Ознака: Поезија

Александар Војиновић Најјачи: СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com

Две запажене књиге поезије су иза Александра Војиновића Најјачег, дебитантска ДИСТРОФИЈА БЛУЗ и друга СВРАКЕ, ВРАНЕ, ГАВРАНИ. Прва књига нашла се у ужем избору за награду Бранко Миљковић, а друга је премијерно дело Библиотеке СИГМА. Циклус песама СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ садржи делове необјављеног рукописа треће књиге његове поезије.

Акропољ – Ефрем Ефре

ИСТА ЗВЕР

Иста звер нас изједа изнутра

Храни се страхом

Храни се храброшћу

Храни се свесним и несвесним

Храни се мислима и заборавом

Храни се чиме год жели

Расте тихо

Расте гласно

Рачва се у свим правцима

И пружа у недоглед

Букти као зараза и јењава

На све могуће и немогуће начине

Шарена и црна,

Лепша је од нуклеарне печурке

Милује нас мрклином

Обасипа нас грумењем

Удише нашу несигурност

Поштапа се слабошћу

Она је рђава реч, зденац врисака

Редак пупољак

Она зна да смо будале

Иста звер нас изједа изнутра

Одозго

Одоздо

Са обе стране

Ни у сну нас не оставља на миру

Кад је замори наше месо

Кад јој дојаде изнутрице од наших мисли

Појешће саму себе

ПЛЕН

Даље од лажне скице света

Даље од скучених простора

И неозвезданих очију

Вуку те кругови

Сањаш немирне воде

Осећаш биље и звери у крвотоку

И већ си у шуми

Плен сопственог сна

Крвариш

Као сломљена стабљика цвета

Далеко од зидова

Далеко од жамора

Ишчезаваш слободан

СЛИКЕ ИЗ ГРЧКЕ

Стоје преда мном

Прекасно развијене

На њима

Магична љубичаста боја

Пејзажи са друге планете

И неки други ми

Нема ни трага опасностима

Чујем жагор

Таласи ме запљускују

Чехиња дугих ногу и плавих очију

Показује нам књигу о великим уметницима

Разговарамо са пијаним Грцима

О фудбалу и рату

Један каже да би нас бранио зубима ако треба

Даје ми своју адресу

Да му пишем кад се вратим у Србију

Прихватам

Никад му нисам одговорио

Ноћне шетње

Велики месец сурфује

На узбурканим црним таласима

Пијемо пиво

Лупамо глупости

Бацамо риме

Пет дана под сунцем

Пет дана под кишом

Последњи трзаји слободе

Ускоро ћемо се удаљити

Као што се људи увек удаље

Као што се јаве седе

Као што се лице избора и поприми грубе црте

Као што се свако окрене себи

ЉУДИ

ходају

трче

певају

лете

пливају

скачу

свирају

воле

воле их

играју

пију и пуше

ослушкују

оговарају

стоје на прозору

стоје на семафору

стоје под сунцем

стоје у води

верују

не верују

плачу

смеју се

пишу

цртају

гледају филмове

додирују лишће

кидају гранчице у пролазу

мазе пса

мазе мачку

дижу руке према небу

прстима формирају кавез

за челичну птицу

гаје мале блесаве људе

који ће сутра

гајити мале блесаве људе

људи причају

ћуте

гледају

жмуре

трепћу

заљубљују се

у очи у зубе у песму

иду на посао

иду у пензију

иду у смрт

иду у вечност

и то им је мало!

ШЕТАЛИШТЕ

Светло у води

Заробљено између два моста

Између два света

Облаци тежи од мамурлука

Слепи мишеви и неке уврнуте птице

Које чак ни ја не разумем…

Траг крви дуж читавог шеталишта…

Сада мора да је уклето!

Као рођење

Највеће пријатељство

Или

Још горе

Као права, постојана љубав

Или

Било шта друго

Једнако ништавно и осуђено на исто

Мирис траве помешан са мирисом траве

Алкохол у умирућем желуцу

Графити посвађани идеологијама

Ругалице животу

Клупе леђима окренуте води

Споменици подигнути

У част покојне памети

Знојава, затегнута и запуштена тела

Обична срећа и несрећа

За којом жудим

Док се гробље шири

И расте у мојој лобањи

Туђом руком наздрављам шеталишту

И поклањам му свој дух

Решен да заувек лебдим

Изнад светла у води

Између два моста

Између два света.

ОБИЛАЗАК ПЕСМЕ

Свако лето

Проводим

У сопственој песми.

Сваки ћошак обиђем,

Сваки камен као стих прочитам,

Сваки стих као камен

Подигнем.

Најава поетског документарног филма Дистрофија блуз – Дневник (Не)обичног живота

ПЕСМУЉАК НЕДОСТОЈНОГ И НИШТАВНОГ ЗРНА СА ЗАКРЖЉАЛОГ ЦВЕТА-СМИСАОЖДЕРА

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери

И слатке суицидне мисли.

Ти си немо чудовиште

Зид над зидовима

Расадник омчи и болести

Највеће

Најстрашније

И најлепше Ништа.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Све.

Опрости овом недостојном зрну

Што те проучава сваке вечери

Дрхтећи од страха и немоћи,

Посматрајући,

Са закржљалог цвета-смисаождера.

Пружам прашњаве руке од прућа

Ка твојим безбројним влатима.

Најближа ми је достижна колико и најдаља.

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери

И слатке суицидне мисли.

Ти си немо чудовиште

Зид над зидовима

Расадник омчи и болести.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Ништа.

Највеће

Најстрашније

И најлепше Све.

Чему да се надам

Када једнако хладно и равнодушно

Тишином упијаш плитка, испразна бића

И најузвишеније духове?

Плашим се твојих тајни,

Равницо овлаш позната.

У твом мраку ничу страшни бисери,

Слатке суицидне мисли

И тек понеки песмуљак

Ништавног и недостојног зрна,

Са закржљалог цвета-смисаождера.

П.С.

Послали смо

Лажну представу о нама

Да неуморно путује црним бескрајем.

Изоставили смо само крваве ситнице,

У нади да нам нећеш узвратити истом мером.

За ГЛЕДИШТА пише Александар ВОЈИНОВИЋ НАЈЈАЧИ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Јована Бајагић: УВОД У ИНСОМНИЈУ

ОДАБЕРИ ЈОШ

· књижевност
· уметност
· друштвена питања

Јована Бајагић: УВОД У ИНСОМНИЈУ

gledista.drustvoknjizevnika.com

Књига поезије МУВЕ у издању Друштва књижевника и књижевних преводилаца Ниша изашла је у Библиотеци СИГМА крајем 2023. године. Од премијерног представљања на Нишком сајму књига те године, збирка је понела епитет најважније дебитантске књиге поезије песникиње из Ниша од почетка овог века.

Илустрација на насловној страници – Стеван Митић

ПУЦАЊ НА КРАЈУ СЕЛА

Букет пластичних кеса из баште

положила сам поред

надгробне плоче детињству.

На каменој чесми

још увек сијају моји цртежи сунца.

У старој породичној кући

крезуба вилица времена

вреба из гоблена.

На зиду баба Драгица

учаурена у венчаници.

Гњавим је причама о теби.

Волети те значи

репетирати наше поруке

када нико не гледа.

Бити увек насмејана мета.

Баба испија дуплу ракију

спрема се да ме расклопи и састави

за осам секунди.

За њу сам обичан ћорак.

У стакленој ћаси лежи револвер

њеног покојног мужа.

Сећања ми се заглављују у цеви.

Нишаним у огледало

које су испљувале муве.

ПОЖАР У ГОРЊЕМ СТОЛИВУ

Огањ настаје кад Локи слави рођендан.

Пуцне прстима и покрене ватромет

у наранџасте врхове борова                                

дува као у свећице на торти.

Тада се треба чувати                               

тишине поред велике воде

искри што тињају под капцима

егзотермних процеса међу нашим прстима.                                          

После забаве остају ћелава брда

и мртве пчеле по површини мора.

Црне конфете показују ми пут.

Празан простор учи вештини

заборављања дрвећа.

Преживели и даље горе изнутра.   

Још увек нисмо отпорни на пламен

и рођенданске жеље.

УВОД У ИНСОМНИЈУ

Предавања похађам код еминентних професора

импровизованих сценарија

погрешних скретања

и напада панике у салону намештаја.

Ноћи су лабораторијске вежбе 

вожње кроз покушај заборава

у којима свет нестаје у измаглици 

Кад околна брда запале цигарете

и магла се спусти на кружне токове

мењам осигураче на месецу.

На крају семестра 

соба са огледалима постаће око инсекта

из кога ћу изломљене слике 

наслагати у живот 

ефектом стробоскопа.

Можда завршим курс немачког 

испланирам зимовање

научим сликање акварел техником.

Можда песме

буду мој дипломски рад

мухоловка за мисли 

на ивици радног стола.

ТУЖБАЛИЦА СА БАЛКОНА

Уселили смо се у кутију

док је вод челичних жирафа

стражарио над квартом.

Колоније мрава

са жутим шлемовима

рушиле су пирамиде од песка

Кроз ситно сочиво

гледали смо како се шире пукотине

у комшијским зидовима.

Даљински није мењао

програмску шему предграђа

и презимена су оболевала од анемије.

Никада нећу постати темељ

неког новог дома.

За то се копа исувише дубоко.

На великом бетонском екрану

моје око

биће мртав пиксел.

ЛУЈ ПАСТЕР PERSONA NON GRATA

Лисице са тавана

одбијају да предају личне карте

чак и када у њих уперим очев пиштољ.

Дугим реповима шибају до смрти

тенк на батерије

пехаре са такмичења

о врат каче неуспехе

глођу стихове

као пилећа крилца.

Никоме их не помињем.

Моја биографија заражена беснилом

слуша како други све раде боље.

У руци носим очев пиштољ

напуњен са шест ефикасних доза

вакцине о којој је Пастер ћутао.

ЉУЉАШКА ОБЕШЕНА О БРЕСТ

У мени се води деветогодишњи рат. Војска је разорила летовалишта у Котору. Спалила мусаку твоје мајке. Повређени су се вукли по кафанама. Ране лечили кипућим уљем. Једне ме је ноћи на штакама јурио неко с лицем налик твом. Попела сам се на брест и сакрила иза лишћа.

Мислила сам на море. Гледала младице како расту из мене. Ипак, нисам могла дуго да се држим за грану. Пала сам на свој гроб. Жртвовала свој народ. Потписали смо примирје и заклали лубенице.

Поново се љуљам над провалијом. Нож ниче из мог пупка. Љуљашка празна. Брест ће посећи и ту ће саградити гаражу на три нивоа. Нико не зна шта ће бити са мном.

Прича о књизи МУВЕ у Културном дневнику РТС-а

У МЕТРОУ

Отићи.

Склизнути низ ваздух.

Подземна железница је скоро празна.

Мало шта је тако јадно

као кад у зору тутњим

у тесној просторији без одјека.

Свака реч се уклапа у било вагона.

Уназад.

волети наопаког себе.

Полако нестати са приземља живота.

Удовољити мраку у трбуху.

природно се одвојити од страха.

Оседећу гледајући себе у потиљак.

А мислила сам

бар смрти има довољно за све.

АКО МЕ ИКАДА ПОЗОВЕШ НА ДЕЈТ

Од штапића за сладолед

направићемо крст

на гробу твог мачка.

Појешћемо три парчета лубенице

мачевати се кишобранима

на полеђини биоскопске улазнице

написаћу ти љубавну поруку

Морзеовом азбуком.

Рећи ћу ти

као мала мислила сам да су муве

акробате у циркусу за патуљке

а паукова мрежа сигурносни систем.

Признаћу ти

често се осећам као мотел

на периферији града

или неважећи календар

изнад кухињског шпорета

Једног дана све кактусе света

спаковаћу у гепек половног аутомобила

кренути чак до Аскума

на нас ће падати бомбе

пуцаће као пластични балони.

За ГЛЕДИШТА избор приредио: Жељко МИТИЋ

Пише: Јована БАЈАГИЋ

ПРОЧИТАЈ ЈОШ

Жељко Митић: ПЕСМЕ ИЗ НОРВЕШКЕ

ОДАБЕРИ ЈОШ

· књижевност
· уметност
· друштвена питања

Радоман Кањевац: ГРЕШНЕ МИСЛИ НА СВЕТИМ МЕСТИМА

gledista.drustvoknjizevnika.com

Јубиларни, пети „Театар на раскршћу” донео је нишкој публици књижевно вече Радомана Кањевца, познатог српског песника, који је говорио своје стихове у оквиру пратећег програма фестивала у Народном позоришту у Нишу. Захваљујући великом српском песнику, сада су његови нови стихови по први пут и пред читаоцима. Портал ГЛЕДИШТА са поносом представља три песме из његовог необјављеног рукописа књиге поезије: „Грешне мисли на светим местима”.

Радоман Кањевац – Фото: Мирослав Лавречнић

ТАЈНА

То је град о коме се ништа не зна

Бродски би рекао: две рибе које се прже у тигању

Ујутру осећај дивних пропуштених прилика

Дању мирис некадашњих, устајалих векова

Ноћу тишина као у туђем гробу

Таласи који ударају о имена и датуме

Влага мемљивих зидова који не одају тајне

Курве на сваком ћошку

Празни салони у којима одзвањају некадашњи осмеси

Магла у којој се не види ништа осим истине

Музичари који певају кад говоре

Час у коме се човек може срести са собом

Лепота која не пролази

Радоман Кањевац – Фото: Мирослав Лавренчић

МАГНЕТИ

Понекад, у глуво доба ноћи

Кад је пун месец и кад је празна кућа

Чујем како разговарају магнети на мом фрижидеру

Тихо, да не пробуде укућане.

Шапат њихових зубатих, заразних језика

Меша се са мирисима предграђа у градовима

Кроз која сам пролазио млад и неукротив

И тешком тишином празних хотелских ходника

У којима сам оставио сећање на будућност.

Док разговарају, магнети се померају

Пале се и гасе у мрклом кухињском мраку

Претварајући глатку површину хладњака

У моју малу, виртуелну Вавилонску кулу

Четврти дан, петог фестивала ТЕАТАР НА РАСКРШЋУ

КАМЕНОЛОМ

На овом светом месту

На коме је неко одгризао комад земље

Као парче велике зелене јабуке

Гради се вавилонска кула, прави се непроходан пут

Овде је свакоме живоме створу

Комад камена добра замена за вечност

Овде се рађају симболи бесконачности

Куле мотриље, са којих добри војници

Кришом гледају распомамљене купачице

Овде је глава неког будућег Цезара

Боја за фреске, за нови храм у Хори

Камен за купус, који ће прехранити сиротињу

Берлински зид, који раздваја навике

Ово је родно место материје

На коме човек може сачувати дух

Тупи ударац хладног оружја у само срце планете

Који производи само класичну музику

За онога ко има апсолутни слух

Овде се вечност дроби у ситне комаде

И онда поново спаја у слике и мозаике

Ово је место на коме је стваран свет

Рај за песнике, пакао за прозаике

За ГЛЕДИШТА пише: Радоман КАЊЕВАЦ

Жељко Митић: ПЕСМЕ ИЗ НОРВЕШКЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com

Овај циклус песама Жељка Митића, претходно је објављен у часописима: Поезија, часопис пјесничке праксе; број 3-4, просинац 2023, Загреб, Градина, часопис за књижевност, уметност и културу, бр. 105-106/2023, Ниш. Фотоилустрације су из музеја Едварда Мунка.

Песму Ово није земља за самце први пут објављују ГЛЕДИШТА.

Едвард Мунк – Аутопортрет поред прозора

МОЈА БОРБА

Нисам умео да лажем

па рекох волим њу

али волим и тебе,

могли бисмо да живимо сви скупа.

Мада сам веровао

да ће у мом предлогу

препознати добру идеју,

то се није догодило.

Саопштила је како ћу

ипак морати да бирам.

Промена не може да буде лоша,

помислио сам

и одабрао нову девојку.

Касније сам се опаметио

и решен да више не улазим у везе

због којих ћу се осећати

млађе и пожељније

вратио се кући

доневши са собом

полно преносиву болест.

А она ми је све опростила.

Живели смо срећно

неколико наредних година

док нисмо закључили

како бисмо могли да живимо још срећније.

Па се одселила на Север

нашла посао

купила кућу

и одвела децу.

Није ми опростила.

ЖЕНЕ ФИЛМОВА Б ПРОДУКЦИЈЕ

Луде, хистеричне, љубоморне, јебозовне,

жене које воле или бар мисле да воле,

спремне су да убију за туђег мужа

али не и да се повуку или предају.

У сталном узбуђењу које носи

мување с таквим женама,

изгубио сам много.

Једном сам пропустио

понуду живота,

да објавим књигу у Лондону.

С друге стране сам и добио.

Између осталог, редовну терапију.

А Шодан каже:

Објављена књига на енглеском језику,

заглављено је стопало

у једном одшкринута врата

светске књижевности.

Никад ниси превише стар за успешну каријеру

и никад није касно за поправни,

осим после секса

са књижевном критичарком.

КРАЉ ДРАМЕ

Некад ствари нису као што изгледају

или нису сасвим јасно постављене,

као што јелен не прелази магистралу

него магистрала пролази кроз шуму.

Некад ме чудно гледају,

овде сам странац,

и на дечјем фудбалском турниру

не аплаудирам као у позоришту

попут осталих родитеља,

већ галамим,

псујем и претим судији.

Некад ствари умеју да буду

у неспоразуму са собом,

са првим сунчаним данима пролећа

број хитне помоћи постављам

на брзо бирање,

заљубљен сам у жену која је отишла,

људи се боље осећају кад нисам

у њиховом друштву.

Позив на пиво

одбијају фантастичним разлозима.

А Алекс каже:

Не постоји неразумевање

већ само лоша трава.

Прошло је много година

како нисам дувао,

параноје сам сачувао као

сувенире.

Едвард Мунк – Убица

НЕКО ЈЕ ПОПИО МОЈУ ВОТКУ

Када сам се после три месеца              

из Србије вратио у Норвешку,

ствари су углавном биле тамо

где сам их и оставио.

Приметио сам пар нових предмета,

вероватно добијених

као поклон за празнике,

и да је моја вотка

попијена.

Из дивне стаклене људске лобање

са чепом на врху,

нестала је сва течност.

Загледан у шупљине очних дупљи

покушавао сам да одгонетнем:

Жена не пије вотку,

деца су још увек мала,

наши гости Срби махом су љубитељи

ракије.

Као у причи о златокосој девојчици

што на путу кроз шуму

набаса на кућу медведа

који су изашли у шетњу док им се охлади

ручак

неко је седео на мојој столици

неко је јео моју кашу

неко је спавао у мом кревету

неко је попио моју вотку

или све то заједно.

Странац је био овде и указана му је част

коју не заслужује.

А Карановић каже:

Пијем вотку кад желим да се брзо напијем,

јер она хвата брже од осталих пића.

Осим оне украјинске с медом и љутим 

папричицама,

никад нисам волео вотку.

А сад ми је та вотка важна.      

Као што су ми важни детаљи који говоре

о неприкосновеној владавини овим

простором

о трону

који ми измиче.

МОЖДА ОВЕ ПЕСМЕ ИПАК НЕ ГОВОРЕ МНОГО

Уметност писања песме је

као уметност припреме бифтека.

Неко то свакако уме боље.

После четрдесет година

биланс је следећи:

Нејасно сећање на детињство

кошмар деведесетих

алкохолизам и таблетоманија

и сасвим мало преосталих сати

за истинске радости.

Не траћи време на препечен бифтек

и просечне песме!

А Исидора каже:

Бруталност је ишчезла из поезије народа

који је некада певао о крви

као о роси на мачу викинга.

Нова норвешка лирика неће вас затући

маљем метафоре.

НОРВЕШКА ЛЕТЊА ЗИМА

Плажа није пуста упркос свежини ветра.

Море је хладно.

Ноге почињу да боле

ако стојиш у води дуже од минута.

Видим купаче.

Наши људи кажу да ипак прија

стриктна сатница рада овде

и за разлику од домовине,

поштено плаћен сваки минут

одузет од слободног времена.

Никад се заправо не навикнеш.

Празни кафићи у подне и тескоба

коју само на кратко смекшају

алкохолна пића прекомерних цена.

Радује ме што нисам онај стари.

Свеједно,

овде сам а нисам овде.

Крупна плава жена

показује прстом на мене

док одлази кући

а у ствари

мисли на неког сасвим другог.

СОБА 316

Да ли би нешто било другачије

када бих поетску правду

прогласио авантуром

кроз непознате пределе,

погрешном тактиком

освојене нове територије?

Соба 316 и даље би била

скучена ћелија

у коју не мораш да се вратиш

после напорног дана

ако већ имаш куд

и читава обала Арктика,

Алкатраз у белом,

без калифорнијског сунца

без икаквог сунца.

Какве везе имам

са свим тим људима

који ми израњају из мрака

Делмор Шварц

Оскар Вајлд

Џим Морисон

Џек Торенс

кад сам само

помоћни кухињски радник

писац без друге књиге

са преспаваних

петнаест минута славе.

И колико је особљу

уопште потребно да схвати

да је неко од станара умро

у свом кавезу?

Поново престрављен

могућим сусретом

самоће и смрти

усред ноћи

силазим до рецепције

и постављам исто питање.

Кад ме на крају убеде

како су сва наша кретања

под надзором камера

осетим олакшање

и вратим се у кревет

своје приметно комфорније собе

број 316 самачког хотела

на ободу поларног круга.

Едвард Мунк – Хенрик Ибзен у Гранд кафеу

ОВО НИЈЕ ЗЕМЉА ЗА САМЦЕ

Није ово земља за самце,

градови су острва

клима је сурова

локалци су лицемери

досељеници нужно зло.

Зато заснуј породицу,

овог пута разборитије.

Нема веће грешке од поновљене

ни боље жене од друге жене.

Никад ниси превише стар за рокенрол,

сви могу да буду

звезде пред огледалом,

свако место је ненастањиво

ако си се унапред предао.

За ГЛЕДИШТА пише: Жељко Митић

Димитрије Миленковић: ТАЈНЕ БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

gledista.drustvoknjizevnika.com
Бранко Миљковић по завршету студија

Поглавље из књиге: Бранко Миљковић – Судбински глас песника

Поузданих података о томе колико је Бранко Миљковић био религиозан у оном „исихатском” смислу нисам успео да пронађем, а верујем да их и нема. Хришћанску реч Бог први пут је, у епистоларном смислу, употребио када је помињао Платона и потпуну лепоту због које се и побожни свештеник „одрекне Бога”.

У песми Ариљски анђео његове инспиративне пречице су дубље и знатно мисаоно и визионарно шире од директног сучељавања са религиозним заносима, од оног чиме Исидора Секулић дочарава своје убеђење да је сва уметност изашла из „религиозних осећања, из контемплације, из гледања на живот из угла вечности”.

И сама Исидора умела је, донекле, да одступи од тежине и изричитости овакве формулације, да би њену мисао до краја красила мудрост и јасноћа: „Као некада и данас свака виша уметност, висока поготову, светла је и чаробна и моћна, над човеком, религиозним осећањима”.

Миљковић ће у свом надахнутом Ариљском анђелу успети да интерпретира оплемењене визије, слутње које одгонета, а притом шири крила, загонета:

Да ниси анђео кога страх мој кроти

Чудовиште би био у својој лепоти

Чије порекло у мојој је жељи

Да уништен будем тамо где престаје

Моја немоћ моја снага која даје

Истину речима у лажној повељи.

Цитирали смо само једну од строфа пред чијом сублимацијом и паралелизмима застају озбиљни истраживачи Миљковићеве поезије. Стижемо тако до прага храма на коме је овај песник био већ при првим суочавањима са настајањем и нестајањем, пред питањима о бесмртности душе, пред исповестима античких и иних филозофа, путевима духовним и странпутицама стаза до открића и стваралачког узнесења.

Критичар Јован Пејчић, један од ретких који је на инспиративним траговима знаменитих песника, у току скоро четири деценије, осмислио, Речник српских песника 20. века у коме је дужну пажњу посветио Бранку Миљковићу, језгровито, мудро: „Стваралац орфејског надахнућа опседнут вољом да певању и мишљењу да јединствен језичко-поетски и дискурзивни лик, Миљковић песму види као истовремени плод интелекта и интуитивно – лирске перцепције.

Основни појмови његове поетике су заборав и празнина; они произилазе из ауторове концепције о поезији као негативној онтологији, што је учење по ком се смисао постојања песме састоји у њеном одвајању од стварности, у ослобађању песничког исказа од терета садржаја, у преношењу поезије у царство многозначних идеја које се, колико год биле спекулативне, не лишавају ни своје чулно-сликовне дубине (циклус Критика поезије и Свест о песми).

Овакво опредељење у блиској је вези с изворима Миљковићеве поетике: она се заснива на · противречном споју надреалистичких искустава са симболистичким схватањима једног Малармеа и Валерија. Ова склоност ка измиривању крајности пренела се са поетичке у трансценденталну сферу: на метафоричком плану, Миљковићева поезија исказује се као покушај остваривања синтезе таквих егзистенцијалних и метафизичких категорија као што су: ватра и пепео, биће и ништавило, живот и смрт, циклуси Трагични сонети и Патетика ватре. Мисаоном опсегу сразмеран је тематско-мотивски распон Миљковићеве поезије.

Он је баштиник колико хеленске филозофске и митолошке традиције, толико и српскога фолклорног, епско-лирског Утва златокрила, иконографско-духовног Ариљски анђео и индивидуално-уметничког наслеђа Седам мртвих песника. Бриљантан версификатор, мајстор лирске форме с посебним смислом за ритмичко и звучно обликовање стиха, он је у исти мах песник једне имагинативно-реторичке и стилске културе, какву после њега нико није поновио.”

* * *

У сали Филозофског факултета у Београду где смо студирали, једног децембарског дана 1957. године, Бранко и ја дуго смо седели док је напољу беснела мећава. Толико смо тога имали да испричамо један другом. Како рече после трогодишњег „обијања прагова редакција издавачких кућа”. заузимањем Оскара Давича, изашла је његова прва књига Узалуд је будим у београдској „Омладини”.

„Исповедао” се да су и ту биле озбиљне перипетије. И после потписаног уговора испоставило се да издавач нема пара да објави књигу. Озбиљно љут Давичо, који је књигу рецензирао, „заврши посао опоменом да ће се и он придружити претњи судом”. И чаробна врата су се отворила. Када је мећава већ почела да се стишава, Бранко вади из џепа танушну књижицу на чијим је корицама писало Готфрид Вилхелм Лајбниц – Исповест филозофа.

Бранко Миљковић као гимназијалац

Замишљен тихо рече: „Пропутовао сам античку филозофију. Знам да ћу тим стазама још дуго да путујем – читањем и писањем, пре свега поезије. Очекују ме бројни задаци, а овај боемски живот одузима драгоцено време… Лајбница сигурно ниси читао, поново се враћам овим страницама насловљеним О праведности Бога”.

Мудри филозофи понекад превише рабе речи, а Лајбницови дијалози их штеде.

Био би добар песник, али заокупљен је бесмртношћу душе. После оне нишке поплаве 1948. године пронађох у једном подруму часопис Мисао који је уређивао наш Mаѕѕuка са Симом Пандуровићем, мирисао је одбојно на мемлу, слепљених страна. Мене привуче дугачак текст о бесмртности душе. Мало тога сам разумео, а сад Лајбниц успева да ми помаже. Прочитај Исповест филозофа.

Невреме се беше стишало и ми закорачисмо у снежно предвечерје свако на своју страну.

За ГЛЕДИШТА пише: Димитрије Миленковић