Oznaka: Награда Славиша Николин Живковић

Zoran Pešić Sigma – MALA PROVINCIJSKA TRILOGIJA: UVLAKAČ, CINKAROŠ, DOUŠNIK

гледишта.срб

Ovo je mala priča o malim ljudima. Prošlo je mnogo vremena i čini se da su stvari koje su nas nekada silno bolele sada beznačajne. Otvaramo dosije. Ko je sve u njemu?

Gledišta - Časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja
Čitate odlomak iz knjige Zorana Pešića Sigme – Strovalija, priče o mestu sa koga propada naša poslednja nada

UVLAKAČ

On nije samo slaninjavi lik iz doba samoupravnog socijalizma. I danas je i te kako živ i zdrav: večiti klimoglav, šefovska sindikalna podrška, politički bojažljivi ekvilibrista, blagajnik Kućnog saveta, član Školskog odbora, miljenik direktora, ženski petko, lokalni pisac za kafanskim stolom za kojim sedi i lokalni političar, lokalni političar za kafanskim stolom za kojim sedi državni pisac, državni pisac za kafanskim stolom za kojim sedi i političar od državnog značaja…

CINKAROŠ

Tamo gde postoji vertikalna hijerarhija, skriveni u svoju suvonjavu podmuklost, špiclovski, zategnuti do pucanja, zlopate se cinkaroši. Ima ih u vojsci. To su oni koji za vreme ratova dobiju slučajni metak u leđa. Ima ih u firmama. To su oni koji najviše galame protiv direktora, a u službi stalno napreduju. Često, kada se direktor promeni, ostaju bez posla. Opsednuti su disciplinom, a od prave odgovornosti beže kao đavo od krsta. To su oni koji zavide piscima na slavi i koji će zbog toga piščevoj ženi anonimno, telefonom, da jave kod koje se ljubavnice pijani pisac te večeri zablentavio.

DOUŠNIK

Profesionalci u pribavljanju poverljivih informacija. To su oni koji imaju benificirani radni staž. Policija ih čuva kroz sve političke sisteme. Regrutuju se od malena. Obično su deca dominantnih, sebičnih roditelja. Aktivni su do smrti. Njihovo zlatno doba je kad odu u penziju. Tada su najaktivniji (ako ne izlape, što im se često dešava zbog neprekinuto sakrivalačkog života). Posle smrti, ko zna… Šapuću tajne pisaca Bogu, tajne koje ni sami pisci nisu znali o sebi.

A OVO JE TA MALA PRIČA

U varošici N. N. mladi neobuzdani novinar domogao se uredničke fotelje. Istina ne Prestižnih Lokalnih Novina nego marginalnog zavičajnog Umetničkog Lista. Ali vlast je slast. Istog trenutka rešio je sada već atraktivni, varoškim šiparicama, Mladi Urednik da u prvom broju objavi kritiku najnovijeg, o kakve bruke, bruji cela varoš, romana Lokalnog Književnog Barda.

Roman Izuzetno glup je, tako govore svi varoški uvlakači, cinkaroši i doušnici u jedan glas, Lokalni Književni Bard prepisao, i to loše, prepisao iz rukopisa zaostavštine rano preminulog Boemskog Talenta. Bruji cela varoš, ali niko neće da piše. Nastavnik Srpskog, koji je i stalni saradnik rubrike za kulturu Prestižnih Lokalnih Novina, odbio je – principijelno ne piše bez honorara (istina PLN mu duguju trogodišnji honorar, ali kad-tad…).

Stari Disident neće da piše jer mu je unuk đak kod žene Lokalnog Književnog Barda. Da se ne sveti preko deteta, šta je dete krivo, inače da je samo on u pitanju, on se nikada nikog nije bojao, niti će. Student druge godine istorije umetnosti ne želi da piše negativnu kritiku. Prejake političke veze ima Lokalni Književni Bard. Osvetiće se kad-tad. A on mora da razmišlja o svom zaposlenju kad završi studije… I Mladi Urednik ostao je sam, nasukan na svojim lepim željama da sruši mit o Lokalnom Književnom Bardu i postane sam Lokalni Književni Bard Junior, ili bar Književna Legenda.

Ali kroz varoš se pročulo da Mladi Urednik traži kritičara za negativnu kritiku Izuzetno glupe knjige. Ta je priča, naravno, svim mogućim prečicama, i različitim putevima, sa raznih strana, došla i do samog uvaženog Lokalnog Književnog Barda. Lokalni Književni Bard je bio majstor za intrige. Odmah je pozvao Predsednika Opštine i preneo mu poverljive informacije o tome kako Mladi Urednik želi da se kandiduje na sledećim izborima za mesto predsednika opštine i kako će u Umetničkom Listu da pusti Esej o primanju mita, koji strašno zlonamerno aludira na već odavno zataškanu aferu.

Zatim je šmeker Lokalni Književni Bard presreo devojku Mladog Urednika, Tršavu Gimnazijalku, i udvarajući se i poezijom i prozom, slaveći pubertetsku smrt i pubertetsku večnost, uz laki pelinkovac i druga slatka pića i preslatki jezik, osvojio joj srce zauvek. U kafani Vrhunska Brlja, ko bajagi u poverenju svom prijatelju, a u stvari naglas da su ga čuli i penzioneri koji su na ulici na klupici igrali domine, Lokalni Književni Bard je ispričao pikanteriju u vezi sa Mladim Urednikom.

Pikanteriju o homoseksualnim vezama Mladog Urednika sa Operaterom Na Kompjuterima, koji je proklamovani peder, čuo je i Otac Mladog Urednika. Tako se život Mladom Uredniku preokrenuo na tumbe za jedan dan. Odmah uveče ga je mačo otac, poznati vodoinstalater u penziji, izbacio iz kuće. „Odričem te se, pogani!” Vikao je svojim mačo debelim glasom kao iz bureta, i lomio levo i desno oko sebe.

Mladi Urednik je i pre toga rešio da nađe novi stan i počne samostalan život, te mu je ovo, učinilo mu se u prvom trenutku, dobro došlo. Prespavao je u fotelji u Redakciji Umetničkog Lista s namerom da već izjutra potraži stan… Ujutru ga je probudio Opštinski Kurir koji mu je onako slomljenom i izgužvanom uručio Rešenje o racionalizaciji, kojim se radi ekonomske stabilizacije privrednih resursa u opštini koja je u skladu sa makropolitikom i novog kruga investicionih ulaganja, ukida Umetnički List, to jest on, Mladi Urednik, ostaje bez posla.

Ovo se Mladom Uredniku već nije dopalo. Zar opet na jasla onom ludom vodoinstalateru? Umivao se u WC-u Redakcije i razmišljao da potraži Tršavu Gimnazijalku, da joj se izjada, dok ga je Opštinski Kurir požurkivao, uzeo mu, po nalogu, ključeve. „Ajde, Mladi, moram u Komitet po nalogu Predsednika Opštine, moram brzo, pusti te čuperke…”

Srećom, sreo je Tršavu Gimnazijalku već kod Narodne Biblioteke. „Znaš”, rekla je, „kad bolje razmislim, ti i ja nismo jedno za drugo…”, rekla je i otišla s knjigama Lokalnog Književnog Barda pod miškom. Uzela je sve tri! Poznajem te monotono plave korice. Čak i Izuzetno Glupu knjigu!

Gledišta - Časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja
Zbirka priča ovenčana Nagradom „Slaviša Nikolin Živković”

Vrisnula je slomljena duša otpuštenog Mladog Urednika. Sutradan su pronašli otpuštenog Mladog Urednika u Parku Velikana kako visi obešen o svoju izgužvanu kravatu. Epilog ove male priče nosi još mnogo detalja kao što su ciroza jetre Oca otpuštenog Mladog Urednika, kao što je harizma fatalne devojke Tršave Gimnazijalke, koja je isekla lokne i odselila se u Grad da bi se tamo srećno udala za Vojno Lice, kao što je nova članska karta Predsednika Opštine koji se na vreme prestrojio u Novu Pobedničku Partiju, kao što je nova knjiga sa monotono plavim koricama sa nazivom Izuzetno glupa drugi deo, koju je naravno, ko bi drugi, prepisao i objavio Lokalni Književni Bard…

Ali ova mala priča nikad ne bi bila zapisana, nikad se ne bi ni dogodila, da nije bilo upliva gorepomenutih tajanstvenih lica, spletkaroša, rišeljea provincijalnih sudbina, da nije bilo uvlakača, cinkaroša i doušnika. Eto, ona postoji u ovom Dosijeu i biće dostupna, po zakonu, kroz mnogo, mnogo godina. Kome? Onima koje to suštinski neće zanimati.

Napisao Zoran PEŠIĆ SIGMA

GLEDIŠTA © 2026

PROČITAJ JOŠ

Gledišta - Časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja
Vukosav Delibašić: „STARA KLUPA, NOVA HLADNOĆA”

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Pridružite se kanalima Gledišta:
• Viber | Votsap •

• BEZ REKLAMA • SA SAMO TRI OBAVEŠTENJA NEDELjNO •

• podržite naš rad simboličnom donacijom •

gledišta.srb

Nagrađeni rukopis „Bolje mesto”: Pogled u Zlatnu groznicu Lene Petrović

гледишта.срб

Knjiga priča Bolje mesto Lene Petrović, ovenčana niškom gradskom nagradom „Slaviša Nikolin Živković”, donosi priče koje u kontrastima savremenog života traže upravo to – bolje mesto, ali ne kao geografsku ili društvenu odrednicu, već kao unutrašnje pribežište, prostor duhovnog i emotivnog oslobođenja. Autorka sa izuzetnom psihološkom oštrinom gradi svetove koji se kreću između intime i javnosti, između porodičnog i globalnog, između ljubavi i bekstva. Njeni junaci, često na ivici identitetskog rasula, svedoče o dubokoj nestabilnosti našeg doba.

Petrovićeva piše sa sigurnošću zrelog stila koji ume da zadrži ironiju i sažaljenje u istoj rečenici. Njene priče su urbane, guste, ponekad dokumentarne u realističkom sloju, ali u svom unutrašnjem pulsu lirske i nadrealne. Likovi su ljudi sa margine – emigranti, izgubljeni očevi, ćerke koje traže svoje lice u tuđem pogledu, žene koje prkosno traže svoje pravo na glas, na telo, na izbor. Dijalozi su oštri, ponekad neprijatno iskreni, kao da svaka reč donosi rizik istine koju više niko ne ume da podnese.

Knjiga priča Bolje mesto je ujedno i knjiga o bekstvu. Bekstvu iz porodice, iz zemlje, iz sopstvenog tela. Ali to bekstvo nikad nije konačno, ono je ciklično, a svaki pokušaj odlaska otkriva samo novi sloj zarobljenosti. U pričama „Zlatna groznica”, „Tranzicija” i „Spaliti svaki dokaz o bekstvu” naročito se ističe motiv odnosa roditelja i dece, muškarca i žene, domaćeg i stranog sveta. U tim sudarima, koji su ponekad bolni, a ponekad nežni do groteske, otkriva se sva dramatika savremene osećajnosti.

Simbolika je suptilna i u službi emotivnog jezgra teksta: predmeti – kutijica sa zlatom, lak za nokte, barbika, telefon, motor – postaju pomiritelji između prošlosti i sadašnjosti, između onog što se izgubilo i onog što se traži. Petrovićeva majstorski pokazuje kako banalnost svakodnevice može da se preokrene u egzistencijalnu dramu, kako se ljubav, uprkos cinizmu sveta, i dalje javlja kao jedina mogućnost iskupljenja.

Nagrada „Slaviša Nikolin Živković” dobila je u ovoj knjizi svog dostojnog laureata. Bolje mesto je zbirka koja potvrđuje da savremena srpska pripovetka ima snagu da progovori o najintimnijem i najbolnijem, bez patetike i bez straha. Za objavljivanje u izboru Gledišta izdvajamo priču „Zlatna groznica”, koja najbolje oslikava poetiku Lene Petrović – preciznu, emocionalno složenu i duboko ljudsku.

Čitate odlomak iz knjige ovenčane Nagradom „Slaviša Nikolin Živković”

ZLATNA GROZNICA

Prihvati me, Ra, pre nego što odeš

pre nego što odem,

molim se…

Nepoznati autor, 2059. p. n. e.

Parkirao sam auto ispod krošnje lipe. Buljavi mercedes E-klase, sa četiri okrugla fara koja su pouzdano blenula u puteve. Pre nego što sam izašao iz kola, proverio sam da li mi je lanena košulja izgužvana i dlanovima poravnao nabore. Stavio sam naočare za sunce na oči i uputio se prema bašti kafane iz koje je dopiralo zveckanje escajga. Seo sam za drveni sto pod crvenom tendom. Ubrzo mi je prišao visoki kelner sa podočnjacima i pitao šta ću da popijem. Rekao sam mu da čekam svoju sreću iz Njujorka. Kelner se namrštio i rekao da mu mahnem kad budem znao šta hoću. Zapalio sam cigaretu i bacio pogled na jelovnik. Vrućina mi je ubijala apetit.

Mrzim avgust, tad imam najmanje posla jer moje mušterije odlaze na letovanje. One koje ostaju u gradu traže predah u polupraznim kafićima, uzbuđenje u punim čašama. Nemaju lovu za more pa lutaju toplim ulicama i ne pada im na pamet da se voze taksijem, osim ako nisu mrtvi pijani. Odavno sam ukapirao da je taksi prevozno sredstvo za žurbu, nevreme ili bolest. Ali avgust kao da sve usporava, čak i kretanje oblaka i progresivne bolesti. Jedini spas od učmalosti su povremeni pljuskovi koji vatrogasnom brzinom spiraju dosadu sa asfalta. I njen dolazak. Zvao sam je više puta tokom prošle sedmice ali nije se javljala. Onda je u pet ujutro poslala SMS poruku i predložila da ručamo u kafani „Stara Hercegovina”.

Pojavila se desetak minuta kasnije. Imala je veoma kratku kosu, kao dečak. Zelene oči su joj zablistale. Pomislio sam kako se prolepšala otkad živi u Americi. Kad je bila mala, želeo sam da izgleda kao dama, ali ona nije podnosila punđe, haljine i lakovane cipele, htela je da liči na mene. Jedno vreme je čak pričala o sebi u muškom rodu i tvrdila da nikad neće obući venčanicu. Tog avgusta, nosila je belu majicu sa nečitkim natpisom i plave bermude. Bilo mi je drago što se nije ugojila od slatkog američkog hleba. Nasmejala se i poljubila me u obraz.

Naručio sam limunadu, a ona gaziranu vodu i šljivovicu. Popila je rakiju na eks i uzela jednu cigaretu iz moje paklice. Dugačkim prstima, koje je od majke nasledila, nežno je opipala celu cigaretu pre nego što je kresnula upaljač. Rekla je da puši samo u Srbiji, zemlji njenih loših navika. Uvek je dobro promišljala svaku reč. Nije mnogo govorila, a sve što bi izustila za mene je bio rebus. Nikad nisam umeo da razradim priču sa njom. Postojalo je samo uvodno pitanje i zagonetni zaključak. U poređenju sa njom, sebi sam izgledao nezgrapno, njene šake su bile nežne kao da nikad nisu oprale sudove, moje grube i dlakave. Dok sam smišljao šta da joj kažem, košulja mi se gužvala na stomaku i kvasila ispod pazuha.

– Ovde smo dolazili kad si bila mala.

– Nismo, tata. Retko si me vodio u restorane. Išli smo u cirkus i na šampite. Obožavala sam da gledam akrobate. Sećaš se kad sam imala visoku temperaturu, pa si me na ramenima odneo kod doktora? Rekao si da izvodimo cirkusku tačku. Od tada bih se svaki put radovala kad se razbolim i… Čekala da me opet poneseš.

– Čega se ti sve sećaš! Jeste, volela si da te nosim. Htela si da gledaš svet sa visine. Je l’ u Njujorku kao u cirkusu?

Nije odgovorila, provukla je prste kroz kosu i zadržala ih nekoliko sekundi na temenu, kao da je morala da pridrži zamišljenu glavu. Pogledala je ka dečjem igralištu prekoputa restorana. Na njemu se sunčala zelena klackalica. Kao mala volela je da lebdi na podignutoj strani klackalice. Puštao sam je da sama održava ravnotežu, znao sam da će na vreme stegnuti rukohvat. Polako bih je spuštao, skoro do zemlje, a onda naglo dizao uvis. Smejala se od uzbuđenja. Ponavljali smo tu igru sve dok se ne bi požalila da joj je muka.

Kelner nam je doneo šopsku salatu, zemičke, ćevape i belu vešalicu. Dve ose napadale su čas roštilj, čas ostatke moje limunade. Da je bilo više soka u čaši, utopio bih napadače u njoj. Moja ćerka bi sigurno negodovala što sam grub i tvrdila da su insekti važni za planetu. Tako bismo započeli priču, a ja bih čuo neke nove teorije. Ovako, ose su nam dosađivale, a mi smo ćutali i žvakali meso. Žamor gostiju nadjačavao je muziku i zvonjavu mobilnih telefona. Jela je brzo i uredno, svaki zalogaj joj je bio iste veličine. Sa vešalice je uklanjala masne delove i stavljala ih na rub tanjira. Kad je završila, obrisala je usta salvetom, otpila kiselu vodu i zagledala se u mobilni telefon. Ostavio sam pola porcije u tanjiru i zapalio cigaretu. Znoj mi se slivao niz leđa. Možda je trebalo da jedemo nešto laganije. Kao da mi je roštilj zadimio misli, mučio sam se da nađem temu za razgovor.

– Da li se u Njujorku voziš metroom ili taksijem?

– Uglavnom metroom – odgovorila je gledajući u telefon.

–  Da li su taksiji čisti?

– Kako koji.

– Pa da, kao kod nas. Kako ti je na poslu?

– Nije loše, dobre su mi kolege.

– Radiš i sa crncima?

– Naravno, tata.

– Nemoj, molim te, da nađeš dečka crnca.

Podigla je pogled sa telefona, prevrnula očima i glasno se nasmejala, kao da sam ispričao vic. Bilo mi je drago što sam joj izmamio osmeh, ali sam slutio da je to bio podsmeh koji mi je govorio da nemam pojma o svetu u kome živi. Posle staža u advokatskoj kancelariji, počela je da radi sa migrantima. Zbog ratova su bežali iz Afrike i Azije, tražili život. Često je putovala i prestala da mi se javlja. Povremeno sam je vozio do aerodroma, govorio joj da se ne petlja sa tim ljudima, ko zna kakav teret nose sa sobom. Rekla mi je da sam rasista. Nisam, ali jednostavno ne verujem obojenima, ni domaćim ni stranim, par puta mi nisu platili vožnju. Ne znam zašto su umislili da mogu da se voze taksijem po istoj ceni kao naši ljudi. Za njih imam posebnu tarifu. Naglo se uozbiljila, odmakla od stola i prekrstila ruke na grudima.

– Živim sa ženom, tata. Ako ikad budem imala dečka, obećavam da će biti crnac.

– Pa dobro, teraj inat. Ja onako pitam. Kakva ti je cimerka?

– Hozefina je lepa i pametna. Možda ćemo zajedno doći u Beograd sledećeg leta. Zanima je gde sam odrasla.

– Zna li Hozefina da Amerikanci ne bi stigli na Mesec da nije bilo Tita?

– Ma šta to pričaš?

– Gledao sam na televiziji kako je Tito prodao Kenediju svemirski program koji je Jugoslavija krišom razvijala u Sloveniji.

– To je dokufikcija, šarena laža.

– A, tako znači. Pa da, ti sve znaš. Kad se vraćaš?

– Prekosutra.

– Već prekosutra?! Vozim te na aerodrom.

– Nema potrebe, imam prevoz.

– Ko te vozi? Nemoj da te taksisti oderu.

– Voze me Romi, oni koje ti ne voliš. Zbog Kusturičinog filma, pričao si da će me ukrasti.

– Misliš Cigani? A šta će im moja ljubav? Da je otplešu i ispevaju? Više će užickati ako pevaju o neuzvraćenoj ljubavi.

Počeo sam da se smejem ali ona nije razumela foru, izbegavala je da me pogleda. Bila su joj zanimljivija dešavanja oko našeg stola: debela mačka koja je žickala ostatke hrane i bosonoga, obojena devojčica koja je gostima prinosila crvene ruže. Najviše je prilazila gostima u poslovnim odelima koji su galantno naručivali hranu i piće. Gosti su hranili mačku, a dete terali kao mušicu, odmahujući rukom. Pružio sam ćerki belu kutijicu koju sam izvadio iz prednjeg džepa košulje. Polako ju je podigla i otvorila.

– To sam uzeo od tvoje majke, kad smo se razveli, neka bude kod tebe. Ako mi se nešto desi…

Prosula je zlato po svom dlanu. Zamršeni lančići u koje su se uplele minđuše i krstići delovali su kao mini-otpad. Možda je trebalo da razmrsim i složim nakit, ali zlato je zlato, kakve veze ima da li izgleda kao u katalogu. Bleštalo je sa avgustovskim suncem, raskošno, uporno i prazno. Vratila je splet u kutijicu koju je spustila na sto i odmakla od sebe.

Košulja mi je bila skroz mokra – ispod grudi su se razlivala dva polumeseca. Ponovo smo ćutali. Dobro je što sam nosio naočare za sunce pa nije primetila koliko sam piljio u nju, čekajući da mi njena mimika otkrije šta nije u redu. Pisala je poruke na telefonu i cupkala nogom ispod stola. Ubrzo sam dešifrovao tu pantomimu: prekookeanski film, tri reči, vidimo se dogodine. Ustala je i obećala da će se javiti. Pogledala je druge stolove, kao da je tražila poznata lica, a zatim se uputila ka Botaničkoj bašti, brzim i samouverenim koracima. Prohodala je držeći privezak za ključeve koji je visio sa gajke mojih pantalona. Ako bi se zaljuljala, brzo bi obgrlila moju butinu, a onda hrabro nastavljala hod.

U stisku moje šake, kutija sa nakitom počela je da krcka. Konobar je doneo račun i prokomentarisao kako se vidi da mi je ćerka iz Njujorka. Brzo jede, navikla na fast food. Došlo mi je da ga odalamim, ali sam mu samo dobacio da se ubuđao od domaće hrane.

Stavio sam novčanik i paklicu cigareta u džepove. Kad sam ustao, mom stolu se približila bosonoga devojčica. U jednoj ruci je držala zagrizenu zemičku, a u drugoj ruže umotane u celofan. Pružio sam joj belu kutijicu i namignuo. Unutra je blago, rekao sam. Spustila je zemičku na stolicu i zgrabila poklon. Protresla ga je kao zvečku, podigla uvis i počela da pleše. Ruže su se rasule po betonu. Kad je završila pobednički ples, otrčala je niz ulicu. Šteta što moja ćerka nije videla tu radost.

Ušao sam u pregrejani mercedes, obrisao salvetom znoj sa čela, naslonio glavu na sedište i posmatrao muvu kako uporno udara telom o šoferšajbnu. Otvorio sam sve prozore i pustio sparinu da se izležava po kolima kao pijana mušterija. Muva je ubrzo nestala. Bilo je tri sata po podne, nebo je tamnelo, saobraćaj se ubrzao, ali ja nisam pomerao auto. Po brektanju drugih vozila, prepoznao sam nervozu vozača pre kiše. Jedan je psovao pešake koji su pretrčavali kolovoz. Uključio sam radio. Dispečerka „Beotaksija” ponavljala je pozive za Takovsku ulicu. Iako sam bio blizu te adrese, nisam prihvatio vožnju. Šake su mi toliko drhtale da nisam mogao da držim volan.

Kritički osvrt Redakcija GLEDIŠTA © 2025

Piše Lena PETROVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Slaviša Nikolin Živković: STVARNO ME ZANIMA KO JE TAKVE LJUDE VASPITAVAO DOK SU BILI DECA?!

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Branislav Miltojević – „DEPJESAŽ: MISTERIJA U SRCU KRALJEVINE JUGOSLAVIJE”

гледишта.срб

U romanu Depjesaž, koji nosi podnaslov „Dnevnik anonimnog policijskog činovnika”, Branislav Miltojević uspeva da istovremeno oživi duh jedne epohe i da žanrovskim sredstvima sagradi napeti kriminalistički roman u duhu srpskog modernog realizma. Radnja se razvija oko „niškog slučaja” – leša bez glave, tačnije trupa bez ruku, nogu i bez glave pronađenog na Železničkoj stanici u Nišu, na Vaskrs 1930. godine.

Železnička stanica Niš, pre nego što je tokom Drugog svetskog rata potpuno porušena bombama američke i engleske avijacije

KRV U HODNICIMA „NACIONALA”: OTKINUTA GLAVA, RUSKI DOKUMENTI

Stil je arhetipski i bogat: pun arhaizama, autentične sintakse, čak i folklornih i administrativnih fragmenata inspirisanih izveštajima, ali sa maštovitom interpretacijom stvarnosti. Time ovo neobično književno delo dobija i dokumentarističku vrednost, ali ostaje živ i u žanrovskom smislu uzbudljiv – kao što su, na primer, rani radovi Stenlija Kjubrika zasnovani na izveštajima iz policijskih arhiva.

Miltojević koristi uvodnu priču u hotelu kao najpogodniji ulaz u pripovedanje: ta epizoda, izmeštena iz Beograda, sa dubokim simboličkim i političkim slojevima, gradi se kao vrsta unutrašnjeg trilera. Prisustvo ruskih imigranata, bugarskih atentatora, srpskih funkcionera i fatalnih pevaljki pravi kolaž lude planete u malom – zbrke, krvi i paranoje između dva rata.

Depjesaž je omaž žanru, ali i moguća slika jedne istorijske stvarnosti. Otud, budemo li roman čitali kao scenario, rekli bismo da je pred nama nešto što je trebalo da postane film u duhu Bertolučija, ali da je književnost ipak pobedila – jer u rečenicama, opisima i iskosa izrečenim pripovedačkim zaokretima, ima više ritma nego što bi ga mogao podneti i najuspešniji filmski zaplet.

IZ ROMANA „DEPJESAŽ”: PRVI SUSRET SA MISTERIJOM

U okviru edicije Slaviša Nikolin Živković, koja neguje sećanje na kultnog niškog pisca, po kojem nosi ime, do sada je objavljeno više proznih rukopisa čiji su autori pokazali osećaj za žanr i jezičku samosvojnost, roman Branislava Miltojevića Depjesaž donosi izuzetan literarni prikaz jednog fiktivnog, a duboko utemeljenog u javi „policijskog dnevnika” iz prve polovine 20. veka.

Pisan u formi svedočenja činovnika Uprave grada Beograda, gradi uzbudljivu priču na fonu stvarnih političkih i socijalnih prilika jednog perioda u Kraljevini Jugoslaviji. Izabrani odlomak, koji donosimo u nastavku, uvodi nas u napetu atmosferu hotelske noći, pucnjeva, sumnjivih dokumenata i prvog leša – u neku vrstu noar-fikcije na tlu Srbije.

Ovo je samo jedan od mnogih fragmenata koji pokazuju zašto je Depjesaž posebna knjiga, i zašto ovoj ediciji pripada zapaženo mesto u istoriji srpske književnosti.

Donosimo prvu celovitu epizodu unutar fiktivnog dnevnika, sa napetim opisom ubistva u hotelu „Nacional” i premijernim pojavljivanjem tetoviranog leša sa ruskim dokumentima i vizit-kartama. Odlomak ima dovoljno dramatičnosti, istorijskog kolorita i stilističke osobenosti, ali vam neće otkriti glavnu radnju, već će vas efektno uvesti u nju da pohitate, čim pre, po svoj primerak ove izuzetne knjige.

Železnička stanica Niš – nekada

ZAKLADNOЙ BILETЫ – Poglavlje iz romana „DEPJESAŽ”

Okrećem se i preturam po postelji. Ne mogu da zaspim. Pusti sanak nikako da me uzme pod okrilje svoje. Ne, ne, za mene nema ništa strašnije nego, tako, biti sam samcit u mračnoj, pa još hladnoj hotelskoj sobi pod pokrivačem, s punom glavom raznih misli i osećanja. Razmišljam o svemu. Sutrašnjem povratku u Beograd, jutrošnjem atentatu, današnjoj konferenciji, silnim obavezama koje me čekaju.

Pokušavam da zaspim. Al’ zalud. Ne mogu, nikako.

Šetam u hotelskoj sobi baksuznog broja 3, tamo-amo, od ogledala do prozora. Vraćam se, ponovo, krevetu. Taman kad sam pao u stanje polusna, odjedared se trgoh. Neko je snažno zakucao, pa prstima zagrebao o vrata. Ustao sam, seo na krevet. Čekam, nestrpljivo!

Mrklu tišinu razbi bat kratkih, odsečenih koraka: – Ko je?! – viknuo sam, uplašeno. Prilazim bliže vratima. Osluškujem. Zalud! Sve je ponovo utihnulo. Svud okolo, u hodniku i sobama, vladala je savršena praznina. Možda je kakav pijani gost, slučajno, zakucao na moja vrata, pa shvatio da je pogrešio, i udaljio se. Uprkos svemu, hteo sam da izađem u hodnik i da sam osmotrim… Navlačim novi „reglan” kaput.

Čekam. Uz škripu, otvoriše se susedna vrata. U tom trenu, odjeknu, kao iz topa, revolverski hitac.

Ondak, još jedan…

Tišinu prekinu strahoviti jecaj, pa mukli tresak o pod.

Potom, opet, zavlada potmula, grobna tišina. Dograbio sam službeni „nagan”, s revolverom u džepu istrčao iz sobe.

U hodniku skupila se poveća grupa ljudi – gosti, kelneri i sobarice. Zbunjeni, većina u negližeima. Dominirala je, u prvom redu, starija dama u crnom „pelc” mantlovu. Svi su nemo posmatrali krvavi prizor. Između njih, u sredini, na podu, ležao je nepoznati mladić.

– Molim vas, prolaz! – promrmljao sam odsečeno, objašnjavajući prisutnima da sam fizikus.

Radoznali gosti povukoše se u stranu. Ustreljeni čovek, obliven krvlju, ležao je na podu. Dva revolverska metka probila su mu prsa. Imao je, otprilike, oko četrdeset godina.

– Pozovite policiju, odmah! – zamolio sam najbližeg kelnera.

Stavio sam čisti peškir na ranu i naredio da ga prenesu u moju sobu. Nastupio je zgodan trenutak da zamenim lekarsku za pravu, istražiteljsku ulogu. Morao sam to da činim. Najprvo, konstatovao da nesrećnik u ruci, na kojoj je bio vidljivo tetoviran beleg tetra-gamadiona, drži ruski dokument.

Kad su ga uneli u sobu i spustili na krevet, izvrnuo sam mu džepove i našao, pored ostalih sitnica, priznanice „Petrogradske Založne Banke” ili bolje rečeno t. zv. „zakladnoй biletы”, kartu Evrope, neiskorišćeni vozni biletы „Orijent ekspresa” do Beča, vizit karte i plakate, nevešto sročene, sledećeg sadržaja:

Koristite priliku!

Samo dva dana – danas i sutra KUPUJEM veštačke, nove, stare, pokvarene ZUBE i čeljusti. Plaćam vrlo dobro. Samo posle podne od 2 do 6 časa ispred Hotela «Nacional»!

Na vizit karti uočio sam carigradsku adresu nekog Agarjanina, Kerima Beja, doktora. Strpao sam biletы u džep i obratio se prisutnima:

– Da li ste primetili nešto sumnjivo što bi pomoglo istrazi?

Nisu znali da sam državni službenik, da u hotelu odsedam kao policijsko lice u pratnji visokih državnih činovnika. Činjenica što su poverovali da sam fizikus, pribavila mi je izvesno poštovanje. Jer ubrzo u sobu uđe gospodin, u lepom odelu, ogrnut novim „reglan” kaputom i fino odnegovanim crnim brkovima. Kazao bih, izraziti tip pariskog noćnog kicoša.

– Ja sam prvi došao na lice mesta – obratio se, i bez pitanja dodao: – Baš sam se penjao na sprat, kad su odjeknuli hici. Potrčao sam uz stepenice i ugledao na podu ovog nesrećnog gospodina. U hodniku nije bilo nikoga.

Ostali gosti su potvrdili njegove reči, dok je kicoš podizao s poda sobe crveni fes poluloptastog oblika, jer ubijenom nesrećniku više nije bio potreban! U tom trenutku pojavio se Sreski Poglavar g. Dragan Džunić, koji je trebalo da započne istragu.

Tek kad sam se vratio u sobu, počeo sam ozbiljno da razmišljam o nemilom događaju.

Jedna stvar mi nije bila jasna. Ubica se možda prevario, jer činilo se da je imao nameru da ubije mene ili nekog od državnih čelnika naše, srpske delegacije koji su, na sreću, u poslednjem trenutku, zbog čestih terorističkih upada bugarskih komitskih bandi, tajno odseli u porti manastira Sukovo. Soba nesrećnika nalazila se kraj moje i pošto je i on čuo kucanje, verovao je, možda, da njega neko traži. Ubica, koji je čekao u zasedi, mislio je da se nalazim iza vrata i opalio. Moja sumnja ili nije bila tačna ili je ubica bio veoma neiskusan čovek. Diletant.

Uostalom, zašto bi neko hteo da me likvidira u ovom času?!

Soba je ponovo utonula u polumraku. Kao da se ništa nije desilo. Neka hladna jeza poče da struji mojim preplašenim telom. A napolju pljušti kiša, bije snažno o prozorska okna, šiba po krovu, u mlazevima se hučno sliva kroz oluke u zatamnelo dvorište.

Ustao sam rano. Od sinoćnjeg stresa, izgubio sam apetit. Nisam doručkovao. Izašao sam brže nego što sam mogao ispred Hotela. Čekao kočiju da me preveze na stanicu. Pažnju mi je privukao suvonjav, ćosav dečačić srednjeg rasta, kestenjaste kose i očiju. Bunovan, sedeo i dremao na stepenicima pored rasklimane hoklice s tri olinjale četke za malanje obuće. Upao mi je u oči zbog poderane odeće koja se retko sretala u ovom delu zemlje. Nosio je „pumphozne” i smeđi kaput s dragonerom, rvačku šubaru i teške turističke cokule.

Čudnovato. Al’ u poslednje vreme ništa me nije moglo da iznenadi, jer su se i u ovoj pograničnoj varoši ukrštali putnici prolaznici raznih vera i nacija.

S tom slikom u glavi nisam ni primetio kada je kočijaš zaustavio višljasto kljuse ispred pirotske železničke postaje.

Udržavnom vagonu prve klase „Orijenta” zaboravio sam na sinoćno ubistvo u Hotelu „Nacional”. Pažnju mi je okupirala jutarnja štampa i gužva u vozu, dok je ustajali vazduh parao piskavi glas konduktera. Glasno se objašnjavao s nekim strancem, Bugarinom valjda. Iz kupea je izbijala teška zapara. Pritisak je bio nesnošljiv, jer je uvećavao toplotu, izazivao znojenje, sprečavao disanje, ojačavao gušenje…

Lokomotiva pisnu još jedared, zatresoše se vagoni, zaškripaše točkovi i voz, konačno, krenu ka Nišu.

Uvodni tekst i oprema Redakcija GLEDIŠTA © 2025

Odlomak Branislav MILTOJEVIĆ

PROČITAJ JOŠ

Milica Špadijer: BOG SVE UREDI!

ODABERI VIŠE

· književnost
· umetnost
· društvena pitanja

Vukosav Delibašić: POVRATAK IZ PAKLA (Odlomak)

гледишта.срб

Odlomak iz rukopisa romana Povratak iz pakla, Vukosava Delibašića, ovenčanog niškom gradskom književnom nagradom SLAVIŠA NIKOLIN ŽIVKOVIĆ, na konkursu Društva književnika i književnih prevodilaca, za najbolji neobjavljeni književni rukopis napisan na srpskom jeziku 2021. godine.

Uveče Mirjana nije mogla zaspati. Ona je, bez sumnje, znala da je Mrdelja Vojinu smjestio robiju. Dok je bila djevojka, on se stalno motao oko nje. Mučio se i udvarao, a ona ga je energično odbijala. Nekolika dana nakon vjeridbe sreo je i otvoreno joj rekao: – Nije on za tebe. Zažalićeš. Ti si seljanka, a on je već sada na važnoj funkciji. Brzo će ga premjestiti u Komitet, već je dobio stan u gradu. Ostaviće te i onda ćeš se sjetiti Mrdelje.

– Zbog toga, iako ni kriva ni dužna, sebi je dodavala dio griže savjesti zbog Vojinovog stradanja. On je onomad došao i ne zna šta je njoj taj čovjek kvarnog morala priredio. Njoj i njemu, mislila je, možda baš zbog nje.

– Dopadala sam mu se. Na početku je vjerovatno imao ozbiljne namjere. Kad sam ga odbila, nije mogao podnijeti. Proradila je bolesna sujeta, pa nije birao načine da mi se osveti, a možda me stvarno želio imati za ženu. Ko zna šta sve može stati u ludu glavu bezobzirna čovjeka. Htjela sam Vojinu da ispričam, no nas djeca prekidoše, a možda bolje sada što nisam. Ispričaću mu kad se malo oporavi. Povrijediće mu to nezacijeljene rane. Pogodiće ga kad sazna pravu istinu o Mrdelji. Previše je skrhan kad poslije toliko vremena i silne želje nije ni pokušao da mi priđe kao muž. No, vrijeme otkriva sve, ali i rane liječi. O kakvoj svojoj krivici ja razmišljam?

Mrdelja svjesno služi svojoj nesreći. Vojin je i ovako slomljen tek izašao iz te tame, koja mu je suzila pogled na život, pa misli da su ovdje bolji ljudi od onih koji su ga mučili na robiji. Isti su tamo i ovamo. Gdje god čovjek ode, sam sebe, svoju pamet i svoje poštenje sa sobom nosi. Vojin možda samo sumnja da je Mrdelja jedno veliko ništa. Trebaće mu vremena da sagleda i upozna njegov nakaradniji karakter od onoga koji je do sada poznavao. Nesrećne okolnosti i brige su nas promijenile i gurnule u ovu crno-bijelu stvarnost i začarani krug iz kojega moramo što prije izaći. Nije ovo kraj životu.

Život ide dalje. Marko i Marica su naš život – tješila se u mraku.

Zaustavila je dah da oslušne disanje djece. To joj skrenu tok misli koje se noćas u ovoj pomrčini nadovezuju jedna na drugu, bez cilja, bez reda, bez uticaja njene volje. Na njenu radost, kad je pored sebe osjetila život djece, misli su krenule ka srećnijem dijelu života.

– Mladi smo. Ako Bog da, biće još djece. Najsrećniji dan u mome životu je onaj kad sam ih rodila, Markovdan kad se sunce pojavljivalo u osvit zore. Osjetila sam blagi bol podno krupnog i oblog trbuha. Nijesam tada znala ništa o porođaju, niti da nosim njih dvoje. Za mene je to bio nepoznat bol, a u stvari i nije bio neki bol. Navikla sam bila da se koprca, mislila sam jedno je u stomaku. Zato Vojinu ništa nijesam govorila.

Kako je dan odmicao, stomak je bivao sve nemirniji. Počeli su bolovi. Svekrvi bih odmah rekla, no ona, neka joj Bog dušu prosti, bila mi je ka majka, bijaše tada otišla u grad kod sestre, pa sam na kraju morala reći Vojinu. Naljutio se što mu prije nijesam rekla. Na vrijeme bi otišao po majku, kako bi mi pomogla da se porodim, pa je malo i zagalamio:

– Mirjana, ti se porađeš, a majka nije tu. Što mi jutros nijesi rekla kad kažeš da je tada počelo?!

Hajde, zvaću Mariju Petkovu. Tu, nije daleko. Ona je iskusna i vješta oko porađaja.

Kad su se vratili, Marija je ostavila Vojina pred kućom, a ona ušla kod mene, pa odmah s praga: – Neka je sa srećom, snašo! Ne boj se. Sad ćemo mi – kaže mi. – Lako je to, ja sam jedanaestoro rodila, pa ništa mi nije bilo. Samo se opušti i slušaj me. Ja sam se već vrtjela gore-dolje na slamarici pored ognjišta, a ona je kleknula pored mene, opipala mi stomak:

– Dobro je, trbuh se spuštio. Brzo će. Klekni. Uhvati se objema rukama za ovu stolovaču. Drži čvrsto i diši duboko. Diši… Diši… Duboko diši i pomalo guraj. Napni se… Neka!… Ne krivi se. Od toga ti je samo teže. Opušti se. Kažem ti opušti se i diši… Tako! Eto, gotovo je!

– reče mi i zovnu Vojina da mu kaže:

– Muško je, Vojine!

Sve se u radost pretvotilo. Streknula sam od iznenadnog plotuna. Vojin je tri puta pucao da oglasi da je dobio sina.

Marija samo što je okupala Marka i povila, a meni ponovo bolovi. Uplašila se ja, a uplašla i ona:

– Kakvi sad bolovi? pita me.

– Mora to malo. Šta si se uspaničila? – kaže mi.

– Hajde da pogledam! O, pa ti i drugo rađaš. Malo sam se uplašila, a ona veli: – Ne boj se, živa bila. Neka je srećno! To će za čas. Evo već se glavica pokazuje. I ne prođe dugo, ponovo plač.

– Ovo je žensko – dosta hladno saopšti meni, pa Vojinu, koji je još bio pred kućom, a meni puno srce tada i sada što je jedno muško, a drugo žensko. Ako je Vojin tada za Marka ispalio tri metka, mogao je, bar jedan i za Maricu. Nijesam ljuta. Znam što nije.

Marija bi svakome ispričala da je Vojin pucao kad mu se šćer rodila, a to nikad niko u Crnoj Gori nije uradio od njenog postanka do današnjeg dana. Svi bi se sprdali kako je Vojin pucao iz puške kad mu se šćer rodila, a pričaju kako se sad u komunizmu jednako tretiraju žene i muškarci. To im je istina isto kao ova da sad svi živimo jednako dobro. Ne vjerujem ja u to da će ikada jednako biti tretirani muškarci i žene niti da će vaskolik narod isti standard imati.

Ove zadnje misli su je malo rasteretile, pa je pred samu zoru zaspala. Ne zna ni ona kad ni koliko je spavala kad je, u potpuno svanuće, probudio Vojinov neartikulisani krik. U bunilu je skočila iz postelje od toga neočekivanog vriska, njenim tijelom je prostrujao osjećaj neopisivog straha u kojem se za tren stvorila pored njegovog kreveta.

– Vojine!… Vojine, šta se desilo? – i sama u panici dozivala ga je, a on zbacio sa sebe pokrivač, preznojen i unezvijeren, gledao je po prostoriji. Nju naizgled nije ni primjećivao, sve dok mu šakama nije obuhvatila lice i uperila pogled u njegove oči.

– Mirjana je… Tu sam… Što si se uplašio, Vojine?

– Tek tada se, bez treptaja, zagledao u njeno lice i shvatio da je ona tu pored njega, pa je poslije izvjesne pauze odgovorio podrhtavajućim glasom:

– Oh, tu si, Miro.

– Vojine, mora da si nešto strašno sanjao?

KLIK PO KNJIGU OVDE

– Ogromni crni pas me uhvatio za nos i usta. Trese mi glavu, a ja se branim. – Dok je pričao, opipao je vilicu, usta i nos, pa nastavio. – U jednom momentu sam osjetio da me davi i da je tu kraj životu.

– Ništa strašno, to je samo prolazna noćna mora poslije propaćenog života. Sve će proći. – Da se ne probudih, mislim da bih se ugušio.

– Vojine, proći će ti košmarni snovi. Ustani da pijemo kavu i pričamo, lakše će ti biti.

Dodala mu je ruku i povukla ga da ustane, a on od straha ukočen i težak kao klada.

Za GLEDIŠTA piše: Vukosav Delibašić

Nikola Pantić – NA PUTU DO ČOVEKA (Odlomak)

гледишта.срб

Odlomak iz rukopisa romana Na putu do čoveka, dr Nikole Pantića iz Beograda, ovenčanog niškom gradskom književnom nagradom SLAVIŠA NIKOLIN ŽIVKOVIĆ, na konkursu Društva književnika i književnih prevodilaca, za najbolji neobjavljeni književni rukopis napisan na srpskom jeziku 2022. godine.

Na putu do čoveka – Dnevnik zasnovan na istinitim događajima

ŽIG

Bilo je toplo i vedro zimsko jutro. Džozef je sedeo na samoj ivici udobne metalne fotelje, tik uz pokretni sto na kome je ležao papir, samo jedan od prevaziđenih izuma davno zaboravljenog vremena. Umeo je tako povremeno da uhvati sebe kako prazno blene u još prazniju hartiju, ne uspevajući da nađe pravi izraz za otpočinjanje misli.

Uvek mu je delovalo da ideja pobegne baš u momentu kada počne da se definiše u njegovoj glavi. Ovoga puta se činilo drugačije, jer je ideja dobijala oblik nečeg dostižnog. Leva ruka, koju je koristio za fino rukovanje predmetima i u kojoj se tog trenutka nalazila olovka, pokrenula se lagano ka papiru kada se začulo zviždanje iz njegove desne podlaktice.

Bio je to Ausvajs, implant lociran u donjem delu desne ruke, sa zadnje strane, par centimetara iznad mesta na kome se podlaktica zglobljava sa šakom. Džozef je istrenirano bacio pogled ka ekranu implanta, samo da bi ugledao crveni alarm koji je pokazivao povišen nivo motivisanosti.

Previsoka motivisanost će dovesti do hiperaktivnosti i agresije, iz kojih lako mogu slediti nesaradljivost, svadljivost i ugrožavanje tuđih sloboda. To zna svaki građanin Sveta. Iako ne postoji zakon koji obavezuje pojedinca da koriguje sopstvenu motivisanost, preporuke Svetske naučne organizacije jasno kazuju da ona mora biti pravovremeno vraćena u preporučeni opseg koji se kreće između osam i dvanaest internacionalnih jedinica.

Naravno, Ausvajs neće sam regulisati motivisanost, bez prethodne konsultacije sa korisnikom. To bi bilo kršenje ljudskih prava.

Nakon što hemosenzitivne pločice, koje su svakoj individui neposredno po rođenju plasirane u regione mozga od suštinskog interesa i centre sa relevantnom ulogom u regulaciji raspoloženja i emocija, registruju povišen ili snižen nivo neurotransmitera dopamina u prefrontalnom korteksu, zaduženom za više intelektualne funkcije, one će konvertovati izmerenu koncentraciju dopamina u internacionalne jedinice motivisanosti, a potom bežično poslati dobijene informacije do Ausvajsa, koji će na ekranu prikazati alarm u slučaju da su vrednosti van opsega preporučenih.

Korisnik će jednim klikom potvrditi da li želi izvršavanje korekcije motivisanosti ili ne. Sve mora biti na dobrovoljnoj bazi. U slučaju da korisnik prihvati korekciju, Ausvajs će poslati signal do depoa korigujućih supstanci, koji se nalaze neposredno ispod lobanje i koji su, nalik hemosenzitivnim pločicama, takođe plasirani svim individuama neposredno po rođenju.

Iz depoa će se potom osloboditi odgovarajuća zapremina korigujuće supstance i motivisanost će ponovo biti u ekvilibrijumu. U slučaju da motivisanost bude ispod osam internacionalnih jedinica, iz depoa će se osloboditi dopamin i motivisanost će biti podignuta do propisanog opsega.

Ukoliko motivisanost bude iznad dvanaest internacionalnih jedinica, oslobodiće se dopaminski antagonisti, koji će blokirati efekat dopamina, i nivo motivisanosti biće snižen. Bilo kako bilo, balans će biti postignut i to je jedino što je bitno. Kao što višak motivisanosti dovodi do agresije i ugrožavanja tuđih sloboda, tako njen manjak vodi u nezainteresovanost, koja kao krajnji produkt daje suicid.

Stoga i manjak i višak motivisanosti mogu imati negativne posledice. Zbog toga uvek moramo imati na umu da je postizanje ekvilibrijuma ultimativni cilj. Ovaj princip važi svakako i za druge emocije. Bes, ljubav, mržnja, strah… Sve se može vratiti u normalu jednim klikom. Nema potrebe preterivati u bilo čemu.

Ekstremi dovode do loših ishoda. To su osnovni principi kojih se čvrsto drži Svetska naučna organizacija i koji do sada nisu izneverili. Rezultati su jasno vidljivi. Stopa kriminaliteta je od početka primene Ausvajsa do sada opala za neverovatnih petnaest hiljada procenata, dok je suicid na nivou statističke greške.

Svemu tome je verovatno doprinela i činjenica da više nema klasnih razlika, jer nema potrebe za nadmetanjem, postavljanjem i postizanjem cilja. Zbog toga je i novac pre više stotina godina ukinut. Tehnologija obavlja većinu poslova, te su ljudi potrebni samo za zadatke nepraktične za veštačku inteligenciju, koja postaje sve prirodnija od one prirodne. Osim toga, svako fizičko zadovoljstvo je dostupno na klik.

Više elektroda je locirano u različitim delovima nucleus accumbens-a, poznatijeg kao centar za zadovoljstvo. Stoga je lako inicirati osećaj bilo kog tipa zadovoljstva. Orgazam… klik. Kokain… klik. Heroin… klik. Nikotin… klik. I sve to bez posledica po zdravlje… fizičko, razume se. Nije li ovo savršen Svet?

Čak se otišlo toliko daleko da trenutno postoji preko dvesta različitih ukusa koji mogu biti doživljeni jednim klikom. Možete jesti slaninu i ćevape i piti pivo do besvesti bez ikakvih posledica. Vaša jetra će biti očuvana, koncentracija holesterola u krvi kao da imate dvadeset, a ne dvesta dvadeset godina.

Veći intenzitet i nove, inovativnije tipove zadovoljstva morate ipak zaraditi. To se postiže kroz prihvatanje onoga što vam Ausvajs preporučuje. Dakle, ukoliko vam je savetovano smanjenje besa, smanjićete bes. Ukoliko vam je preporučeno povećanje straha, povećaćete strah. Toliko je jednostavno.

Samo valja poslušati implant. I staviti emocije po strani… ali one su već regulisane, tako da ni to nije vaš deo posla. Samo prihvatajte dobronameran savet Ausvajsa i to je sve. Što saradljiviji budete, viša će biti verovatnoća za ovomesečni bonus u vidu dva nova tipa fizičkog zadovoljstva i izglednija mogućnost pojačavanja intenziteta zadovoljstva za dva dodatna stepena. Zaslužena nagrada.

Nove vrste zadovoljstva bivaju programirane svakoga dana, te nikada nemojte misliti da ne dolazi nešto još bolje. Samo stiskajte YES na implantu i mogućnosti samozadovoljavanja širiće se u nedogled. Vi ste sopstveni mali Bog. Za ljubitelje intelektualnog zadovoljstva, tu je virtuelna stvarnost koja nikada neće biti nadmašena realnom stvarnošću. Nekoliko klikova na ručnom implantu radi odabira vama najprijemčivije virtuelne stvarnosti dovešće do slanja signala elektrodama u višim moždanim centrima i iniciranja nezaboravnog iskustva koje može trajati koliko god želite…

Ukoliko redovno prihvatate dobronamerne savete Ausvajsa, razume se.

Ako pak odbijete preporuku Ausvajsa o korekciji određene emocije, on će vas uporno podsećati da je vaš neurohemijski balans poremećen. Najpre će to činiti svakih deset minuta, zatim svakih pet minuta i, konačno, svakih šezdeset sekundi. Alarm će se oglašavati u vidu sve crvenijeg ekrana i sve glasnijeg zvuka, koji će na kraju dostići intenzitet i oblik najjače sirene koja se može zamisliti.

Tako, čak i ako sami ne shvatite da je u vašem ličnom interesu korekcija psihološkog disbalansa, naći će se u vašoj blizini neka dobra duša koja će vam objasniti da je za vas najbolje da pristanete na preporuku Ausvajsa i korigujete sopstvene emocije. U ekstremnim odstupanjima od referentnih vrednosti, implant zadržava legitimno pravo da opomene šalje i u kraćim vremenskim razmacima od jednog minuta.

Osim toga, na ekranu će se pojavljivati ponavljana upozorenja o mogućem smanjenju dostupnih doza fizičkih zadovoljstava ili smanjenju broja dostupnih sati u virtuelnoj stvarnosti za naredni mesec. Tako da imate izbor: glasan alarm i manjak dostupnih zadovoljstava za idući mesec ili veća dostupnost zadovoljstava i odsustvo sirene. Vi birate.

Džozef je stisnuo YES na implantu, potom se pridigao u fotelji i pritisnuo taster sa svoje desne strane. Na stolu se pojavio otvor u kome su se prikazala četiri šprica različite sadržine. Prvi je sadržao proteine, drugi ugljene hidrate, treći esencijalne masti, četvrti vitamine i minerale. Sadržaj jednog po jednog ubrizgavao je u svoj krvotok preko kontinuirano otvorene venske linije na levoj nadlanici.

To je bio doručak.

Sada je spreman za radni dan.

Za GLEDIŠTA piše: Nikola Pantić