zabludu je 2018. godine pokušao da ispravi Nišvil Drajv-In bioskop. Istina, koji je propratio samo dva godišnja izdanja Nišvila, ali koji je zahvaljujući Ivanu postao sastavni deo nekih budućih pregleda istorije gradskih bioskopa. Bio je to prvi, izgleda i jedini pokušaj da Nišlije iz udobnog sedišta porodičnog automobila uživaju u celulidnim zalogajima muzičkog filma. I to u kinu instaliranom po najboljoj tradiciji američkih bioskopa šezdesetih godina.
Sociolozima, posebno, istraživačima sadašnje medijske slike u politikom porobljenoj zemlji Srbiji biće posve zanimljiva dva poglavlje: „Žuta Bujketova krštenica” kao i „Cepanje novina, odnosno novinarstva i ABECEDA”. Govore o medijskoj „zoni sumraka” u nas, o odsustvu svake objektivnosti kao imperativa novinarske profesije, uz stavljanje u službu jedne isključujuće politike.
Svedoče, prvi posredno o urušavanju nacionaih medija u Srbiji, drugi direktno kako se lokalni tajkun(i), bez stida i moralnog srama, udobno smestio pod okrilje novokomponovane „medijske imperije”, kako iz dana u dan, tetovira, retušira i urušava (naš) grad pri tom niko da se pobuni i usprotivi nepodnošljivom medijskom postojanju svedenom na nivo latinoameričkih sapunica.
S druge strane, kolumna beleži i još jedan hrabar gerilski „hod po mazohizmu” bliskog Ivanovog saradnika Predraga Ćirića. Kako, uživo, pred TV kamerama, drobi na pramparčad „Narodne novine” i tako potvrđuje, za sve one koji ga dobro poznaju, da je još od vremena omladinskog aktivizma bio i ostao buntovnik s valjanim razlogom. A ovom improvizovanom konceptualnom akcijom oživljuje hepening kao oblik ljudskog izražavanja i bunta, ne pristajanja na sumornu medijsku stvarnost koja nas okružuje i izjeda.
I za kraj, umesto epiloga, izdvajam najbolju kolumnu, po rečima i jednog od recenzeneta Dragana Velikića: „Big fiš u pričama mog oca”.
Ne samo zbog poetskog naboja i sete, već ona, indirektno, pojašnjava: odakle Ivanu tako snažan stvaralački duh i nadljudska preduzetnička energija!? Deo odgovora skriven je u njegovom genetskom kodu koji je nasledio od crnotravskih majstora neimara.
Njegov čukundeda Blagoja je Crnotravac, potiče iz mesta iz kojeg su nekada u svet, organizovani u tzv. tajfa-družine, hrlile kolone graditelja koje su tokom 20. veka podizali najlepše jugoslovenske arhitektonsko-građevinske objekte, i ako je njihov pečalbarski život bio tegoban.
Simon Simonović Monka u monografiji posvećenoj crnotravskom pečalbarstvu i neimarstvu beleži: „Težak je bio pečalbarski život; nikad stati, nikad predahnuti. Prema pečalbarima graditeljima se nije imalo obzira, nije poštovan, do prezira je nipodaštavan”.
Danas, kad su nestali, izumrli crnotravski građevinski neimari, Ivan izgara, ali na jednom drugom isto tako važnom kreativnom poslu, nastavlja da razvija graditeljsku tradiciju dalekih predaka. Sa svojom neimarskom tajfa-družinom, uprkos teškim vremenima, uprkos nepoštovanju i nipodaštavanju, već četri i po decenije, gotovo pola veka, tvrdoglavo, mazohistički – gradi, održava, popravlja i čuva od propadanja ne oronula gradska zdanja, već stanje u obamrloj niškoj kulturi.
Za GLEDIŠTA piše Branislav MILTOJEVIĆ
PROČITAJ JOŠ
Ivica Živković: USTA OTVORENA DO DANAS – O Nišvilu, ništa posebno
Dragi g. Bukovski, zašto nikada ne pišete o politici ili dešavanjima u svetu?
„Dragi M. K. zašto bih, da li se događa nešto novo pod kapom nebeskom?
– svi znaju da je đavo odneo šalu.“
Čarls Bukovski (1920-1994)
Naše divljanje tinja kao tihi požar, dok posmatramo dlake na tepihu – pitajući se šta je, dođavola, pošlo po zlu kad su digli u vazduh tramvaj pun žele bombona sa posterom mornara Popaja.
To je jedino bitno: dobar san je nestao, a kada on nestane, sve nestaje. Ostalo su besmislene igre za generale i biznismene, a kad smo već kod toga – vidim da je još jedan američki bombarder pun hidrogenskih bombi ponovo pao sa neba – OVOG puta u more dok je NAVODNO štitio moj život.
Stejt department kaže da su hidrogenske bombe bile „nenaoružane“ šta god to značilo. Dalje čitamo kako je jedna od hidrogenskih bombi (izgubljena) pukla i širila radioaktivno sranje svuda dok je navodno štitila mene, IAKO ja nisam ni tražio zaštitu. Razlika između demokratije i diktature je u tome što u diktaturi ne moraš da gubiš vreme na glasanje.
Vratimo se na slučaj hidrogenske bombe – pre izvesnog vremena isto se dogodilo kod obala ŠPANIJE. (oni me svuda štite.) bombe su opet nestale – živahne male igračke. trebalo im je tri meseca – ako se dobro sećam – da pronađu i izvade tu poslednju bombu. Možda je to trajalo tri nedelje, ali ljudima u tom primorskom gradu sigurno se činilo kao večnost. Ta poslednja bomba – prokleta stvar se zaglavila na ivici peščane dine duboko dole u moru.
I svaki put kada su pokušali da je izvuku, tako nežno i pažljivo, ona bi se otkačila i otišla još dalje niz dinu.
U međuvremenu, svi siromašni ljudi u tom primorskom gradu prevrtali su se u svojim krevetima noću, pitajući se da li će ih dignuti u vazduh, zahvaljujući zvezdama i prugama. Naravno, američki Stejt department je izdao saopštenje da hidrogenska bomba nema detonacioni fitilj, ali u međuvremenu su bogati zapalili u druge krajeve, a američke mornare i meštane izjedala je nervoza.
(Na kraju krajeva, ako te stvari ne mogu da eksplodiraju, zašto su ih uopšte vozali unaokolo? mogli su da voze i salamu tešku dve tone. fitilj znači „varnica“ ili „okidač“, a „varnica“ može doći odasvud, a „okidač“ predstavlja „potres“ ili bilo koju sličnu akciju koja će aktivirati mehanizam za paljenje. SADA je terminologija „nenaoružana“ što zvuči bezbednije, ali svodi se na istu stvar.)
U svakom slučaju, pokušali su da pokupe bombu, ali stvar kao da je imala svoj vlastiti um. Onda je došlo nekoliko podvodnih oluja i naša dražesna mala bomba je bežala sve dalje i dalje niz dinu.
More je veoma duboko, mnogo dublje od našeg rukovodstva.
Na kraju, specijalna oprema je konstruisana samo da izvuče bombu i stvar je izvučena iz mora. Palomares. Da, tu se dogodilo: Palomares. I znate šta su uradili sledeće? Američka mornarica je održala KONCERT U PARKU u tom gradu u čast pronalaska bombe – ako stvar nije bila opasna, baš su se razveselili. Da, i mornari su svirali muziku i svi su se okupili u velikom seksualnom i duhovnom oslobađanju.
Šta se dogodilo sa bombom koju su izvukli iz mora, ne znam, niko (osim nekolicine) ne zna, a bend je nastavio da svira dok je hiljadu tona radioaktivnog španskog površinskog sloja tla poslato u Ejken, Južnu Karolinu, u zapečaćenim kontejnerima.
Kladim se da je kirija jeftina u Ejkenu, Južnoj Karolini. Tako da sada naše bombe plivaju i tonu, hladne i „nenaoružane“ oko Islanda.
A šta da radite kada su ljudi okupirani lošom vešću? Lako, usmerite njihove misli na nešto drugo. Mogu da razmišljaju samo o jednoj stvari. Na primer, naslov od 23. januara 1968: B-52 PADA KOD GRENLANDA SA HIDROGENSKIM BOMBAMA; DANCI NERVOZNI. Danci nervozni? Oh, brate mili!
Bilo kako bilo, odjednom, 24. januara, naslov: SEVERNA KOREJA ZAPLENILA BROD AMERIČKE RATNE MORNARICE.
Oh, brate mili, patriotizam se vratio! Ta prljava đubrad! Mislio sam da je TAJ rat završen! ah ha, vidim – CRVENI! Korejske marionete!
Ispod fotografije piše nešto ovako – američki obaveštajni brod Pueblo – nekadašnji vojni teretni brod, a sada jedan od tajnih špijunskih brodova ratne mornarice opremljen elektronskom opremom za nadzor i okeanografskom opremom, primoran je da uđe u luku Vonsan kod obala Severne Koreje. Ti prokleti crvendaći, uvek prave neka sranja!
Ali JESAM primetio da se priča o izgubljenoj hidrogenskoj bombi polako gura pod tepih: „Otkrivena radijacija na mestu pada B-52; Veruje se da se bomba raspukla.“
Rečeno nam je da su predsednika probudili između dva i dva i trideset ujutru i obavestili o zapleni Puebla. Pretpostavljam da je ponovo zaspao.
SAD kažu da je Pueblo bio u međunarodnim vodama; Korejci kažu da je brod bio u teritorijalnim vodama. Jedna zemlja laže, druga ne. Onda se čovek zapita, čemu služi špijunski brod u međunarodnim vodama?
To je kao da nosite kišni mantil dok sunce sija. Što bliže priđete, to vaši instrumenti bolje snimaju.
Naslov: 26. januar 1968: SAD POZIVA 14,700 REZERVISTA VAZDUHOPLOVSTVA. Izgubljene hidrogenske bombe kod Islanda su potpuno nestale iz štampe kao da se nikad nisu ni dogodile.
U međuvremenu: Senator Džon K. Stenis rekao je da je odluka gospodina Džonsona (poziv vazduhoplovnim rezervistima) „neophodna i opravdana“ i dodao sledeće: „Nadam se da neće oklevati da mobilizuje i kopnene rezervne komponente.“
Senator Ričard B. Rasel: „Na kraju krajeva, ova zemlja mora vratiti brod i zarobljenu posadu. Naposletku, veliki ratovi su počeli i zbog mnogo manjih incidenata nego što je ovaj.“
Predsednik Predstavničkog doma Džon V. Makormak: „Američki narod mora da shvati da komunizam još uvek teži svetskoj dominaciji. Premalo se pažnje posvećuje tome.“
Da je Adolf Hitler živ, uživao bi u današnjoj slici sveta. Šta ima da se kaže o politici i svetskim stvarima? Kriza u Berlinu, kubanska kriza, špijunski avioni, špijunski brodovi, Vijetnam, Koreja, izgubljene hidrogenske bombe, neredi u američkim gradovima, glad u Indiji, čistke u Kini? Ima li dobrih i loših?
Nekih koji uvek lažu, nekih koji nikad ne lažu? Ima li dobrih vlada i loših vlada?
Ne, postoje samo loše vlade i još grđe vlade.
Da li ćemo ugledati bljesak i i osetiti vrelinu koja će nas razneti jedne noći dok se budemo tucali ili srali ili čitali neki strip ili lepili sličice u album?
Iznenadna smrt nije ništa novo, a nije ni masovna iznenadna smrt. Ali mi smo unapredili proizvod; imali smo vekove znanja, kulture i otkrića od kojih smo napravili nešto; biblioteke su zatrpane knjigama; velika slika se prodaje za stotine hiljada dolara; medicina presađuje ljudsko srce; ne možete razaznati ludaka od zdravog na ulici, i odjednom ponovo otkrivamo da su naši životi u rukama idiota.
Bombe možda neće nikada da padnu; bombe bi možda ipak mogle da padnu. Eci, peci, pec.
A sada, oprostićete mi, dragi čitaoci, vraćam se kurvama, konjima i piću, dok još ima vremena. Ako ove stvari izazivaju smrt, onda je daleko manje uvredljivo biti odgovoran za svoju sopstvenu smrt, nego za drugu vrstu koja dolazi ukrašena frazama o slobodi i demokratiji i ljudskosti i/ili svim tim sranjima.
Prva objava, 12:30. prvo piće, sad. A kurve će uvek biti tu negde. Klara, Peni, Alis, Džo – eci, peci, pec.
Iz trezora GLEDIŠTA, piše: Čarls BUKOVSKI
Sa engleskog preveo: Aleksandar VOJINOVIĆ
Politika privatnosti
Da bismo vam obezbedili najbolje korisničko iskustvo, ovaj portal koristi takozvane kolačiće (cookies) – tehnologiju za čuvanje i pristup informacijama na uređaju sa kojeg pristupate sadržaju. Vaša saglasnost omogućava sistemu da automatski obrađuje određene podatke. Nedavanje ili povlačenje saglasnosti neće uticati na osnovne funkcionalnosti portala. Međutim, pojedini sadržaji, kao što su slike ili izgled stranice, mogu biti delimično ograničeni, u zavisnosti od vašeg izbora pisma ili postavki pregledača.
Časopis Gledišta zadržava sva autorska prava na svoje sadržaje – tekstualne, vizuelne, zvučne materijale, kao i na baze podataka i programski kod. Svako neovlašćeno kopiranje, umnožavanje, deljenje ili korišćenje bilo kog dela ovog portala bez izričite dozvole vlasnika autorskih prava predstavlja kršenje zakona i podleže odgovarajućim pravnim posledicama.
Stavovi izrečeni u tekstovima ne odražavaju nužno i stav Redakcije Gledišta.
Osnovni
Uvijek aktivan
Tehničko skladištenje ili pristup koji je striktno neophodan za korišćenje usluge koju izričito zahteva pretplatnik ili korisnik, ili u jedinu svrhu obavljanja prenosa komunikacije preko elektronske komunikacione mreže.
Preference
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za legitimnu svrhu čuvanja preferencija koje ne zahtevaju pretplatnik ili korisnik.
Statistika
Tehničko skladište ili pristup koji se koristi isključivo u statističke svrhe.Tehničko skladište odnosno traženje pristupa isključivo u anonimne statističke svrhe. Informacije sačuvane ili preuzete samo za ovu svrhu se ne koriste za vašu proveru bez sudskog poziva, dobrovoljne saglasnosti od strane vašeg Internet provajdera ili dodatne evidencije treće strane.
Marketing
Tehničko skladištenje ili pristup su neophodni za kreiranje korisničkih profila radi slanja oglasa, ili za praćenje korisnika na veb-sajtu ili na više veb-sajtova u slične marketinške svrhe. Međutim, ne pokrećemo reklamne kampanje.
